Неумрли Марко Брецељ, цинични трубадур и меки терориста: Сваки човек има свој блуз

Марко Брецељ је први пут умро 21. јула 2021. Скоро сви словеначки медији пренели су тада вест о његовој смрти. Како то обично бива, следили су изрази жаљења и позваних и непозваних, опроштаја у медијима и на друштвеним мрежама. Било је и оних који су после ове вести одахнули.

Али истог тог дана Брецељ је устао из мртвих и дао низ постхумних интервјуа, како их је назвао, у којима је обелоданио један од својих уметничких перформансa, ударајући шамар добром делу јавности.

Наравно, Брецељ се није повампирио, мада се од њега и то могло очекивати. Тог јулског дана планирано је отварање мултимедијалне изложбе Злате Војнић Кортмиш и Данила Милошева, „на којој ће бити изложени посмртни остаци Марка Брецеља“, како је стајало у најави послатој медијима. Без икакве провере медији су објавили вест да је Брецељ умро.

За тих неколико сати постхумног живота Брецељ је уживао у постигнутом. Исте вечери у интервјуу за Радио Штудент рећи ће: „Размера овог пожара била је толико драстична јер ме неки људи воле, а неки не, па су обе групе вест о мојој смрти шириле једнаким интензитетом.“

Успут се наругао новинарима, али и готово целој јавности, говорећи да људи апсолутно ништа дубље не разумеју или, још горе, прочитано погрешно разумеју, саветујући цинично да се направи специјална ватрогасна јединица која ће гасити пожаре на друштвеним мрежама.

Тако је, налик Пиранделовом јунаку романа Покојни Матија Паскал, Брецељ успео да види своју смрт, али и опроштаје с њим. Али то је био само један од многих перформанса које је Брецељ у свом животу „приредио“ својој околини. 

Рани радови 

Марко Брецељ је рођен у Сарајеву 30. априла 1951, у мешовитој породици. Мајка му је била Српкиња, а отац Словенац пореклом из околине Марибора. Породица се недуго по његовом рођењу сели у Словенију тражећи бољи живот. Иако прилично окруњено, нешто је остало од богатства његовог деде, који је пред рат био један од најбогатијих Словенаца у Марибору. Тако ће Брецељ детињство провести у овом граду, где се његова мајка Бранка запослила као учитељица у основној школи, а отац као професор физике.

Једна од првих слика коју памти из детињства је мајчино учење школских лекција напамет сваке вечери јер још увек није добро говорила словеначки. Доцније ће Бранка Брецељ остати упамћена као једна од најбољих мариборских учитељица.

Такав је био и његов отац, познат и као добар познавалац страних језика, због чега ће преко десет година провести у Африци, где ће као учесник хуманитарних мисија предавати у школама.

Рана искуства из младости, скопчана са каснијим сазревањем али и породичним пореклом, од Брецеља ће направити убеђеног Југословена, што ће остати до смрти. У једном од последњих интервјуа, који је дао Зорици Којић и Драгану Амброзићу, рекао је: „Генетски и културни мешанац јединац, одгојен као Југословен, дан-данас осећам се као део још постојећег, али нестајућег културног простора Југославије. Ову данас тако пљувану, уништену државу сматрам за далеко најсветлији период у хисторији свих народа који су живели у њој.“

Иако одраста у складној породици просветних радника, школовање му не иде од руке. Добија укоре због силних неподопштина. Говорио је да је један од првих перформанса у животу био онај када је убедио другове да од школских сведочанства направе папирне авионе које ће бацати по школским просторијама. Сећајући се те младалачке побуне, Брецељ ће је деценијама касније поновити када папирним авионима буде „гађао“ амбасаду Сједињених Америчких Држава у Љубљани. 

Душа и он 

Први литерарни кораци Марка Брецеља су песме које је написао о партизанској борби, а први музички у квартету The White Negroes, у ком изводи црначке духовне песме.

Првобитно уписује студије географије на Универзитету у Љубљани, да би доцније прешао на студије физике. Ни на једним се неће дуже задржати. Заправо, од његових студија ће једино остати песма „Алојз Валчек“, коју је посветио свом професору математичке физике Алојзу Кодреу, у том тренутку страху и трепету љубљанских студената, иначе пиониру научне фантастике у Словенији и преводиоцу дела Реја Бредберија и Дагласа Адамса. 

Године 1974. започиње музичку каријеру. Наступа као виолиниста у трију Крик, али жели да постане кантаутор. Пријављује се на Суботички фестивал на ком ће извести песму „Duša in jaz“ („Душа и ја“), и то захваљујући подршци Бојана Адамича. 

Већ током првог наступа  шокира публику, мада је то овог пута било ненамерно. Пожелевши да му коса за концерт буде плава, одлази код фризера, али догодио се пех. Уместо плаве, коса је испала зелена, што већи део публике није добро прихватио. Ипак, песма добија награду стручног жирија, која му отвара врата музичке индустрије.

Исте године објављује албум „Коктел“, који ће доживети солидне тираже и признања критике. Све текстове и музику за песме на албуму Брецељ је сам написао, а аранжмане је радио заједно са Бојаном Адамичем, чији је оркестар одсвирао већину композиције.

Музички деби Брецеља прилично се разликује од његове доцније каријере. Налик популарним шансоњерима тог времена, он комбинује џез и блуз музичке елементе који заједно са његовим крајње специфичним вокалом и зачудним текстовима творе један од најзначајнијих албума југословенске популарне музике.

О „Коктелу“ је музички критичар Миха Штамцар написао: „Брецељов специфични пуцкетави вокал, уз звуке гудачких и дувачких инструмената, донео је мноштво евергрина… Већ на овом албуму препознајемо назнаке циничног Брецељовог црног хумора...“

Песма са албума „Škandal v rdečem baru“ постала је тренутни хит, a за ову плочу Брецељ ће добити награду „Седам секретара СКОЈ-а“. Године 2012, у великом избору музичара и критичара, „Коктел“ је проглашен за један од десет најзначајнијих албума словеначке музике свих времена.

Пљуни истини у очи

Почетком 1975. године придружује се музичкој групи Седам светлосних година, коју је водио Борис Беле, а у њој још свирали  Борут Чинч, Андреј Вебле, Урош Ловшин  и Стефан Јеж, и која ће ускоро променити назив у Булдожер. Брецељ ће наредне четири године бити певач у бенду и са Борисом Белеом аутор песама.

Један од првих наступа Булдожер је имао у Загребу, где их публика одушевљено прихвата. Још битније, добили су позив од Југотона да сниме деби албум. Ипак, група се одлучила за ПГП РТБ.

Невоље одмах почињу. Побуњенички дух групе, отворено исмевање тадашњег политичког уређења, али и стихови који говоре о дрогама и сексу, напослетку и сам назив плоче „Пљуни истини у очи“ доводе до проблема. Први тираж већ одштампане плоче повучен је из продаје под паском непримерене представе портрета Јосипа Броза Тита на омоту албума. Плоча ускоро излази са новим омотом, а повучени постаје колекционарски раритет.

Иако је комплетан тираж албума распродат, друго издање ПГП неће хтети да објави.

Иста ситуација је и са следећим албумом Булдожера „Забрањено плакатирати“, који ће после силних перипетија тек 1977. објавити друга музичка кућа, љубљански Хелидон, и која ће бити оцењена као „једна од најбољих плоча југословенског рокенрола, дело за сва времена чија дрска снага неспутаног сарказма и сад разноси наивног слушаоца кад се суочи са њом први пут“.

Група ће 1979. снимити и музику за филм „Живи били па видјели“, редитеља Бруне Гамулина и Миливоја Пухловског, за који ће бити награђена „Златном ареном за музику“ Пулског фестивала.

Албуме Булдожера прате бројни наступи на којима група шокира публику. Тако је Брецељ на бину излазио са запаљеном косом, неретко у инвалидским колицима, поготово када је изводио песму „Yes My Baby, No“, са завршним рефреном „I don’t want to be paraplegic, baby“, која је изазвала реакције људи са инвалидитетом који су, наводно, ову песму доживели као изругивање.

Како је Брецељ рекао, то никако није била намера групе, већ покушај да се искаже бунт целе једне генерације против тадашњег друштвеног и политичког уређења, или, прецизније, бунт против „стања прогресивне дебилизације друштва“, како је то формулисао Драган Амброзић. Овај бунт ће обележити и друге наступе и перформансе Булдожера, међу којима су и они у којима се на сцени „убијају“ чланови бенда, а Брецељ се појављује обучен као есесовац.

Булдожер са Брецељем је искрчио пут бројним новоталасним групама које ће ускоро ступити на сцену, као Шарлу Акробати, Електричном оргазму, Панкртима, Лајбаху, чији ће чланови у интервјуима то често и истицати.

Десант на Рт Добре наде 

Након непуне четири године у бенду, Брецељ из Булдожера одлази 1979, а група наставља са Борисом Белеом као фронтменом. „Отишао сам на маргину фокуса јавне пажње и ту се четрдесет година сасвим добро осећам“, рећи ће једном.

Након Булдожера, Брецељ 1981. објављује сингл „Парада / Мајмуни / Тротоари“, затим са песником Иваном Воларичем Феом наступа као дуо Златни зуби. Године 1983. оснива бенд Marjanov čudni zajec с којим 1985. снима албум „Svinjam dijamante“, две године потом с бендом Javna vaja издаје касетни албум „Десант на Рт Добре наде“, да би затим, с групом Javna Dvaja, 1991. објавио и албум „Moje krave molznice“. С групом Strelnikoff 1994. снима CD „Hojladrija * Svinjarija * Diareja * Gonoreja“. 

Ипак, његов самостални уметнички рад никада није доживео славу какву је Брецељ имао као део поставе Булдожера. Свесно одбијајући улазак у музички мејнстрим, славу и новац, Брецељ ствара крајње чудновату тродеценијску музичку каријеру. 

Почетком осамдесетих насељава се у Копру, где ће у наредним деценијама водити тамошњи Културни центар, који 1991. добија званични назив Омладински, културни, социјални и мултимедијални центар, и који ће временом постати култни простор и место наступа бројних југословенских уметника и музичара.

На својим наступима готово никада није изводио песме Булдожера. Није желео да живи од старе славе, како је говорио. На почетку концерта би знао да одмах каже колики је хонорар добио за наступ и колико су организатори „опељешили“ публику. Неретко је на концерте доносио вино које је сам производио како би почастио публику и ускратио део зараде организаторима.

Једном приликом је дошао на идеју да „наплати“ свој таленат. Наиме, како је причао, није било у реду да музичари без икаквог талента зарађују милионе, а да он буде сиромашан, па је естрадни харач као својеврсну разлику у талентима покушао да наплати од бројних музичара. Једино је нешто пара добио од Арсена Дедића.

Иако је написао на десетине песама, које су и од стране књижевне критике окарактерисане као вредне, никада их није сабрао у формату књиге.

Себе је називао циничним трубадуром. То је можда највидљивије у Брецељевој песми „Свуда људи, свуда заставе“, насталој 1980. године након смрти Јосипа Броза Тита, која ће доцније попримити сасвим друго значење.

Човек пева после рата

Распад Југославије Брецељ види као потпуну катастрофу. Иако се за време постајања СФРЈ нештедимице борио против окошталих политичких структура, често бивајући цензурисан и скрајнут, упоређујући старо и ново време, једном приликом је рекао: „Данас је систем софистициран и свемоћан, а некада је био груб и отворено рестриктиван. Већина људи данас мисли да доживљава раздобље слободе и демократије... Ја не мислим да је то слобода изражавања, односно д‌еловања. Сада је пуно теже успети ако си млад уметник него што је то било у моје време. Пуно је теже изразити свој осећај и своју истину пљунути у лице јавности него што је то било пре двадесет и пет година, у она црна времена једноумља.“ У интервјуима је говорио да је период од Народноослободилачке борбе до распада Југославије било најбоље време за људе на овим просторима које се више никада неће поновити.

Био је један од првих музичара који ће након распада Југославије посетити Србију, 1996. године, покушавајући да дâ, како је говорио, допринос обнављању југословенског културног простора. У једном разговору је рекао: „Моја домовина је цео овај простор. Љубитељи држава су направили своје државе у Хрватској, Србији, БиХ, Словенији, Македонији, Црној Гори... А ја нисам љубитељ држава, ја сам љубитељ културног простора и сарадње међу људима.“ 

Против новог уређења и капитализма почиње да се бори „меким тероризмом“,  како га је назвао, оснивајући почетком деведесетих „Друштво пријатеља умереног напретка у границама закона“, по угледу на Јарослава Хашека. На челу овог удружења, доцније и организације „Акација“, кандидоваће се на свим локалним изборима у Копру од почетака вишестраначја у Словенији. Никада није освојио већу подршку у граду, али се и на то прилично цинично освртао говорећи да му на сваким изборима расте популарност, тако да очекује да ће једноставном математичком прогресијом власт освојити негде око 2100. године. На последњим изборима на којима је учествовао 2018. добио је нешто мање од 2 процента гласова.

Шта то радиш, булдожеру један?

Током својих „мекотерористичких“ акција Брецељ је извео низ „напада“ на структуре моћи, међу којима су најпознатији његови „атентати“ на словеначке политичаре, које је гађао комадићима вате угураним у дуваљку или случај када је у Копру „киднаповао“ групу америчких маринаца да би их убеђивао у пацифистичке ставове.

Некада је меки тероризам прелазио и у тврђу варијанту. Желећи да искаже протест против превеликог утицаја цркве у друштву, Брецељ је умотавао црквена звона у тканине како би се она тише чула, због чега је један римокатолички свештеник физички насрнуо на њега. Последњих година одјекнуо је и његов перформанс којим је указивао на последице антиимигрантске политике, и то тако што се намерно посекао на жилет-жицу постављену на словеначким граничним прелазима, показујући колико је она заправо опасна.

Брецељ је посебно био у рату са дугогодишњим градоначелником Копра због спорења око износа помоћи Културном центру који је водио све до 2015. Кад год би га у граду видео, Брецељ је падао на колена пред градоначелником, иронично представљајући однос власти и уметника као однос некадашњих феудалних господара и њихових слуга. 

Последње године живота му је обележила сарадња са чувеним редитељем Драганом Живадиновим. У представи Изрека Брецељ је изводио своје песме и ступао у интеракцију са публиком.

Словеначки редитељ Јанез Бургер је 2013. године о његовој вишедеценијској каријери снимио документарни филм „Priletni parazit ali kdo je Marko Brecelj“ („Времешни паразит или ко је Марко Брецељ“).

Последњу велику (пост)југословенску турнеју имао је 2015, када је у Београду, Сплиту, Сарајеву, Љубљани и Марибору снимао мјузикл „Бројање у јесен“, пародију филма и мјузикла „Цвећа у јесен“, насталих по истоименом делу Ивана Тавчара. Критичан према свим национализмима на југословенском простору, говорио је: „Постојање и развој критичке свести у бившим југословенским земљама данас су очигледно угроженији од прашума Амазоније.“ 

Друга смрт Марка Брецеља

Његова креативност и пркос оставили су велики траг у југословенској и словеначкој култури XX и XXI века. С друге стране, његова разбарушеност и неконвенционалност је довела до тога да га један део словеначке јавности посматра као менталног болесника, а није мањкало ни оних који су његово стваралаштво видели као анахрони израз његове поражене генерације која није успела да се снађе у новом времену.

Иако се последњих годинa борио са тешком болешћу, несмањено је стварао, провоцирао, борио се против окошталости политичких и друштвених система који су се само наизглед променили.

Када је 2021, у тешком здравственом стању, направио перформанс фингирајући сопствену смрт, последњи пут се наругао друштву, али и смрти самој. Када је шест месеци касније, 4. фебруара 2022, опет, али сада стварно умро, медији су ту вест прво добро проверили, па је тек онда пренели.   

Цинични аманет који је оставио генерацијама које остају за њим гласи: „Будуће генерације морају да мисле да је наше садашње друштвено уређење најправедније. Или, још боље, не треба да себи уопште постављају непотребна питања и губе време на мозгање. Боље да се млади људи викендима забављају, а за недељу нека вредно похађају заглупљујуће школе, где ће се лепо припремити за тлаку и дозволу да возе колица по све већим тржним центрима. Амен!“