Лутке нашег детињства: Kако су нас волели Кермит из улице Сезам и Аћим из Абердареве један

Памтите ли се своју прву лутку?

Ја не морам, јер ме Бебан, ево, управо гледа са врха полице за књиге, спреман да у причи која следи исправи сваку моју фактичку грешку. Истина, дури се када га питам да ли је истина како је купљен и пре него што сам се родио, али зато андрићевским ћутањем одобрава моју намеру да напишем како га је мама донела са собом из Сарајева, па је и он на својој кожи осетио како је то бити избеглица.

Бебан сада ћути, али пре педесет и кусур година није престајао да говори. Моји би укључили радио и пред мене посадили Бебана, који ми је гласом спикера Радио Сарајева саопштавао вести из земље и света. Иако сам му веровао на реч, ипак сам желео понешто и да га питам. Пажљиво би ме саслушао и онда прочитао резултате одиграних утакмица Друге лиге Запад, а затим открио колико је степени Целзијуса тог дана измерено у Демир Капији. 

Први пут у луткарском позоришту

Ако нисте заборавили своју прву лутку, онда се сигурно сећате и прве луткарске представе на коју су вас одвели!

Погледавам ка Бебану, јер он сигурно зна тачан датум те суботе када су ме моји родитељи оставили у луткарском позоришту и отишли да обаве неку куповину.

Не верујем да сам имао више од четири године када смо са главне сарајевске улице зашли у један пролаз, да би ме тата потом увео у подрум испуњен жамором гласова мојих вршњака и одсјајем мноштва опраних косица дечака и девојчица под снопом сценских рефлектора.

Ни Бебан више не може да се сети коју сам то представу те далеке суботе гледао у старом сарајевском луткарском позоришту које се налазило у подруму зграде на чијем тавану и данас ради „Камерни театар 55“. Али ја и данас памтим тај тренутак у коме је тата отишао и када сам, уместо да помислим како ме је оставио, осетио да сам доспео у један свет где је немогуће бити усамљен.

Баш негде у то време кренуо сам и у обданиште и тамо врло брзо стекао првог најбољег пријатеља. Мирослав је живео близу обданишта, на Мејташу, једном од многих сарајевских брда, одакле се низ стрму Далматинску улицу очас посла из света Кустуричиног магијског махализма стизало у само срце озбиљног града. Лепо смо се слагали и играли без уобичајених дечјих свађа. Али оно што је Мирослава издвајало од свих осталих другара и другарица из средње групе обадништа „Радост“ био је његов тата. Био је низак, проћелав, тих и увек благо насмејан. И радио је у луткарском позоришту!

Истина, Мирослављев отац није био луткар, већ мајстор светла. Али и то је било довољно да Мирослав сваку луткарску представу може да гледа по сто пута и да, кад год оде код тате на посао, буде близу свих тих принцеза, краљева, витезова и разних шумских животиња.

Тајни живот у подруму тајни

Мој тата је био грађевински техничар и бавио се пројектовањем путева, па је често морао да иде на терен. Мама је у великом издавачком предузећу радила као лектор и коректор (што сам ја редовно прекрштавао у ректор и колектор). Волео сам да ми причају о своме послу, а свакодневно сам био у прилици и да видим резултате њиховога рада. Возили смо се по путевима које је тата трасирао пре него што су саграђени а на полицама великог регала у дневној соби било је много књига у којима је било одштампано и мамино име.

Али све је то било лук и вода (како би то рекао Карлсон с крова) спрам онога што је радио Мирослављев отац. Кад год би ме моји одвели код Мирослава, ја бих настојао да што је дуже могуће гледам чиме се то занима тај, по мени, невероватно срећан човек. Скупљао сам храброст да га питам како у његовом позоришту живе све те лутке и да ли су неке од њих долазиле да се играју са Мирославом. И увек сам одустајао у последњи час, срећан што га уопште познајем, тужан што ми није неки стриц, или ујак.

А онда је старо луткарско позориште затворено, да би недалеко од њега ускоро било саграђено здање Позоришта младих. Све је у тој згради било ново и велико, а уместо дрвених клупа на којима смо седели у оном подруму пуном бајковитих тајни, овде се у пространој, модерно опремљеној дворани која се налазила на спрату седело на меканим жутим столицама.

И ништа више није било као пре.

Чак ми је и Мирослављев тата сада изгледао некако још мањи и ћутљивији, док оног препознатљивог благог осмеха готово да више није ни било на његовом лицу.

Мирослав и ја смо убрзо кренули свако у своју школу и виђали се све ређе и ређе. Нову дворану луткарског позоришта никада нисам успео да заволим, док је у оном подруму касније отворен џез клуб, где сам волео да седим тамо где су се некада налазиле дрвене клупе. 

Едгар, мали луткарев син

Али никада о свему овоме не бих писао да се на Нетфликсу недавно није појавила шестоделна серија „Ерик“, у којој Бенедикт Крамбербач глуми њујоршког луткара Винсента Андерсона. Винсент је изузетно надарен уметник који прави сјајне лутке, али је и ноторни алкохоличар коме из руку измичу конци приватног и професионалног живота.

Прича је смештена у Њујорк средином осамдесетих, у време када је СИДА била неизлечива заразна болест и када су деца, уместо буљења у екран мобилног телефона, на телевизији, између осталог, нетремице гледала емисије „Улица Сезам“ и „Мапет шоу“.

Ова продукционо врхунски дизајнирана реконструкција последњих дана аналогног доба у Великој Јабуци само је оквир за сложену драмску структуру у којој се укрштају токови породичне, социјалне и политичке драме, полицијског трилера зачињеног хомосексуалном љубавном афером с тужним крајем и прича о Едгару, малом луткаревом сину који једнога јутра нестаје на путу од куће до школе. Потрага за несталим дечаком до краја огољује поремећене породичне односе и потврђује луткареву неспособност да, све пијанији, уочи разлику између онога што му се дешава у стварности и онога што доживљава у свету лутака.

А тај луткарски свет у „Ерику“ циљано веома подсећа на „Улицу Сезам“. У једној од свађа између Винсента и његове жене чак се помиње и Џим Хенсон, који је пре него што ће створити „Мапет шоу“ био део креативног тима ове телевизијске емисије у којој људи и лутке на специфичан начин образују децу од далеке 1969. до данашњих дана.

Жабац једног детињства

Да ли случајно или не, али у исто време када се на Нетфликсу појавио „Ерик“, на дигиталној платформи Дизни плус премијерно је приказан документарни филм Рона Хауварда „Џим Хенсон: човек идеје“.

Тако смо Бебан и ја били у прилици да се у паузама гледања „Ерика“ присетимо жапца Кермита, мис Пиги, Великог Гонза и осталих мапетоваца који су уз партизанске филмове, стрипове, „Бијело дугме“ и Пижона обележили позне дане нашег детињства.

Уживање у панкерској декаденцији „Мапет шоуа“ представљало је природан наставак дружења са емисијама школског програма. Тако су се животиње из џунгле и саване о чијој је борби за опстанак пре подне тако лепо причао Дејан Ђуровић предвече селиле на позорницу необичног позоришта који је водио један жабац у кога је потајно била затрескана једна крмача, иначе главна звезда програма.

У том надреалном просјачком водвиљу о водвиљу заправо није било ничега за децу, док је за све оне који никако да одрасту „Мапет шоу“ представљао стални извор повода за још мало невиног смеха. Зато сте Мапете могли да гледате и заједно се смејете са свима који су старији од вас. И свако је имао своју омиљену лутку. Неко је волео Кермита, неко Медоњу, неко Зверка... Мој фаворит био је и остао Велики Гонзо.

А ту су били и гости – филмске звезде и певачи.

Неки од њих су се појавили и у Хаувардовом документарцу о творцу Мапета. О Џиму Хенсону су у филму говорили и његови синови и ћерке, који се данас сви баве луткарством.

Хенсон је живео кратко а за собом оставио толико тога. Кермит је био једна од првих лутака које је направио. Употребивши стари мајчин капут, од ког је направио жапчево тело и пинг-понг лоптицу од које му је направио очи, високи рошави младић је створио биће коме је позајмио и глас. Тако зелен и добар, Кермит је прошао готово кроз све Хенсонове луткарске ангажмане и продукције све док се није обрео на бини мапетовског позоришта.

На слово, на слово

Оно што Кермита издваја од осталих мапетоваца јесте стална и приметна опхрваност извесном дозом меланхолије која је тиштила и Душка Радовића.

Отуда толика, рекао бих, духовна сродност између Кермита и Аћима. Истина, Кермит је, иако све време окружен најразличитијим чудацима, на крају увек сам, док Аћим уз себе увек има свога Мићу.

Али онда на крају сваке епизоде емисије „На слово, на слово“ дође време да Мића отпева успаванку Аћиму, и свет почне да се распада у парампарчад. И ви не можете да задржите сузе јер сте наједном страшно тужни. Бебан је сведок како сам крај сваке епизоде „На слово, на слово“ отплакао као да ми је неко управо умро.

Тако сам се осећао.

Можда и зато што ми се тата звао Остоја, па када, сем лопте, треба да спава и Остојина глава, мени се то ништа не свиђа, јер није весело, јер је крај.

У једној сцени у Нетфликсовој серији „Ерик“ Крамбербач, који игра луткара, пита свог колегу због чега људи толико воле да гледају лутке.

„Ваљда зато што је луткама дозвољено да кажу оно што није дозвољено људима.“

А верујемо и да нас лутке воле.

Је ли тако, Бебане?