Дечји погледи на сликама Саше Марјановића: Зашто сам ја баш ја, а не ти? štampaj

Деца не само да заузимају посебно место на овој изложби Саше Марјановића, посебан је и њихов однос спрам света који их окружује. Запажамо да она нису у контакту са стварним и свакидашњим, колико су њихов поглед и доживљај управљени ка нечем натприродном, нестварном, можда и утварном. У њиховим ликовима више препознајемо месечаре, сањаре и сневаче, неголи трезвене житеље јаве.

У царству профита и воље за успехом, естетске хирургије и друштвених мрежа – човек све брже и неповратније губи везу са вишим делом властитог сопства. Неки ће рећи, са својим унутрашњим човеком; или – са метафизичким бићем. Страшна отуђеност спрам других као да није ништа у односу на отуђеност према себи. Неретко уметници ову насилно прекинуту везу настоје за тренутак да оживе, или барем да призову нешто од њене енергије и дубљег значења.

Најтачније је можда рећи како су Марјановићева нацртана и насликана деца у контакту са неземаљским силама – и то је оно што их директно везује за ликове деце из Вендерсовог Неба над Берлином. Тамо где је за одрасле тек празан простор, Вендерсова деца опажају присуство анђела. Анђео је ту не би ли човек одредио властиту позицију на земљи, не би ли самерио и сагледао властиту коначност – у томе је његова улога и смисао у Небу над Берлином, једнако као и у Рилкевоим Девинским елегијама чији су стихови инспирисали овај филм.

Назив изложбе потиче из „Песме детињства” коју је Петер Хандке писао за Вендерсов филм. Детиња, али и прафилозофска зачуђеност над самом чињеницом постојања света и нашег Ја у њему – рекао бих да овде инспирише позицију сликара који једино кроз непрекидну запитаност храни и обнавља властити дар и дело.

Дијалог што га аутор кроз ову изложбу води са Вендерсовим остварењем (као и са Хандкеовим лирским монолозима који се у њему понављају) одвија се на више нивоа. Цртежи деце, рађени угљеном на папиру, допуњују се са фактуром и атмосфером преовлађујућих, црно-белих делова Неба над Берлином у којима је редитељ, уз помоћ маестрално очуђене фотографије Анрија Алекана, настојао да нам представи свет из визуре бестрасног Божијег гласника. Два цртежа предстaвљају директну посвету: на њима је приказан епизодни јунак филма кога Вендерс у својим белешкама назива „стари професор Хомер”.

Чини ми се да је и наш уметник овде у потрази за духом свеукупног памћења и историје, за духом приче оличеним у Вендерсовом лику. (Сетићемо се овде и његове раније, монументалне слике „Хирошима”: и она је у неком сагласју са постапокалиптичном атмосфером простора у којем седи професор Хомер.) Можда је управо Мнемозина, уткана у дух сваке приче, и нека врста оријентира, стабилне тачке која нам може гарантовати, ако не опстанак овог света и цивилизације, онда макар оних депоа меморије у којима ће, као у неком коду, бити уписана повест људског рода.

Трећи ниво дијалога је полемичан, кроз њега уметник свесно одступа од филмског узора. Реч је о две слике рађене уљем на платну („Олафов угао” и „Светлост и тама”). Насупрот Вендерсовом анђелу, срећно приземљеном у свет боја и чулности, љубави и пролазности – или насупрот деци, која по нашем увреженом мишљењу ступају у свет одраслих као у какав врт изобиља – дечаци приказани на овим сликама, нечим застрашени, крију поглед од света; главе окренуте у ћошак или зароњене у крилу и рукама, они зазиру од збиље и јаве у коју су ступили. Преостаје нам да домишљамо прави разлог овог скривања погледа.

Шта је то у садашњости тако зазорно – наместо анђела којима се детињи поглед некада у прошлости толико радовао – што се не сме ни видети, а камоли сусрести? Да ли је и овом приликом реч о некој неземаљској сили, можда демонског порекла? Или тек о каквој слутњи? Можда о нечем посве профаном, неком паклу који је дело људских руку као и многи пакли посејани кроз људску историју у протеклих стотинак година? Не верујем да ћемо до тачног одговора доћи, али то не умањује нашe задовољство у откривању нових и неслућених слојева значења ове изложбе.