Разговор са Андрићем: О језику, причи и приповедању štampaj

Током свог стваралачког пута Иво Андрић постојано је размишљао и писао о односу између стварности и уметности, о задацима и дометима књижевности, о посебној улози језика у очувању културе, о важности речи у комуникацијском ходу од писца до читаоца.

Видећи у језику свој прави завичај, Андрић је странице и странице посветио разматрању суштине књижевног казивања. Посебно истичући феномен приче, причања и приповедања, Андрић је формулисао начела сопствене поетике. Мислимо ту пре свега на програмске текстове као што су „Разговор са Гојом“ (1935) и говор „О причи и причању“ (1961), који је одржао у Стокхолму када му је уручена Нобелова награда.

У „Разговору са Гојом“ Андрић је на јединствен начин, у форми разговора, изложио основне претпоставке своје поетике и природе уметничког стварања. У основи естетичко-поетички спис, „Разговор са Гојом“ формулисан је као медитативно-поетска прича, сродна Андрићевим записима у Знаковима поред пута.

У настојању да изрази свој стваралачки немир, Андрић је тај спис замислио као Гојин разговор са самим собом. Међутим, Гоја је само пишчев alter ego, његов маскирани двојник, путник са лажним пасошем, који ће у разговору са приповедачем као медијумом, оцртати основне контуре Андрићевог разумевања односа између стварности и уметности, интеракције између уметника и уметничког чина.

Разговор с Гојом

Занимљив је историјат настанка те Андрићеве прозе: година 1928. била је посебно значајна за шпанску културу када је обележена стогодишњица смрти Франциска Гоје (1746-1828), једног од њених највећих уметника. У Галерији „Прадо“ организована је изложба Гојиних радова.

„Шпанци су изнели и последње платно из својих приватних збирки, позајмљено је све што је било у светским галеријама и ту сте зацело могли да видите читавог Гоју. Изложба је трајала пуних шест месеци, и ја сам сваке, или готово сваке недеље одлазио да је видим. Гледајући те слике, човек се не може отети утиску да је овај шпански уметник преузео од људи и божанства онај скривени грч душе која превали читав век да би се састала са спасом“, сведочи Андрић у биографском есеју „Гоја“ (1929).

Нема сумње да је Андрића, тих месеци сусретања са Гојиним делом, посве завела сликарева „бујна индивидуaлност и загонетна фантазија и његова безгранична љубав за облике и покрете шпанског живота“.

Пуноћа сликарског израза тог напраситог Арагонца, ненадмашног и проницљивог тумача шпанског бића, до те мере је изненадила, импресионирала и очарала Андрића, да се ту, одмах, у Мадриду, родила идеја да о њему пише.

Дуг

Неколико деценија доцније, Андрић ће „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље“, добити Нобелову награду за књижевност. Изненађен и обрадован, он ће тада рећи: „Ја нисам добио, ја сам дужан.“

Дужност је Андрић осећао према култури из које је потекао, према језику који га је крепио и према књижевности која га је обликовала, и ту ће мисао изразити и у свечаној беседи „О причи и причању“. Верујући у животодајну и спасилачку моћ приче и приповедања, Андрић целом свету са говорнице Шведске академије гласно објављује свој credo и своју непомућену веру у приповедање, изричући једну од најлепших похвала причи и причању.

У тој беседи Андрић посматра причање као егзистенцијалну човекову потребу да се одбрани од заборава, да објасни живот и у њему се снађе, остави траг о своме времену и себи, и да проговори у име оних који то не могу, с намером да укаже на могућан пут. Била је то јасна и моћна порука писца који је причу довео до перфекције и који се определио за највиши облик књижевне иманенције.

Свеске

Андрић је непрекидно, од младићких дана, у својим чувеним тефтерима – а има их преко педесет и чувају се у Архиву САНУ – уписивао рефлексивне фрагменте о важним аспектима уметничког посла, о стилу, форми, композицији и структури, о употреби речи. Ти медитативно-филозофски медаљони у највећем делу ушли су у Знакове поред пута, мада је један део после пишчеве смрти штампан и у такозваним Свескама, а има и оних, и ти су за данашњег читаоца најзанимљивији, који су остали необјављени. Ту, пре свега, мислимо на Андрићеве маргиналије, својеврсне поетичке и критичке осврте на књиге које је читао.

Андрићу је, као што знамо, била блиска форма фрагмента, кроз коју је успевао да на лапидаран и сажет начин елаборира своје животне и уметничке ставове. У текстовима попут „Белешке за писца“ (1947) или „Белешке о речима“ (1954), као и целом поглављу Знакова поред пута под називом „За писца“ Андрић своје ставове износи у виду сугестија, некад чак и конкретних савета писцима.

Попут Рилкеа у Писмима младом песнику, Андрић, тај велики мудрац, маг писане речи, свом имагинарном колеги-писцу – младом и мање младом, оном који је на почетку своје уметничке каријере или је већ уведен доајен литературе, упућује добронамерне савете о вештини писања, најчешће говорећи о свом раду, сведочећи о сопственим путевима стварања, а мање излажући начела.

Верујући да је стварни живот само уметниково полазиште, искра која ће запалити његов стваралачки универзум, усковитлати машту, а да се права, аутентична креација ствара у ватри уметникове свести, у тишини и самовању, у његовом духу и у души његовој, Андрић у тексту „Белешка за писца“ отвара врата своје стваралачке радионице у којој дело настаје камен по камен, у напору духа, у непрекидном, тешком и опасном раду маште на ивици провалије. Писац није само посматрач и бележничар ствари, већ унутрашњи тумач свих њихових односа.

Речи

„Белешка о речима“ један је у низу текстова у којима Андрић истиче важност језика и речи у процесу књижевног стварања. Опсесивно се током живота бавећи речима и функцијом језика у животу и књижевности, сматрајући речи и језик животом („Изван живота постоји само самртно ћутање“), Андрић указује на нужност суштинске повезаности писца и живог говора људи.

Управо су речи, њихова везивна снага у односима и недостатак језичке комуникације који узрокује отуђење међу људима, били тема Андрићеве приповетке која носи назив управо тако – „Речи“. Прича о брачном пару који је век провео у заптивеном и опором ћутању, не умејући да осећања и мисли положи у речи, заокружује се тренутком када, после мужевљеве смрти, његова жена, ослобођена терета непрекидног мука, најзад почиње да говори, да ослобађа и чује сопствене мисли, да их обликује у јасне, живе слике које, у игри звукова, лебде над њом и почињу да обасјавају њен живот. Дотад ћутљива, снебивљива и нема жена коначно и заувек осваја дуго сневано поље слободе: моћи речима, прецизно и јасно, приказати суштину живота, изражавајући веровање да без снаге и светлости речи људски живот и нема правог смисла.

Читалац

Иво Андрић не само да је читао много, посвећено и са страшћу, него је једнако дисциплиновано у своје свеске уносио цитате из прочитаних дела и импресије о њима, и предано обележавао делове књига – пасусе, реченице, синтагме или покоју реч, а на белинама уписивао коментаре. Говорио је да увек чита са оловком у руци, јер читање без исписивања бележака, исто је као и читање на једно око.

Прибелешке, настале у самоћи и тишини радне собе, као пишчева реакција на прочитане књиге, показују нам једног новог, непознатог Андрића. Ти коментари и записи, написани као приватни, лични утисци о прочитаном делу, никако нису били намењени јавности. Утолико можемо разумети да су аутентични и искрени, написани без задршке.

Андрић је умео често да на белинама књига, најчешће на крају књиге, упише бројеве страница на којима је означио занимљиве делове, на маргинама уписивао читаве мале поетичке медаљоне, анализе књижевних поступака, сопствена искуства на књижевном пољу као и неку врсту савета писцима, попут оних које су објављиване под заједничким насловом „За писца“.

Кратке анализе књижевних поступака, маркирање евидентних погрешака на плану логике, у архитектоници, композицији, језичком или стилском капацитету дела, или, пак, одобравања и похвале добрих решења, крију се на маргинама многих књига у пишчевој личној библиотеци у његовом Спомен-музеју.

Увидом у Андрићеве записе на маргинама прочитаних књига, можемо дочарати његову вештину читања и разумети и његов критичарски суд и приступ. И ту ћемо наићи на бисере Андрићеве књижевно-поетичке галаксије: писац је и велики учитељ живота и књижевни гуру који је сакупио тајне уметничког стварања и дао путоказ да се стигне до светог грала књижевности.