Бартолов „Аламут“, чудновати роман који је и данас актуелан: Прича о Хасану ибн Сабаху и долини асасина štampaj

„Ако је неко спознао да је све оно што људи називају срећа, љубав и радост само погрешан рачун, који се гради на кривим претпоставкама, онда му постане страшно досадно у срцу. Једино што би још могло да га пробуди из те обамрлости јесте ризична игра својом и туђим судбинама. Ко то може, том је све дозвољено.“

Овако је говорио Хасан ибн Сабах, главни јунак романа Аламут словеначког писца Владимира Бартола, једне од најутицајнијих и најпродаванијих књига у светским оквирима потеклих са јужнословенских простора. Године 1938, када је први пут објављен на словеначком језику, Аламут је прошао прилично незапажено. Такву рецепцију је задржао и у наредним деценијама, када је добрим делом био виђен као опскурно дело ван контекста југословенске литературе.

„Опскурности“ је кумовала и тема романа: Аламут је базиран на историјско-легендарној причи о Хасану ибн Сабаху, верском вођи исмаилитске секте Низарита (гране шиитског ислама) из 11. века и оснивачу државе Низaријe у планинама данашњег северног Ирана, о чијем су војном реду званом Асасини у следећих девет векова исплетене многе легенде.

Ко је био Хасан ибн Сабах?

Легенда о Старцу са планине 

Сабах је, тврде неки извори, рођен 1037. године у Кoму, у данашњем Ирану, који је тада био део Селџучког царства. У младости је друговао са чувеним персијским песником Омаром Хајамом, творцем „Рубаија“, чије су многе песме посвећене вину и љубави, и Низамом ал Мулком, који је касније постао селџучки везир.

Много касније, Сабах се одметнуо од власти проповедајући јеретичку верзију ислама и у плодној долини Аламут на северу Персије, скривеној међу високим планинама, створио је сопствену државу.

Верујући да се апсолутна истина може достићи свим средствима, кажу легенде, Сабах је у долини Аламут створио свој приватни рај, са мирисним воћем, музиком, вином и најлепшим девојкама Азије, вичним свим љубавним вештинама. На самом крају долине, на врху високе, неприступачне стене изградио је тврђаву названу Орлово гнездо (Аламут).

Као верски вођа привукао је многе младе следбенике које би дрогирао хашишом донетим из Индије, уводио их у своју рајску долину и препустио их уживању сваке врсте. Када би их извео из Аламута, говорио им је да су боравили у рају у који могу поново ући ако га буду слепо слушали и буду спремни да за њега жртвују свој живот. Тако је начинио убилачку секту федајина.

Слепи од љубави и страсти, извршавајући Сабахове наредбе федајини су отимали или убијали владаре, угледне људе и верске великодостојнике од Индије до Европе, спремни да без размишљања учине све не би ли умилостивили вођу и вратили се у рајску долину Аламут.

Крсташи су Хасана ибн Сабаха звали „Старац са планине“, а због хашиша његове људе хашашинима или асасинима, од чега је касније и настала реч која у француском, италијанском и многим другим европским језицима означава убицу.

Сабах је умро 1124, тврђаву Аламут су тек 1256. освојили Монголи под вођством Хулагу кана, а асасини су се расули по свету, док се прича о њима претворила у легенду чијој популарности ће нарочито придонети Милион Марка Пола, који је у свом делу помиње.

Управо легенди о Аламуту и асасинима посвећен је Бартолов роман, који је у Југославији био евентуално тек део омладинске авантуристичке лектире и није имао неку озбиљнију нити локалну, а камоли светску рецепцију. 

Нови живот Аламута

Ситуација почиње да се мења тек осамдесетих година 20. века, када је у Француској објављен превод Аламута, да би почетком двехиљадитих Бартолов Аламут постао светски хит.

Наиме, роман је преведен на енглески недуго по терористичком нападу на њујоршке Куле близнакиње 2001. године, након чега су уследили и преводи нa друге језикe. Прича о Старцу с планине од пре деветсто година читана је као рана верзија приче о Ал Каиди и Осами бин Ладену, који се крио у авганистанским планинама.

Роман је означен и као важан за разумевање верског фундаментализма, а лик главног јунака Хасана ибн Сабаха, по речима Умберта Ека, битан за разумевање како култа личности, тако и западног погледа на Оријент, који карактерише мешавина страха и фасцинације. Владимир Бартол је у неким круговима проглашен готово за пророка који је предвидео бујање тероризма.

Популарност Бартоловог Аламута седамдесетак година после његовог објављивања, у првој деценији 21. века постала је таква да је роман послужио и као инспирација за једну од најпопуларнијих видео-игара у протеклих неколико деценија Assassin's Creed (2007).

А да се и даље отварају могућности за његова нова тумачења потврђује и група Лајбах, која је ове године објавила албум „Аламут“, симфонијско дело инспирисано Бартоловим романом и компоновано у сарадњи са иранским уметницима Идином Самимијем Мофахамом и Нимом А. Рошаном. Албум је снимљен на концерту у Крижанкама у Љубљани, у извођењу Лајбаха и Симфонијског оркестра РТВ Словенија, под диригентском палицом иранског уметника Навида Гохарија.

Ко је био писац Аламута?

Младост у Светом Ивану

Владимир Бартол је рођен 21. јануара 1903. у тршћанском насељу Свети Иван (у италијанској верзији Сан Ђовани). У време Бартолове младости, то је било село које су већински насељавали Словенци који су радили у оближњем Трсту. Како га Бартол описује у мемоарским записима Младост у Светом Ивану (Mladost pri Svetem Ivanu), оно није било ни сеоско ни градско насеље, већ нешто између, да би се временом претопило у град.

У време Бартоловог детињства, Трст са околином је био највећи словеначки град. По попису из 1910. у граду је живело преко 56.000 Словенаца, док је њихов број у Љубљани, која је је по попису имала 57.000 становника, био за десетак хиљада мањи. Укорењена тршћанска словеначка заједница развијала је у Трсту своје културне институције и школство, а држала је и добар део економског живота града.

Владимир је рођен као треће од седморо деце у браку Марице, по занимaњу учитељице, и Грегора Бартола, поштанског службеника. Поред учитељског позива, мајка је била и списатељица и уредница првих словеначких новина за жене Словенка, и увела је сина у свет књижевности, док га је отац, пасионирани аматерски ентомолог, привукао биологији. На Бартола је утицај оставила и тетка Антонија Грмек, једна од најагилнијих словеначких културних активисткиња у Трсту.  

За Бартола је полазак у школу био трауматичан: „Живо се сећам да сам током тог последњег слободног лета био сасвим јасно свестан шта ћу изгубити: слободу, слободно располагање својим временом и непоколебљиво уживање у сопственом унутрашњем свету... Школа је за мене значила прави затвор, на који сам осећао да сам осуђен 12 година, а само диплома о матури у џепу значила је коначно ослобођење из њега.“

После завршене словеначке основне школе у Светом Ивану, уписује немачку гимназију у Трсту, где га затиче вест о завршетку Првог светског рата. Прелазак Трста из аустријских у италијанске руке велика је прекретница за словеначку тршћанску заједницу: сви службеници неиталијанског порекла добили су отказе, међу њима и Бартолов отац Грегор. Захваљујући познанствима, он добија посао у Краљевини СХС и сели се у Љубљану, док су у Трсту остали његова супруга и деца.

Прогон словеначке заједнице у Трсту се наставља. Словеначкој школи у којој је радила Бартолова мајка Марица био је забрањен рад, након чега она оснива илегалну тајну школу за словеначке ђаке. Након што то италијанске власти сазнају, млади Владимир Бартол је сведок свакодневних посета карабињера који су шиканирали и малтретирали његову мајку, али и његову тетку Антонију, која је физички нападнута током одржавања једне позоришне представе у граду.

Ситуација ескалира у јулу 1920, када су фашисти спалили словеначки Народни дом у Трсту и руинирали мноштво других институција, међу њима и конзулат Краљевине СХС. Био је то и први речити предзнак доласка фашизма на велику историјску позорницу, о чему је писао словеначки књижевник Борис Пахор.

Cпаљивање Народног дома породица Бартол није дочекала у граду. Марица ce са децом придружује Грегору у Љубљани крајем 1919. године. Ипак, тршћанско искуство на младог Владимира Бартола оставило је великог трага и утицаће на то да се у свом каснијем делу доминантно бави питањима идентитета и политичког насиља.

Биологија, филозофија, психологија

Бартол наставља школовање у љубљанској реалки, након које на тек основаном Универзитету у Љубљани уписује студије биологије и филозофије. Године 1925. докторира са темом О факторима који омогућавају живим организмима да сврсисходно реагују на спољашње утиске. Истовремено, привлачи га и књижевни позив, а велики утицај на њега у пољу химанистике извршио је словеначки филозоф Клемент Југ, који га је упознао са делима Фридриха Ничеа. 

Студије је наставио на Сорбони, где је као стипендиста француске владе похађао предавања из биологије и психијатрије, посебно заинтригиран Фројдовом психоанализом. Бартол је био један oд првих који су  писали о Фројду у Југославији.

Током боравка у Француској, почео је да прикупља грађу за роман Аламут. По неким верзијама почетну идеју за роман, причајући му током једног разговора о записима Марка Пола о секти асасина, дао му је пријатељ Јосип Видмар.

По повратку у Југославију 1928. године, Бартол одлази на одслужење војног рока у Петроварадин, где се у Првом авијацијском пуку обучава за војног извиђачког пилота. Сарађује потом са бројним словеначким часописима, посебно са листом Модра птица, објављује филозофске есеје, приче и своју прву драму Лопез, али њима не привлачи пажњу шире публике.

Запошљава се као лектор љубљанског листа Јутро, у вези је са љубљанском глумицом Надом Габријелчич, али живи тешко и на ивици сиромаштва, толико да се неретко прехрањивао у народним кухињама.

Године 1933. преселио се у Београд, где је на позив Славка Савиншека, тада једног од најистакнутијих Словенаца у предратној југословенској престоници, постао уредник листа Словеначки београдски недељник. Савиншек је касније јавно иступао као противник нациста, који су га ухапсили и убили у Београду августа 1942. године.

Бартол је у Београду провео две године током којих је успоставио низ контаката са припадницима тадашње београдске културне и интелектуалне сцене. У Београду је тражио издавача за своју прву књигу, збирку прича Ал Араф са оријенталним мотивима, али ће она ипак изаћи у Љубљани у издању Модре птице.

Иако је у односу на претходне радове Бартол овде начинио заокрет ка реалистичком приповедању, књига је доживела млак пријем у Словенији, а поједини критичари су је окарактерисали као потпуни промашај, обележен интелектуализмом који је изгубио сваку везу са реалношћу.

Аламут

Роман Аламут Владимир Бартол објавио је 1938. године. За мишљење савременика о свом делу није марио. У дневник записује:

„Завршио сам Аламут у 5.45 ујутру. Задовољан. Ових последњих дана дрхтао сам да ми га неко не украде, да не избије пожар или да се нешто друго не догоди. Пред крај сам замишљао да ме је неко могао чак и убити или да сам могао доживети несрећу (…) Па ипак, тек када сам написао последње слово, осетио сам се заиста мирно. Нека ме неко убије – у Аламуту ћу бити бесмртан.“

Идеја за Аламут Бартола је прогонила годинама. Посебно му је била занимљива прича о Хасану ибн Сабаху као бескрупулозном човеку који је вештом манипулацијом успео да створи чудновату секту ратника који са радошћу полазе у смрт. То је овако описао у Аламуту:

„Твој језик је одлучан, али је твоја вера климава. Лако је веровати у ствари које од нас не захтевају никакве жртве. Али, тамо где своју веру треба да потврдимо својим животом, тамо се заљуљамо.“

Мото романа је реченица: „Ништа није истинито, све је допуштено.“ Испод које пише латинска изрека: „Omnia in numero et mensura“ („Све је у бројевима и мери“).

Бартолов Сабах каже:

„Ако је неко свестан да је окружен само неизвесностима и нејасноћама и да је непрестано жртва сталних превара, онда он не осећа више сваку од њих као нешто непријатељско према човеку, него као нужност живота, с којом се пре или касније мора помирити. У превари, као једном од елемената живота, који нам није ненаклоњен, као једном од бројних средстава да још уопште некако делујемо и гурамо напред, видим једину могућност за оне који су докучили неку вишу спознају.“

Аламут је пре свега парабола о успону тоталитарног вође, а пример заведеног асасина је узет као начин да се прикаже универзална слика изградње тоталитарног система.

То је сâм Бартол најбоље изразио тако што је прво словеначко издање цинично посветио Мусолинију. Кључ за читање романа тако је дат одмах на почетку, а потврђен је и у есеју о роману који је Бартол објавио исте године. Његова интенција није била стварање историјског романа него романа-параболе, који се бави универзалним питањима моћи и манипулације.

По сведочењима савременика, Барол је био и прилично интригиран атентатом на краља Александра у Марсеју 1934, сматрајући Мусолинија директно одговорним за њега, што је наводно био и један од импулса за писање романа. Додатна инспирација је била статус словеначке мањине у родном Трсту која је трпела све веће притиске и прогоне од стране фашиста.

Неуспех и рат         

Иако је роман по објављивању добио књижевну награду Дравске бановине, није доживео већи успех. Критичари који су се романом тада бавили описивали су га као чудан микс филозофије и књижевности, посебно замерајући Бартолу смештање радње у свет Оријента. Било је другачијих гласова, који су Аламут видели као велики искорак у словеначкој књижевности.

Узаврела политичка ситуација у земљи, а онда и избијање Другог светског рата, бацили су роман у засенак. Пред сам почетак рата Бартол се венчао са глумицом Драгицом Подобник, с којом је потом добио два сина, Борута и Бојана.

Уочи Априлског рата Владимир Бартол је мобилисан и послат у ваздухопловну базу у Босанском Броду. По нападу сила Осовине на Југославију припадници јединице су се повукли у Сарајево, где их је сачекала и вест о капитулацији. Крајем априла 1941. вратио се у Словенију.

Бартолов близак пријатељ Јосип Видмар био је један од оснивача Освободилне фронте. Овај антифашистички покрет је основан управо у Видмаровој вили у Љубљани, а на Видмаров позив и Бартол се већ јула 1941. укључио у покрет, најпре као благајник културне секције, а касније и као члан пропагандног одељења.

Иако је желео да оде у партизане, добио је задатак да остане у граду јер је ту био потребнији, тако да је рат провео као илегалац у окупираној Љубљани. У његовом стану у Миклошичевој улици одржавали су се састанци илегалаца. По некима, био је повезан и са члановима антифашистичке организације ТИГР (акроним од Трст, Истра, Горица, Ријека). 

Послератни период

По завршетку рата Бартол је постављен на место секретара Народног позоришта у Љубљани, али се на том месту није задржао дуго. Највећим делом је томе кумовао његов сукоб са Бојаном Ступицом, који је имао велику аверзију према Бартолу.

Године 1946. вратио се у Трст, где је добио место председника позоришног савета Словеначко-хрватског просветног друштва, и то по дозволи савезничке управе града. У сећањима тршћанских савременика остао је упамћен као повучен, дискретан човек који је дао велики допринос очувању и афирмацији словеначке културе у граду. 

Године 1956. вратио се у Љубљану и запослио се у Словеначкој академији наука и уметности на месту секретара за штампу. Иако је био близак властима социјалистичке Југославије, његов књижевни рад није био превише на цени, сматран je анахроним и превазиђеним.

Бартол се онда окренуо својој младалачкој страсти, ентомологији. Као сарадник Института за биологију добио је задатак да системски истражи лептире на територији Словеније, што је и урадио са сином Борутом, дипломираним биологом.

Планирао је два наставка романа Аламут, али их није написао. За живота је објавио само још једну књигу, Тршћанске хуморске, са причама из живота тршћанских Словенаца. Започео је писање мемоарске књиге Младост у Светом Ивану (Mladost pri Svetem Ivanu), коју није довршио, а чији делови су постхумно објављени.

Временом, осећао се све више одбаченим из словеначке и југословенске културе. Последње године му је додатно загорчало најпре самоубиство сина Борута, а онда и и тешка болест. Преминуо је 12. септембра 1967. године у Љубљани.

Постхумна слава

„Имао сам осећај да пишем за публику која ће живети 50 година касније“, записао је Бартол у свом днeвнику по објављивању Аламута 1938. године. Готово у дан је погодио датум своје постхумне славе. Наиме, 1988. године објављен је француски превод Аламута који је доживео велики успех. Уследили су преводи на још двадесет језика. Роман је посебно био запажен у Ирану, где је објављен у неколико високотиражних издања.

Новом откривању Аламута допринели су и нови трендови у књижевности, који су у Бартолу пронашли савршеног претечу. Његови књижевни експерименти, интертекстуалност са низом тематских и значењских слојева, позивање на психологију, филозофију, али и алегорично указивање на манипулације у ауторитарним режимима, све то је привукло нову публику. 

Инострана слава романа довела је до промене перцепције Бартоловог дела и у Словенији. Објављени су његови недовршени мемоарски записи, као и сабране приче и драме, али те књиге нису стекле ни приближну слава Аламута.

У неколико словеначких градова по њему су назване улице, а посебно признање је добио у родном Трсту, где словеначка школа у насељу Свети Иван данас носи његово име. У недавно отвореном тршћанском Музеју књижевности Бартол је, уз Сречка Косовела и Бориса Пахора, добио место најистакнутијег књижевног гласа словеначке заједнице у Трсту.

Једино Бартолово дело преведено на српски је роман Аламут. У преводу Јосипа Зидара и Маријане Зандор Аламут је на српском објављен 1954. године у Новом Саду, али је ово издање остало готово непримећено. Али три и по деценије касније, када је крајем осамдесетих Аламут објављен у издању сарајевске „Свјетлости“, роман је дошао и до овдашње публике.

Недавно је објављено ново издање Аламута на српском, у преводу Срећка Чолаковића и издању „Контраста“, дајући нам прилику да се поново упознамо са овим чудноватим романом.

„Зашто је Аламут Владимира Бартола роман који се не заборавља?“, пише Горан Коруновић у предговору „Контрастовог“ издања. „Најпре, ово дело, као многа велика прозна остварења, поседује упечатљивог централног лика – Хасана ибн Сабаха, вођe исмаилита и владара тврђаве Аламут – јунака сугестивно обликованог до те мере да, захваљујући Бартоловој уметничкој вештини, такве карактере можемо лако препознати и у стварности коју живимо. Хасан је, дакле, лик какав се у књижевности ретко среће – упркос широком спектру негативаца у нашој и светској књижевности – превасходно из разлога што су његови циљеви и начини њиховог остваривања радикални, несвакидашњи а опет тако људски и могући. Јер, човек је биће које неретко жели недохватно, немогуће, изнова себе изненађујући до које мере и каквим приступима том немогућем може да се приближи. Управо је таква и животна мисија Хасана ибн Сабаха – он настоји да освоји неупоредиву верско-политичку моћ. До ње долази истанчаном и ризичном манипулацијом те инструментализацијом људских живота, што све на концу добија и циничну димензију спектакла. Све то, увериће се читаоци, асоцира на окружење у којем егзистирамо, на стварност коју живимо, те се стога Аламут лако препознаје као врло актуелна књига.“

 _________