Едо Љубић, највољенији певач предратног Београда: Глас са америчких плоча на 78 обртаја štampaj

Четрнаестог јуна 1934, око осам часова ујутру, познати београдски стакларски трговац Јеремија Радојковић сишао је у подрум своје радње „Кристал“ у Кнез-Михаиловој улици 39, и тамо затекао беживотно тело свог сина Драгослава. Поред руке му је био пиштољ марке „маузер“ калибра 6,35 mm, на десној слепоочници рупа од метка, а уз његово тело уредно сложен кратак капут и на њему коверта са опроштајним писмом.

Вест о младићевој смрти брзо се проширила градом. Већ у вечерњим издањима београдских новина детаљно је реконструисан његов последњи дан. 

Тринаестог јуна Драгослав Радојковић је рано устао, обријао се, поткресао танке бркове, шећерном водом зализао косу уназад a la Рудолф Валентино, оштро као лењиром извукао раздељак по средини чела, обукао своје најбоље одело, натукао шешир и из куће у Чубриној улици кренуо на Правни факултет да још једном, након четири безуспешна покушаја, полаже испит из Римског права. Без положеног овог испита није могао да настави студије и нада се адвокатској каријери коју је желео. Одлучио је да му je то последњи пут да на испит изађе.

Испит код професора Реље Поповића био је писмени; написао је одговоре на три питања и до поднева добио оцену: „Није задовољавајући“.

Вратио се кући, ручао и разменио неколико речи с родитељима, братом и сестром. Поподне је провео с пријатељима на Топчидеру, предвече прошетао корзом с девојком „коју је већ дуже симпатисао и с којом је дуго био заједно“, а затим с друштвом отишао на ноћну фудбалску утакмицу коју су под рефлекторима играли „Вин“ и комбиновани тим БСК-а и „Југославије“. По завршеној утакмици друштво је продужило до кафане „Домовина“ на Булевару краља Александра преко пута тек изграђене зграде у којој је данас Електротехнички факултет.

У „Домовини“, причали су сутрадан сведоци, Радојковић је био расположен, пио је, шалио се и наручивао песме од Еда Љубића, певача који је овде наступао. Едо је претходне године из Босне стигао у Београд и за кратко време стекао репутацију изврсног певача народних и шлагерских песамa. Још од децембра 1933. редовно је наступао на Радио Београду певајући уживо уз пратњу оркестара Милана Урошевића, Пере Паунескуа и других. Радио Београд је већ преносио и његове целовечерње наступе из кафана „Топлице“ и „Кнез Михаило“. После радијског преноса његовог целовечерњег наступа у „Топлицама“ Љубић је добио ангажман у тада престижној „Домовини“.

Едо је имао глас широког распона, одличну дикцију, али и карактеристичан стил који га је издвајао од осталих. Певао је у различитим регистрима мењајући чак и у једној песми модулацију од фразе до фразе, од лирске ганутљивости до кафанске врцавости и од ироничног оперског патоса до севдалијске меланхолије. Интерпретативном непредвидвошћу није дозвољавао да се преко његовог појаве пређе као преко ресторанског особља: увлачио је слушаоце у песму, држао њихову пажњу. На Едовом репертоару били су тада популарни шлагери, џез, фокстрот и танго стандарди, али кичму репертоара чиниле су народне песме, и то из свих крајева Југославије.

Певао је шта се тражило, али је у репертоар често уносио и новине шетајући кроз жанрове и спајајући у потпури песме Купи ми мајко топ, Misirlou, На бригу кућа мала, Беле руже, нежне руже, Крај танана шадрвана и April in Paris тако да слушаоци једва да су уочавали шав међу њима.

Откако је Едо почео да наступа у „Домовини“, Драгослав Радојковић је са својим друштвом ту био редован гост и скоро да се спријатељио с певачем. И своју последњу ноћ провео је овде.

„Певај ми, Едо, Радо, кћери Радо. То је моја песма, тако се звала девојка коју сам волео“, сећаће се присутни гости да је наручивао.

Око два сата по поноћи Драгослав је позвао певача да с његовим друштвом колима оду у један ресторан на Топчидеру. Едо је одбио, изговарајући се да по уговору мора да пева до три.

„Хајде, Едо“, рекао му је Драгослав и смејући се показао му да у џепу носи мали „маузер“.

„Ја ћу иначе да се убијем, па да ти ова последња ноћ остане у успомени.“

Едо се на то насмејао и одмахнуо руком као на морбидну шалу. Драгослав и друштво су сели у аутомобил и наставили с лумперајком.

Око четири ујутру аутомобил је одвезао Драгослава до очеве стакларске радње у Кнез-Михаиловој улици. Друштву је рекао да га ту оставе да одспава пре посла, да не би код куће будио укућане у Чубриној. Поздравио се, откључао врата и нестао у улазу.

У радњи је узео хартију с печатом очеве фирме „Кристал“ и написао писмо. У њему је стајало:

Затим је написао последњи поздрав дванаесторици најбољих другова поименце и поменуо професора Поповића који га је оборио на испиту и познаника Лијешанина, полицијског инспектора који је вршио увиђаје:

Ово писмо је ставио у коверат и адресирао га: „Полицији“. Затим је написао поруку за оца и оставио је у његовој каси, заједно с прстеном и табакером „за једну личност као успомену на сентименталну везу“.

Онда је сишао у подрум, скинуо капут, сложио га, на њега спутио коверат с првим писмом и испалио себи метак у слепоочницу.

Сутрадан, 15. јуна у подне, пре него што ће Драгослав Радојковић бити сахрањен на Новом гробљу у присуству више од хиљаду људи, први спикер Радио Београда Хенрик-Хаим Фингерхут обратио се слушаоцима речима:

„Господин Едо Љубић, према програму, пева песму Кад ми пишеш, мила мати, о свему ми пиши. За ту песму молио га је у свом опроштајном писму покојни Драгослав Радојковић.“

Едо Љубић је стао пред микрофон. Слушаоци Радио Београда који су га чули исплели су о његовом потресном извођењу ове песме посвећене покојном пријатељу читаву легенду. Тај наступ био је преломан тренутак у каријери Еда Љубића. Преко ноћи постао је славан.

1 од 200 београдских певача

Када се у јесен 1933. Едо Љубић појавио у Београду, југословенска престоница је након хаотичних двадесетих била на прагу свог „златног доба“. Последњих петнаестак година град је потпуно изменио своју физиономију, структуру и састав становништва.

Од почетка века, број становника се скоро упетостручио: године 1900. Београд је имао 70.000 становника, након Првог светског рата 1918. године 140.000 житеља, петнаест година касније, 1933. године дупло више, да би на попису 1940. било пребројано 320.000 Београђана.

С великим приливом становништва, Београд је почетком тридесетих почео да се убрзано и урбанистички сређује и добија изглед савремене европске вароши. Ничу велика здања изграђена у различитим архитектонским стиловима: од Поште на Савском тргу урађене по пројекту Момира Коруновића, преко Палате Реунион (на данашњем Тргу Републике), зграде Радио Београда у Хиландарској и Главне поште у Таковској, па до зграде Скупштине Југославије отворене 1936. године.

И друштвени и културни живот је био у великом успону. О ноћном животу Београда тог времена најбоље говори податак да је 1937. од угоститељских објеката различитог ранга побројано 23 хотела, 33 ресторана, 433 гостионице, 427 кафана, 318 крчми и 197 бифеа.

Госте су забављали бројни оркестри, а њихови најбољи певачи и свирачи редовно су гостовали на Радио Београду. Од 1929. до 1941. на Радио Београду наступило је преко двеста певача и више од осамдесет оркестара.

Неприкосновене певачке звезде тридесетих биле су београдски адвокати Мијат Мијатовић и Милан Тимотић звани Мали Мијат, и велика Софка Николић, а од оркестара међу најбољима је био онај Симе Беговића, у коме је започео свој музички пут и Властимир Павловић Царевац.

Таква је била конкуренција у којој је Едо Љубић, један од двеста певача Радио Београда, почео да гради своју каријеру. Она јесте била у успону, али је тек после самоубиства Драгослава Радојковића и песме коју је њему у спомен отпевао на радију, Едо стекао статус праве звезде.

Босанац у Београду

Само десетак дана након Радојковићеве сахране Едо Љубић је дао свој први интервју. Наслов у београдском „Времену“ био је „Први југословенски џаз-певач – Босанац Едо Љубић забавља и одушевљава Београђане“. У чланку је писало:

„Име Еда Љубића постало је популарно у Београду. То је џаз-певач, ’шансонијер’, који већ дуго с великим успехом забавља елитни Београд.“

Едо је, по речима новинара „Времена“, родом из Травника, у Мецу у Француској је студирао машинство, али је шест месеци пре краја студија остао без новца за школовање и био принуђен да зарађује као певач. У Мецу је наступао у тамошњем „Брисери кристалу“, где је у пратњи познатог мађарског оркестра Золтана Гута „пласирао југословенску песму“.

Едо, „иначе симпатична фигура“, како га етикетира новинар, каже да је дошао у Београд на годину дана с намером да заради довољно новца како би се вратио у Француску да доврши студије, али најављује и одлазак у Женеву, одакле је добио позив да током зиме наступа у тамошњем престижном ресторану „Кафе Кристал“.

Нису сви подаци у овом чланку баш тачни. Едо није рођен у Травнику већ у Доњем Вакуфу, 7. маја 1912, као треће дете оца Николе, Хрвата, и мајке Кларе, Пољакиње, рођене Рандт. Са пет година је, причао је касније, почео да свира „бисерницу“, импровизовану тамбурицу од картона и шперплоче, с десет је добио прву праву тамбуру, а са четрнаест је имао свој оркестар.

У Травнику је похађао исусовачку школу, а затим је отишао на музичке студије у Загреб, али се тамо није дуго задржао. Године 1929. уписује „електрику“ у Мецу, где као певач почиње да наступа у локалним ресторанима, а затим и у Стразбуру, да би се 1933. вратио у Југославију и обрео се у Београду. Сада би сви да га чују. „Домовина“ је сваке вечери дупке пуна.

О својеврсној „едоманији“ која je лета 1934. године завладала у Београду сведочи цртица из ноћног живота коју је јула месеца те године објавила београдска „Правда“. Под насловом „Похвално самопрегоровање једног љубитеља песме“, у њој је писало: 

Тројац Раденковић-Сеферовић-Марковић

Поред Еде Љубића, од млађих певача шлагера и народне музике средином тридесетих пробија се и тројац Раденковић-Сеферовић-Марковић, чија ће се судбина касније преплести с Љубићевом. Овај тројац редовно наступа у кафани „Код Рудничанина“ на Славији. Чине га правник и члан оперског ансамбла Народног позоришта Раша Раденковић, студент медицине из Мориња код Котора Урош Сеферовић, нарочито цењен због свог далматинског репертоара (аутор је песама Ћирибирибела и Један мали бродић које се данас сматрају далматинским традиционалима), и најбољи предратни џез гитариста и посвећени промотер џез музике Мирко Марковић .

Популаран још од двадесетих, џез, или „џаз“ како се говорило, у Београду је добио на популарности нарочито након гостовања Џозефине Бејкер 1929, затим „црначке оперетске групе Лујзијана“ 1930. и америчке групе „Utica Jubilee Singers“ у „Касини“ на Теразијама 1936. године.

Мирко Марковић је од рођака из Америке добијао плоче џеза које је затим пуштао на Радио Београду, тако да су захваљујући њему већ од средине тридесетих Београђани могли да чују музику Дјука Елингтона и других мајстора џеза.

Марковић је вероватно био први гитариста који је засвирао блуз у Југославији: при наступима је и у народне песме знао да завије жицу у блуз маниру, што је остало и забележено на снимку песме „Да зна зора“ коју је отпевао Раша Раденковића за Радио Београд.

Звездани статус

Едо Љубић у „Домовини“ наступа до јесени 1934. а онда прелази у ресторан-пивницу „Касина“ на Теразијама, где пева уз пратњу оркестра чувеног севдалије Паје Тодоровића Сарајлије. Вест о овом Едовом трансферу новине преносе као сензацију, пошто је „Касина“ била један је од најбољих београдских локала, познат како по музици тако и по гурманском мезетлуку с роштиља: уз најбоља домаћа вина служи се риба, речна и морска, и дивљач – јаребице, фазани, срне и зечевина.

Ускоро стижу позиви за гостовање диљем земље: Едо пева на Палићу, у Врњачкој Бањи, Опатији, Цавтату, Дубровнику, Загребу, Сарајеву… У једном новинском избору најпопуларнијих Југословена 1936. године Едо Љубић је међу првом тројицом. Његов глас путује и изван земље, ређају се наступи у Женеви, Паризу, Будимпешти, Истанбулу, Риму. Едо на иностраним наступима прилагођава репертоар публици, што му није тешко: полиглота је и пева на десет језика. 

Али Београд је његова база. Редовно наступа на Радио Београду, пева у кафанама, учествује у разним целовечерњим програмима.

Новине најављују: За нову 1937. годину Едо Љубић ће наступити у ресторану „Ратнички дом“, а у програму поред њега учествују Жанка Стокић, „две познате бугарске певачице, балет, а као атракција лично пева чувена Коштана своју омиљену песму Шано душо, Шано мори…“

Почетком 1937, Едо одлази у Берлин где наступа с тада познатим оркестром Бернарда Етеа. С њим наступа и на немачким радио станицама, а 20. јануара појављује се и на телевизији. Био је то први телевизијски наступ једног Југословена.

Љубав у Сарајеву

Од пролећа 1937. Едо Љубић борави у Сарајеву, где у ресторану „Волга“, како јављају репортери, „ноћна каванска публика лудује за његовим песмама“. Уз то, почиње да снима тон-филм, Љубав у Сарајеву у режији Николе Дракулића.

Дракулић је био власник фотографске радње у Сарајеву, а од када је 1934. набавио и филмску камеру снимао је документарне филмове и репортаже за потребе Југословенског просветног филма. Љубав у Сарајеву био је његов први филм, у сопственој продукцији и с Едом Љубићем у главној роли.

Београдске и сарајевске новине живо прате снимање филма и доносе репортаже са сета. Београдска „Правда“ објављује и подужи чланак са радњом филма:

Новинар „Правде“, који је присуствовао снимању, наводи да је улога сеоског момка Еду Љубићу „ванредно легла“, да он у босанском живописном оделу изгледа „ванредно лепо“, баш као и његова партнерка, Маца Крлин, чије фотографије са снимања илуструју чланак.

Песме које Едо у филму пева су класици севдаха: Ој кадуно, коно моја (Ашик оста на те очи), песма коју је на стихове Османа Ђикића компоновао Петар Коњевић; Да зна зора (коју је спевао београдски типограф Марко Димитријевић); Од акшама до сабаха, коју ће касније певати Сафет Исовић и Вјетар ружу пољуљкује, коју ће недавно популаризовати Амира Медуњанин.

Филм Љубав у Сарајеву изашао је пред публику крајем 1937. године и постигао леп успех, а за инострану дистрибуцију откупила га је француска компанија „Албатрос“. Био је то једини играни филм који је снимио Никола Дракулић.

Занимљива је и његова потоња судбина. Дракулић је 1939. напустио Југославију и две деценије је живео у Индонезији, где је 1951. у холандској продукцији снимио документарни филм Богови Балија, о животу, обичајима и веровањима урођеника на индонежанском острву Бали. Наратор у овом филму био је холивудски глумац Џон Родни, најпознатији по улози у Хјустоновом Острво Ларго.

Дракулић се затим 1959. преселио у Америку, где је остао до смрти 1987. године. 

Светска изложба 1939.

Четири месеца пре почетка Другог светског рата, 30. априла 1939. у Њујорку, под слоганом „Зора новог дана“ и с темом „Свет сутрашњице“, отворена је велика Светска изложба коју ће током наредне две године, колико је у два наставка трајала, видети чак 44 милиона посетилаца.

На њој су представљена тада најновија технолошка достигнућа попут телевизије, клима-уређаја, целофана и најлона, затим атракције каква је била огромна диорама названа „Futurama“ површине преко 3000 m² која је приказивала Америку 1960, или робот компаније „Вестингаус“ по имену Електро који је говорио, разликовао боје и пушио цигарете. Живо су предочене и визије фантастичне свакодневице у градовима будућности названим „Democracity“, за које се предвиђало да ће бити изграђени око 2030. године.

Међу шездесетак земаља које су на овој изложби учествовале била је и Југославија. На отварању југословенског павиљона говорио је градоначелник Њујорка Фјорело Ла Гвардија, и то „на хрватском језику“, како је навео „Њујорк тајмс“. Ла Гвардија, по коме се данас зове њујоршки аеродром, својевремено је био конзул САД-a у Ријеци у време Аустроугарске, што је у говору, који су пренели „Њујорк тајмс“ и „Политика“ , славни градоначелник Њујорка и поменуо:

„Југословени нијесу били у то вријеме уједињени. Хрватска, Словенија и Босна и Херцеговина биле су под Аустро-Угарском, а Србија и Црна Гора засебне краљевине. Народ у овим крајевима, иако једне крви и једног језика, уместо да му се дозволи да живи у заједници, био је гоњен промишљеним провокацијама аустријских агитатора по начелу политике ’Divide et impera’. Па зар је чудо што је свет, после тако вештачки створене мржње, добио погрешно мишљење о ситуацији на Балкану. Да, погрешно мишљење, јер је народ Југославије добар, јер је народ Југославије племенит и мирољубив. Кад год је неки немир на Балкану, тражите узрок, и наћи ћете да тај узрок лежи изван граница земље, а не у њој самој. Нека моћне и велике нације оставе Балкан на миру, па ће у њему владати – мир... Моја порука добром народу Ваше земље, Хрватима, Словенцима, Србима, Црногорцима, Босанцима, Херцеговцима и Далматинцима је ова: волите се међу собом као браћа, и цијели свијет ће вас волити.“ 

Новинар „Политике“ Момчило Јојић известио је да је након Гвардијиног говора настало неописиво одушевљење. „Не зна се ко више аплаудира, Југословени, који су разумели искреност опробаног демократе, или Американци, који су осетили да њихов Ла Гвардија говори нешто важно на српскохрватском језику.“ Затим је Константин Фотић, амбасадор Краљевине Југославије у САД, прочитао писмо Николе Тесле који због болести није присуствовао отварању, преводећи га на енглески језик. Тесла је у писму поред осталог написао:

„Ето, дошао је и тај тако важан дан за све нас, који смо с нестрпљењем очекивали, јер нам је стало да покажемо пријатељима Американцима да имамо дивну земљу, и да они и не слуте колико у нашим горама има вредности, величине и старе славе.“

У Југословенском павиљону, који је на 750 квадратних метара пројектовао зенитиста Јосип Сајсел (alias Јосиф Клек) у намери да представи Југославију као државу са богатом народном баштином и савременим уметничким стремљењима, представљена је култура и традиција југословенских народа, од српских средњовековних манастира и рукописа, богумилских стећака и далматинских рељефа до великог паноа који је осликао Љубо Бабић и представљених достигнућа југословенских исељеника у Америци, укључујући и тројице највећих – Тесле, Пупина и Мештровића.

На Светску изложбу у Њујорк је послата и југословенска музичка репрезентација у саставу Раша Раденковић, Урош Сеферовић, Мирко Марковић и – Едо Љубић.

При уласку у САД они су добили шестомесечну визу, коју су планирали да искористе како би направили малу турнеју по клубовима југословенских исељеника у Чикагу, Питсбургу, Детроиту и другим градовима.

Наступају и на радију, и за њих почиње да се интересује и америчка публика, па су почели да добијају позиве за наступе и у њујоршким локалима.

Када их је у једном од њих чуо Сем Романо, понудио се да им буде менаџер. Они се двоуме, јер им ускоро истичу визе и морају да се врате у земљу. Али, у то избија Други светски рат.

Америчка влада доноси одлуку по којој сви Европљани који су се с уредним визама затекли у земљи могу до даљег у њој да остану. Едо, Урош, Раша и Мирко одлучују да још мало остану и свирају у Америци. Ова одлука ће им променити живот.

Међуратни југоамериканци

Не постоје прецизни подаци колико је југословенских исељеника било у Америци између два светска рата нити какав је био њихов етнички састав, али процене се крећу од 750.000 до преко милион. Оно што се зна јесте да је тридесетих година на тлу САД званично деловало петнаест имигрантских организација, највише српских и хрватских, да је излазило четрдесетак листова с тиражом од скоро 300.000 примерака, да је аматерских позоришних трупа било педесетак, а певачких друштава и оркестара седамдесетак. Они су чинили организовану исељеничку мрежу Југословена у Америци.

У исељеничким клубовима, на забавама, прославама и окупљањима, наступали су оркестри који су често били етнички мешовити. Свирали су народну музику какву су запамтили да се некада свирала у завичају, а затим су је с временом развијали у разним смеровима, стапајући све балканске утицаје у јединствен музички амалгам. О томе сведоче бројне плоче које снимају за етикете „Victor“, „Columbia“, „Continental“, „Lira“ и друге, а посебно за кућу специјализовану за балканску музику, „Balkan Records“ из Чикага, власника Славка Хлада, Чеха пореклом из Загорја.

За ове куће ускоро ће почети да снимају и Едо, Урош, Раша и Мирко, уз пратњу тамбурашких оркестара.

Најпознатији тамбурашки оркестри у Америци између два светcка рата били су „Орао“ Душана Јовановића (цео оркестар је погинуо у саобраћајној несрећи 1929), затим „Šar planina orchestra“ браће Капуђија, оркестар Ђоке Докића и његовог сина, виртуозног виолинисте Милована званог Мел, као и ансамбли Милана Верничевића Верног, Васе Буквића, браће Скертић, Стива Павлековића, Дејва Зупковића и окестар Васе Црленице, који се чује, поред осталог, у филмовима Људи мачке, Доктор Живаго и Лоренс од Арабије. Чувени вишегенерацијски тамбурашки оркестар браће Поповић из Јужног Чикага је свирао на инаугурацијама два америчка председника, Ајзенхауера и Клинтона.

Макса тражи бурт

Српско-хрватска трвења била су у то време скоро невидљива и више су била предмет шале него мржње. О томе живописно сведоче комични радијски скечеви из серије Макса тражи бурт, објављивани у наставцима на винилним плочама „Колумбије“ од 1929. до 1931. Јунак ових скечева био је Максим Прдић, Србин из Баната, који у „Спитсбургу“ тражи „бурт“ (искривљено од „board“, смештај), и на препоруку рођака Стива Гузића из „Иксуистона“ налази га у пансиону Кеди Прдарић, Хрватице из Загорја.

Макса прича банаћански српски, а Кеди кајкавски хрватски. Упркос првом подозрењу они се упознају, запевају, спријатеље и на крају заврше у кревету. У наставку Максиних авантура он мора да бежи у Детроит, пошто се опасни Кедин муж Штеф управо вратио из затвора...

Односи између српских и хрватских исељеника промениће се тек с Другим светским ратом када долази нова генерација имиграната, овога пута политичких, који ће у Америку донети мржњу коју је распирио рат.

О томе како се старија генерација у новим околностима сналазила, сведочи једна епизода из 1976. На изборима за градоначелника Чикага кандидовао се тада Мајкл Биланџић, политичар хрватског порекла, и током, испоставиће се, победничке кампање, мобилизовао је и хрватску дијаспору. За донаторску вечеру „Хрвати за Биланџића“ ангажовао је тамбурашки оркестар „Дрина“ у коме су свирали ветерани Милан Опачић и Мел Докић, који су били Срби, и Мат Јуришић и Џек Томлин који су били Хрвати.

Оркестар је свирао без унапред договореног репертоара и у једном тренутку су се заборавили па су из бећарца прешли да свирају Ој Шумадијо. Најпре је уследио тајац у сали, а онда је ка бини почео да лети есцајг. Музичари су једва, уз помоћ Биланџићевог обезбеђења, побегли од разјарене руље која је хтела да их линчује.

Америчка турнеја

У лето 1940. београдске новине јављају:

Али Едо се неће вратити у земљу. Други светски рат стигао је и у Југославију.

78 обртаја

Председник југословенске владе у избеглиштву Душан Симовић објавио је 15. маја 1941. позив исељеницима у Америци и Канади да се јаве у добровољце који ће учествовати у ослобођењу земље. Очекивао да ће одзив бити такав да ће бити могуће од исељеника створити армију од сто хиљада људи, која би преко Грчке и Турске кренула и, уз подршку оклопних бригада, у јуришу ослободила Југославију.

На овај позив у Канади се јавио само извесни Дабић, а у читавој Америци, од милион исељеника, један једини човек – Едо Љубић.

Пројекат југословенске добровољачке армије је пропао, а Едо ће се у борбу укључити касније, у последњим годинама рата, и то као припадник америчке авијације. До тада, бавиће се музиком.

По доласку у Америку, поред редовних наступа Едо Љубић је почео да снима и плоче. Један број његових раних снимака данас је доступан на интернету, а највећу збирку прикупио је и објавио Стивен Козобарић, ентузијаста из Кливленда. Козобарићев Јутјуб канал и блог tamburitza78s вероватно је највећа јавно доступна збирка снимака југословенских певача насталих до Другог светског рата, прави рудник несталих светова и заборављене музике.

Прве звучне записе Едо Љубић је начинио у марту 1940, у време када је још мислио да је његов амерички боравак привремен. На плочама од 78 обртаја објављеним за компанију „RCA Victor“ и уз пратњу тамбурашког оркестра Милана Вернија, Едо је тада снимио Ој кадуно (Ашик оста на те очи), песму која је још од београдских дана била његов заштитни знак, а затим и песме различитих жанрова и географског порекла Кукавица, Ћифте, ћифте, пајтонлари, Мој се лола опио, као и сет циганских мелодија отпеваних уз гитару који ће објавити чикашки „Balkan Records“ Славка Хлада.

Снимање плоча наставиће од јесени 1941, најпре с музичком пратњом чувеног тамбурашког оркестра браће Капуђија (касније названог Šar Planina Orchestra), а онда и с другим музичарима.

Током четрдесетих Едо Љубић снимио је укупно стотинак песама у којима се укрштају све југословенске музичке традиције.

Ови снимци сачували су Едову певачку и интерпретативну магију и данас представљају праве музичке драгуље.

Међу песмама које је Едо снимио налазе се и Давно је било то, у месецу мају, Мезимица, Misirlou, Ву плавем трнаци, Изгубљено јагње, Златна гривна, Меглата паднала, У Стамболу на Босфору, Кафу ми драга испеци, Крај танана шадрвана, У мом селу, Невен коло, Кад сам био млађан ловац ја, Крадем ти се у вечери, Беле руже, нежне руже, Мислио сам да је живот, А што ти је мила кћери јелек раскопчан, Опио сам се, Невен коло, Тамо далеко, Стрижи моме русе косе, Марамица сва од беле свиле, Мори врћај коња, Ћерим-Абдул аго, Од како сам севдах свезô, Ај, бона Јањо, би л’ се потурчила, Ко се оно брегом шеће, И тако мало, помало, Мори моме, лепо ли си, Може, може, ал не може све...

Дуг отаџбини

Током јуна и јула месеца 1942. у Америци је боравила делегација југословенске владе у избеглиштву на челу с краљем Петром II Карађорђевићем. Том приликом краљ Петар говорио је у америчком Конгресу и састао се с председником Рузвелтом, али и са представницима југословенских исељеника – поред осталог и са остарелим Николом Теслом.

Не зна се да ли се и Едо Љубић срео с краљем Петром или неким из југословенске делегације, али вероватно га је ова посета навела да 30. јула 1942. у сопственом аранжману сними сингл плочу „Спремте се, спремте четници / Тамо далеко“, која је објављена са етикетом „RCA Victor“.

Песма Спремте се, спремте четници изворно је настала 1907. године и говори о борби српских четника под командом Јована Бабунског против Бугара у Македонији за село Дреново. Песму је 1924. први пут у Америци снимио Васа Буквић у пратњи „Југословенског тамбурашког друштва“, други пут ју је за америчку фонографску компанију „Columbia“ 1925. године снимио Душан Јовановић у пратњи свог тамбурашког оркестра „Орао“, тако да је верзија ове песме у извођењу Еда Љубића била трећа која је снимљена. Међутим, у односу на претходне верзије, она је овде била знатно измењена.

Наиме, Едо је за ову прилику, на трагу прокламоване политике југословенске владе у Лондону, променио речи песме и „појугословенио“ је, задржавајући тек неколико мотива из оригинала, укључујући насловни стих.

Последње строфе у верзији Еда Љубића гласе:

„У чети су Црногорци, Босанци и Херцеговци
Зове нас Србин и Хрват, боре се кано брат и брат.

Четнике, браћо, волимо, за њих се Богу молимо
Из четничке побједе доћи ће сунце слободе.“

Едо Љубић је очигледно био југословенски оријентисан, и ова песма је била залог његовог југословенства, али му је она касније вероватно и онемогућила каријеру у комунистичкој Југославији. 

A real-life Pagliacci

Пратећи даље живот Еда Љубића кроз новинске написе, на његово име наилазимо октобра 1943. у листу „The Detroit News“. Чланак новинара Л. Л. Стивенсона насловљен „A real-life Pagliacci“ говори о његовим америчким данима у време рата и неоствареним плановима за будућност.

У чланку се даље у општим цртама казује Едова животна прича. Она, каже се у тексту, почиње у Сарајеву „мелтинг-поту“ Истока и Запада, месту где је почео Први светски рат. Едо је, наводи се, као дечак у Сарајеву певао у хору исусовачке цркве, након гимназије је у Француској студирао електротехнику, али је због смрти оца, хотелијера, његова породица запала у финансијске проблеме и он је пре краја студија морао да се врати у земљу.

Пошто се у школи бавио свирањем и певањем, основао је оркестар циганске музике и с њим у Југославији постигао велики успех, а онда дошао у Америку да пева у југословенским клубовима. Када је по избијању рата конзултат Југославије објавио да даје помоћ онима који би да студирају знања потребна земљи пошто се рат заврши, Едо се одазвао и на универзитету Корнел завршио курс хотелијерства, а на јесен намерава да у Њујорку упише пољопривредни факултет.

Новинар „Тhe Detroit News“-a текст закључује речима:

„Он је као Пајацо који пева с болом у срцу. Али док пева, он сања дан када ће моћи истински да помогне својој страдалој домовини.“

Едо ипак није уписао пољопривредни факултет, већ се јавио у америчку војску као добровољац, а када се рат завршио, није ce вратио у своју домовину. Могуће да је плоча Спремте се, спремте четници, без обзира на мотиве због којих је снимљена, билa довољан разлог да не ризикује сусрет с властима ослобођене Југославије.

Поратне године

После рата Едо је наставио музичку каријеру. Редовно наступа у клубовима југословенских исељеника, заједно с највећим именима југоамеричке сцене, међу којима су Мирко Марковић, Стив Павлековић, браћа Поповић и Капуђија, Милан Верни, Дејв Зупковић и „краљица севдаха“ Винка Елисон (које поименце побраја у аутоироничној песми Може, може, ал не може све).

Изабран је да да одржи четворогодишњу турнеју по школама и колеџима Сједињених Држава како би популаризовао југословенску музику. Процењује се да га је на тој турнеји чуло и видело више од два милиона ученика.

Уз то, редовно снима. Објављује албум циганских песама и низ синглова с народном музиком из свих крајева Југославије. Тако 1947. објављује плочу на којој су на једној страни загорски напеви Вужги, Вужги и Ја сем Вараждинац, а на другој ужичко Чарлама коло. На неким од плоча прати га секстет његовог београдског пријатеља, гитаристе Мирка Марковића, као на синглу из 1947. са кајкавским песмама из Хрватског загорја.

Педесетих постаје члан „Banat Orchestra“ из Њу Џерсија, с којима снима песме банаћанског штимунга и у дуету са Олгом Турковић, које ће касније изаћи на компилацијама „Sonarta“.

Поред исељеничких клубова све више наступа и пред америчком публиком. У своју свеску гостовања уписује престижне ресторане и хотеле у Њујорку, Хјустону, Палм Спрингсу, Лас Вегасу, Беверли Хилсу… 

У својој кафани

Почетком шездесетих Едо Љубић је одлучио да се скраси. У Фениксу, у Аризони, отвара ресторан „The Backstage Club“. Уз то, оснива и издавачку кућу „Yadran“, која објављује три LP-плоче.

На првој, Edo Lubich At The Backstage Club, поред југословенских тема, наћи ће се инострани део његовог репертоара с америчким, француским, грчким, мексичким, кубанским и шпанским стандардима Gypsy With The Fire In Her Shoes, Perhaps, Perhaps, When The World Was Young, Aimez Vous Les Moules Marinieres, Adios Mariquita Linda, I Love Paris и другим.

На омоту плоче на енглеском језику стоји белешка о Едовом ресторану, али и преглед његове каријере, на чији успех је, како пише, пресудно утицала песма коју је отпевао у спомен на друга који се убио. Под називом Letter, и песма Кад ми пишеш мила мати, нашла се на овој плочи.

На другом албуму с етикетом „Yadrana“, Edo Lubich – An Evening Of Songs From Yugoslavia At The Backstage Club, објављене су народне песме из свих крајева Југославије, поред осталих Левачко коло, Кафу ми драга испеци, Лијепе ли су младе Каштеланке, које је Едо певао уз пратњу Свете Марића на хармоници, Милана Илића на гитари и Богољуба Вујкова на клавиру.

На трећем албуму, насловљеном Моја мала почела да шара и друге пјесме, Едо пева Ко се оно брегом шеће, Биљана платно белеше, Мустафу мајка карала, Мислио сам да је живот…

Неке од песама са ових плоча, као Благуно дејче мори пожаранче, Гукни ми, гукни гугутко или Дођи либе до вечера, Едо Љубић је отпевао и снимио на начин којим је указао на један могући, другачији развој наше народне музике.

Посљедњи скретничар узаног колосека

Све то време Едо ослушкује новости из домовине. Када 1963. стигне вест о земљотресу у Скопљу, он скупља прилоге за срушени град, а загребачком „Југотону“ шаље магнетофонске траке с четири своје песме – Кад ја пођох на Бембашу, Јесенска ружа, Кад ми пишеш, мила мати и Дођи, либе, до вечера – са жељом да се приход од продаје плоче преда Фонду за пострадале од земљотреса.

Плоча ускоро излази, а на њеном омоту одштампан је текст у коме, поред кратке биографије и напомене да се Едо Љубић у рату борио као припадник америчке авијације, стоји:

„Надамо се да ћемо овом плочом пружити задовољство онима који се још сјећају Еде Љубића и његове пјесме, а млађим купцима плоча прилику да упознају пјевача који и у својој 52. години још увијек искреном интерпретацијом осваја симпатије слушалаца разних година и националности.“

Била је то једина Едова плоча објављена у Југославији за његовог живота. У једном интервјуу који је дао за југословенске новине, Едо је изразио жељу да наступи у својој земљи, на фестивалу народне музике на Илиџи, али до тога никада није дошло.

Након деценије у Аризони, Едо Љубић се сели у Лос Анђелес, где у кварту Сенчури сити отвара ресторан „La Place“, а затим и „Edo’s Other Place“, у којима су у понуди и југословенски специјалитети, укључујући и обавезне chevapchichi. На зиду локала висила је окачена гитара уз коју је Едо често знао да запева.

Након смрти супруге, Мађарице Терезе с којом је добио ћерку Николету, напустио је угоститељство и преселио се у Палм Спрингс.

Од седамдесетих је почео да посећује Југославију. Последњи пут у домовини је био 1986. године. Тада се још једном, други пут после 1937, појавио у једном играном филму – филму своје рођаке Весне Љубић Посљедњи скретничар узаног колосека.

Овај филм је снимљен на железничкој станици Комар, на напуштеној ускотрачној прузи између Едовог Доњег Вакуфа и Травника.

Филм говори о укидању воза „Ћире“ и невољама које је то донело локалном становништву. Едо се у њему појављује у епизодној улози симпатичног и господствено остарелог железничара Копецког.

У једној сцени филма железничари које играју Бата Живојиновић и Боро Стјепановић расправљају се да ли оркестар да свира валцер или народно коло.

„Немојте се свађати, ја ћу вам пјевати“, каже Едо, узима гитару и почиње да пева: „Ашик оста нa те очи… на те двије тамне ноћи… Ој, кадуно, коно моја... “

Почетак рата у коме се Југославија још једном распала Едо Љубић је дочекао у Америци. Умро је 15. марта 1993. Покопан је у Санта Барбари, у Калифорнији.

________________ 

***

Судбине Уроша Сеферовића, Мирка Марковића,
Раше Раденковића и његових синова

Ни Урош Сеферовић, Мирко Марковић и Раша Раденковић, колеге Еде Љубића из југословенске музичке делегације на Светској изложби у Њујорку 1939, нису се вратили у земљу већ су покушали да у Америци направе музичку каријеру.

Урош Сеферовић је испрва наступао у исељеничким клубовима, са тамбурашким оркестром браће Поповић снимио је неколико плоча, а онда се оженио и у Чикагу, пошто је био дипломирани лекар, отворио приватну клинику.

Политички се ангажовао од новембра 1941, када постаје секретар новоосноване Српске народне одбране, чији је први председник био Јован Дучић. Ова организација, профилисана као антикомунистичка и антијугословенска, после рата окупља српску четничку емиграцију, и конкурентска је емигрантима окупљеним око Момчила Ђујића и Слободана Драшковића. Најдужи председник Српске народне одбране, од 1958. до 1983, био је управо Урош Сеферовић.

Гитариста Мирко Марковић најпре са Сеферовићем и Раденковићем наступа пред нашим исељеницима, а онда добија ангажмане у престижним њујоршким локалима од „Пентхауса“ до „Валдорф-Асторије“, у којима деценијама свира.

Поред осталог, пратио је Ме Вест на њеној турнеји с мјузиклом Катарина Велика, сарађивао с Бингом Крозбијем и свирао с Четом Еткинсом, који ће управо од њега чути Марш на Дрину Биничког да би ову композицију 1966. снимио на албуму From Nashville with Love под називом Drina.

Марковић је у Америци стекао надимак „Српски Сеговија“ и постао члан Удружења класичних гитариста Америке. Отворио је у Њујорку сопствени клуб „Mirko's“ и 1967. снимио једину LP-плочу Gypsy Guitar: The Fiery Moods of Mirko, на којој поред српских стандарда свира обраде руских, румунских, мађарских, грчких и циганских песама. Трагично је настрадао 1978. у пожару, пошто је улетео у запаљени локал да спаси гитару коју је у њему оставио. 

И четврти члан југословенске музичке репрезентације на Светској изложби 1939. године, син међуратног београдског шефа полиције, дипломирани правник и члан оперског ансамбла Народног позоришта Раша Раденковић, по доласку у Америку најпре је почео да пева у њујоршким клубовима, а онда је с Мирком Марковићем снимио две плоче – Бисер далматинских пјесама и Rasha and Mirko: Songs of the South Slavs, с песмама Гдје си мајко моја мила?, У Америку, Реших да се женим, Кад за Марјаном зађе дан.

Раденковићу се у Америци убрзо придружила супруга Мила, али због окупације Југославије која је уследила нису више могли да се врате у земљу. У Београду им је остао син Петар, рођен 1934, кога су чували баба и деда. Други син Милан родио им се крајем 1941. године.

Године 1943. Раша Раденковић је за чикашку кућу „Lira Records“ с Мирком Марковићем снимио сингл с песмом Спремте се, спремте четници, што је након плоче Еда Љубића била њена четврта снимљена верзија.

Након рата Раша Раденковић је наставио музичку каријеру у Америци. За америчку публику пева под уметничким именом Rasha Rodell, а као Ray Rodell педесетих има редовни програм на NBC радију. У Мајами Бичу наступа у престижним хотелима „Eden Roc“ и „Fontainebleau“, а у слободно време бави се сликарством.

Ангажован је и у српским емигрантским круговима и повезан са Српском народном одбраном чији је председник његов пријатељ Урош Сеферовић.

Године 1950. снима плочу по којој ће вероватно постати и најпознатији. Албум Песме српских четника снимљен је у организацији и продукцији „Организације српских четника у слободном свету“ и под „стручним руководством брата др Уроша Сеферовића“, како стоји на омоту плоче, док је за музичку пратњу био задужен хармоникаш Света Марић.

На овој плочи нашле су се песме које ће постати новочетнички музички канон: Спремте се, спремте четници, Од Тополе па до Равне горе, На Краљеву жива ватра сева, Ђуришићу млад мајоре, На планини, на Јелици…

Голман Перица

Док Раша Раденковић у Америци снима албум четничких песама, његов старији син Петар у Југославији почиње спортску каријеру као голман фудбалског клуба Милиционар.

Затим прелази у Црвену звезду с којом осваја титулу првака државе, да би 1953. прешао у ОФК Београд, где је следећих осам година голман у првом тиму и центарфор у другом (у то време играло се локално првенство других тимова).

Важи за једног од најталентованијих југословенских голмана, али му и замерају да је неозбиљан: знао је да дрибла противничке нападаче до центра терена и да прави параде само да би забавио публику и непотребно прима голове.

Перица Раденковић долази и до националног тима. Голман је репрезентације Југославије на на Олимпијади у Мелбурну 1956, на којој је Југославија, након што је у четвртфиналу победила САД са 9:1 и у полуфиналу Индију са 4:1, освојила сребрну медаљу, изгубивши у финалу од Совјетског Cавеза 1:0.

Године 1962, без одобрења Фудбалског савеза одлази у СР Немачку и са тимом Минхен 1860 осваја куп и титулу првака државе. Одличан је голман, али, као и у ОФК-у, склон непредвидивим потезима.

Управо због њих „Ради“, како га зову немачки новинари, постаје миљеник публике и најпопуларнији голман Бундеслиге. Неки од његових фанова из тог доба били су млади Франц Бекенбауер и млада Ангела Меркел.

Од 1965. почиње да снима плоче. Сингл Bin I Radi, bin I König (Ја сам Ради, ја сам краљ) доспео је на пето место топ листе у СР Немачкој, испред Битлса и Дајане Рос, и био продат у фантастичном тиражу од 400.000 примерака.

Након краја фудбалске каријере Перица Раденковић патентирао је шљивовицу „Radi“, написао аутобиографију Ја сам Ради продату у 50.000 примерака, и бавио се угоститељством.

Појавио се у два филма: у југословенско-немачкој копродукцији X + YY: Формула зла (X + YY – Formel des Bösen, 1970) и краткометражном филму Вернера Херцога Мере против фанатика (Massnahmen gegen Fanatiker, 1969).

Milan The Leather Boy

Млађи син Раше Раденковића Милан одрастао је у Мајами Бичу. Поведен очевим примером, у средњој школи променио је име у Richard Rodell. И он је музички надарен.

Први пут јавно наступа са оцем у хотелу „Fontainebleau“, затим одлази у Чикаго, где неко време игра бејзбол, a онда се сели у Њујорк. Ту почиње да се занима за све гласнији рокенрол.

Под именом „Milan with his Orchestra“ 1962. снима први сингл са својим песмама Santa’s Doin’ the Twist и Swing a Little Longer, које потписује као Rick Rodell, а следеће године снима још један сингл, Innocence.

Године 1963. његову песму How Many Teardrops узима певач у успону Лу Кристи, који ће се касније прославити с нумером Lightin’ strikes. Миланова песма у извођењу Луа Кристија стиже на 41. место Билбордове топ листе у Америци и на 8. место слушаности у Израелу. Овим су се Милану отшкринула врата великог шоу бизниса, али он кроз њих неће проћи.

Када 1964. свет захвати битлманија, у Америци настаје један од клонова ливерпулске четворке, састав The American Beetles, који објављује сингл на коме је Милан продуцент и аутор песме You Did It To Mе, написане и снимљене у маниру Битлса.

Исте, 1964. године, за етикету „20th Century Fox“ Милан снима и свој први албум, самоуверено назван I Am What I Am. На њему је 12 његових ауторских песама продуцираних у тада већ ретро маниру раног рокенрола, али и с повременим бодидлијевским или кинксовским искакањима.

Продуцент Бад Граноф je на омоту плоче, најављујући нову сјајну звезду на америчком музичком небу, написао: „Милан јесте популарна музика... Он је живи, воли и разуме, али одбија да прати трендове и да само копира оно што се налази на врховима актуелних топ-листа.“

Иако је са Америчким Битлсима показао да може да прави и мелодичне битлсовске „british“ сонгове, Милан усред битлманије на свом албуму заправо иде корак уназад ка америчком мелодичном рокенролу и идући уз струју његов албум на тржишту неславно пропада.

Али ако је на плочи Оно сам што сам отишао корак уназад у односу на трендове, на сингловима који следе отићи ће корак испред времена.

У следећих неколико година Милан снима песме експериментишући ca различитим жанровима, од класичног рока, преко bubblegum попа, психоделије, експерименталне и прогресивне музике до онога што ће се касније назвати гаражним роком.

На синглу I'm Cryin' In The Rain / Follow the Sun из 1966. као коаранжер потписан је Борис Јојић, џезер и композитор, који је радио плоче и са његовим братом Перицом у Немачкој, али и с многим поп-звездама, међу којима су били и Удо Јиргенс, Хулио Иглесијас и Пласидо Доминго.

Милан се на плочама из неког разлога игра идентитетима, па се као певач, гитариста, аутор, продуцент или аранжер потписује различитим именима. По само један сингл снима под именима стварних или фиктивних једнократних бендова као The World of Milan, Breeze, High Voltage, The Licorice Schtik, Ice Cream, Unclaimed, The Chanters, Doughboys и други.

Међутим, када 1967. сними сингл I’m a Leather Boy, с истоименом песмом у којој се дисторзирана гитара преплиће са звуком моторцикла и хамонд оргуљама, стећи ће надимак под којим ће га од тада звати: „Milan The Leather Boy“.

Међу песмама које снима су Plastic people, You Gotta Have Soul, One Track Mind, Soulin’, Shadows, My Prayer to You, I Get Groovy Feelings...

Крећући се бурном њујоршком сценом шездесетих, Милан инсистира на извесној самозатајности, што ће бити повод каснијим теоријама око тога у чијим опусима је све оставио ауторске прсте, од Greatful Dead до тога да је он онај мистериозни „NY Blot“, кога у пар наврата помиње Пол Макартни да је помогао Битлсима око неколико песама.

Миланово најзаокруженије и последње дело је чудан експериментални албум The Head Shop, који је снимио са својим бендом Underground Tunnel и групом њујоршких музичара 1969. године.

На омоту плоче, насловљеној по местима за легалну конзумацију марихуане, налази се фотографија трофејне препариране индијанске главе окружена шифровано обележеним кутијама. (Занимљиво је да ће се скоро идентичан омот појавити 1991. на живом бутлег албуму лосанђелеског бенда Jane’s Addiction насловљеним истоветно – The Head Shop.)

Необичну комбинацију психоделије, попа и фјужна, која се чује на албуму The Head Shop, један критичар је описао као сусрет Битлса, Шенберга и Малера на трипу.

А-страну плоче затвара обрада Макартнијеве песме Yesterday убачене у контекст Миланове Опере из 4.000 године, док Б-страну концептуално отвара обрада Ленонове песме Revolution. Ту је и обрада песме Sunny Бобија Хеба коју је џез гитариста Јуџин Чедборн описао као њену „bad acid“ верзију.

У песми I Feel Love Comin’ On гостује велики џез гитариста Лари Корјел, који ће исте године објавити свој деби албум и стећи надимак „Godfather of Fusion“.

Милан је аутор већине песама на плочи, гитариста, пратећи вокал и продуцент, али његове слике на омоту нема. Певач на албуму је био Џо Сијано, који ће неколико година потом, с братом Никијем, на Менхетну отворити познати клуб „The Gallery“, једно од родних места нове диско културе.

Милан Раденковић имао је само 29 година када је марта 1971. умро, од рака мозга, а онда је скоро потпуно заборављен. За свог кратког живота написао је осамдесетак песама, од којих многе и данас звуче свеже и интригантно.

Из заборава је почео полако да излази почетком осамдесетих, када се његове песме објављују на компилацијама раног гаражног рока под називом Pebbles, а онда и пошто је 1995. његову песму On the Go обрадио гаражни панк састав The Oblivians и под називом Motorcycle Leather Boy објaвио је на албуму Rock’n’Roll Holiday.

Године 2004. објављено је реиздање албума The Head Shop, а 2009. и компилација Hell Bent for Leather.

Данас је већи део опуса Leather Boy-a доступан на Јутјубу, а 2010. године новинар Мартин Винфри је у магазину Ugly Things делимично реконструисао необичан музички пут Милана Раденковића, од наступа у луксузним хотелима Мајами Бича са оцем, певачем четничких песама, до преплитања фјужн гитара са Леријем Корјелом.

Код нас је Милан остао потпуно непознат.