Из сна о Тикаловим сликама или Светост живота: Ликовна верзија трагања за изгубљеним временом и његово налажење štampaj

Заљубљен сам, као и многи, у живот, али и у књиге и слике. Приповедајући, све те три своје љубави мешам у једну. Отуда не одолевам и кад год ми дође евоцирам своја штива, па и њихове писце, и своја открића у галеријама, атељеима и музејима са делима и уметницима који ме заводе.

Писци и сликари су за мене ликови о којима желим непрестано да причам. Они потичу заправо из моје носталгије према раним читањима и гледањима. Враћају ме у време кад сам од слика учио да гледам свет и читајући почињао да схватам његов хаотични механизам.

 Уз речено о сликама, са њима сам и у органској вези. Мој крвни притисак је махом висок. Али, мерим ли га док гледам неку слику, он бива нормалан. Као да патим од обрнутог Стендаловог синдрома који сам евоцирао у свом недавном роману Шибање поводом једне од загубљених Каравађових слика. Тај роман је и за мене све више тајна и све мање доступна, свеједно што сам га ја написао, и то ме баца у панику. То би могло бити зато што је створен да би чамио. Можда се нико неће ни усудити да га прочита. Трајаће само у мојој ноћи у којој године лете. Дана неће видети. Али овде, кад је реч о ноћи, за почетак хоћу о сну који не пристаје да ме се лиши као свог сневача. Пошто ме непрестано прати, познајем га већ у танчине. Ипак, увек ми је као нов. Овде ћу га скратити.

Не знам како сам се одједном нашао у тој земљи, али сам је сместа прихватио као свој свет. Нисам му се успротивио, нисам се отимао нити бежао, јер више нисам ни знао да ли постоји неки друкчији свет осим овог у којем су се олујни облаци смењивали с ведрим небом, сунце понекад сијало усред ноћи, помаљала се и нестајала незнана сазвежђа, морски урагани искрсавали у надземним и подземним клисурама, куле, чардаци, често несхватљива здања, зидине, низали су се у бескрајном мимогледу у шумама, на лединама, у сенкама и задимљеном ваздуху, чије ми је порекло остајало загонетно. Затим, лавиринтски канали и вртови...

Нисам у стању да набројим све што сачињава вртоглави колоплет предела овог света, јер то су увек биле само позадине, недостижне, које су истицале предње планове у којима сам се налазио као створење изложено отворености беспућа. Отвореност при томе ваља да схватите као видокруг у којем ниједно значење није коначно него се у сваком наговештају може открити нови наговештај, а у том новом наговештају опет следећи. Беспуће прихватите као могућност лутања. Беспуће је слобода без икаквих ограничења, наиме прилика за неспутано прелажење граница и у времену и у простору. Отвореност беспућа је у земљи магије, јер то јесте била земља у којој су магија и скровита знања била закон, насељена живим ликовима чија озбиљност ме је нагонила подједнако да стрепим, као и да се радујем. И они су били налик двосмислености мог расположења: као да су сви били изнедрени из страха оплемењеног подстицајном веселошћу. Отуда је двојност била незаобилазни део њихове природе, па и њихових обличја. Хетероклитни ликови, кентаурски, андрогини, у вечитој трансформацији.

Пролазио сам мимо њих као да сам на некој покретној траци или чак летећем ћилиму, поздрављао их онако као што поздрављам блиске особе, махао им, хрлио им у загрљај. Понеки су били патуљасти, често и зооморфни. Дволики, тролики, четворолики. Ево и неких обучених у црева и цеви, на свињским или козјим ногама, гуштеролики, птицолики. Готово читава енциклопедија постојећих и непостојећих створења. Међу којима су нека пророчка, друга анђеоска и вражја, трећа енигматични старци, средњовековни мудраци и учењаци, сви као на некој мисији чији циљ ни њима самима није познат. Као да су с ону страну живота и смрти, а ја међу њима као да сам забасао у прашуму симбола. Плашила су ме и терала на смех. Приличан је број и дугокосих. Одоре до земље. Од капа, најчешће шешири. Колико је ту само шешира! Задивљују ме. Те шеширџије ме слуђују, насмејавају и збуњују до суза. Они штите сан од кошмарне куге, али и упозоравају на моћ ликова који доминирају призором. Да, баш шешири који би можда требало шеширџије да заштите од кише или нечастивих сила протераних с небеса. То су старински шешири, као да су црни солундари. Уз њих плаштеви у кроју од пре две или три стотине година.

Нисам успевао да се приберем и кажем себи да ли сам на неком карневалу или у кошмару. С обзиром на све са чим сам се суочавао у тој земљи, која је све непобитније бивала мој свет, са свима с којима сам се срео, који су сушта неизрецивост, ма колико све било неописиво, па и невероватно, као што се то догађа на линији која дели видљиво и невидљиво, можете се позвати на моју реч да сам поуздани сведок процеса у којој мери моћ имагинације прожима реалност, па фантазматски овладава њоме.Потом се будим. Звони ми у ушима. Светлаци пред очима. Често сневам тај сан током протекле деценије, иако у његовим разноликим варијацијама. Доживљавам га као алхемијски сан. У њему се збиља преображава да би оголила своју иначе прерушену истину, истину под велом. Али, зар је то био само сан, питам се.  Памћење ме подсећа да је то више од сна. Сваки пут после таквог сна, знам. То су слике и цртежи Михаила Ђоковића Тикала, с којим делим приврженост кабали, алхемији, тератологији (чудовишта, демони), спекулацији (огледала), магији и имагинарним световима, и који не верује у деобу фантастике и реализма, баш као што је и за мене све или фантастика или реализам, или хумор који сеже до апсурда или реалистичка трагика. Овог трена сам потпуно свестан. Мој сан није ништа друго него муњевити боравак у свету Тикалових слика, у свету алхемичара у уметности. Можда је то телепатски сан, а који ме је пречицом однео у самосвојно Тикалово дело?

Нисам још у стању, после таквог понављаног сна, да било шта тврдим и испливам из својих недоумица, и ту ми моје заклињање не би било нимало од помоћи. Ипак, знам да је Тикалово уметничко дело уроњено у сан сличан моме док из далекосежне фантазије, калемљене врхунском интелектуалношћу безмало прометнутој у магију, симболички недри стварност накрцаној метаморфозама, чудовиштима и демонима, јер од њих је невидљиви свет испод овог видљивог, при чему у нашој имагинацији искрсава потиснута истина да је невидљиво оно што артикулише видљиво.

Не само да се издваја у односу на сликаре свог нараштаја него Тикало заузима и посебно место у историји српског сликарства. Мало ко је у толикој мери успео да пластички знак изражен у фигуралности, полазећи од извесне нарације, напослетку испразни од свега наративног. То је надреалан процес.

Нема сумње да је Тикало искусио све дубине виђења, а то искуство, у дослуху с дамаром савремености, помогло му је да овлада необичним процесом у којем се класични параметри фигуралности на крају претварају у особени авангардни дух опажања модерних видова човековог живота. То је као да замислимо језик којим се говорило пре неколико стотина година, а онда откријемо да нам он не само још говори и да није мртав него да говори суштинске, најчешће невидљиве ствари из нашег раздобља. Замислимо неког ученика из ренесансних атељеа, а који нам, сликајући, упечатљиво саопштава шта нас садашње боли чак и кад од тога одвраћамо поглед. Боли нас одсуство светости живота и све што следи из тог одсуства и јасно указује на обиље знакова неке катастрофе.

Тај парадокс Тикалове уметности, која на принципу у староме ново премошћава столећа, околишно сведочећи о нашим муклим истинама, чини је незаборавном.

Ако сам у праву, у овим сликама постоји нешто од медицине. Можда то није свеисцелитељска медицина, јер иако нам уметнички годи, није универзални лек. Она је, међутим, први корак без којег нема последњег. Њена дијагностичка природа, кад нам казује шта нас боли, где нас боли, најбољи је увод у могућно избављење. Не спасава нас, не уклања бол, али га погађа. С њом знамо да смо забасали. Заблуделе, враћајући нас у отвореност беспућа, чија слобода барем избегава ћорсокаке, одговара нас од пута пропасти. Ниједан од ликова на сликама не проговара. Та занемелост нас упозорава, озбиљније, далекосежније, од сваке изговорене речи. Отуда и стрепња и радост у нама. Ћутање у сликама је обећање. Вихор многих темпоралности нас подсећа на изгубљене временске одломке које занемарујемо, а који су могли бити извесно решење.

У сваку слику је дубоко унесен сам Тикало. Као да су пред нама призори својеврсне Тикалове психобиографије, иначе би у њима густа вишезначност била необјашњива. У свакој слици је сликарев психички аутоакт. Уосталом, нема потребе да тражимо како сам сликар види себе и свој рад другде него у сликама. То је повлашћени космос његове истине и његових зебњи. У њима су осликани извори његовог бола и његове радости, његове посвећености и његових мука и љубави. И у свакој слици, при томе, постоји тајни путоказ који води до одговора на питања која нисмо стигли још ни да поставимо, чак и кад нисмо способни да га препознамо, јер је тај путоказ покаткад цела слика, покаткад неки од њених сегмената уплетених у наоко случајну хрпу њених елемената. Ту ме боли, упућују нас на то место скривени знаци. Одакле тај бол и шта је та бол, већ је наговештено. А где је та бол? Свугде. Упија се у нас и упија нас у себе. Раскрива празнину која нас прожима. Разголићује све веће сиромаштво живота, јер је нечега у срцу живота све мање и мање. То боли. Тикало је вођен силном потребом да, стварајући своју земљу магије, обнови то што ишчезава, и ишчезавајући за собом оставља непребол. У неку руку, Тикалово дело је ликовна верзија трагања за изгубљеним временом и његово налажење.

Да, највећи број Тикалових радова је ефектно компонована хрпа различитих објеката. У тим сликама влада плуралност. Као да је свака слика састављена од мноштва засебних слика. Њихове запремине су често у различитим перспективама, изокретане у свакојаким смеровима. Минијатуре нас одводе на разне стране. Расејавају нам поглед. При томе је и сваки објекат на њима хибридизованог обличја, кентауризован и химеризован. изложен сталној трансформацији, па и транссупстанцијацији. Тикало воли не само алхемијске фигуре и мешање алхемије и уметности него, још више, алхемијске поступке који увишестручавају фигуре, непрекидно чувајући целокупну композицију благим монохроматским сенчењем. Све у свему, такве слике се истичу у његовом делу. Слике које су већ по себи колекције. Не значи да су то кутије у којима је натрпано све и свашта. Боде нам очи да је све на тим сликама прошло тежак избор, баш као што кад пишемо бирамо речи, не одлучујући се ни за једну случајно (осим у надреалистичком аутоматизму).

Сваки објект на слици је, да би се појавио, најпре прошао огромно искуство духовног виђења. Сваки је слово или бројка у свеукупном тексту слике. Као да нам се испоручује нека скровита порука чијом шифром нико не располаже осим Бога. Сликар је само скромни писар окултне поруке. Слово или бројка, ова или она фигура, комбиновање ове или оне перспективе, свеједно шта год видели на слици, доноси и приказује нам сопствену темпоралност. Слика је заправо колекција низа темпоралности, или временских одломака, како је то сам Тикало давно рекао, и то особена колекција настала из привидне хрпе и прометнута у креативни полиперспективистички поредак. Сећамо се таквих слика-колекција у историји, пре свега, рецимо, кад видимо Врт земаљских сласти (сад у Мадриду) и Искушења Светог Антонија (сад у Лисабону).

Ти ренесансни радови, са севера Европе, несумњиво су, у почетку, барем кад је реч о фантазијским фигурама, имали утицаја на Тикала, као да је учио у истом атељеу, али он је тај утицај самосвојно преиначавао, па бисмо могли рећи да ствар утицаја није никад завршена у смеру до Тикала него да је ваља видети и у обрнутом смеру: и Тикало је утицао на оне који је бирао за своје узоре, утицао је на наш начин на који их гледамо. После Тикала можемо друкчије да гледамо на те одабране старе мајсторе. Сад разговетније уочавамо сатиричку разиграност у Врту земаљских сласти, препознајемо и не баш најтачније коришћење перспективе.

То је разумљиво с обзиром на чињеницу да је геометријско и оптичко познавање перспективе у то доба, почетком 16. века, тек почело да се уводи у сликарство. Али, из тих година, утврђујемо још пресуднију далекосежност лудости, невине лудости, која води порекло од хуманисте Еразма из Ротердама. И у томе Тикало бира свој пут. Уместо у свет десакрализације, код њега се помаља свет сакрализације. И ја сам у своме писању познавао тај пут, али питање о улози химеричних фигура и фигурица на Тикаловим сликама није ми падало на памет све док није искрсло, у последњи трен, из мог сна, који се, како је већ уобичајено са сновима, расплињавао и попут магле или дима развејавао ме у сликама и цртежима којима смо окружени. Питања су понекад важнија од одговора. Да ли су химере ту да нас подсете на смрт? Или на живот? Код старих мајстора, оне упућују на грешност са чијом рачуницом ћемо изићи пред последњи суд. Код Тикала, упућују на светост коју живот губи у модерним временима. Због тога је овај сликар доказ да би Србија, ако јој је до снова уопште стало, морала да постане и земља сликара. 

(2013/2025)