Горан међу нама, наш Неруда и наш Хикмет: Станац камен у времену превртљивих људи štampaj

Урушила нам се једна од важних капија у блиску прошлост. Умро је Горан Бабић. Сад кад су се истутњали журналисти, мрзиоци и поклоници, ваља се да га и ми споменемо и захвалимо му. Као свака поштена захвала, овај текст не представља, није резултат ни договора ни компромиса, с било ким и одакле, ни с једном политиком или институцијом, није тражење средине између досад реченог, он је израз једног дуга и духа пријатељства које је настајало заједничким радом, на дистанци – битним дослухом.

Већина сусрета нас двојице, људи прошлог стољећа, без обзира на генерацијску разлику, везана је за овај вијек и тачно одређено мјесто. У најбоље тренутке сваког Београдског сајма књига, осим два посљедња, кад сам се с Гораном чуо само телефонски, спадали су његови доласци на „Просвјетин“ штанд. Као и доласци његовог разномишљеника Пере Лађевића.

Њих двојицу, ако ништа друго из прошлости, а било је којечега, дијелио је Перин земљак Боро Микелић. Па ипак, били су то добри сусрети, увијек у добром расположењу. Горан је нас из „Просвјете“ у почетку  љубопитљиво посматрао и покушавао нас смјестити у свој систем политичких елемената, у који се нисмо идеално уклапали, ни у његово вријеме, ни у ово ново. На концу смо се ми ипак разумјели, да осим наших личних увјерења и идеја, политичких, идеолошких, хисторијских, постоји нешто више и јаче – наша заједничка битна искљученост, чак и онда кад смо повремено и привремено формално били укључени.

Предност поражених

То је значило да о времену и људима, нашим државама у прошлости и садашњости, можемо разговарати слободно и равноправно, и да тај мали сајамски штанд представља повијесни естуариј наших животних путева. И да у суштини можемо бити задовољни таквим исходом, узевши у обзир колико смо разумјели процесе који су нас ту искрцали. Могли смо слободно користити предност свих поражених; понирати дубље у узроке и напокон, ослобођени улоге чувара, слободно их излагати.

Кад је Горан отишао и кад сам прихватио обавезу да урадим овај запис, једва сам се и присјетио да наш први уредничко-ауторски сусрет сеже доста далеко. У прољеће 2000. године још увијек сам био уредник српско-мањинског Идентитета, тада важног гласила наше заједнице у Хрватској, у издању Српског демократског форума. И догодила се ствар која је била више од случајности, иако непланирана. Раде Драгојевић је за Ферал направио интервју с Гораном, који се сплитској екипи учинио превише „београдским“ па га је одбила, а Раде га је понудио нама. Лагао бих ако бих рекао да сам ја тада у пуној мјери био свјестан досега свог уредничког поступка, али ми смо разговор без оклијевања објавили под добрим насловом: Не бих прихватио ничији опроштај…

Створила се поприлична гужва. Добро се сјећам да ми је Душко Радаковић, који је часопис, ваљда преко свог суграђанина Мате Црквенца, прослиједио „горе“, причао да се Ивица Рачан наљутио на то Гораново „ускрснуће“ у Загребу. Напао нас је Милан Ивкошић у Вечерњем, он нас је заправо цинично похвалио због придјева „српски“ у поднаслову, па пошто лист, ето, ради иста екипа као и Ферал, требало би га дати сплитском тједнику. И ако су они, овај пут, заправо, испали опрезнији. Из својих дневничких биљешки из тог времена преписујем закључак: Тако смо имали прилику видјети границе наше и опште слободе – све функционише, док се усташе не наљуте.

А заправо, кроз интервју се осјећа да је Раде свјестан могућег проблема, да настоји ствар водити тако да умилостиви редакцију и јавност, али узалуд. Неколико дана касније, Вељко Џакула, којем је све ово на неки начин ишло у прилог, одлучио се и смијенио ме с мјеста уредника листа. Тако је и мој и Горанов први сусрет био кратак и, на неки начин, буран.

У Просвјети и око „Просвјете“ 

Дванаест година касније Раде ће направити нови велики интервју с Гораном, овај пут за часопис Просвјета, и овај пут с пуном свијешћу истог уредника зашто то радимо. Након тога Горан ће постати стални сарадник часописа и наше издавачке дјелатности. Он је схватио да су његов и наш пораз дубоко заједнички, а тиме је његово присуство у „Просвјети“ озакоњено и постало пожељно. И њему и нама само су књиге преостале.

А ни хисторијски ни лично изгледи за сарадњу нису били бог зна какви. Кад год би се повео разговор о 1971-ој и „Просвјети“ у том времену, он је спомињао свог фаворита међу ондашњим Србима, Станка Пекеча, кордунашко ратно сироче одано револуцији која га је довела међу људе. Човјека, једног од ријетких, који данас у хрватској јавности ужива репутацију гору од Горанове.

Пекеч, Србин по националности, сматрао је рад „Просвјете“ 1971. озбиљним политичким огрешењем о интересе револуције и Срба у Хрватској. Покушавао је пронаћи неки израз за њих у тада већ скученим оквирима комунистичког југославенства, плаћајући данас такав рад потпуним заборавом. У складу с таквом партијском политиком, којој је покушај Срба да се сами бране био само штетан, био је и третман чувене Хрестоматије књижевног рада из 1979. године, далеког одјека збивања и жеља из 1971. у Горановом Оку.

У избору између двојице Кордунаша, Станка Кораћа и Станка Пекеча, Горан Бабић није имао дилеме и моје га Време спорта и разоноде није у томе могло интерпретативно поколебати. Као резултат те школе мишљења и политичког рада остао је термин хресто-мантијаши, бива, много је православних попова у њој. А ми, припадници генерације која ће наићи таман да закасни на ову запретану дискусију, ако су нас занимала таква питања, обично смо кретали другим, односно, трећим путем. Потписник ових редова тада је редовно читао Књижевно вече и Књижевне новине, и о партијској фракцији која је произвела „бијелу књигу“ имао је тада једино могуће мишљење. Тек ће требати научити нешто о томе како је та фракција настала и који јој страхови дају снагу.

Имали смо још једно, али мање важно мјесто неслагања. Некако, не мојом кривицом, него заслугом фондова државног архива, у једног од мојих јунака поратних деценија прометнуо се адмирал Станко Пармач, истинска легенда ратне Неретве и оружаног хрватско-српског антифашизма. Он и Бакарић ће бити кључне личности промоције неретванске мандарине.

Нисам појма имао да је између адмирала и Горановог оца постојао непомирљив сукоб. Али то смо лако превазишли, без обзира на култ својих родитеља, којег је пажљиво гајио, Горан је био и поклоник људи попут адмирала и један се давни антагонизам претворио у сталну тему наших разговора. Тим лакше што су Мате Бабић и Станко Пармач били из исте политичке колијевке.

„Памјатник нерукотворниј“

И тако смо се састали на Београдском сајму књига да се више не растанемо, а да задњих 10-12 година присно сарађујемо. Суздржавао сам се говорити и писати о њему, свјестан сам да сам дошао с друге стране и да моји мотиви нису од идеолошки најчистије врсте.

У мојим очима, о њему, његовој коначној улози и величини, његов „памјатник нерукотворниј“ подигнут је и једино је могао бити подигнут у Београду. Само у ратном расулу тог града могао је остати свој, не учинити ни један присилни избор. Ако то неко не вјерује, нека га покуша замислити у ратном Сарајеву, или Мостару. Тај град је био пријестолница његове државе која се управо урушила.

Деведесетих, унаточ свих невоља, имао је и чувао дио ароме старог свијета. Бабић је само тамо, као Хрват и комуниста, могао своју судбину испричати до краја, само је тамо његово постојање, самим тиме, имало значај. И могао је стећи и очувати круг пријатеља који га неће провјеравати. Био је станац камен у времену превртљивих људи, човјек који нас је подсјећао на идеале младости, онако како смо их сами описивали у домаћим задаћама, оним свечарским, које смо писали за „двадесетдевети“ или „двадесетпети“…

Нераздјелно нас је повезивала моја љубав према њему као појави. Он, који је учинио у нашем смјеру неколико корака више од нас, био нам је велика утјеха и ослонац. Најбољи људи своје мјесто у свијету заузимају и задржавају искреношћу и постојаношћу. Горан је доказ за то.

У складу с тим био је и избор онога што смо објавили у „Просвјети“, а мислим да је и сам схватио да је свом перу најбоља тема. Три књиге у нашем издању изразито су аутобиографске, нарочито сам поносан на Имена, књигу какву Загреб деценијама није доживио, књигу евидентичара на излазној капији једног друштва. Колико год да је био досљедан, сјећам се да смо се лако договорили да са списка „лица“ изоставимо Слободана Милошевића и Вељка Кадијевића, колико се сјећам; уосталом, ти записи ни по досегу нису представљали велики губитак за књигу у којој је један од најљепших есеја посвећен Оскару Давичу. А за губитак ми је ипак мало жао.

Кад је оно јавна Хрватска „горјела“ због уврштавања Иве Војновића у једну антологију приповијетки са српским предзнаком, јавио се једним писамцем у анкети о „(не)припадању“ и Горан Бабић. Он се, дакако, сложио да уђе у књижевност Срба из Хрватске, али с образложењем да је он и српски писац, не позивајући се на заједничку нам домовину, ни овом приликом. А могао је, ако већ није требао.

Нема никог да отпјева Интернационалу!

Мени се данас чини да он у свијету, локалном и ширем, оваквом какав је данас, припада нама матично, а српској и хрватској књижевности колико га желе. На крају, он је био она Хрватска с којом смо се тако тешко растали. Био је Нико Бартуловић своје генерације, али како знам да му се то не би свидјело из политичких разлога, нека буде по његовом; био је наш Неруда, или наш Хикмет!

Својевремено сам у једној књижици, једној од стотињак колико их је успио издати за живота, прочитао његов сјајни текст „Сахрана незнаног јунака Горана Бабића“. Прочитао и, дакако, заборавио. Нисам га се сјетио ни у данима његовог одласка, али и да јесам , не би се ништа промијенило.

Тих дана, као што је то давно наслутио, појавио се проблем; куд с мртвим Гораном? Постојао је неки проблем с Јеврејском општином, избјеглица породичну гробницу нема тамо гдје му она коначно затреба, и управо је Милорад Пуповац дошао на идеју да ми, загребачки Срби, замолимо градске власти у Београду да му се одобри сахрана у алеји заслужних грађана. Милорад је написао, ја супотписао. Од почетка изгледи нису  били велики, говорећи то без политичких калкулација, једноставно знајући нешто о томе како се данас развагују „заслуге“ међу живима и онима који су то до јуче били, Србима. Изгледи су били слаби, али ја сам се тихо надао, то би поправило у мојим очима слику тог града и слику његовог првог човјека, сина кордунашког официра.

Ако ништа друго, једно морамо признати, одговор нисмо дуго чекали, наравно, негативан. Горан је на крају, као што је и сам израчунао, сахрањен на Јеврејском гробљу. На сахрани су били људи, од Милорада Пуповца до Гојка Ђога. Стојећи тамо помислих: нема никог да отпјева Интернационалу!

Сâм је, испраћајући друге, написао себи најљепши епитаф:

Понекад драги моји
нестану у даљини
Онда их, у сну, сретнем.
Машу ми, у црнини.