80 година од Битке на Сутјесци: Минут ћутања за мртве и за живе

На простору бивше СФРЈ не постоји топоним који је толико пута служио као инспирација уметницима. Познати омладински песнички фестивал на Тјентишту подразумевао је да млади песници пишу о славној бици из Другог светског рата. Ту је рањен и Иван Горан Ковачић, који ће непун месец након битке бити убијен, у близини. Сама реч Сутјеска постала је симбол борбе, погибије и спаса.

Уметност подстиче уметнике, порађа уметност. Као што је Владимир Бурич, руски песник, рекао: „Време читања стихова, то је време њиховог писања“, тако и кроз пример инспирације Битком  на Сутјесци видимо константно уметничко враћање тој теми.

Кад помислим на излаз из немогућег, падне ми на памет и излаз из обруча онда када се чинило да нема излаза. Битка је, кажу историчари, вођена од 15. маја до 15. јуна 1943. Пораз Хитлерове војске код Стаљинграда довео је до тога да југословенски антифашисти након Сутјеске помишљају да би крај 1944. могли дочекати у Београду. Било је важно одржати бакљу. Да је партизански покрет ликвидиран на Сутјесци, тешко да би се икад опоравио.

Споменик на Тјентишту свечано је отворен 1971. године. Када је добио шансу да реализује идеју, Миодраг Живковић је постао познат у целом свету.

Споменик се састоји од две симетрично постављене камене громаде високе 19 метара између којих је простор за продор. Споменичке масе јесу скулптуре које симболизирају снагу. Кад се прође између њих и изађе на отворени простор, наилази се на немирне стазе од камена где су исписани називи партизанских јединица. Уметник је Сутјеску видео не као смрт већ као животну победу.

Фебруара 1971. он, који је себе дао и Кадињачи и Шумарицама, изјавиће: „Понекад ми се чини да сам познатији у Чилеу, него у Југославији! Кад прегледам све изреске из водећих чилеанских листова и успоредим с оним што је о мени и мојем делу написано у домовини, то мишљење намеће ми се само од себе“.

То су речи Миодрага Живковића који је био весељак, а на све кипарске конкурсе слао је рад под шифром „13“. Десет година је носио Сутјеску док није из њега кануо споменик, огромни камен, спомен огромне борбе и огромне туге.

Уметник је данима и годинама имао дилему – хоће ли споменик свакоме говорити оно што баш он мисли и осећа? Шта ће мислити народи Југославије кад застану пред спомеником?

Десило се, током изградње на Тјентишту, долазе неки душебрижници и виде Миодрага Живковића у радничком оделу и чизмама.

И кажу: „Жиле, Тито долази, да се обучеш.“

„Па, није дошао да види како сам обучен, него да види шта радимо“, одговорио је Живковић.

Он је од почетка тражио израз којим ће камен морати да носи сећање на прошлост и поруку за будућност, али будућност ће донети и оне године кад се неће обележавати годишњица битке о којој су певали милиони људи.

Али како је ток рата удесио да се дође баш на реку Сутјеску и на околне планине?

Операција Шварц 

Немачко-италијанска офанзива почетком 1943. има само један циљ: да једним ударцем уништи главнину Народноослободилачке војске Југославије и тиме осигура јадранско залеђе у случају савезничког искрцавања.

Током априла и почетком маја Немци гомилају снаге у долини Лима и Таре, приближавају се и спремају за коначни ударац.

Немачки командант за југоисток предложио је Врховној команди да основни циљ операције буде уништење главне оперативне групе партизана, а разоружање четника да се изведе узгредно. Командант немачких трупа у Хрватској, генерал Литерс, којем је поверено руковођење операцијама, издао је 6. маја заповест о припреми и извођењу операције „Шварц“, познате код нас као Битка на Сутјесци.

Идеја немачког командовања била је да на линији Фоча-Горажде-Пљевља-Пријепоље-Бијело Поље-Колашин-Подгорица-Никшић-Гацко-Калиновик стегне главна оперативна група Народноослободилачке војске, те да се на планинским масивима у пределу око доњег тока Пиве и Таре уништи.

За ту операцију ангажоване су: Прва брдска дивизија, стигла са Источног фронта, Седма СС дивизија „Принц Еуген“, 118. ловачка дивизија, 369. легионарска дивизија, 724. пук 104. ловачке дивизије, два пука бугарске војске и три италијанске дивизије – „Taurinenze“, „Venezia“ и „Ferara“, и 4. ловачка бригада НДХ потчињена команди 118. немачке дивизије. У резерви су чекале 117. немачка дивизија, 373. легионарска дивизија „Тигар“ и четири италијанске дивизије. За операцију је ангажовано 12 авио-ескадрила.

Петнаестог маја покренута је операција „Шварц“. Преко 120.000 непријатељских војника ударило је на шест пута мање југословенских бораца.

Борци немачке Прве брдске дивизија, који се хвалили тиме што су поболи кукасти крст на Елбрус, респектовали су Прву пролетерску бригаду. Њен командант написао је у извјештају: „Непријатељ се жилаво и огорчено брани.“

Командант Прве пролетерске Коча Поповић је 17. маја у 9.15 часова послао депешу Врховном команданту: „Непријатељска акција има карактер офанзиве“.

То је прва директна информација Врховном штабу да се ради о новој офанзиви.

И Тито ће касније, много пута, потврдити да партизанске снаге никад нису биле у већој опасности. Партизански курири и осматрачи свакодневно уочавају примицање немачких војника. Распламсавају се борбе, партизански борци јасно уочавају да се простор сужава.

Британска мисија 28. маја 1943. слеће на Дурмитор, а њу предводи Вилијам Дикин, којег Ђилас описује као ћутљивог човека који је рекао да „хоће да помогне“. Тито каже сарадницима како ће Британци „да виде ко се бори“.

Партизани су Британцима дали коња који је носио радио-станицу, а 31. маја четници су напали Врховни штаб, бележи Ђилас. 

Како расте неизвесност, расте нервоза. Тих дана Титова невенчана супруга Даворјанка Пауновић, звана Зденка, била је хистерична. Ђилас: „Раздрао сам се на Зденку да ћути – док је нисам сподбио за чуперке и бацио низа стене, јер да ЦК има ваљда и другог посла а не да се бави њеним хистеријама. Тито је ћутао, док је Зденка панично обнемела.“

Сремуш у планини 

Поред недовољно оружја, муниције, санитетског материјала и хране, партизанске јединице водиле су са собом и више од четири хиљаде рањеника и константно их је пратио пегави тифус.

После рата многи југословенски извори наводе да су Немци током Битке на Сутјесци затровали изворе воде у целом крају, али Ђилас то негира. Он као предност младих и лаконогих партизана истиче то што на простору на ком су се водиле битке нема снега, те се може заспати на тлу.

На троуглу Жабљак-Фоча-Гацко, припадници италијанске окупационе војске отели су од народа 60.000 грла стоке којима је храњена немачка војска током непријатељске офанзиве.

Партизани су бивали гладни, а кад би јели, јели би понеку дивљу јагоду, коњско месо и дивљи лук – на територији Балкана познат под именима сремуш, сремуша и сријемуша. Сви преживели истичу сремуш као храну која их је држала. Биљка Allium ursinum, позната и под називом дивљи бели лук, углавном расте у вишим планинским пределима, међутим, данас је све више људи који је гаји и у баштама. Карактерише је јака арома и љуткаст укус. Богата је многим минералима и витамином Ц, а санира упале и инфекције, ојачава срце, подржава јетру и бубреге.

Баш од априла до краја јуна може се брати сремуш. А шта да је Битка на Сутјесци у јануару била? Шта без сремуша?

Осим сремуша, како наводи лекар Гојко Николиш у књизи Коријен, стабло, паветина, партизани су јели пужеве.

Лекари и болничарке међу партизанима имали су бригу више. Како лечити без медикамената. Раширио се тифус пегавац.

Ђилас сумња да Немци, током битке, упадају у радио депеше и лако читају комуникацију. После рата је заиста утврђено да су Немци открили шифру радио саобраћаја Врховног штаба и то обилато користили.

Али, шта је важно за данашње разумевање тока битке?

У Главну оперативну групу, међу партизане, свакодневно стижу вести да се Немци из Украјине сваког дана пред Црвеном армијом повлаче према Западу. То сигурно знају и Немци који надиру из свих праваца.

Кочин пробој 

Десетог јуна, у раним јутарњим сатима, Прва пролетерска дивизија је разбила борбену групу Höhne и пробила непријатељски обруч на Сутјесци. Успех Прве пролетерске дивизије 10. јуна био је од пресудног значаја за читав исход тридесетодневне битке на Сутјесци. Њеним продором кроз Зеленгору ка Јахорини био је осујећен непријатељски план опкољавања и уништења главне оперативне групе, и створени су услови за извлачење.

Наредне ноћи Сутјеску је прешао и Врховни штаб са Другом пролетерском дивизијом. Одсечена Трећа санџачка дивизија је заједно с рањеницима десеткована у пробоју преко Сутјеске 13. јуна.

Исписане су странице историје, препричавале су кафане како је Коча Поповић, на своју руку, пробио обруч иако му то Тито није одобравао. Неки су тврдили да је то својеглавост, а неки да је то Кочина генијалност. Можда је баш био потребан песнички осећај да се нађе простор и време за излазак из обруча. 

Касније, много касније, када Коча буде у САД разговарао са америчким генералима – сви ће они знати за његов пробој на Сутјесци.

Прва пролетерска дивизија искористила је повољан тренутак и дохватила се масива Зеленгоре код Врбничких колиба. За њом су се извлачиле и остале јединице. Али немачка команда је пажљиво пратила развој ситуације, и одмах је убацила своју резерву, 369. дивизију у фронтално наступање на Зеленгору са севера. Прва пролетерска је 9. јуна била нападнута. Авиони су немилице сејали смрт.

Коча Поповић имао је испред себе три немачке борбене групе, а иза себе још три. Две ојачане немачке дивизије. Фронт се из часа у час згушњавао, а слободни простор се сужавао.

Са Кочиног становишта, ситуација је била драматична, и није се смело губити ни тренутка. Требало је деловати брзо и одлучно. Сваки изгубљени тренутак чинио је ситуацију тежом. Командантов инстинкт био је исправан. Он у том тренутку није знао да су Немци иза фронта 369. дивизије већ прикупљали делове 724. ловачког пука као појачање.

Коча се определио за напад према северу, право кроз центар фронта 369. дивизије. Више пута покушао је да добије Врховни штаб радио-везом, да изложи своје виђење ситуације и своје предлоге, али узалуд. Нашао се пред проблемом одговорности. Осећао је да му је највиша дужност да делује, и то одмах, али није имао одобрење врховног команданта. Међутим, према његовом виђењу, све друго осим енергичног пробоја, и то одмах, представљало је сигуран пут у колективну пропаст.

Зато је донео одлуку да поступи самовољно. О томе је написао обавештење Врховном штабу, које је послао по куриру. Расформирао је све помоћне и техничке јединице, и наредио да сви, укључујући и официре, крену на јуриш заједно.

Стигла је у врховни штаб и Кочина порука у којој јавља: „Ми одосмо, а ви немате шта да чекате, него боље крените за нама.“

Пеко Дапчевић, командант Друге пролетерске, сугерисао је да је боље да се одмах крене и искористи Кочин продор. Иначе ће после ионако морати истим путем, само кад се Немци среде, под много тежим околностима.

Крећемо, одлучио је и Тито.

И бригаде су се сјуриле низ Зеленгору, па у источну Босну. Слободна територија се ширила: Бугојно, Јајце, Тузла, Шамац... За њима су непрекидно каскале две немачке дивизије са Сутјеске, Седма СС „Принц Еуген“ и 369, али без већих успеха.

Јунак пробоја био је Коча, својеглави пролетерски командант.

Антоније Исаковић овако описује јутро у којем је Прва пролетерска кренула на јуриш:

„Доле је млада шума, а испред нас ливада. Али ниска, густа магла, као млеко густа магла, готово се ништа не види... Из те шуме, назирем, провирују, излазе партизани. Излази Прва пролетерска. Одједном, магла је стала, нагло се дигла, чистина. А на супротној страни ливаде, негде на око осамдесет-сто метара од нас, жут редут, ров. То је Балиновац. Ту су Немци. Ушанчени. Добро памтим, Данило Лекић је одмах командовао: ‘Прва пролетерска – јуриш!' И вероватно, ја мислим да је то једини пут кад је цела Прва пролетерска јуришала. Преко те чистине. Сви смо били у истом стрељачком строју. Први пут, сви... Све команде чета и сви штабови батаљона, и штаб бригаде и Шпанац (Данило Лекић) и Плави (политички комесар Мијалко Тодоровић) били су у јуришу, и сви курири, и сви кувари, и сви болничари... Све је изашло ту, колико нас је било. Само идеш... Фанатично напред. У магновењу сам видео рањеног друга како пуца у себе. Неће да остане као рањеник. Излетели смо из те шуме и само трчали, незадрживо трчали. (...) Немци пуцају, али ми надиремо; један Немац, видим, подиже се да побегне. Сећам се те слике: немачки официр из пиштоља пуца у њега, пуца у своје војнике. Не да им да беже. Узалуд, разбили смо Немце, да не знам ни како.“

Рањеници

Стално се, и пре пре изласка из обруча и после, ковитлала још једна драма – рањеници. Куда и како са њима?

Ђилас предлаже да их посакривају по пећинама. На тај начин он, уочи тешке одлуке, са Тита пребацује одговорност на себе.

Тито је 9. јуна одобрио да се крене даље.

Рањеници су остали.

Истог дана је рањен и Тито, сведочи Ђилас. И додаје: „Успоравали су нас лешеви, у недоумици да то нису преморени борци које треба пробудити.“

Наишли су на педесет рањеника. Нису нас прекорели, каже Ђилас, и сећа се рањеног младића из Крагујевца који је тражио да се рањеницима не одузима оружје. Ђилас је схватио да болничко особље рањеницима одузима оружје како се не би убили, али он ипак наређује да се рањеницима не одузима оружје, јер то је средство да се избегне мучење.

Ђилас каже рањеницима: „Бринућемо за вас уколико се пробијемо.“ Рањени Крагујевчанин одговара: „Само се ви пробијајте, а нама шта буде.“

Гојко Николиш тврди да је Тито био потиштен кад га је известио о рањеницима у Централној болници. „Примио је извештај без коментара, али врло потиштена лица“, сећа се Николиш.

Рањен је и Нурија Поздерац. На Вучеву. Носе га. Поздерац је у агонији. Ђилас каже како лекари предлажу да се Поздерац инјекцијом „докрајчи“. „Ја сам то одбио“, каже Ђилас. Нурија Поздерац умире 11. јуна и олакшава себи и другима.

Ево карактеристичног сећања истргнутог из томова послератних сећања на битку:

„На уласку у шуму, рањеник. Грли га сестра. Неки предлаже да га понесу. 'Не, готов сам. Зар да изгинете због мене?' Звали смо сестру. 'Хвала вам, другови', рекла је и загрлила брата. 'Заједно мремо, а вама пуно хвала.'“ Остала је сестра да сконча покрај брата. Коњи носе тешке рањенике. Коњи су кост и кожа.

И још из сећања бораца: 

„Коњетина је укуснија печена него кувана.“

„Једни падају од замора, други од метака.“

„Гладан, један је сањао питу и пружао руку за њом.“

„Хладна ноћ, сакрио се Месец за облаке. Хладна Сутјеска. Вода не зна за страх.“

„Човек сео и умро.“

„На мртвом коњу човек седи и реже месо.“

„Неко превија рану буковим лишћем.“

„Немци јуришају. Падају, али се не заустављају.“

„Лешеви низ реку.“

Александар Јоксимовић на Лучким Колибама, моли: „Оставите ме да умрем. Не могу даље.“

„Жена без обе ноге. Вуче се рукама. Ускоро ће искрварити.“

„Заид. Курир. 11 година. Пегав у лицу. Погинуо.“

„Војин Савчић одрао кожу са коња и обавио босе ноге, израњављене.“

„Леш. Девојка. Петнаестак година. Без метка, без гелера. Погинула од притиска ваздуха, јер бомба је пала близу ње. Да је звери не растргну, да непријатељ не види њено лице, бацили смо је у реку.“

„Тифусари. Очи им пламте грозничавим сјајем. Лица бледа. Образи упали. Огрнути су ћебадима. Иду, као слепи мишеви.“

„Нечујно умиру тифусари, без трзаја.“

„Група тифусара реже живог коња. Он се копрца, али убадају га бајонетима.“

„Гулимо букова стабла. Укусан сок испод коре.“

„С лешева скидамо ципеле. Једемо шумске јагоде. Усне нам испуцале.“

Из историје Прве пролетерске:

„Деветог јуна освануо је ведар дан. У зору су батаљони кренули ка Врбничким колибама и Старом катуну. Још се сунце није појавило, а долетио је извиђачки авион. Дуга колона 1. бригаде кретала се преко голих пашњака Лучких колиба. Пилот је угледао колону, циљ какав је само пожелети могао, и одмах се устремио на њу. Борци су полегли у траву и ватром натјерали пилота да са веће висине баца бомбе и митраљира. Нико у колони није погођен, али је тако рана појава извиђачког авиона наговјештавала тешку борбу дугог јунског дана. Било је јасно да ће послије извиђачког авиона ускоро долетјети бомбардери. За мање од једног часа запиштале су сирене 'штука', проломила се Зеленгора од силних експлозија бомби. Небо су парали непријатељеви авиони као узнемирени рој стршљена. Оног тренутка када је дознао да колона партизана пролази преко Сутјеске између Кошура и Озрена, командант њемачких снага генерал Литерс реаговао је са намером да затвори излаз са Зеленгоре.“

Сава Ковачевић командује: „Кад гранате падају, треба лећи. А кад је пауза – трчати, пробијати се.“

Немци сити ратују. Имају времена и за предах. Само здрави иду у борбу.

Један Италијан који је служио Владимира Назора, пребегао је. Долази наредба партизанима да стрељају заробљенике Италијане. Неки партизани плачу и стрељају Италијане с којима су се зближили током борбе и скривања.

Није чудно да постоји и зближавање међу непријатељима. Нешто раније, партизанима је побегао и један заробљени италијански хирург који се прославио брзим операцијама. Звао се Ђовани Бава. Гојко Николиш пише да се Бава, млад и крепак, добар спортиста, вешт, провукао кроз уснули логор и побегао Италијанима, отишао својима.

Године 1957. Николиш и Бава ће се срести у Београду на медицинском конгресу. Звали су га југословенски лекари, јер су памтили како је вешто оперисао партизане током рата. Историја бележи да су се Николиш и Бава изгрлили кад су се срели. Николиш је имао разумевање за Бавино бекство, али и респект према његовом знању и раду у најтежим околностима.

На стени код Драгаш седла десетак војника лежи, сви погинули од једне гранате. Лешеви имају непријатан мирис, остали несахрањени.

Из клисуре избија колона Немаца. Иду ка Тјентишту. Улогорили су се и подигли шаторе. Нису ни слутили ко их гледа. Сава Ковачевић шаље курира Глиги Мандићу, команданту Прве далматинске, сa обавештењем о улогорењу Немаца.

Киша. Чека се да Мандић нападне. Треба му времена да тихо распореди батаљоне.

Напокон, партизански митраљези заштекташе. Немци суманути беже. Остављају коње и шаторе.

Мандића је осетио један пас немачке војске па су Немци први отворили ватру, али Мандићеви борци, спремни за битку, изненадили су непријатеља. Било је тридесетак мртвих партизана у том нападу. Од Мандића Сави Ковачевићу стиже писмо да је бригада продужила даље, а да је он остао само са двојицом курира.

Безнађе, али неки гладни борци су запевали. Та песма била је велико охрабрење.

Смрт Саве Ковачевића

Освануо 12. јун 1943. Дан облачан и кишовит, па нема авијације на небу. Али стиже радосна вест. Немци изгубили Пантелерију. Скоро нико не зна где је то. То је острвце између Сицилије и Африке. Поподне, из Врховног штаба до Ђиласа стиже наредба: „... У случају да дођете у тешку ситуацију, пробијаћете се у мањим јединицама.“

Партизани се споро пробијају. Мостарски батаљон напред, а за њим вођство. Ноћ. Мало брже иду, али споро и скоро нечујно. Дошли су на пропланке изнад реке Сутјеске. Указала се пред очима ведра ноћ, али без месечине. Прешли су Сутјеску. Нису тачне приче да су се давили у реци, јер је река на том месту тек изнад колена. Било је убијених па су као лешеви плутали низ реку.

На другој обали реке Сава Ковачевић је рекао: „Немаца нема или су врло слаби чим нас не чекају на реци.“ Остала је тишина, Ђилас каже: „Можда нас чекају даље.“

И шта сведочи Ђилас о том трену?

Наишли су на рањеника. „Спасите ме, другови. Не остављајте ме, другови!... Тај несрећник је био заостао од ранијих јединица, или рањен приспао а потом се прикрио – пред Немцима који су туда јуче, а можда и данас, крстарили и биваковали. Али нико од нас није прозборио, ни успорио корак или коња.“

Гојко Николиш се сећа: „Један лијеп, млад и кршан Херцеговац, тешко рањен, моли да га убијемо.“

Почео је успон на Крекове.

Генерал Литерс издаје наређење: „Ниједан човек способан за војну службу не сме жив да напусти обруч.“

Мостарски батаљон је упао међу непријатељске бункере. Одмах је трећина погинула. Остали су залегли и пуцали. Било је то у зору 13. јуна. 

Сава Ковачевић гласно командује: „Напријед, другови! Пред вама је ваш командант, напријед!“

Пуцњи. Пуцњи. Гранате. Фијуци метака. Киша метака.

Недуго затим, пронесе се тих глас: „Погибе Сава.“ Он, који је лично знао сваког борца из Пете (црногорске) бригаде.

Ђилас: „Повикао сам неком од Савиних курира да донесе Савин револвер – да бих га сачувао. Курир је отрчао, промувао се око Саве и вратио: 'Неко је пиштољ однео!', саопштио је разочарано... Милутиновић, ја и остали згледали смо се и згрозили: револвер је, у ствари, неко опљачкао – усред пљуска митраљеског, док смо се ми, у току десетак минута, јадали и договарали. И то је схваћено као тоњење и распад....“

Трећа санџачка бригада кренула је на јуриш. Ту и тада су изгинули многи њени најгласовитији борци. Партизанске чете шаљу курире једна другој. Одржава се каква-таква веза у хаосу.

У шуми је лакше него на пољу. Дође као предах. Али смрт сече као срп.

Ђилас код извора наилази на двојицу разоружаних Немаца. Ђилас пита на немачком: „Где су немачки војници?“ А један од упитаних на добром српском каже, заокруживши руком изнад себе: „Свуда унаоколо.“

То су били војници злогласне Седме СС „Принц Еуген“ дивизије.

Ђилас је ваљда једини писац који отворено каже да је заклао човека. 

„То је повећало мој револт“, пише Ђилас, „на безочност војника – домаћих Шваба... Скинуо сам пушку и – будући нисам смео пуцати, јер су Немци били на стени изнад нас, високој четрдесетак метара, тако да се чуло њихово довикивање – ударио из замаха Немца по глави. Кундак се одломио, Немац пао на леђа. Извадио сам нож и једним махом пресекао Немцу гркљан. Затим сам додао нож Раји Недељковићу, политичком раднику којега сам познавао од пре рата и чије су село, Грошницу, близу Крагујевца, Немци измасакрирали 1941. године – додао сам му нож да докрајчи другог Немца. Недељковић је притискао Немца, Немац се копрцао, али се убрзо смирио...“

Драгиша Ивановић из Пете (црногорске) бригаде показао је највећу прибраност и сналажљивост и провео око 350 рањеника. Сви који су били на ногама борили су се, корачали, нису се предавали, али је општи утисак свих сведока да је наступила неповезаност. Неизвесност.

Мртви

Свануо је 15. јун. Ситна киша падала је по живима и по мртвима.

Од укупно 22.148 партизанских бораца, колико је учествовало у Бици на Сутјесци, погинуло је њих 7.454.

Многи партизани су масакрирани као рањеници у тренутку заробљавања.

Бригаде са највећим бројем погинулих у бици су биле:

Друга далматинска ударна бригада – 764 борца;

Прва далматинска ударна бригада – 564 бораца;

Трећа далматинска ударна бригада – 531 борац;

Четврта пролетерска црногорска ударна бригада – 456 бораца;

Прва пролетерска ударна бригада – 409 бораца;

Пета пролетерска црногорска ударна бригада – 396 бораца,

Седма банијска ударна бригада – 365 бораца; 

Друга пролетерска ударна бригада – 360 бораца;

Трећа санџачка ударна бригада је имала 282 погинула, што је чинило више од две трећине њеног састава на почетку офанзиве.

Међу палим борцима је било 597 партизанки, што је незабележен пример женског херојства у историји ратовања. Од њих 597, биле су 352 болничарке.

Немачки главнокомандујући генерал Рудолф Литерс је у свом извештају описао „комунистичке побуњенике“ као „добро организоване, вешто вођене и с борбеним моралом који изазива чуђење“.

Ниједна партизанска јединица није се предала.

Три песме о Сутјесци: