Све наше Маниле: Кошаркашка радост Николе Јовића на обали Јужног кинеског мора, ниоткуда с љубављу

„Једном кад се оде нема повратка, нема Итаке поново. Нико се никада није вратио, то ми одлазници најбоље знамо“, говорио је недавно у једној нашој емисији у Шибенику песник и одлазник Ђорђе Матић. Ђорђе је деценије провео у емиграцији и сада се вратио. Ниоткуда с љубављу. А вратио се – на Филипине.

Ђорђеви Филипини налазе се на мору – али не на Јужном кинеском него на Јадранском и немају 100 милиона него 30 становника. Сада су појачани писцем из Холандије, који је 31. становник Филипина, надомак Пореча.

А откуд Филипини у Истри? Некада давно су неки Филиповићи из Земуника код Задра дошли до Пореча, италијанизирали се и добили титулу „De Filipin“, од чега је под словенским утицајем дошло „Филипин“, множина Филипини. Тко су азијски Филипини добили имењака на Јадрану. Смешно али истинито.

А онда, после свих локалних зајебавања о имену места, појаве се једног дана у Поречу и прави Филипинци, радници. „Тако“, прича Ђорђе, „седим недавно пред кућом у Филипинима, кад пролазе два мала права Филипинца. То је могао само Јиржи Менцл да сними.“

У Манили, са Добрићем

Када сам у Шибенику пре два месеца снимао Ђорђа који је причао о Милутину и Арсену Дедићу, сетили смо се Арсеновог стиха из једне његове позне песме: „У Шибенику на Добрићу, ребус прича причу“. Нисам тада знао ни да ћу ја ни да ће Добрић ићи на Филипине, али ме заинтересовало да ли тај шибенски Добрић (са дугоузлазним акцентом на о) има везе са нашим кошаркашем Добрићем (краткосилазни акценат). Испоставило се да нема.

Наш репрезентативац Огњен Добрић је из села Чиста Мала, двадесетак километара од Шибеника. У Чистој Малој (одмах поред је и Чиста Велика) некад је живело 590 становника, од чега 560 Срба, село је деведесетих четири године било на самој линији фронта, прилично је порушено и сада у њему живи мање од 100 људи, углавном Срба повратника. Обновили су Цркву Светог Николе, из 19. века.

Огњен Добрић је рођен 1994. у Книну, а сада, у 29. години, дебитује са репрезентацијом Србије на Филипинима, на великом такмичењу. И одмах је изузетно битан играч и чини се да се са својим карактеристикама савршено уклапа у прву петорку, са два НБА играча: капитеном Богданом Богдановићем и најмлађим играчем, младим асом Мајамија Николом Јовићем.

Јовићи под кошевима од Далматинског Косова

Ако је неко одушевио навијаче Србије на почетку овог Светског првенства у кошарци, то је Никола Јовић. Насмејани момак, рођен у енглеском Лестеру,  против Јужног Судана постигао је 25 поена уз невероватан шут из игре девет од девет, од чега је тројке шутирао пет од пет. Плус три асистенције и два скока, 34 плус-минус индекс и 29 индекс корисности. Чудесно.

Занимљиво је да док Јовић сјајно игра за српску репрезентацију на Филипинима, на потпуно другом делу света, у Аргентини, и његов отац игра на Светском првенству – за нашу репрезентацију за играче преко 50 година. Али, кажу локалне легенде, од оца Јовића већи таленат и бољи кошаркаш био је Николин стриц.

Јовићи су из Далматинског Косова а њихово село Орлић познато је по томе што је ту, као народни учитељ, од 1760. до 1765. радио Доситеј Обрадовић.

Елем, најзанимљивија прича о некада најталентованијем кошаркашу Далматинског Косова гласи да је Тоде Јовић, Николин стриц, осамдесетих година отишао у загребачку Цибону, тада најбољу европску екипу. Зна се за кога се навијало у Книну и околним селима, па је наводно млади Тоде на свом првом јуниорском мечу против Црвене звезде, или на првенственом мечу првих тимова Цибоне и Звезде који су гледали млади Цибоси, није ни битно, тако одушевљено скочио кад је Звезда дала одлучујући кош и победила Цибону да је одмах послат натраг у Книн.

Никола Јовић данас одушевљено скаче кад погађа и закуцава на Филипинима. Када би говор тела и других наших репрезентативаца био такав, са много више оптимизма бисмо гледали ка „Азија Молу“, дворани у којој ће се играти завршница Светског првенства у Манили.

Имагинарна Манила

Манила је у нашој колективној свести као неко митско место. Старијим генерацијама вероватно је Манила синоним за глас Драгана Никитовића из преноса чувеног боксерског меча названог „Thrilla in Manila“, између Мухамеда Алија и Џоа Фрејзера 1975. године. Тога се не сећам, али се сећам да се Манила у спортској штампи помињала искључиво као синоним за друго светско злато југословенских кошаркаша, освојено 1978. године.

Кад бих се као дете одушевљавао неком кошаркашком победом отац ме је спуштао на земљу причама о томе да је све то ништа какви смо били у Манили, онда кад је још играо „најпаметнији од свих центара“ Крешимир Ћосић а на врхунцу су били Кићановић, Славнић, Делибашић и његов миљеник Далипагић. „Праја у Манили није могао да промаши. Био је тада најбољи играч света, а седам-осам година раније играо је фудбал и рукомет у Мостару и није тренирао кошарку“, слушао сам и упијао митове о нашим легендама.

Та „златна Манила“, када смо и 11. пут заредом победили велики Совјетски Савез била је две године пре мог рођења. После Маниле цела држава је „полудела“ за кошарком; Јосип Броз, који се никада није превише разумео у спорт, одмах се јавио честитком из Херцег Новог, а отац ми је причао да те сезоне није пропустио ниједну кошаркашку утакмицу у Скендерији. А и све му се наместило: након репрезентативних титула, европске и светске, један југословенски клуб је по први пут освојио и европску клупску титулу. Босна.

Најбољи играч Босне тада био је момак који је погодио два најбитнија слободна бацања у Манили: Мирза Делибашић. У Сарајеву је тада играо још један златни дечко из Маниле, Ратко Радовановић, а Жарко Варајић који није имао места међу првих 12 у репрезентацији, у финалу Купа шампиона  постигао је 45 поена!? Тај рекорд још нико није оборио.

У сезони када је Босна постала први југословенски клуб који је постао европски шампион у једном битном спорту, њен дрес носио је и играч кога је Богдан Тањевић довео из Партизана, али коме није дао једну од главних улога, мада далеко од тога да није био битан играч. Отприлике, имао је улогу као Жељко Обрадовић деценију касније у Партизану и репрезентацији. Тог играча Сарајлије су прозвали Ухо, а звао се Светислав Пешић.

Моја „Манила“

Нема повратка, рекао би са истарских Филипина Ђорђе Матић, али за моју генерацију „Манила“, савршено такмичење, десила се 2002.године. По много чему тај наш Индијанаполис је био копија Маниле наших очева. Годину дана пре почетка Светског првенства у Америци Светислав Пешић је преузео репрезентацију која је у Истанбулу постала европски првак на тако доминантан начин да то није виђено од Загреба 1989, када је то ипак била једна већа Југославија и када није било Совјетског Савеза који се управо распадао.

Тада, 2001. у Истанбулу први пут није било ни Ђорђевића ни Даниловића, али је Пешић зато већ оформљеној одличној генерацији додао „наше Грке“ Стојаковића, Тарлаћа, Јарића и Гуровића. Сви они су током деведесетих одлучили су да каријеру граде са грчким пасошима, али кад је било реч о избору репрезентације нико није имао дилему. Знали су да домовина може бити само једна.

Индијанаполис је било место где је кошарка требало да се врати кући. После неуспеха у Атини 1998. године, Американци за Светско првенство у својој земљи поново враћају НБА играче. Нису то, истина биле највеће НБА звезде али је ту било заиста врхунских кошаркаша, почев од домаћег, легенде Индијана пејсерса Реџија Милера, до тада прве звезде Бостон селтикса Пола Пирса. Ми смо оној доминантној репрезентацији из Истанбула додали још нашу НБА звезду, Владе Дивца. Дивац је у том тренутку од последњих пет великих такмичења прескочио четири и требало му је нешто велико за крај репрезентативне каријере. И десило му се највеће могуће.

Југославија је заправо имала два финала у Индијанаполису. Оно у четвртфиналу против домаћина Америке, када је Бодирога прво послао по ћевапе легендарног бека Индијане а онда и буквално обрисао руке о пешкир Реџија Милера, онда када је Гуровић погађао оно што је вероватно давао још једино Праја Далипагић у Манили и када је Марко Јарић са слободних бацања био сигуран као Мирза Делибашић у години његовог рођења.

И оно право финале, које је било прави трилер, када су Бодирога и Стојаковић уз – може се то назвати срећом, а може се приписати и Богу и натприрподним силама, неки би поменули и судије – отели Аргентинцима већ освојену титулу првака света и по пети пут злато донели у Београд.

Породица

Нико се никада није вратио, нема Итаке поново, и ни ми се сигурно ове године у Манили нећемо вратити ни у 1978, ни у 2002. годину. Нећемо ни у Берлин прошле године када нам је просечни италијански плеј Спису практично срушио репрезентацију. Ово су неки нови момци, у које многи сумњају и који још траже лепак који ће их спојити у тим.

Можда се то већ десило у финишу меча против Јужног Судана и оног ужасног лакта Суданца у бубрег Борише Симанића. Бориша је дан после утакмице оперисан, било је доста драматично, нико није спавао, млади Симанић је доста крварио али се напослетку све добро завршило. Његови саиграчи из репрезентације подршку су му пружили фотографијом на којој су били сви, Огњен Добрић је држао Боришин дрес а потпис испод слике гласио је: породица.

Сада би сви елементи могли да буду ту: заједништво, непроспаване ноћи, жеља за осветом на спортском терену. Да цела репрезентација заличи на њеног најмлађег члана Николу Јовића за кога се пола Србије већ недељу дана пита одакле је дошао и како то да игра овако добро. Дошао је ниоткуда и игра с љубављу.