Како је Аца Ђорђевић направио Отписане: Прлетови качкети, Пајина смрт и два живота Бошка Бећаревића štampaj

...Одмах после оног мог холивудског успеха са Чепом који не пропушта воду, позвали су ме у Драмску редакцију коју је тада водио Љуба Радичевић, иначе мој школски друг са Академије, и Вук Крњевић, његов заменик. Предали су ми текстове две велике серије: Салаш у Малом Риту и Петорица отписаних.

Врло брзо сам прочитао Салаш... и схватио да је, иако га је писао Арсен Диклић, одличан сценариста, по свом сопственом животу, то мени, некако, страно. Сматрао сам да немам довољно знања о том сеоском животу. Никада нисам то радио, а и нисам желео да радим с децом. Тешко је то, деца могу да играју само са децом. Кад се помешају са одраслим глумцима, добијете оно непријатно осећање да деца глуме.

На сценарио Петорица отписаних оријентисао сам се, најпре, зато што сам писца тог текста, Драгана Марковића, познавао одраније. Неколико година пре тога, када смо бирали Лепотицу „Илустроване политике“, он је био важан фактор.

Био је шармантан тип, који је волео живот, имао је утицајне пријатеље, с њима се коцкао... Али је био и члан ЦК Србије, једини од новинара, јер је у току рата био један од скојеваца, један од „отписаних“. Био је хапшен, али је остао особа од поверења. Он се, тако, докопао доброг, важног материјала, од кога је склопљен сценарио каснијих Отписаних.

При првом читању ја сам схватио да он нема искуства у драматургији, па смо ангажовали младог, непознатог писца који је већ написао једну серију, Дипломци, коју је режирао Небојша Комадина. То је био Синиша Павић, чије ћу ја, много касније, текстове често и радо режирати. Он је био позван да сценарио обогати добрим дијалогом.

Текст је тражио још дораде, и ја сам се договорио са Синишом Павићем да он допише све оно што је било потребно у самом тексту. Али, пре тога, морао сам да решим два суштинска питања. „Авала филм“ је била у врло тешком стању и направили су договор са Телевизијом да у изради серије Отписани они дају средства којима су располагали и, још важније, да нам дају филмске професионалце, прекаљене у копродукцијама.

Добио сам Милета Марковића, са којим сам имао велико искуство у Чепу..., а за директора једног од најбољих у историји југословенског филма, Младена Тодића. Продуцент је био Миша „Чен“, неисцрпна енергија. Добио сам и сјајног сценографа, Вељка Деспотовића, који је чаробњак. У великој сали је направио шуму ходника, тунела, који су представљали унутрашњост Београдског водовода, за причу о диверзији у водоводу. Олга Скригин, монтажер, била је савршени сарадник. Од осталих, добио сам врло важну личност, вођу снимања, Белог Радојчића. Рођени брат Мире Радојчића. Били су ми на располагању каскадери и пиротехничари.

Добио сам и композитора за шпицу, Миливоја Мићу Марковића, мог старог сарадника. Са таквом екипом ја сам, недовољно искусан, прихватио велику акциону серију и почео снимање у јуну, да бих до краја године завршио снимање и серије и филма. Имао сам среће да имам сјајне сараднике и разумевање уредника. Свакога дана смо радили, до краја 1973. године.

Проблем је био у томе што се већина сцена снимала ноћу. За илегалце, то је нормално. Умор се таложио и ми смо последњим напором, по хладноћи, снимили 13 епизода серије и филм за биоскоп.

Овде не смем да заборавим моје муке пред снимање, проблем избора глумаца. Срећом, у то време је са Академије изашла генерација сјајних младих глумаца, који су били убедљиви јунаци Отписаних: Драган Николић је одмах постао Прле, а дуго сам се ломио око Тихог, а пронашао сам га на пробном снимању, као личност која добро изгледа, а носи тајну у сваком кадру. То је био Воја Брајовић.

Трећи члан је био мој стари познаник из нишких дана – Мики Манојловић, за улогу Паје Бакшиша, а онда су дошли Чеда Петровић, Чкаљин син, који је данас више редитељ, и један момак који је био Бели, он је данас продуцент, зове се Бојан Холец. Са таквом групом „Петорице отписаних“, добио сам и наше познате глумце. Ако погледате данас, видећете да никада више није било у серијама и филмовима толико познатих имена.

За улогу шефа полиције, која није била велика, нисам могао никога да нађем. Дошао ми је Бата Живојиновић и у поверењу ме је замолио да узмем Душка Перковића, који је био директор „Центар филма“. Био је у великим проблемима, због афере са Пластичним Исусом. Он је дао оставку, претило му је и хапшење. Бата ми је рекао, ја не морам да играм, помози човеку! Одлучио сам да улогу полицајца дам Перковићу. И нисам се покајао, јер сам га знао као глумца још из Позоришта на Теразијама. Његову ликвидацију смо извели негде на Дорћолу, у близини ЗОО врта, тачно у згради где је прави Космајац становао и где су га сачекали „Отписани“.

Кад је реч о подели, дуго нисам био свестан колико је сјајних глумаца прошло кроз Отписане. Недавно сам гледао репризу, и био сам запањен величином имена која пролазе ту. Битно је да их се сетим, због успеха серије.

Поред главних, већ наведених, играли су и Аца Берчек, Паја Вуисић, Љуба Тадић, Бата Стојковић, Стево Жигон, Милош Жутић, Бора Тодоровић, Гидра Бојанић, Бата Живојиновић, Смоки Самарџић, Мргуд Радовановић, Раде Марковић, Лане Гутовић, Слободан Алигрудић, Слободан Цица Перовић, Миша Јанкетић, али и почетници, Богдан Диклић и Предраг Ејдус, па онда великани, као што је био Јован Милићевић, Предраг Тасовац, млади Данило Лазовић, онда Виктор Старчић, Славко Симић... Још стотине глумаца. И женске улоге, са Недом Спасојевић, Цецом Бојковић, Ксенијом Јовановић и тако даље. Огрешићу се о некога, сигурно.

Морам мало да се вратим на писца, Драгана Марковића, који је био заиста необичан човек. Био је спреман да многе ствари прича, које су ми биле драгоцене, аутентичне.

Испричао нам је да је у архиви Удбе нашао документа о Бошку Бећаревићу, јединственом случају у овој земљи, и као човека, и као шефа београдске полиције. Бећаревић је поседовао феноменално, „фотографско“ памћење и био је у стању да једном види човека, да сазна податак и да памти као компјутер. Године 1945, када су га Енглези предали нашим властима као ратног злочинца, Бошку Бећаревићу је, према вестима, суђено. Осуђен је на смрт и смртна казна је извршена.

Међутим, Драган Марковић нам је испричао праву истину: схвативши колико тај човек зна, колико је кроз његове руке прошло илегалаца, допустили су му да настави да живи, добио је и неку вилу, на путу за Авалу, изнад Бањице, и ту је он одржао једну врсту саслушања свих предратних комуниста и илегалаца.

Наиме, Лека Ранковић, Крцун Пенезић и Ћећа Стефановић су, сваке ноћи, тамо доводили по једну групу хапшених предратних комуниста, који су сада били на власти, и они су, један по један, излазили пред Бошка Бећаревића који би, на питање Леке Ранковића: „Бећаревићу, да ли познајете особу XY“, тачно давао све генералије. Рецимо: „...То је човек кога сам ја 3. марта '42. године ухапсио и који је успео да преживи истрагу и да исприча до детаља све оно што су га питали...“

Тако се често догађало да каријера неког, чак министра буде уништена тиме што би Бећаревић рекао: „... Извините, али кад сам вас 1943. ухапсио, ви сте, после мало батина...“ То је био начин на који су њега користили, неколико година!

По причању Драгана Марковића, Бошко Бећаревић је живео све до, можда, 1953, 1954. године, врло удобно. Имао је на располагању све што му је било потребно, чак и понеку цуру. Бећаревић је 1943. године у Берлину, на састанку антикомунистичких шефова из целе Европе, одржао семинар са јасно израженим доказима „Како сам ликвидирао београдску комунистичку организацију током '42. и '43. године“. И то је, нажалост, била истина. Једно време у Београду није било активнијег комунисте, јер је Бећаревић успео све да их разбије, иако су пре рата били веома јаки и веома добро организовани.

Да није реч само о хвалисању или претеривању Драгана Марковића, говори и мој сусрет са једним од предратних комуниста, мојим познаником и пријатељем (кад сам дошао из војске, запослио сам се привремено у VI рејону).

Секретар рејонског комитета, а рејон је обухватао Лекино брдо, Душановац, Маринкову бару и Вождовац, био је неки Љуба Дамјановић. То је био предратни комуниста, радник, врло активан илегалац, који је пао негде '42. године, и њега је, наравно, саслушавао Бошко Бећаревић. На Љубину срећу, човек који га је откуцао није био много поверљив, тако да је, уз добре батине, он успео да се извуче и да постане један од функционера у Озни, касније Удби.

Рекао ми је овако: „Кад су ми рекли да морам да изађем пред Бећаревића, осетио сам како ми се тресу колена. Ушао сам у ту собу, где је он седео, и био запањен детаљима које је запамтио у вези с мојим хапшењем и испитивањем.“

На питање Крцуна Пенезића: „А како се држао друг који је пред вама?“, Бећаревић је рекао: „Љубу Дамјановића смо, заиста, добро обрадили, он је све издржао и учинило нам се да, сем малих сумњивих ствари, он није опасан. После Бањице, изашао је.“ Љуба каже да се он, и сам полицајац, поново осетио живим. Никада није заборавио Бећаревићев змијски поглед.

Јасно је да Бећаревић није живео толике године после рата само зато да би причао о својим жртвама. Њега су искористили за интересантнију ствар, што би, мислим, једнога дана, била добра прича за неки филм.

Бошко Бећаревић је, у тој истој вили где је живео, одржао неколико курсева за будуће Удбаше, за полицајце. С обзиром на то да смо тада већ били у сукобу са Русима, могућност да се школују у Москви, у некој од КГБ школа, више није постојала. Али, прошли су кроз исцрпан и драгоцен тренинг Бошка Бећаревића, који је, тако, одшколовао неколико генерација будућих полицајаца.

Не зна се како је завршио, али, за неког новинара истраживача, то би био драгоцен задатак. Јер, у архивима се налазе многа, још занимљивија документа о провалама током '42. и '43. године. Укључујући и штампарију ЦК, која је 1944. године откривена и многи илегалци су ту убијени.

Ево још мало о раду на Отписанима. Многи млади глумци су први пут стали тада пред филмску камеру (радили смо на „великом формату“ од 35 мм), и она је тражила доста искуства. Било је свежине у њиховом начину рада, али техника и професионалност су настајали полако.

Што се Гестапоа тиче, огромну помоћ ми је у томе пружио глумац који нам је дошао из Источне Немачке, господин Рудолф Улрих, и играо је оберштурмбанфирера Милера. Фини господин, који је у Берлину био цењен глумац, у Другом светском рату је служио, истина, у морнарици, али је знао читав ритуал. До тада се у нашим филмовима није ништа о томе знало, а било је веома значајно за немачку војску. За њега је гостовање у Отписанима било дивно, јер се извукао из Источног Берлина.

Он нам је, неколико година касније, послужио као врло важан човек који ће, за наставак серије, Повратак отписаних, бити главни за ангажовање пет немачких глумаца на кастингу у Берлину. Директор екипе и ја боравили смо тамо и видели ДЕФА-у, огромни студио за снимање, а испред наше камере су прошли готово сви у то време тамо познати глумци, пресрећни да изађу из Источне Немачке.

Ми смо једну од врло тешких сцена у Отписанима снимили у канализацији. Један део је снимљен у аутентичној београдској канализацији, а други у објекту који нам је у Кошутњаку направио Вељко Деспотовић. Много ходника са прљавом водом, у којој се скоро даве глумци. То смо снимали у касну јесен и тражио сам да вода буде загрејана, и они су је, у току ноћи, колико-толико загрејали.

Међутим, напољу је било већ врло хладно и, када је снимање почело, екипа, на челу са Драганом Николићем, почела је да цепти од хладноће, јер се вода већ охладила. Неки су се досетили, па су негде пронашли мало алкохола, „да се крв загреје“, ушли у тај прљави део канализације и, после извесног времена, пливали у тој води. Чудио сам се зашто не моле да се прекине снимање. Напротив, добрано повукавши пића, тражили су да се многе сцене понављају. Схватио сам да им је та хладноћа пријала...

Дошли смо до тешке секвенце, већ је био децембар. Главни проблем је био да се, кад неко падне убијен, не примети огромна пара која излази из уста „мртваца“. Тај проблем смо решавали командом: „Лези и не диши док редитељ не каже СТОП!“ ...

Било је још тешких проблема, јер смо снимали на Сави, у близини ресторана „Мика Алас“, где је било направљено скровиште. Ставили смо и сценографију за немачки пункт: кукасти крст, немачку заставу и слично. Иако је било пријављено снимање, доживели смо да нам полицајци са Чукарице једном ухапсе сценографа, због истицања фашистичких обележја.

Две ствари су ми ишле наруку: у околини Карабурме, где је данас Спортски центар „Пионир“, дошло је до рушења читавог блока зграда, па је изгледало као после бомбардовања. Све те сцене са рушевинама смо, ноћу, тамо снимали.

Друго је било што сам осетио важност Љиље Павић, супруге Синише Павића, која je била наш „официр за везу“. Кад год бих увидео неку „рупу“ у дијалогу, ја бих јој се обратио и замолио њу да Синиша направи мали дијалог између „Отписаних“ и штаба, на пример... И, одмах би било написано и предато на куцање.

Увек смо се борили да језик скојеваца прилагодимо тадашњем жаргону, као, на пример, оно да се девојка звала „треба“... Облачење глумаца је такође био проблем. Драган Николић се увек борио да задржи свој надимак, „Прле качкет“, па је имао читаву колекцију качкета. Имао сам и сам неколико, и дао сам му...

Што се Воје Брајовића тиче, који је увек био мало незадовољан, мислио је да му је улога сувопарна јер је, као руководилац, давао само кратке наредбе („Ајд, полази!“), али је касније видео да је та улога могућност да се изрази на специфичан начин. Водио је битку са самим собом, као човек који води неспремне младиће у честу смрт. То је од његовог лика направило „лик са душом“.

Објективно, много скојеваца је гинуло. У Београду је кружила шала: „Изгибоше као Отписани“. Касније, ми смо, у серији, побили све Немце. Једини је Аца Берчек дубоко патио што игра малолетника, млађег брата, па нема много простора за акцију.

Све док, једнога дана, нисмо дошли до озбиљних сцена, где су на ред дошли пиротехничари. Сећам се Зорана Ђорђевића, матори Живковић и његов син... Имали смо искусну екипу пиротехничара, а, с друге стране, асове каскадере, Бату Каменог, Звонцета, њих седам, осам... Масовно су „гинули“ и као Немци... Када на Земунску станицу стиже оклопни воз за Источни фронт, који је био натоварен тенковима и артиљеријом, све је из фундуса „Авала филма“ дотерано у Земун, и после тога смо негде преко Дунава, на једној пољани, морали то да дигнемо у ваздух. Деловало је убедљиво.

Једна од завршних сцена била је грандиозна: требало је минирати бродоградилиште, са бродовима, крановима... И данас се дивим тим мајсторима за ефекте, било је стравично, иако се радило у црно-белој техници. Из ноћи у ноћ!

Завршавамо и добијамо термин да се премијера одржи у биоскопу „Козара“. Било је много важних гостију, који су лепо поздравили све учеснике. Мислили смо да је наш посао завршен. Критике за филм су биле добре, посета такође, одмах је прешао 100.000 гледалаца, у првом приказивању. Потом је приказана серија. Али, старт је био неугодан. Ми смо за домаћу публику, састављену од наших сарадника, тв људи, у сали Дома пионира приказали прве две епизода.

На почетку приказивања, одједном је из сале демонстративно изашла критичарка Олга Божичковић, дошла до врата и залупила их за собом. Био је то лош и опасан знак. Она је први сет, од 13 епизода, пропратила са скепсом, да би следећих 13 обележила славопојкама. Пошто је временска разлика између те две серије, Отписани и Повратак отписаних била неколико година, она је, такође, схватила колико је то био велики подухват.

Међутим, у једном од армијских листова, огласио се тада значајни генерал, сматрајући да је то претерано глорификовање минорних илегалаца, у односу на Ослободилачки покрет. Напао је подухват, али је одустао, чувши да се то добро прима (вероватно од Тита)... Затим је дошла награда на Фестивалу у Порторожу, за режију целе серије, као и за режију четврте епизоде, и награда за Пају Вуисића.

Били смо позвани, сви, примили смо плакете и признања.

Причало се о наставку. Али, ми смо дуго имали мали рат. Драган Марковић је инсистирао да, на крају првих 13 епизода, сва петорица „отписаних“ изгину. Но, ја сам се одупирао и успео да придобијем за себе тв уреднике и остале. Пристао је на компромис. Онда морају бити тешко рањени, рекао је. Годину, две касније, када је популарност била огромна, Драган је признао да је погрешио. Жао му је било само што је убио „Пају Бакшиша“, Микија Манојловића.

Настала је битка за наставак серије, који нам је писац донео као предлог, врло интересантан. Прескочио је године у рату и вратио се у дане пред ослобођење. „Отписани“ се враћају у Београд, и, за разлику од прве серије, где су рушили окупацијске пунктове, сада су се борили да спасу оно што су Немци, повлачећи се, хтели да минирају.

Добили смо синопсис за 13 епизода – спасавање Водовода, Главне поште... Али, ништа конкретно. Марковић је постао директор „Политике“, и није имао времена за то. Синиша Павић је био заузет другим пословима, па смо ми онда ангажовали Гордана Михића и Зорана Ђорђевића, писца популарне серије Мајстори. Поделили су посао, и почели да раде на сценарију. У међувремену, када смо добили прву верзију, схватили смо да нам је сада важнија друга страна: договорили смо се за кастинг у Источном Берлину, да одемо у ДЕФА, филмски град. Улрих нам је био домаћин. Били смо запањени величином филмског студија, који је постојао од двадесетих година 20. века.

Видели смо и хале са реквизитима, са декорима из старих времена и Улрих ми је показао нешто интересантно. ДЕФА је на језеру, на граници између Источног и Западног Берлина. „Показаћу вам како је један од реквизитера успео да пребегне у Западни Берлин“, каже.

Показао ми је неколико вештачких галебова, макета, који су деловали природно. Тај човек је узео једног галеба, пришуњао се обали, навукао преко главе белог галеба и почео да плива према средини. Јер, било је доста правих галебова. Чекао је, међу њима, да прође дан. Кад се смрачило, лагано је допливао на Запад и постао један од ретких који се успели.

Изабрали смо петорицу немачких глумачких првака. Томе смо додали и нашег „зета“, Петера Карстена, ожењеног костимографкињом Дивном Јовановић. Добро је говорио српски.

У рану јесен, 1976, почели смо снимање на падинама Космаја. Ту смо провели двадесетак дана. До зиме је требало, опет, снимити 13 епизода и филм.

Филм смо снимили на време, и он је постигао до тада невиђен рекорд – 300.000 гледалаца, док су остали били задовољни са 50.000.

Тада сам успео да два значајна човека уведем у свет филма и телевизије. Један од њих је, нажалост, млад отишао, Небојша Ђукелић, мој драгоцени сарадник и, такође млади, Борис Миљковић, данас славни редитељ, и мајстор адвертајзинга. Филм је добио „Златна врата Београда“ и много награда. Паја Вуисић је добио награду за епизоду.

А за мене је најтрагичнији дан био онај када смо снимали освајање моста преко Саве, када је учествовало неколико хиљада статиста, десетине тенкова, стотине моторних возила, топова. Са временом нисмо имали среће. Била је ноћ, када је преко Београда дунула страшна кошава, која је претила да осујети сваки покушај снимања. Другог термина није било, све је било заустављено и организовано да ту ноћ снимамо. Успели смо да снимимо, под ужасним околностима.

Да не заборавим да су серија и филм донели ново и драгоцено лице. У наставку се појављује лик Марије, секретарице шефа полиције. Сетио сам се аудиције, где сам открио непознату и врло фотогеничну особу, званичну лепотицу. То је била Злата Петковић.

Драго ми је било што су Прле и Тихи, нарочито овај други, остварили звездани успех. Распршили су све сумње у себе, као глумце.

Сам филм и серија су изузетно финансијски прошли, добро зарадили, а нарочито је добро прошао онај који је, не знам како, направио касете, које се и данас продају и ван наше земље. Ја сам, нажалост, све то радио за плату. Не жалим се, јер сам поносан на успех тог посла.

 _________