Шта је Хандке рекао у Вишеграду štampaj

Ужасни ратови на Балкану на крају прошлог века, ма колико то звучало апсурдно, имали су и нешто добро: први пут сам од речи до речи прочитао Иву Андрића. Док сам раније у Југославију увек ишао пре свега на море, сада сам, захваљујући ратовима, дошао и у унутрашњост земље; тако сам стигао и у Вишеград.

Иво Андрић је можда последњи књижевник попут оних из 19. века, када је епска енергија једног Балзака, Флобера, а пре свега Стендала – можда је Андрић најближи Стендалу – још имала велики, нежан и уједно бритак замах. Мислим да је Иво Андрић, попут Стендала, увек и као неко мило дете. Уједно и увек несрећан. Пре свега у ноћи. Кад читамо његове записе о несаници, сада први пут добро преведене на немачки и објављене у једној књизи, питамо се: зашто је Андрић толико патио, и зашто је то онда бележио? Велика је то противречност између његовог дневног посла и онога што је доживљавао ноћу.

Веома сам захвалан, не само за књижевност Иве Андрића, него и Милоша Црњанског, па Меше Селимовића, за Босну, за Сарајево тако знаменитог.

И сигуран сам – вероватно нисам у стању да изразим добро оно што хоћу да кажем, али сигуран сам – свеједно  да ли су то православни, муслимански, хрватски или српски књижевници, сигуран сам да ми писци, у потпуности усредсређени на мир, ритам, музику и боју, на оно заједничко, сигуран сам да није прекасно да се разумемо – ми, који путујемо у тако великој, предивној експедицији која увек води у неизвесност, а која се назива књижевност... То кажем док мислим на бошњачке писце, на писце Албанце са Косова... Сигуран сам, ако бих их појединачно срео, разумео бих се с њима... Радо бих их позвао, што пре, јер нисам више млад, да седнемо заједно за сто. Или можда не за сто, него, боље, у траву, или на обалу неке реке. Па ми можемо заједно: да, да будемо заједно.

Књижевност можда има доста везе са срџбом, па и са бесом, каткад је то и добро, али никад са мржњом. А управо то њу разликује од свега другог.

И на крају желим да издалека поздравим другог лауреата ове награде, великог српског књижевника Милована Данојлића. Пише ми дивна писма. Он је писац једне од фундаменталних књига, кажем то сада, југословенске књижевности, Драги мој Петровићу. Дакле, њега, који је био увек пажљив према другима, који ми је био узор у пажљивости према другима, упућујем поздрав, одавде, из њему далеког Вишеграда, у његов француски егзил у Поатјеу.

И то би било све.

(Превео Жарко Радаковић)