Епилог "Рата и мира"
Филозофија историје Лава Толстоја: Може ли се ишта из историје научити?
субота, 23. јул 2022, 08:23 -> 11:59
Пре 210 година, 24. јуна 1812, Наполеон је започео свој поход на Русију. Тачно 691.501 војника, до тада највећа сакупљена армија у европској историји, у којој је поред 450.000 Француза било и 34.000 Аустријанаца, 95.000 Пољака, 90.000 Немаца, 30.000 Италијана и других, прешла је реку Њемен и кренула ка Москви. Пола века касније, Лав Толстој је започео писање свог монументалног романа „Рат и мир“, једног од врхунаца светске књижевности, у чијем епилогу је изнео своју филозофију историје. Подсећајући на ову годишњицу и Толстојево ремек-дело, преносимо Епилог "Рата и мира", у коме је Толстој, поред осталог, написао: "Какав је узрок историјских догађаја? Власт. – Шта је власт? Власт је скуп воља пренесених на једну личност. – Под каквим се условима преносе воље маса на једну личност? Под условима да личност буде израз воље свих људи. То јест, власт је власт. То јест, власт је реч којој не знамо значења."
I
Прошло је седам година. Узбуркано историјско море Европе повукло се у своје обале. Изгледало је као да се стишало; али су тајанствене снаге које покрећу човечанство (тајанствене зато што су нам непознати закони који одређују њихово кретање), наставиле свој рад.
Иако је површина историјског мора изгледала непомична, човечанство се кретало онако исто непрекидно као кретање времена. Стварале су се и растурале различите групе људских здруживања; спремали су се узроци за постојање и распадање држава, за премештање народа.
Историјско море није се, као раније, заталасавало на махове од једне обале ка другој; оно је бучало у дубини. Историјске личности нису, као раније, носили таласи од једне обале до друге; сад су се оне, рекао би, окретале на једном месту. Историјске личности, које су раније на челу армија изражавале покрет маса објавама ратова, походима, биткама, сад су изражавале тај покрет политичким и дипломатским комбинацијама, законима, трактатима...
Ову активност историјских личности историчари зову реакцијом.
Описујући активност тих историјских личности, које су, по њиховом мишљењу, узрок оном што они зову реакцијом, историчари их оштро осуђују. Сви чувени људи из тога времена, од Александра и Наполеона, до Mme de Staël, Фотија, Шелинга, Фихтеа, Шатобријана и осталих, излазе пред њихов строги суд и оправдавају се или се осуђују, с обзиром на то да ли су помогли прогресу или реакцији.
По њиховом описивању, у Русији је у том периоду времена такође настала реакција и главни виновник те реакције био је Александар I, онај исти Александар I који је, по њиховим описима, био главни виновник либералних почетака своје владавине и спасења Русије.
У садашњој руској литератури, од гимназиста па до ученог историчара, нема човека који се није бацио својим камичком на Александра због његових неправилних поступака у том периоду његове владавине.
„Требало је да уради тако и тако. У овом је случају радио добро, а у оном рђаво. Он се врло лепо држао у почетку владавине и 1812. године; али је рђаво учинио што је дао конституцију Пољској, што је склопио Свети савез, што је дао власт Аракчејеву, што је помагао Шишкова и Фотија. Учинио је рђаво што се занимао парадном страном војске; урадио је рђаво што је укинуо семјоновски пук", итд.
Требало би исписати десет табака док би се набројали сви они прекори које му чине историчари на основу онаквог знања о добру човечанства каквим они располажу.
Шта значе ти прекори?
Зар она иста дела која историчари одобравају Александру I, као: либерални почеци његове владавине, борба с Наполеоном, чврстина коју је показао 1812. године и поход 1813. године, не потичу из једних истих извора - из услова крви, васпитања, живота који су начинили личност Александрову онаквом каква је била - из којих потичу и она дела због којих га нападају, као: Свети савез, успостављање Пољске, реакција двадесетих година?
А у чему је суштина тих прекора?
У томе што таква историјска личност, као што је Александар I, личност која је стајала на највишем могућном ступњу људске власти, као у жижи засењиве светлости свију историјских зракова који се на њој концентришу; личност подложна оним најјачим на свету утицајима интрига, превара, улагивања, самообмане, који су нераздвојни од власти; личност која у сваком тренутку свог живота осећа на себи одговорност за све што се догађа у Европи и личност која није измишљена, него жива, као и сваки човек, са својим личним навикама, страстима, тежњама за добром, лепотом, истином - што таква личност, пре педесет година, не да није била племенита (за то је историчари не прекоревају), него није имала оне погледе на добро човечанства што их има сад професор који се од младости занима науком, то јест, читањем књижица, предавања и исписивањем тих књижица и предавања у једну свешчицу.
Али кад бисмо пак и претпоставили да је Александар I, пре педесет година, и грешио у свом мишљењу о томе шта је добро народâ, и нехотице морамо претпоставити да ће се и историчар који је осуђивао Александра, пошто прође извесно време, показати исто тако нетачан у свом мишлењу о томе шта је добро човечанства. Та је претпоставка тим природнија и неизбежнија што, пратећи развој историје, видимо да се сваке године, са сваким новим писцем мења мишљење о томе шта је добро човечанства, тако да се оно што је изгледало као добро, после десет година износи као зло, и обрнуто. Штавише, ми у један исти мах налазимо у историји сасвим супротне погледе на то шта је било зло а шта је било добро: једни уписују у заслугу Александру што је дата Пољској конституција и што је склопљен Свети савез, а други га прекоревају због тога.
За рад Александров и Наполеонов не може се рећи ни да је био користан ни да је био штетан, јер ми не можемо казати зашто је био користан а зашто штетан. Ако се тај рад коме не свиђа, он му се не свиђа само због тога што се не подудара с његовим ограниченим схватањем о томе шта је добро. Ако ли мени изгледа као добро то што је у 1812. години сачувана кућа мога оца у Москви, или слава руске војске, или процват петроградског или других универзитета, или слобода Пољске, или моћ Русије, или равнотежа у Европи, или европска просвета извесне врсте - прогрес, ја морам признати да је активност сваке историјске личности имала, сем тих циљева, још и друге, више заједничке а мени недостижне циљеве.
Али узмимо да такозвана наука има могућности да изравна све контрадикције и да има за историјске личности и догађаје поуздано мерило добра и зла.
Узмимо да је Александар могао урадити све друкчије. Узмимо да је он, по пропису оних што га окривљују, оних што јавно проповедају како знају крајњи циљ људског кретања, могао управљати по оном програму народности, слободе, једнакости и напретка (другог, изгледа, и нема) који би му дали они што га сад окривљују. Узмимо да је тај програм могућан и да је састављен, и да је Александар радио по њему. А шта би онда било с радом свију оних људи који су радили противно тадашњем правцу владе - с радом који је, по мишљењу историчара, добар и користан? Тога рада не би било; живота не би било; ничега не би било.
Ако се узме да се људски живот може управљати разумом - онда ће се уништити могућност живота.
II
Ако узмемо, као што то чине историчари, да велики људи доводе човечанство до постизања извесних циљева који су: или величина Русије или Француске, или европска равнотежа, или ширење револуционарних идеја, или општи прогрес, или ма шта било, онда је немогућно објаснити историјске појаве без појма о случају и о генију.
Ако је циљ европских ратова у почетку овог века био величина Русије, онда се тај циљ могао постићи без свих претходних ратова и без најезде. Ако је био циљ величина Француске, онда се тај циљ могао постићи и без револуције и без империје. Ако је био циљ ширење идеја, онда би то штампа извршила далеко боље него војници. Ако је био циљ прогрес цивилизације, онда је веома лако претпоставити да, сем уништавања људи и њиховог богатства, има других, упутнијих путева за ширење цивилизације.
Па зашто се то догодило тако, а не друкчије?
Зато што се то тако догодило. „Случај је створио ситуацију, геније се њоме користио", вели историја.
Али шта је то случај? Шта је то геније?
Речи случај и геније не значе ништа што стварно постоји и зато се не могу дефинисати. Те речи само обележавају известан ступањ схватања мисли зашто бива та и та појавâ; мислим да то и не могу знати, зато нећу да знам и кажем: то је случај. Видим снагу која чини дејство несразмерно са општим људским особинама; не разумем зашто то бива и кажем: геније.
Стаду овнова мора изгледати да је геније онај ован кога овчар одгони свако вече у засебан тор да га нахрани, и који постане двапут дебљи од осталих овнова. И та околност што управо тај исти ован свако вече не долази у општи тор, него у засебан, где се храни овсем, и што се тај, управо тај исти ован, пун сала, закоље, мора изгледати стаду овнова као чудноват спој генијалности са читавим низом необичних случајности.
Али нек овнови само престану мислити да све оно што се чини с њима бива само зато да се постигну њихови овнујски циљеви; нека само узму да они догађаји који се с њима збивају могу имати циљева њима неразумљивих, па ће зачас видети јединство, доследност у оном што се догађа са оним храњеним овном. Ако и не знаду за какав се циљ он хранио, бар ће знати како се све оно што се догодило са овном није догодило изненадно, и онда им већ неће бити потребан ни појам о случају ни појам о генију.
Само кад се отресемо помисли да знамо близак, разумљив циљ, па признамо да нам је крајњи циљ недостижан, увидећемо логичност и целисходност историјских личности и живота; тада ће нам се открити узрок оног несразмерног са општим људским особинама дејства које оне чине и неће нам бити потребне речи случај и геније.
Ваља само признати да нам је непознат циљ: побуна европских народа, а да су нам позната само факта: убиства, најпре у Француској, затим у Италији, у Африци, у Пруској, у Аустрији, у Шпанији, у Русији, и да су покрети са запада на исток и са истока на запад суштина и циљ догађајима, па нам не само неће бити потребно да у карактеру Наполеоновом и Александровом гледамо изузетност и генијалност, него нећемо ни замислити себи те личности друкчије, већ да су људи онакви исти као и сви остали; и не што нам неће бити потребно да случајношћу тумачимо оне ситне догађаје што су начинили те људе оним што су били него ће нам бити јасно да су сви ти ситни догађаји били неопходни.
Кад се отресемо помисли да знамо крајњи циљ, јасно ћемо разумети да је, као што се ни за једну биљку не може смислити други цвет и семе који јој одговарају боље од оних што их она производи, исто тако немогућно смислити друга два човека, са свом њиховом прошлошћу, који би у толикој мери и до таквих најмањих ситница одговарали оном задатку који им је ваљало извршити.
III
Основни, битни факт европских догађаја почетком овог века је ратнички покрет маса европских народа са запада на исток и затим са истока на запад. Први почетак тог покрета био је покрет са запада на исток. Да би западни народи могли извршити тај ратнички покрет до Москве који су извршили било је потребно: прво, да се саставе у ратничку групу тако велику да буде кадра издржати судар с ратничком групом са истока; друго, да се опросте свију утврђених традиција и навика, и треће, да их, док врше свој ратнички покрет, предводи човек који би, и због себе и због њих, да оправда оне преваре, пљачке и убијања што су имали да се догоде приликом тога покрета.
И почињући од Француске револуције, растура се стара, не довољно велика група; укидају се старе навике и традиције; изграђују се, мало помало, група нових размера, нове навике и нове традиције, и спрема се онај човек који ће предводити потоњи покрет и понети на себи сву одговорност за оно што ће се догодити.
Човек без убеђења, без навика, без традиција без имена, који није, чак, ни Француз, протурује се, рекло би се, најнеобичнијим случајностима између свих странака што су узбуниле Француску и, не пристајући ни уз једну, уздиже се на видно место.
Незнање његових другова, слабост и ништавило противникâ, отвореност у лажи и сјајна и надувена ограниченост тога човека издижу га на чело војске. То што је војска у Италији била све одабран војник, што противници нису желели да се туку и његова детињска дрскост и самоувереност задобивају му ратничку славу. Небројена множина такозваних случајности прати га свуда. Немилост у коју је пао код француских главара користила му је. Његови покушаји да промени намењени му пут не испадају му за руком: у Русији га не примају у службу, нити успева да добије место у Турској. За време ратова у Италији он се неколико пута налази на ивици пропасти и сваки пут се изненадно избавља. Руске трупе, управо оне које могу да сруше његову славу, не улазе, из разних дипломатских разлога, у Европу док је он тамо.
Кад се вратио из Италије, он налази у Паризу владу у оном процесу распадања у коме се људи што су долазили на ту владу неминовно уклањају с лица земље и уништавају. И њему се јавља сам по себи излаз из тог опасног положаја, а тај му је излаз апсурдна, безразложна експедиција у Африку. Опет га прате оне исте такозване случајности. Неприступна Малта предаје се без иједног метка; најнеопрезније диспозиције крунишу се успехом. Непријатељска флота, која после не пропушта ниједан чамац, пропушта читаву војску. У Африци се извршује над готово ненаоружаним становницима читав низ злочина. И људи који чине та злочинства, а нарочито њихов вођ, уверавају себе како је то дивно, како је то слава, како је то налик на Цезара и на Александра Македонског.
Онај идеал славе и величине који се састојао у томе да не само не треба ништа сматрати као рђаво за себе, него се поносити сваким својим злочином, приписујући му неразумљив натприродни значај - тај идеал, који је имао да руководи тог човека и оне људе што су били у вези с њим, израђује се на доколици у Африци. Све што он ради испада му за руком. Куга се не лепи за њега. Бездушно убијање заробљеника не ставља се њему у кривицу. Детињски непромишљен, безразложан и неплеменит његов одлазак из Африке, од другова који су били у невољи, уписује му се у заслугу и опет га непријатељска флота двапут пропушта. Кад већ сасвим залуђен срећним злочинима што их је починио, спреман за своју улогу, долази без икаква циља у Париз, тада је распадање републиканске владе, која га је пре годину дана могла упропастити, дошло до крајности и тада га уздиже само то што се нашао ту он, човек чист од партија.
Он нема никаквог плана, он се свачега боји; али се партије хватају за њега и траже његово учешће.
Једини он, са својим идеалом славе и величине, у Италији и у Египту, са својим безумним обожавањем самога себе, са својом дрскошћу у злочинима, са својом отвореном лажи - једини он може да оправда оно што има да се догоди.
Он је потребан на оном месту које га очекује и зато се он, готово независно од своје воље и поред све своје неодлучности, поред свег одсуства плана, поред свих погрешака што их чини, увлачи у заверу којој је био циљ да заузме власт и завера се крунише успехом.
Њега увлаче у заседање главарâ. Он је поплашен и хоће да бежи, јер сматра да је пропао; претвара се да је пао у несвест; говори бесмислице које би требало да га упропасте. Али главари француски, раније оштроумни и горди, а сад, опажајући да је њихова улога одиграна, збуњени још више него он, не говоре оно што је требало да кажу па да се одрже на власти а да њега упропасте.
Случајност, милиони случајности дају му власт, и сви људи, као да су се договорили, помажу да се та власт утврди. Случајности стварају карактере тадашњих главара у Француској, који се њему покоравају; случајности стварају карактер Павла I, који признаје његову власт; случајност прави против њега заверу, која му не само не штети него утврђује његову власт. Случајност му шаље у руке војводу од Ангијена и изненадно га нагони да га убије, а нагони га управо оним начином који је јачи од свих осталих начина, уверавајући светину како он има право, јер има и моћ. Случајност чини да он напреже сву своју снагу за експедицију у Енглеску, која би га свакако упропастила, али никако не извршује ту своју намеру, него изненадно напада на Мака са Аустријанцима, који се предају без битке. Случајност и генијалност дају му победу код Аустерлица и случајно сви људи, не само Французи него и сва Европа, изузимајући Енглеску која неће ни учествовати у догађајима што ће се десити, сви људи, поред свег ранијег ужасавања и гнушања од његових злочина, сад признају власт и титулу коју је сам себи дао његов идеал величине и славе, који се свима чини као нешто дивно и паметно.
Западне војске, као да су кушале своју снагу спремале се за покрет што их је чекао, неколико пута у 1805, 1806, 1807. и 1809. години нагињу на исток, све више јачајући и растући. У 1811. години једна група људи, састављена у Француској, стапа се у једну огромну групу с народима из средње Европе. Упоредо са увећавањем те групе људи, све се више развија и јача правдање оног човека који предводи покрет. У току десетогодишњег припремног периода, који је претходио великом покрету, тај се човек састаје са свим крунисаним главама у Европи. Демаскирани господари света не могу да истакну никакав разуман идеал против Наполеоновог идеала славе и величине који није имао никаквог смисла. Они се надмећу да му покажу своје ништавило. Пруски краљ шаље своју жену да ласкањем измами наклоност великог човека; аустријски цар сматра као милост што тај човек прима у своју ложницу кћер бечких ћесара; папа, чувар светиње народâ, служи својом религијом уздизању великог човека.
Сам се Наполеон не спрема толико за одигравање своје улоге колико га све што је око њега спрема да прими на себе сву одговорност за оно што се догађа и што ће се догодити. Нема поступка, нема сићушне преваре нити злочина који би он учинио а који се у устима оних што га окружују не би одмах огласио као велики чин. Најлепша свечаност коју могу да смисле за њега Германци, то је светковање Јене и Ауерштета. Није само он велики, него су велики његови стари, и његова браћа, и његови пасторци и зетови. Све се то чини зато да се он лиши последње снаге разума и да се спреми за своју страшну улогу. И кад је био спреман, спремне су биле и војске.
Најезда наваљује на исток, достиже крајњи циљ - Москву. Престоница је узета; руска је војска више сатрвена него што су икад биле сатрвене непријатељске војске у ранијим ратовима од Аустерлица до Ваграма. Али одједанпут, уместо оних случајности и генијалности што су га дотле тако једна за другом водиле непрекидним низом успеха до унапред означеног циља, јавља се небројена множина противних случајности, од кијавице у Бородину па до мразева и до оне варнице што је запалила Москву; и, место генијалности, јавља се глупост и подлост којима нема примера.
Најезда бежи, враћа се назад, поново бежи, и сад су све случајности непрестано не за него против њега.
Извршава се супротан покрет са истока на запад, веома сличан ранијем покрету са запада на исток. Они исти покушаји покрета са истока на запад, као у годинама 1805, 1807. и 1809, претходе великом покрету; оно исто скупљање у огромну групу; онако исто пристајање уз покрет народа средње Европе; онакво исто колебање на средини пута и онаква иста брзина што се ближе примицало циљу.
Париз - крајњи циљ је достигнут. Наполеонова влада и војска срушена је. Сам Наполеон не значи више ништа; сва његова дела очевидно су јадна и гадна; али опет долази загонетна случајност: савезници мрзе Наполеона, у коме виде узрок својим невољама; кад је лишен силе и власти, кад је изобличен за злочинства и подмукла дела, требало је да им изгледа онакав какав им је изгледао пре десет година и после годину дана - зликовац изван закона. Али, по некој чудној случајности, то нико не види. Његова улога није још свршена. И тако човека кога су пре десет година и после годину дана сматрали као разбојника шаљу за два дана хода од Француске, на острво, које му се даје у својину с гардом и милионима које му за нешто плаћају.
IV
Покрет народâ почиње да се враћа у своје обале. Таласи великог покрета су легли и на стишаном мору праве се кругови, по којима плове дипломати и замишљају како су управо учинили да се покрет стиша.
Али се утишано море одједанпут узбуркава. Дипломатима се чини да су они, њихова неслога, узрок том новом напору снага; они очекују рат међу својим владаоцима; ситуација им изгледа нерешљива. Али талас, чији покрет они осећају, не јури оданде одакле га они очекују. Диже се онај исти талас, са оног истог места одакле је пошао покрет - из Париза. Одиграва се последње успљускивање покрета са запада; успљускивање које треба да реши дипломатске тешкоће на изглед нерешљиве, и да учини крај ратничком покрету тога периода.
Човек који је опустошио Француску, сâм, без завере, без војника, долази у Француску. Сваки стражар може да га ухвати; али чудном случајношћу не само што га нико не хвата, него сви одушевљено дочекују човека кога су јуче проклињали и кога ће проклињати после месец дана.
Тај је човек потребан још да оправда последњи заједнички чин.
Чин је свршен. Одиграна је последња улога.
Глумцу је заповеђено да се свуче и да спере црну шминку и руменило: више неће бити потребан.
И тај човек неколико година, у самоћи на свом острву, игра сам пред собом жалосну комедију сплеткари и лаже, правдајући своја дела онда кад то правдање већ није потребно, и показује целом свету шта је било оно што су људи мислили да је снага кад је невидљива рука управљала њиме.
Кад је редитељ свршио драму и свукао глумца он нам га је показао:
- Погледајте у што сте веровали! Ево га! Видите ли сад да вас није он покретао, него Ја?
Али људи, заслепљени снагом покрета, нису то задуго разумели.
Још већу доследност и неминовност представља живот Александра I, оне личности која је предводила супротан покрет са истока на запад.
Шта треба оном човеку који би, заклањајући остале, био на челу тог покрета са истока на запад?
Треба му да је правичан, треба да се интересује за европску ствар, али да је то интересовање издалека, незамрачено ситничарским интересима; треба му да морално надвисује своје другове - владаоце из оног времена; треба да је кротка и привлачна личност, треба да га је Наполеон лично увредио. А то је све код Александра I; све су то спремиле небројне такозване случајности из целог његовог прошлог живота: и његово васпитање, и либерални почеци и саветници који су били око њега, и Аустерлиц, и Тилзит, и Ерфурт.
У време народног рата та је личност беспослена, јер није потребна. Али чим се појављује неопходност општег европског рата, та се личност у даном тренутку појављује на свом месту, удружује европске народе и води их циљу.
Циљ је постигнут. После последњег рата 1815. године Александар се налази на врхунцу власти какву икад може човек да има. Па како је он употребљава?
Александар I, европски миротворац, човек који од своје младости тежи само добру својих народа, први покретач либералних новина у својој отаџбини сад, кад рекло би се, има највећу власт и зато могућност да оствари добро својих народа, кад Наполеон кроји у изгнанству детињске лажне планове о томе како би усрећио човечанство кад би имао власт - Александар I, пошто је извршио свој задатак и осетио на себи руку божју, одједанпут признаје како је ништавна та привидна власт, окреће главу од ње, предаје је у руке људима које презире и који су презрени, и само каже:
- „Не нам, не нам а Имену Твоему!" И ја сам човек као и ви; оставите ме да живим као човек и да мислим о својој души и о Богу.
§
Као што је сунце и сваки атом етера лопта, завршена сама за себе а у исти мах само атом једне целине непојамне човеку због своје огромности - исто тако и свака личност носи у самој себи своје циљеве, а носи их зато да послужи општим, човеку непојамним циљевима.
Пчела која је седела на цвету жацнула је дете. И дете се боји пчелâ и каже да је пчелин циљ да жаца људе. Песник ужива гледајући пчелу како се упила у цветну чашицу и каже да је пчелин циљ да усисава аромат из цвећа. Пчелар, видећи како пчела скупла цветни прах и слатки сок и доноси их у кошницу, каже да је пчелин циљ да скупља мед.
Други пчелар, пошто је изближе проучио роја, каже да пчела скупља прах и сок зато да отхрани младе пчеле и да одгаји матицу и да је њен циљ да продужи врсту.
Ботаничар опажа како пчела прелеће с прахом дводомог цвета на тучак и оплођава га, и ботаничар налази да је то циљ пчелин. Други ботаничар, посматрајући сеобу биљака, види како пчела помаже тој сеоби, и он ће рећи да је то пчелин циљ.
Али се крајњи циљ пчелин не исцрпљује ни једним, ни другим, ни трећим циљем, што их је ум човечји кадар да открије. Што ум човечји више напредује у откривању тих циљева, тим је очевидније да не може схватити крајњи циљ.
Човеку је приступачно само посматрање оне подударности пчелиног живота са осталим појавама у животу. То исто треба рећи о циљевима историјских личности и народа. (...)
ЕПИЛОГ
I
Предмет историје је живот народâ и човечанства. Непосредно ухватити и обухватити речју - описати живот не човечанства, него само једног народа, изгледа да је немогућно.
Ранији историчари употребљавали су често један прост начин да опишу и ухвате народни живот, који изгледа да се не може ухватити. Они су описивали делатност појединих људи који су управљали народом; и та делатност изражавала им је делатност целог народа.
На питања каквим су начином поједини људи принуђавали народе да раде по њиховој вољи и шта је управљало самом вољом тих људи, историчари су одговарали: на прво питање тиме што су признавали вољу Божанства, која је потчињавала народе вољи једног изабраног човека, а на друго питање - тиме што су признавали да исто то Божанство упућује ту вољу изабраног човека унапред одређеном циљу.
Тако су та питања решавана вером у непосредно учешће Божанства у људским пословима.
Нова историјска наука одбацила је у својој теорији обе те тезе.
Могло би изгледати да је нова наука, пошто је одбацила веровање старих да су људи потчињени Божанству и да има одређеног циља коме се воде народи, била дужна изучавати не појаве власти, него узроке који стварају власт. Али она није то учинила. Она је у теорији одбацила гледишта старих историчара, а у пракси се по њима управља.
Место људи обдарених божанском влашћу, које непосредно руководи воља Божанства, нова историја је ставила или јунаке обдарене необичним, надљудским способностима, или просто људе најразличнијих особина, од владалаца до новинара, који руководе масама. Место пређашњих, Божанству угодних циљева народа јудејског, грчког, римског, који су древнима изгледали као циљеви кретања човечанства, нова историја је ставила своје циљеве: благостање француско, немачко, енглеско и, у својој највишој апстрактности, напредак цивилизације целог човечанства, у које се обично рачунају народи што запремају мајушни кутић на северозападу великог континента.
Нова историја је одбацила ранија веровања, а није место њих поставила ново гледиште, и логика ситуације принудила је историчаре који су привидно одбацили божанску власт владалаца и фатум древних историчара, да другим путем дођу до тог истог гледишта: да признаду, прво, да поједини људи руководе народима, и друго, да постоји известан циљ коме иду народи и човечанство.
У свим списима најновијих историчара, од Гибона до Бокла, без обзира на то што изгледа као да се не слажу у мишљењу и што им гледишта изгледају нова, леже у основи те две старе неизбежне тезе.
Прво, историчар описује делатност појединих личности, које су, по његовом мишљењу, руководиле човечанством: један сматра као такве личности само владаоце, војсковође, министре; други да су такве личности, сем владалаца, говорници учени људи, реформатори, филозофи, песници. Друго, циљ коме се води човечанство познат је историчару: једном је тај циљ величина римске, шпанске, француске државе; другом је то слобода једнакост и извесна врста цивилизације оног мајушног светског кутића што се зове Европа.
У 1789. години настаје врење у Паризу; оно расте шири се и изражава се покретом народâ са запада на исток. Тај се покрет неколико пута креће на исток, долази у сукоб с противним покретом са истока на запад; у 1812. години долази до своје крајње границе - до Москве и, у чудноватој симетрији, одиграва се супротан покрет са истока на запад, који, исто онако као и онај први покрет, повлачи за собом народе из средње Европе. Супротни покрет долази до полазне тачке западног покрета - до Париза, и стишава се.
У том двадесетогодишњем периоду огромна множина њива није орана; куће су спаљене; трговина мења правац; милиони људи сиромаше, богате се, пресељавају се, и милиони хришћана, који верују у закон љубави према ближњему, убијају се међу собом.
Шта то све значи? Откуда је то потекло? Шта је нагнало те људе да спаљују куће и да убијају своје ближње? Какви су били узроци тих догађаја? Каква је сила нагнала људе да тако поступају? Ето то су нехотична, простодушна и најправеднија питања која човечанство ставља себи кад наиђе на споменике и на предања из тог периода покрета.
Да бисмо решили та питања, ми се обраћамо историјској науци, којој је циљ да упозна народе и човечанство.
Кад би историја задржала гледиште старих историчара, она би рекла: Божанство је дало, као награду или као казну своме народу, власт Наполеону и руководило његовом вољом да постигне своје божанске циљеве. И одговор би био потпун и јасан. Морао би човек веровати или не веровати у божанско значење Наполеоново; али ономе ко би веровао било би, у целој историји тог времена све разумљиво и не би могло бити ниједне противречности.
Али нова историја не може тако да одговори. Наука не признаје мишљење древних историчара о непосредном учешћу Божанства у пословима човечанства и зато она мора дати друге одговоре.
Нова историја, кад одговара на та питања, вели: „Ви хоћете да знате шта значи тај покрет; одакле је потекао и каква је сила створила те догађаје? Слушајте:
„Луј XIV био је веома горд и самопоуздан човек; имао је те и те милоснице и те и те министре, и рђаво је владао Француском. Наследници Лујеви били су такође слаби људи, и такође су рђаво владали Француском. И они су имали те и те љубимце и те и те милоснице. Уз то су неки људи писали у то време књиге. На крају осамнаестог века искупило се у Паризу двадесетак људи који су почели да говоре како су сви људи једнаки и слободни. Због тога почеше људи по свој Француској да кољу и упропашћују један другог. Ти су људи убили краља и још многе. У то исто време беше у Француској генијалан човек - Наполеон. Он је свуда све побеђивао, то јест убијао је много људи, зато што је био веома генијалан. И он пође да убија због нечега Африканце, и тако их је добро убијао и био је тако лукав и мудар да је, кад је дошао у Француску, заповедио свима да се њему покоре. И сви му се покорише. Кад се прогласио императором, он је поново кренуо да убија народ у Италији, Аустрији и Пруској. И тамо је много убио. А у Русији беше цар Александар, који је наумио да поврати ред у Европи и зато је војевао с Наполеоном. Али се у 1807. години изненадно спријатељи с њим, а у 1811. години опет се посвађа и поново почеше да убијају много народа. И Наполеон доведе у Русију шест стотина хиљада људи и освоји Москву; али потом одједанпут побеже из Москве, и тада цар Александар, потпомогнут саветима Штајна и осталих, удружи Европу да се бори против рушиоца њеног мира. Сви савезници Наполеонови постадоше одједанпут његови непријатељи; и та се војска крете против Наполеона који беше искупио нове снаге. Савезници победише Наполеона, уђоше у Париз, нагнаше Наполеона да се одрече престола и послаше га на острво Елбу, не лишавајући га чина императора и указујући му свако поштовање, иако су га пре пет година и после годину дана сви сматрали као разбојника ван закона. А почне да влада Луј XVIII, коме су се дотле и Французи и савезници само подсмевали.
Наполеон, проливајући сузе пред старом гардом, одрече се престола и оде у изгнанство. Потом су вешти државници и дипломати (особито Таљеран, који беше успео да пре другога седне на извесну фотељу, и тиме проширио границе Француској) разговарали у Бечу и тим разговором усрећавали или унесрећавали народе. Одједанпут се дипломати и монарси умало не посвађаше; већ су били спремни да опет заповеде својим војскама да се убијају; али у том тренутку дође у Француску Наполеон с батаљоном и Французи, који су га мрзели, одмах му се сви покорише. Али се здружени монарси на то наљуте и пођу поново да војују с Французима. И генијалног Наполеона победише и отпремише на острво св. Јелене, признавши одједанпут да је разбојник. И тамо је изгнаник, одвојен од оних што су му срцу драги и од Француске коју је волео умирао на стени спором смрћу, и оставио потомству своја велика дела. А у Европи је настала реакција и сви су владаоци почели опет да чине кривду својим народима."
Узалуд бисте помислили да је ово подсмех - карикатура историјског описивања. Напротив, ово је најблажи израз оних противуречних одговора који не одговарају на питања, а које даје сва историја, од оних што пишу мемоаре и историје појединих држава па до општих историја и до нове врсте историје - историје културе оног времена.
Настраност и комичност тих одговора потиче отуда што је нова историја налик на глувог човека кад одговара на питања која му нико не ставља.
Ако је историји циљ да описује кретање човечанства и народâ, онда је прво питање - на које ако се не одговори све је остало неразумљиво - ово: каква снага покреће народе? На ово питање нова историја брижљиво прича или како је Наполеон био веома генијалан, или како је Луј XIV био веома горд, или још како су ти и ти писци написали такве и такве књиге.
То све може врло лако бити и човечанство је готово да се с тим сложи; али оно не пита за то. Све би то могло имати вредности кад бисмо признавали божанску власт, засновану на самој себи и увек једнаку, која управља својим народима преко Наполеонâ, Лујева и писаца; али ми ту власт не признајемо и зато пре него што се почне говорити о Наполеонима, Лујевима и писцима, треба показати каква је веза међу тим личностима и покретом народâ.
Ако је место божанске власти дошла друга снага, онда треба објаснити у чему је та нова снага, јер управо у тој снази и јест сва важност историје.
Историја као да претпоставља да се та снага по себи разуме и да је сваком позната. Али ко прочита врло много историјских дела, поред све жеље да призна ту нову снагу као познату неће веровати да је та нова снага, коју тако разлчно схватају и сами историчари, била сваком потпуно позната.
II
Каква снага покреће народе?
Посебни историчари, биографи, и историчари појединих народа схватају ту снагу као власт коју имају хероји и владаоци. По њиховом описивању, догађаји се одигравају само по вољи Наполеонâ, Александра или уопште оних личности које описује посебни историчар. Одговори које историчари те врсте дају на питање о оној снази што покреће догађаје задовољавају човека, или само дотле док за сваки догађај постоји један историчар. Али чим историчари разних народности и разних гледишта почну да описују један исти догађај, одмах одговори што их они дају губе сав смисао, јер сваки од њих схвата ту снагу не само различито, него, често, и сасвим супротно. Један историчар доказује да је догађај изазвала Наполеонова власт; други тврди да га је изазвала Александрова власт; трећи - власт каквог трећег човека. Сем тога, историчари те врсте противурече један другом чак и у објашњавању оне снаге на којој се заснива власт једне и исте личности.
Тјер, бонапартист, вели да је Наполеонова власт била заснована на његовој врлини и генијалности; Ланфреу, републиканац, вели да је она била заснована на његовом лупештву и обмани народа. И тако историчари те врсте, потирући узајамно тврђења један другоме, самим тим убијају појам о снази која ствара догађаје, а не дају никаквог одговора на битно историјско питање.
Општи историчари, који имају посла са свима народима, као да признају нетачност мишљења посебних историчара о снази која ствара догађаје. Они не признају ту снагу као власт коју имају хероји и владаоци, него је сматрају као резултат многих снага с различним правцима. Описујући рат или покоравање кога народа, општи историчар тражи узрок догађају не у власти једне личности, него у узајамном утицају многих личности које су у вези с догађајем.
Према томе гледишту могло би се помислити да власт историјских личности, кад се представља као производ многих снага, не може бити разматрана као снага која сама собом ствара догађаје. Међутим, општи историчари, у већини случајева, употребљавају појам о власти опет као снагу која сама собом ствара догађаје и стоји према њима као узрок. По њиховом описивању, час је историјска личност производ свога времена, а њена власт само производ разних снага; час је њена власт снага која ствара догађаје. На пример, Гервинус, Шлосер и остали час доказују да је Наполеон производ револуције, идејâ 1789. године итд., час отворено говоре како су поход у 1812. години и други догађаји што им се не свиђају само производи лажно упућене Наполеонове воље и како су и саме идеје 1789. године заустављене у свом развоју због Наполеонове самовоље. Идеје револуције, опште расположење произвело је Наполеонову власт. А власт Наполеонова је угушила идеје револуције и опште расположење.
Ова чудновата контрадикција није случајна. Она не само што се налази на сваком кораку, него су из поступног низа таквих контрадикција састављени сви описи општих историчара. Та конрадикција долази отуда што се општи историчари кад ступе на терен анализе, зауставе на пола пута.
Да би се нашле компонентне снаге, равне скупљеној снази или резултанти, потребно је да сума компонентних снага буде равна резултанти. Управо на тај услов општи историчари нису никад пазили и зато, да би објаснили снагу резултанте, они неизбежно морају узети, сем недовољних компонентних, још необјашњену снагу која утиче на резултанту.
Посебни историчар, описујући поход 1813. године или повратак Бурбона, вели отворено да је те догађаје произвела Александрова воља. Али општи историчар Гервинус, обарајући то гледиште посебног историчара, тежи да покаже како је походу 1813. године и повратку Бурбона, сем Александрове воље, била узрок делатност Штајна, Метерниха, м-ме Стаëл, Таљерана, Фихтеа, Шатобријана и других. Историчар је, као што се види, рашчланио власт Александрову на компонентне снаге: на Таљерана, Шатобријана, итд.; сума тих компонентних снагâ, то јест узајамни утицај Шатобријана, Таљерана, m-mе Stаël и осталих, очевидно није равна целој резултанти, то јест појави што су се милиони Француза покорили Бурбонима. Из оног што су Шатобријан, m-mе Stаël и остали казали једно другом те и те речи потиче само њихова међусобна веза, а не покоравање милиона људи. И зато, да би историчар објаснио како је из те њихове везе потекло покоравање милиона људи, то јест како је из компонената равних једноме А потекла резултанта равна хиљади А, он мора неизбежно узети опет ону исту снагу власти коју одриче и признати је као резултат снагâ, то јест, он мора узети необјашњену снагу која утиче на резултанту. А то управо и раде општи историчари. И услед тога не само што противурече посебним историчарима, него и самима себи.
Сељаци, према томе да ли желе кишу или ведрину, а немајући јасног појма о узроцима кише веле: ветар је растерао облаке и ветар је нагнао облаке. Исто тако и општи историчари, неки пут, кад им се то прохте, кад то згодно пристаје уз њихову теорију, веле да је власт резултат догађајâ; а неки пут, кад треба доказати друкчије, веле да власт ствара догађаје.
Трећа врста историчара, што се зову културни историчари, идући путем који су утрли општи историчари, који понекад признају писце и даме као снаге што стварају догађаје, још сасвим друкчије схватају ту снагу. Они је виде у такозваној култури, у умној активности.
Културни историчари иду потпуно трагом својих прародитеља - општих историчара, јер кад се историјски догађаји могу објаснити тиме што су се неки људи тако и тако понашали један према другоме, онда зашто да се не објасне и тиме што су ти и ти људи писали такве и такве књиге? Из свега огромног броја обележјâ што прате сваку живу појаву културни историчари изаберу обележје умне активности и веле да је то обележје узрок. Али, поред свег њиховог старања да покажу како је узрок догађаја умна активност, могли бисмо се само с великим попуштањем сложити с тим да између умне активности и покрета народа има нешто заједничко, али ни у ком случају не смемо узети да умна активност руководи људском активношћу, јер онакве појаве као што су најбездушнија убиства у француској револуцији, потекла из проповедања човекове једнакости, и најљући ратови и казне, потекли из проповедања љубави, не потврђују ту претпоставку.
Али кад чак и узмемо да су тачна сва лукаво скројена расуђивања којима су те историје напуњене; кад и узмемо да народима управља нека неодређена снага што се зове идеја - ипак битно историјско питање или остаје без одговора, или се пређашњој власти владалаца и утицају саветника и других личности, који уводе општи историчари, додаје још нова снага идеје, чију везу с масама треба објаснити. Може се разумети да је Наполеон имао власт и да се зато одиграо догађај; са извесним попуштањем може се још разумети да је Наполеон, заједно са осталим утицајима, био узрок догађаја; али како је књига Contrat Social учинила да се Французи почну упропашћавати између себе - то се не може разумети док се не објасни узрочна веза те нове снаге с догађајем.
Без сумње да постоји веза међу свима људима који живе истовремено и зато има могућности да се нађе нека веза међу умном активношћу људи и њиховим историјским покретом, онако исто као што се та веза може наћи међу покретом човечанства и трговином, занатима, вртларством и чим хоћете. Али откуд људска умна активност изгледа културним историчарима као узрок или израз целог историјског покрета - то је тешко разумети. До таквог закључка могле су довести културне историчаре само ове комбинације: прво, историју пишу учени људи и зато им је и природно и мило мислити да је активност њиховог сталежа основа покрету целог човечанства, исто онако као што је то и природно и мило мислити и трговцима, и ратарима и простим војницима (али се то не показује само због тога што трговци и прости војници не пишу историје), и друго, умна активност, просвета, цивилизација, култура, идеја - све су то појмови нејасни, неодређени, под чијом се заставом могу веома згодно употребљавати речи које имају још нејасније значење и које се зато могу лако подводити под сваку теорију.
Али да не говоримо о унутрашњој вредности историја ове врсте (може бити оне су за некога или за нешто и потребне), културне историје, на које се почињу све више сводити све опште историје, значајне су због тога што оне, испитујући потанко и озбиљно разне религиозне, филозофске политичке доктрине као узроке догађаја, сваки пут кад им год дође да описују истински историјски догађај, као на пример рат 1812. године, описују га нехотице као производ власти, говорећи отворено како је тај рат производ Наполеонове воље. Говорећи тако, културни историчари нехотице противурече самима себи или доказују како је она нова снага коју су они измислили не изражава историјске догађаје, него како је она власт коју они тобож не признају једини начин да се разуме историја.
III
Иде локомотива. Питање је чиме се она покреће. Мужик вели: покреће је ђаво. Други вели како локомотива иде зато што се на њој покрећу точкови. Трећи тврди да је узрок кретања онај дим што га односи ветар.
Мужик се тврдо држи свога мишљења. Да се његово мишљење обори, треба да му когод докаже како нема ђавола или да му други мужик објасни како локомотиву не покреће ђаво, него Шваба. Тек ће тада они увидети из контрадикција како ни један ни други нису у праву. Али онај што вели да је узрок кретање точкова сам се побија, јер кад је стао на терен анализе, он мора ићи даље и даље, мора објаснити шта је узрок кретању точкова. И докле год не дође до последњег узрока кретању локомотиве, до збијене паре у казану, он неће имати права да се заустави, истраживању узрока. А онај што је објаснио како локомотиву покреће дим што га ветар односи назад, кад је опазио како објашњење с точковима не доказује шта је узрок, узео је прво обележје које му се нашло при руци и изнео га од своје стране као узрок.
Једини појам који може да објасни шта покреће локомотиву је појам снаге равне оном кретању које се види.
Једини појам којим се може објаснити покрет народа је појам снаге равне читавом покрету народа.
Међутим, разни историчари разумевају под тим појмом сасвим различне, а сви неравне снаге оном кретању које се види. Једни виде у том кретању снагу коју непосредно имају хероји, као што мужик види ђавола у локомотиви; други виде снагу коју производи неколико других снага, као оно кретање точкова; трећи виде умни утицај, као онај дим што га односи ветар.
Док се год пишу историје појединих личности, па биле оне Цезари, Александри или Лутери и Волтери, а не свих, без и једног изузетка, свих људи који имају учешћа у догађају, дотле нема никакве могућности да се описује покрет човечанства без појма о снази која нагони људе да своју активност упућују једном циљу. А једини такав појам који је познат историчарима је власт.
Тај је појам једина ручица помоћу које се може владати материјалом историје при садашњем њеном описивању, и онај који би одломио ту ручицу, као што је то учинио Бокл, а не би сазнао други начин којим би располагао историјским материјалом, само би одузео себи последњу могућност да њиме располаже. Да је за објашњавање историјских појава неминовно потребан појам о власти, то нам најбоље доказују сами општи историчари и историчари културе, који привидно одбацују појам о власти, а неминовно га употребљавају на сваком кораку.
Историјска је наука, што се тиче питањâ човечанства, досад слична новцу који је у оптицају - банкнотама и звечећој монети. Биографске и посебне народне историје налик су на банкноте Оне могу ићи и протурати се, вршећи свој задатак без ичије штете, штавише с коришћу, дотле док се не покрене питање чиме су оне осигуране. Треба само сметнути с ума питање на који начин воља хероја ствара догађаје, па ће историје Тјерâ бити интересантне, поучне и, сем тога, имаће нијансу поезије. Али као што сумња у истинску вредност банкноте потиче или отуд што их људи почну правити много, јер их је лако правити, или отуд што зажеле да узму за њих злато - исто тако потиче сумња у истинску вредност историја те врсте или отуд што их се појави и сувише много или отуд што неко, из своје простодушности, запита: а каквом је снагом то учинио Наполеон? то јест, зажели да промени прометну хартију за чисто злато истинског схватања.
А општи историчари и културни историчари налик су на људе који би нашли да су банкноте незгодне, на би одлучили да место банкнота скују звечећу монету од метала који нема оне чврстине као злато. И монета би доиста била звечећа, али само звечећа. Банкнота је још и могла да превари незналице; а монета са звеком, али не и с вредношћу, не може да превари никога. Као што је злато само онда злато кад се може употребити не само за размену, него и за посао, тако ће исто и општи историчари само онда бити злато кад буду кадри одговорити на битно питање у историји: шта је то власт? Општи историчари не слажу се у одговорима на то питање, а културни историчари сасвим га обилазе, одговарајући на нешто сасвим друго. И, као што тантузи, који су налик на злато, могу пролазити само међу скупином људи који су пристали да их признају као злато и међу онима што не знају особине злата, тако и општи историчари и културни историчари, кад због неких својих циљева не одговарају на битна питања човечанства, служе као течајна монета универзитетима и гомили читалаца - љубитеља озбиљних књига, као што то они називају.
IV
Пошто се ослободила некадашњег мишљења о божанском потчињавању народне воље једном изабраном човеку и о потчињавању те воље Божанству, историја не може да крочи ниједног корака без контрадикције, ако не изабере једно од оног двога: или да се врати пређашњем веровању у непосредно учешће Божанства у пословима човечанства, или да тачно објасни значење оне снаге што производи историјске догађаје и што се зове власт.
Да се врати оном првом, немогућно је: веровање је срушено, и зато је неопходно објаснити значење власти.
Наполеон је наредио да се искупи војска и да се иде у рат. Ми смо на ово схватање толико навикли, толико смо се саживели с тим мишљењем да нам питање зашто шест стотина хиљада људи иду у рат кад је Наполеон рекао такве и такве речи изгледа апсурдно. Он је имао власт, и зато је било извршено оно што је он заповедио.
Овај одговор је потпуно довољан ако ми верујемо да му је власт била дата од Бога. Али пошто то не признајемо, онда је неопходно утврдити шта је то та власт једног човека над осталима.
Та власт не може бити она непосредна власт физичке надмоћности јаког створења над нејаким надмоћности која се заснива на примени или на претњи да ће се применити физичка снага, као што је власт Херкулова; она се не може заснивати на надмоћности моралне снаге, као што, у својој простодушности, мисле неки историчари, говорећи како су историјски фактори хероји, то јест људи обдарени особитом снагом душе и ума и такозваном генијалношћу. Та се власт не може заснивати ни на надмоћности моралне снаге, јер, да и не говоримо о људима херојима, као што су Наполеони, о чијим су моралним особинама веома различна мишљења, историја нам показује да ни Лујеви XI, ни Метерници, који су управљали милионима људи, нису имали никаквих нарочитих особина душевне снаге, него су, напротив, већином били морално слабији од ма кога човека од милиона људи којима су управљали.
Ако извор власти није у физичким нити у моралним особинама оне личности која је има, онда се, очевидно, извор те власти мора налазити изван личности - у оним односима према масама у којима се налази личност која има власт.
Тако управо и схвата власт правна наука, она историјска мењачница која обећава да историјско схватање власти размени за чисто злато.
Власт је скуп воља народних маса, пренет исказаним или прећутним пристанком на управљаче које су масе изабрале.
У области правне науке, која је састављена из размишљања о томе како би требало уредити државу и власт, ако би се могло то све уредити, што је све врло јасно; али та дефиниција власти, кад се примени на историју, захтева да се објасни.
Правна наука сматра државу и власт као нешто што апсолутно постоји, као што су људи у древна времена сматрали ватру. А за историју су држава и власт само појаве, исто онако као што за физику нашег времена ватра није стихија, него појава.
Због ове основне разлике између гледишта историје и правне науке бива то да правна наука може опширно испричати како би, по њеном мишљењу, требало уредити власт и шта је то власт, која постоји непомично изван времена; али на историјска питања о значењу власти која мења облик у времену, правна наука не може ништа да одговори.
Ако је власт скуп вољâ пренесен на управљача, онда је ли Пугачов представник воља народних маса? Ако није, онда откуд је Наполеон I представник? Зашто је Наполеон III, кад су га ухватили у Булоњи, био злочинац, а после били злочинци они што их је он похватао?
Да ли се у дворским револуцијама, у којима понекад учествују два три човека, такође преноси воља маса на нову личност? Да ли се у међународним односима преноси воља народних маса на њиховог освајача? Је ли у 1808. години воља Рајнског савеза била пренесена на Наполеона? Да ли је воља масе руског народа била пренесена на Наполеона у 1809. години, кад је наша војска, у савезу с Французима, пошла да ратује против Аустрије?
На ова питања може се одговорити тројако:
Или, прво, признати да се воља народних маса увек без поговора преноси на оног или на оне управљаче што су их оне изабрале, и да се, према томе, свака појава нове власти, свака борба против већ једанпут предате власти мора сматрати само као рушење праве власти.
Или, друго, признати да се воља народних маса преноси на управљаче под одређеним и познатим условима, и показати како свако сужавање, сукоб па чак и уништавање власти долази отуда што се управљачи не држе услова под којима им је власт предата.
Или, треће, признати да се воља народних маса преноси на управљаче условно, али под непознатим и неодређеним условима, и да појављивање многих власти, њихова борба и пропаст долази само отуда што управљачи више или мање не врше оне непознате услове под којима се воље народних маса преносе с једних личности на друге.
Тако тројако и тумаче историчари односе народних маса према управљачима.
Једни историчари, који у својој простодушности не разумеју питање шта је то власт, управо они посебни и биографски историчари, о којима је напред говорено, узимају као да се скуп воља народних маса преноси на историјске личности безусловно, па зато, кад описују какву било једну власт, ти историчари држе да је баш та власт једина апсолутна и права, а да свака друга снага која се супротставља тој правој власти није власт, него рушење власти - насиље.
Њихова теорија, која је подесна за првобитне и мирне историјске периоде, кад се примени на компликоване и бурне периоде народног живота, у којима се у један исти мах појављују и боре међу собом различите власти, има ту незгоду што ће историчар легитимист доказивати како су конвент, директорија и Бонапарта били само рушење власти, а републиканац и бонапартист доказиваће: први, како је конвент, а други, како је царство било права власт, а како је све друго било рушење власти. Очевидно је да објашњавања власти тих историчара који се тако узајамно поричу могу поднети једино још сасвим незрела деца.
Друга врста историчара, признајући да је тај поглед на историју лажан, вели да је власт заснована томе што се скуп воља народних маса предаје управљачима, и да историјске личности имају власт само под условом да изврше онај програм који им је воља народа прећутним пристанком прописала. А у чему се састоји тај програм, ти историчари нам не кажу, или, ако и кажу, увек противурече један другом.
Свакоме се историчару, према њиховом гледишту шта је циљ покрета народа, чини да је тај програм величина, богатство, слобода, просвета грађана Француске, или друге које државе. Али да и не помињемо контрадикцију историчара у томе какав је тај програм; чак и кад узмемо да постоји један свима заједнички програм, историјска факта говоре готово увек противно тој теорији. Ако су услови под којима се предаје власт богатство, слобода, просвета народа, онда зашто Лујеви XIV и Ивани IV мирно владају до смрти, а Лујеве XVI и Карле I кажњавају народи? На то питање историчари одговарају да се делатност Луја XIV, противна програму, огледала на Лују XVI. А зашто се она није огледала на Лују XIV и XV, зашто се морала огледати управо на Лују XVI? И колики је рок за то огледање? На ова питања нема нити може бити одговора. При таквом гледишту исто тако мало се тумачи и узрок зашто се скуп воља по неколико векова не преноси са својих управљача ни с њихових наследника, а после се, одједапут, у току педесет година, преноси на конвент, на директорију, на Наполеона, на Александра, на Луја XVIII, па опет на Наполеона, на Карла X, на Лyја Филипа, на републиканску владу, на Наполеона III. При тумачењу тих брзих преноса воља с једне личности на другу а нарочито у међународним односима, освајањима и савезима, ти историчари нехотице морају признати да један део тих појава већ није правилан пренос воља, него случајност, која зависи час од вештине, час од погрешке, или лукавства, или слабости дипломата или владаоца, или вође партије. И тако велики део историјских појава - међусобице, револуције, освајања износе ти историчари већ не као производе преноса слободних воља, него као производ лажно упућене воље једног или неколицине људи, то јест, опет као рушење власти. И зато и историчари ове врсте износе историјске догађаје као изузетке од теорије.
Ови историчари личе на оног ботаничара који би, кад запази како неке биљке ничу с два листића, остао при томе да све што расте, расте само с два листа и да палма, и печурка, па чак и храст, кад се развију у свом пуном порасту и кад не личе више на два листића, одступају од теорије.
Трећи историчари веле да се воља народних маса преноси на историјске личности условно, али да су нам ти услови непознати. Они кажу да историјске личности имају власт само зато што врше пренету на њих вољу масâ.
Али у случају ако снага која покреће народе није у историјским личностима, него у самим народима, онда у чему је значај тих историјских личности?
Историјске личности, веле ти историчари, изражавају собом вољу масâ; активност историјских личности служи као представница активности масâ.
Али се у таквом случају јавља питање да ли сва активност историјских личности служи као израз воље маса, или само извесна њена страна? Ако сва активност историјских личности служи као израз воље масâ, као што то неки и мисле, онда биографије Наполеонâ и Катаринâ, са свима појединостима дворских сплетака, служе као израз живота народа, што је очевидна бесмислица: а ако само страна активности историјских личности служи као израз народног живота, као што то и мисле други тобож филозофи историчари, онда да би се одредило која страна активности историјске личности изражава народни живот, треба, најпре, знати у чему је народни живот.
Кад историчари ове врсте наиђу на ту тешкоћу, они измисле најнејаснију, неопипљиву и општу апстракцију, под коју се може подвести највећи број догађаја, па кажу да је та апстракција циљ коме се човечанство креће. Најобичније опште апстракције, које узимају готово сви историчари, јесу: слобода, једнакост, просвета, прогрес, цивилизација, култура. Пошто историчари узму да је циљ кретања човечанства каква апстракција, они изучавају људе који су оставили после себе највећи број споменика - владаоце, министре, војсковође, писце, реформаторе, папе, новинаре, према томе колико су све те личности, по њиховом мишљењу, припомагале или одмагале извесној апстракцији. Али, пошто није ничим доказано да је циљ човечанства у слободи, једнакости, просвети или цивилизацији, и пошто је веза народних маса са управљачима и просветитељима човечанства заснована само на произвољној претпоставци да се скуп воља народних маса увек преноси на оне личности које су нам видне, то се ни активност милиона људи који се премештају, спаљују куће, остављају земљорадњу, тамане један другог, никад не изражава у опису активности десетак људи који не спаљују куће, не занимају се земљорадњом, не убијају своје ближње.
Историја доказује то на сваком кораку. Зар се врење западних народа, на крају прошлог века, и њихова навала на исток тумачи делатношћу Лујева XIV, XV и XVI, њихових милосница, министара, животом Наполеона, Русоа, Дидроа, Бомаршеа и осталих?
Зар се покрет руског народа на исток у Казан и Сибир изражава у ситницама болесног карактера Ивана IV и његове преписке с Курбским?
Да ли се покрет народа у време крсташких ратова тумачи животом и радом Готфридâ и Лујевâ и њихових дама? Нама је остао неразумљив покрет народа са запада на исток, без икаквог циља, без вођства, с гомилом скитница, с Петром Пустињаком. А још неразумљивији нам је прекид тог покрета онда кад су историјски фактори јасно одредили паметан, свети циљ тих похода - ослобођење Јерусалима. Папе, краљеви и витезови подстицали су народ на ослобођење свете земље; али народ није ишао, зато што онај непознати узрок, који га је раније подстицао на покрет, није више постојао. Историја Готфрида и минезенгера не може, очевидно, да ухвати у себе живот народа. И историја Готфрида и минезенгера остала је историја Готфрида и минезенгера, а историја живота народа и њихових побуда остала је непозната.
Још ће нам мање објаснити живот народа историја писаца и реформатора.
Историја културе објасниће нам побуде, животне прилике и мисли пишчеве или реформаторове. Дознаћемо како је Лутер имао жестоку нарав и како је говорио те и те беседе; дознаћемо како је Русо био неповерљив и како је писао такве и такве књижице; али нећемо дознати зашто су се народи после реформације клали и зашто су се људи за време француске револуције међусобно убијали.
Ако се те обе историје саставе уједно, као што то и чине најновији историчари, онда ће то бити историја владалаца и писаца, а не историја живота народа.
V
Живот народâ не оличава се у животу неколико људи; јер веза између тих неколико људи и народа није нађена. Теорија да је та веза заснована на преносу скупа воља на историјске личности - то је хипотеза коју не потврђује историјско искуство.
Теорија о преносу скупа воља народних маса на историјске личности можда веома много објашњава у области науке о праву и можда је неопходна за своје циљеве; али у примени на историју, чим се појаве револуције, освајања, међусобице, чим се отпочне историја - та теорија ништа не објашњава.
Та теорија изгледа необорива управо зато што се акт преноса народних воља не може проверити.
Ма какав се догађај одиграо, ма ко био на челу догађаја, теорија увек може рећи да се таква личност истакла на чело догађаја зато што је скуп воља био пренесен на њу.
Одговори што их та теорија даје на историјска питања слични су одговорима оног човека који би, гледајући како се помиче стадо а не обазирући се ни на различну каквоћу паше по разним местима у пољу, ни на то што га пастир гони, судио о узроцима оваквог или онаквог правца стада по оном какав брав иде пред стадом.
„Стадо иде тим правцем зато што га води онај брав који иде напред, и скуп воља свих осталих брава пренесен је на тог предводника стада." Тако одговара први ред историчара, који признају безусловни пренос власти.
„Ако се брави што иду пред стадом мењају, онда се то догађа отуда што се скуп воља свих брава преноси с једног управљача на другог, с обзиром то да ли тај брав иде оним правцем који изабрало читаво стадо." Тако одговарају историчари који признају да се скуп воља народних маса преноси на управљаче под условима које они сматрају као познате. (При таквом начину посматрања, бива врло често да посматрач, управљајући се по правцу који је он изабрао, сматра да су вођи они што због промене правца маса нису више предњи, него побочни, а понекад и стражњи.)
„Ако се непрестано мењају брави што су на челу и ако се непрестано мењају правци читавог стада, онда то долази отуда што брави, да би окренули оним правцем што је нама познат, предају своје воље оним бравима који нам падају у очи, па да бисмо изучили кретање стада, треба да посматрамо све браве што нам падају у очи и што иду са сваке стране стада." Тако веле историчари треће врсте, који признају да су све историјске личности, од владалаца па до новинара, изрази свог времена.
Теорија преноса воља народних маса на историјске личности, то је само парафраза - само казивање другим речима оног што се вели у питању.
Какав је узрок историјских догађаја? Власт. - Шта је власт? Власт је скуп воља пренесених на једну личност. - Под каквим се условима преносе воље маса на једну личност? Под условима да личност буде израз воље свих људи. То јест, власт је власт. То јест, власт је реч којој не знамо значења.
§
Кад би се област човечјег знања сводила само на апстрактно мишљење, онда би човечанство, пошто би подвргло критици оно тумачење власти које му даје наука, дошло до закључка да је власт само реч а да стварно не постоји. Али за познавање појава човек има, сем апстрактног мишљења, и искуство као оруђе, којим контролише резултате мишљења. А искуство каже да власт није реч, него појава која стварно постоји.
Егзистенција власти доказује се како историјом тако и посматрањем савремених догађаја, а да и не говоримо о томе како без појма власти не може да буде ниједан опис укупне људске делатности.
Увек кад се одиграва догађај, јавља се човек или људи, по чијој вољи изгледа да се догађај одиграо. Наполеон III наређује и Французи одлазе у Мексико. Пруски краљ и Бизмарк наређују и војска иде у Чешку.
Наполеон I наређује и војска иде у Русију. Александар I наређује и Французи се покоравају Бурбонима. Искуство нам показује да је догађај, ма какав био, увек у вези с вољом једног човека или с вољом неколико људи, који су га наредили.
Историчари, по старој навици по којој се узимало да у људским пословима има божанског учешћа, хоће да налазе узрок догађају у изразу воље оне личности која има власт; али се тај закључак не потврђује ни размишљањем, ни искуством.
С једне стране, размишљање показује да је израз воље човекове - његове речи - само један део опште активности која се изражава у догађају, као на пример у рату или у револуцији; и зато, док се не призна неразумљива, натприродна снага - чудо, не може се узети да речи могу бити непосредан узрок покрета милиона људи; с друге стране, кад се чак и узме да речи могу бити узрок догађају, онда историја показује да изрази воље историјских личности у већини прилика немају никаквог утицаја, то јест, да се њихове заповести често не само не изврше, него се, понекад, догађа чак сасвим обрнуто од онога што су оне заповедиле.
Ако не признајемо божанско учешће у људским пословима, не можемо узимати да је власт узрок догађајима.
Власт је, с гледишта искуства, само зависност која постоји међу изразом воље једне личности и испуњавање те воље од стране других људи.
Да бисмо објаснили себи услове те зависности морамо, пре свега, опет узети појам израза воље приписујући га човеку, а не Божанству.
Ако Божанство издаје заповест, изражава своју вољу, као што нам каже историја древних народа онда израз те воље не зависи од времена нити је чиме изазван, јер Божанство није ничим везано с догађајем. Али кад говоримо о заповестима - о изразу воље људи који раде у времену и који су везани међу собом, ми морамо, да бисмо објаснили себи везу заповести с догађајима, опет узети: прво, услове свега што се догађа - непрекидност кретања у времену, како догађаја тако и личности која заповеда, и друго, услов неминовне везе у којој се налази личност која заповеда са оним људима који извршују њену заповест.
VI
Само израз воље Божанства, које не зависи од времена, може бити у вези са читавим низом догађаја који треба да се догоде после неколико година или векова, и само Божанство може, ничим не изазвано, једино по својој вољи, одредити правац кретања човечанства; а човек ради у времену и сам суделује у догађају.
Кад успоставимо први пропуштени услов - услов времена, видећемо да се ниједна заповест не може извршити ако није било претходне заповести, која чини да је извршење ове друге заповести могућно.
Никад се ниједна заповест не појављује произвољно, нити обухвата собом читав низ догађаја, али свака заповест потиче из друге и никад није у вези са читавим низом догађаја, него увек само с једним моментом догађаја.
Кад на пример, кажемо да је Наполеон заповедио војсци да пође у рат, ми тиме у исти мах га стављамо у једну заповест читав низ поступних заповести, које зависе једна од друге. Наполеон није могао заповедити поход на Русију и није то никад ни заповедио. Он је данас заповедио да се напишу таква и таква писма у Беч, у Берлин и у Петроград; сутра - ти и ти декрети и заповести војсци, флоти, интендантури итд. итд. - милиони заповести, од којих се начинио низ заповести, које одговарају низу догађаја што су довели француску војску у Русију.
Кад Наполеон за све време своје владавине издаје заповести за експедицију у Енглеску; кад ни на једно од својих предузећа не троши толико труда ни времена, па кад, при свем том, ниједанпут за све време своје владавине не покуша да изврши своју намеру, него предузима експедицију у Русију, с којом, по свом више пута исказаном уверењу, сматра да је корисно бити у савезу, то долази отуда што прве заповести нису одговарале, а друге су одговарале низу догађаја.
Да се нека заповест поуздано изврши, треба човек да изда такву заповест која се може извршити. А шта се може а шта не може извршити, то није могућно знати не само код Наполеонова похода у Русију, у коме милиони људи суделују, него ни код најпростијег догађаја, јер се при извршивању и једног и другог може наићи на милионе сметња. Свака извршена заповест увек је једна од огромне множине неизвршених заповести. Све неизвршиве заповести не вежу се с догађајем нити бивају извршене. Само оне што су извршиве нижу се у поступне низове заповести, који одговарају низовима догађаја, и бивају извршене.
Наша погрешна представа, да је заповест која је претходила догађају узрок догађаја, потиче отуда што ми, кад се догађај одиграо и кад су се извршиле оне једне од хиљаду заповести које су биле у вези с догађајима, заборављамо оне заповести које нису биле извршене зато што се нису могле извршити. Сем тога, главни извор наше заблуде у том погледу долази отуда што се у историјском описивању читав низ небројених, разноликих, најситнијих догађаја, као што је, на пример, све оно што је довело француску војску у Русију, уједињује у један догађај, према оном резултату који је донео тај низ догађаја и што се, према том уједињавању, уједињује и сав низ заповести у један израз воље.
Ми велимо: Наполеону се прохтело да изврши поход на Русију и он га је извршио. А у истини ми нећемо никад наћи у читавој Наполеоновој делатности ништа налик на израз те воље, него ћемо видети низове заповести или израза његове воље најразличније и најнеодређеније упућених. Из небројеног низа Наполеонових заповести саставио се одређени низ извршених заповести за поход 1812. године, не зато што су се те заповести разликовале чиме од осталих, неизвршених заповести, него зато што се низ тих заповести подударио с низом оних догађаја који су довели француску војску у Русију; исто онако као што се по мустри нацрта оваква или онаква фигура не зато што се зна на коју ће се страну и како мазати по њој бојама, него зато што је по фигури изрезаној на мустри мазано на све стране бојом.
И тако разматрајући у времену везу заповести с догађајима, наћи ћемо да заповест не може никако бити узрок догађаја, него да између једног и другог има извесна одређена зависност.
Да би се разумело у чему је та зависност, потребно је успоставити пропуштени услов за сваку заповест која долази не од Божанства, него од човека, а састоји се у томе да и онај човек који заповеда учествује у догађају.
Управо тај однос онога који заповеда према онима којима заповеда и јест оно што се назива власт. Тај однос је у овоме:
Ради заједничке делатности људи се увек удружују у извесне заједнице, у којима однос међу људима што учествују у раду бива увек једнак, без обзира на разлику циља који је постављен заједничком раду.
Удружујући се у те заједнице, људи се увек постављају међу собом у такав однос да највећи број људи узима највеће непосредно учешће, а најмањи број људи - најмање непосредно учешће у оном заједничком раду због кога се удружују.
Од свих тих заједница у које се удружују људи да изврше заједничке делатности, највиднија је и најодређенија заједница - војска.
Свака је војска састављена од најнижих, по војничком чину, чланова - редова, којих увек има највише, од мало виших чинова, који затим долазе - каплара и подофицира, којих је мање од редова, од још виших чинова, чији је број још мањи, итд. до највише војне власти, која се концентрише у једној личности.
Војничко уређење може се сасвим тачно изразити фигуром купе, у којој ће основа с највећим пречником бити редови; виша, ужа основа - виши чинови у војсци итд. до врха купе, коме ће највиша тачка бити војсковођа.
Прости војници, којих има највише, представљају најниже тачке купе и њену основу. Војник сам непосредно убија, сече, пали, пљачка и увек за та дела добија заповест од оних личности које су над њим; сам никад не заповеда. Подофицир (број подофицира је већ мањи) врши само дело ређе него прост војник; он већ заповеда. Официр још ређе извршује само дело, а још чешће заповеда. Генерал већ само заповеда трупама да иду, показујући им циљ, а готово никад не употреби оружје. А војсковођа никад не може да учествује у самом делу и само издаје опште наредбе како ће се кретати масе. Тај исти однос личности међу собом обележава се у свакој људској заједници за општу активност - у земљорадњи, у трговини и у свакој управи.
И тако, кад се вештачки не одвајају све саставне тачке купе - чинови у војсци или звања и положаји у ма каквој управи или заједничком послу, од најнижих до највиших, појављује се правило по коме се људи за извршење заједничког дела увек удружују међу собом тако да што непосредније учествују у извршивању дела тим мање могу заповедати и тим је већи њихов број; а што је мање оно непосредно учешће у самом делу, тим више они заповедају и тим је њихов број мањи; тако се то пење од најнижих слојева до једног највишег човека, који најмање учествује непосредно у догађају а од свих највише улаже своју делатност на заповедање.
Управо овај однос личности које заповедају према онима којима заповедају и чини суштину појма што се зове власт.
Пошто смо успоставили временске услове под којима се одигравају сви догађаји, ми смо нашли да се заповест извршује само онда кад се она тиче низа догађаја који јој одговара. А кад смо успоставили неопходни услов везе између онога што заповеда и онога што извршује заповест, ми смо нашли да они што заповедају, по самом своме својству, имају најмање учешћа у самом догађају и да је њихова делатност упућена само на заповедање.
VIII
Кад се одиграва какав било догађај, људи исказују своја мишљења и жеље поводом тог догађаја па пошто догађај потиче из заједничког делања многих људи, онда се свакако, ма и приближно, испуни једно од исказаних мишљења или жеља. Кад је једно од исказаних мишљења испуњено, онда се то мишљење везује за догађај као заповест која му је претходила.
Људи вуку брвно. Сваки исказује своје мишљење о томе како и куда треба вући. Људи извуку брвно и покаже се да је то учињено онако како је рекао један од њих. Он је заповедао. Ето то је заповест и власт у свом првобитном облику.
Онај ко је више радио рукама мање је могао мислити о оном што ради, и комбиновати шта може потећи из опште активности и заповедати. Онај што је више заповедао, очевидно је, због своје активности речима, мање могао да ради рукама. Код већег скупа људи који своју активност упућују једном циљу још се јаче одваја ред људи чија је активност утолико више упућена на заповедање уколико мање узимају учешћа у општој активности.
Човек, кад ради сам, увек носи сам у себи известан низ комбинација које су, како му се чини, руководиле његовом прошлом активношћу, које му служе као правдање његове садашње активности и које га руководе у плановима за његове потоње поступке.
Тако исто раде и скупови људи, остављајући онима који не учествују у послу да кроје комбинације, правдања и планове за њихову заједничку активност.
Из познатих нам или непознатих узрока Французи почињу да се упропашћују и кољу између себе. И уз тај догађај иде подударно правдање како је то израз људских воља, и како је то неопходно за добро Француске, за слободу, за једнакост. Људи престају да кољу један другога, и тај догађај прати правдање како је неопходно јединство власти, отпор Европи итд. Људи иду са запада на исток убијајући своје ближње, и тај догађај прате речи о слави Француске, о нискости Енглеске итд. Историја нам показује да та правдања догађаја немају никаквог општег смисла и да сама себи противурече, као што је убиство човека пошто смо му признали његова права, или као убијање милиона људи у Русији зато да се понизи Енглеска. Али та правдања у савременом смислу имају потребну вредност.
Та правдања скидају моралну одговорност с људи који стварају догађаје. Ти привремени циљеви налик су на оне четке што иду пред возом да очисте шине: они чисте пут моралне одговорности људске. Без тих правдања не би се могло објаснити најпростије питање, које се истиче при разматрању сваког догађаја: како милиони људи извршују заједничке злочине, ратове, убиства итд.?
Да ли се при садашњим сложеним облицима државног и друштвеног живота у Европи може смислити какав год догађај који не би био прописан, одређен, заповеђен од стране владалаца, министара, парламената, новина? Има ли каквог било заједничког дела које се не би оправдало државном целином, националношћу, европском равнотежом, цивилизацијом? Тако се сваки свршени догађај неизбежно подудара с каквом исказаном жељом и, кад добије своје оправдање, износи се као производ воље једног или неколицине људи.
Ма куда се кренуо брод кад плови, пред њим ће се увек видети струја воде коју сече. Кретање те струје људима који се налазе на броду биће једино кретање које опажају.
Само кад изблиза, сваког тренутка, пратимо кретање те струје и упоређујемо га с кретањем брода, уверићемо се да се сваки моменат кретања струје одређује кретањем брода, и да нас је навело на заблуду то што се и ми неосетно крећемо.
То исто ћемо видети кад пратимо сваког тренутка кретање историјских личности (то јест, кад успоставимо неопходан услов за све што се догађа - услов непрекидности кретања у времену) и кад не испуштамо из вида неопходну везу историјских личности с масама.
Кад се брод креће истим правцем, онда ће пред њим бити једна иста струја; када често мења правац, онда ће се мењати и струје које иду пред њим. Али ма куда да се окрене, свуда ће струја претходити његовом кретању.
Ма шта се догодило, увек ће се показати да је управо то било предвиђено и заповеђено. Ма куд се окренуо брод, она струја, која не управља њиме, која не убрзава његово кретање, дизаће се пред њим и изгледаће нам издалека да се не само она произвољно креће, него и да управља кретањем брода.
Историчари су разматрали само оне изразе воље историјских личности који су били у вези с догађајима као заповести, па су држали да догађаји зависе од заповести. Ми смо разматрали саме догађаје и ону везу с масама у којој се налазе историјске личности, па смо нашли да историјске личности и њихове заповести зависе од догађаја. А као несумњив доказ да је овај закључак тачан служи то што се догађај, ма колико било заповести, неће одиграти ако за то не буде других узрока; али чим се одигра догађај - па ма какав био - одмах се у гомили свих непрекидно исказиваних воља разних личности нађу такве воље које се према смислу и према времену доводе у везу с догађајем као заповести.
Кад дођемо до овог закључка, ми можемо непосредно и позитивно одговорити на ова два битна питања историје.
1. Шта је власт?
2. Каква снага изазива кретање народа?
Прво. Власт је такав однос извесне личности према осталим личностима у коме та личност утолико мање узима учешћа у делању уколико она више исказује мишљења, претпоставки и правдања заједничког дела које се извршује.
Друго. Покрет народа не изазива ни власт, ни умна активност, на чак ни заједница тог обога, као што су мислили историчари, него активност свих људи који учествују у догађају и који се удружују увек тако да они што узимају највеће непосредно учешће у догађају примају на себе најмању одговорност; и обрнуто.
У моралном погледу изгледа да је узрок догађаја власт, у физичком погледу - они што се покоравају власти. Али пошто се морална активност не може ни замислити без физичке, онда се узрок догађаја не налази ни у једној ни у другој, него у заједници обеју.
Или, другим речима, појам узрока не може се применити на појаву коју разматрамо.
У крајњој анализи доћи ћемо до круга вечности, оне крајње границе до које долази ум човечји у свакој области мишљења, ако се не игра својим предметом. Електрицитет производи топлоту, топлота производи електрицитет. Атоми се привлаче, атоми се одбијају.
Кад говоримо о најједноставнијем дејству топлоте и електрицитета или о атомима, ми не можемо да кажемо зашто то бива, и велимо да то тако бива зато што се друкчије не може замислити зато што тако мора бити, што је то закон. А тако исто стоји и са историјским појавама. Зашто се догађа рат или револуција? Ми то не знамо. Знамо само то да се људи, да би извршили једно или друго дело, удружују у извесну заједницу у којој сви учествују; и ми велимо да је таква људска природа, да је то закон.
VIII
Кад би историја имала посла са спољашњим појавама, одредба овог простог и очевидног закона била би довољна, и ми бисмо свршили наше размишљање. Али се историјски закон тиче човека. Делић материје не може да нам каже како он уопште не осећа потребу привлачења и одбијања, и како то није истина; али човек, који је предмет историје, отворено вели: ја сам слободан и зато нисам подложан законима.
Присуство питања о слободи човекове воље осећа се, ма и неисказано, на сваком кораку историје.
Сви озбиљни историчари долазили су и нехотице на то питање. Све контрадикције, нејасности у историји, онај лажан пут којим иде та наука, потичу само отуда што није решено то питање.
Ако је воља сваког човека била слободна, то јест, да је сваки могао радити онако како је хтео, онда је сва историја низ случајности без везе.
Ако је макар један човек међу милионима људи у периоду од хиљаду година могао поступити слободно, то јест онако како је хтео, онда је очевидно да тај један слободан поступак тога човека, противан законима, уништава могућност да постоје ма какви закони за све човечанство.
Ако има макар један закон који управља људским делима, онда не може бити слободне воље јер људска воља мора бити подложна томе закону.
У овој контрадикцији лежи питање о слободи воље, које је од најстаријих времена занимало најбоље умове човечанства и које је од најстаријих времена покренуто у целом свом огромном значењу.
Питање је у томе што ми, кад гледамо човека као предмет посматрања с које било тачке гледања - богословске, историјске, етичке, филозофске - налазимо општи закон неминовности, коме је он подложан исто онако као и све што постоји. А кад гледамо на њега иза себе, као на оно чега смо свесни, осећамо се слободни.
Та је свест сасвим одвојен и независан од разума извор самопознања. Човек помоћу разума посматра сам себе; а само помоћу свести познаје сам себе.
Без свести се не може замислити никакво посматрање нити примена разума.
Да би човек могао схватити, посматрати, правити умне закључке, мора прво бити свестан да је жив. Жив човек не познаје себе друкчије него као биће које хоће, то јест, свестан је своје воље. А своје воље, која је суштина његовог живота, човек је свестан као слободне и не може је друкчије бити свестан.
Ако човек, кад се подвргне посматрању, види да се његова воља управља увек по једном и истом закону (ако посматра неопходност узимања хране, или делатност мозга, или ма шта било), он не може разумети тај увек једнак правац своје воље друкчије него као њено ограничење. Оно што не би било слободно, не би могло бити ни ограничено. И управо зато му изгледа воља човекова ограничена што је он не зна друкчије него као слободну.
Ви велите: ја нисам слободан. Али ја сам дигао и спустио руку. Сваки разуме да је овај нелогичан одговор необорив доказ слободе.
Овај је одговор израз свести која није подложна разуму.
Кад свест о слободи не би била одвојен и независан од разума извор самопознања, она би се потчињавала расуђивању и искуству; али у истини таквог потчињавања нема никад, нити се може замислити.
Низ искустава и расуђивања казује сваком човеку да је он, као предмет посматрања, подложан извесним законима, и човек им се покорава и никад се не бори са законом теже или непробојности кад га већ једном позна. Али тај исти низ искустава и расуђивања казује му да је потпуна слобода, коју он сазнаје у себи, немогућна, да свака његова радња зависи од његове организације, од његовог карактера и од мотива који на њега утичу; него човек се никад не покорава закључцима тих искустава и расуђивања.
Кад човек сазна из искуства и расуђивања да камен пада доле, он у то тврдо верује и у свакој прилици очекује да се изврши закон који је сазнао.
Али кад тако исто поуздано сазна да је његова воља подложна законима, он у то не верује, нити може да верује.
Ма колико пута да је искуство и размишљање показало човеку да ће он, у једним истим приликама и с једним истим карактером учинити оно оно што је и раније чинио, он ће се, приступајући и по хиљадити пут у тим истим приликама и с тим истим карактером делу које се увек исто свршава, извесно осетити онако исто уверен да може радити како он хоће, као и пре искуства.
Сваки човек, и дивљак и мислилац, ма како му и размишљање и искуство неодољиво доказивали да је немогућно замислити два различита поступка у једним и истим приликама, осећа да без те бесмислене представе (која је суштина слободе) не може ни замислити себи живот. Он осећа да то, ма како било немогућно, постоји; јер без те представе слободе он не само што не би разумео живот, него не би могао живети ниједног тренутка.
Он не би могао живети зато што су све људске тежње, све побуде за живот, само тежње да се увећа слобода.
Богатство - сиротиња, слава - ништавило, власт - потчињеност, снага - слабост, здравље - болест, образовање - незнање, рад - беспослица, ситост - глад, врлина - порок, то су све само већи или мањи ступњеви слободе.
Не може се замислити човек без слободе друкчије него да нема живота.
Што појам о слободи изгледа разуму као бесмислена контрадикција, као могућност да се изврше два различита поступка у једним истим условима, или као дејство без узрока, то само доказује да свест није подложна разуму.
Управо оно непоколебљиво, необориво сазнање слободе, које није подложно искуству ни размишљању, које признају сви мислиоци и осећају сви људи без изузетка, сазнање без кога се не може замислити никаква идеја о човеку, и чини другу страну питања.
Човек је творевина свемогућег, преблагог и свезнајућег Бога. А шта је то грех, о коме појам потиче из свести о човековој слободи? То вам је питање богословије.
Дела су људска подложна општим, непромењивим законима, који се доказују статистиком. Па у чему је одговорност човекова пред друштвом, о којој појам потиче из свести о слободи? То је питање права.
Поступци човекови потичу из његовог урођеног карактера и из мотива који утичу на њега. Шта је то савест и сазнање, јесу ли добри или зли поступци који потичу из свести о слободи? То је питање етике.
Човек, у вези са општим животом човечанства, изгледа да је потчињен законима који одређују тај живот. Али тај исти човек, независно од те везе, изгледа као слободан. Како треба разматрати прошли живот народа и човечанства - да ли као производ слободне или неслободне људске делатности? Ово је питање историје.
Само у наше самоуверено доба популарисања знања, захваљујући најјачем оруђу незнања - ширењу штампања књига, питање о слободи воље сведено је на такав терен на каквом не може ни бити самог питања. У наше време већина такозваних напредних људи, то јест гомила незналица, примила је радове испитивача природе, који се баве једном страном питања, као решење целог питања.
Душе и слободе нема, јер се човеков живот изражава покретима мускула, а мускулни покрети зависе од рада живаца; душе и слободе нема, јер смо ми у незнаном периоду времена постали од мајмуна - говоре, пишу и штампају они, уопште не слутећи да су пре хиљадама година све религије, сви мислиоци не само признали, него нису никад ни одрицали управо онај исти закон неминовности за који се они сад толико старају да га докажу физиологијом и упоредном зоологијом. Они не виде да је улога природних наука у том питању само то да послуже као оруђе за расветљење једне његове стране. Јер оно да су разум и воља, с гледишта посматрања, само лучење (сéцрéтион) мозга, и оно да се човек, према општем закону, могао развити из нижих животиња у незнаном периоду времена, објашњава само с нове стране истину коју су пре хиљадама година признавале све религије и филозофске теорије, истину - да је човек, с гледишта разума, подложан законима неминовности; али ни за длаку не помиче расправу питања, које има другу, супротну страну, засновану на свести о слободи.
Ако су људи постали од мајмуна у незнаном периоду времена, онда је то толико исто разумљиво колико и оно да су људи постали од прегршти земље у познатом периоду времена (у првом је случају x време, у другом порекло), и питање о томе како ће сложити свест о слободи човековој са законом неминовности, коме је подложан човек, не може се решити упоредном физиологијом и зоологијом, јер у жаби, белом зецу и мајмуну можемо посматрати само мускулно-живчану делатност, а у човеку - и мускулно-живчану делатност и свест.
Испитивачи природе и њихови поклоници, који мисле да ће расправити то питање, налик су на оне зидаре које би човек наместио да олепе једну страну црквеног зида, а који би, користећи се одсуством главног неимара, у наступу ревности замазали својим малтером и прозоре, и иконе, и скеле, и још не утврђене зидове и радовали се како то, с њиховог зидарског гледишта, све излази равно и глатко.
IX
Решење питања о слободи и неминовности за историју има над другим гранама знања у којима се то питање решавало то преимућство што за историју то питање није само у вези са егзистенцијом човекове воље, него са описивањем појава те воље у прошлости и у извесним условима.
Историја, по решењу тога питања, долази према осталим наукама у онај положај који заузима емпиричка наука према спекулативним наукама.
Историја има да проучава не саму вољу човекову, него и нашу представу о њој.
И због тога за историју не постоји, као за теологију, етику и филозофију, неразрешива тајна уједињавања слободе и неминовности. Историја разматра представу о човековом животу, у којој се уједињавање тих двеју контрадикција већ извршило.
У истинском животу сваки историјски догађај, сваки човеков чин разуме се веома јасно и одређено, а не осећа се ни најмања контрадикција, при свем том што сваки догађај изгледа делимично слободан, делимично неминован.
Да би филозофија историје решила питање како се уједињују слобода и неминовност и шта је суштина та два појма, она може и треба да иде путем противним оном путу којим су ишле друге науке. Место тога што би, пошто дефинише саме за себе појмове о слободи и неминовности, подводила под састављене дефиниције појаве живота, историја треба да из огромне количине појава које њој припадају и које увек изгледају зависне од слободе и неминовности, изведе дефиницију самих појмова слободе и неминовности.
Разматрали ми ма какву представу о делатности многих људи или једног човека, ми је нећемо разумети друкчије него као производ делимичне слободе човекове, делимично закона неминовности.
Говоримо ли о сеоби народâ и најездама варвара, или о наредбама Наполеона III, или о поступку каквог човека извршеном пре једног сата, који је био у томе што је од неколико праваца за шетњу изабрао један правац - ми нећемо видети ни најмање контрадикције. Мера слободе и неминовности, која управља поступцима тих људи јасно нам је одређена.
Веома је често различна представа о већој или мањој слободи, према различној тачки гледишта с које посматрамо појаву; али нам, увек подједнако, сваки чин човеков изгледа као извесно уједињење слободе и неминовности. У сваком чину који разматрамо видимо известан део слободе и известан део неминовности. И увек, што више видимо слободе у ма каквом било чину, тим мање видимо неминовности; и што више неминовности, тим мање слободе.
Однос слободе према неминовности умањује се и увећава према оној тачки посматрања с које се гледа поступак; али тај однос остаје увек у обрнутој сразмери.
Човек који се, кад се дави, хвата за другог и њега утопи, или изнурена дојењем детета гладна мати која украде храну, или човек научен на дисциплину који по команди у строју убија човека без одбране, изгледају ономе ко зна прилике у којима су се налазили ти људи мање криви, то јест мање слободни а више подложни закону неминовности, а изгледају више слободни ономе ко не зна да се онај човек и сам давио, да је мати била гладна, да је војник био у строју, итд. Исто тако и човек који је пре двадесет година извршио убиство па после тога мирно и безопасно живи у друштву изгледа оном ко разматра његово дело после двадесет година мање крив и поступак његов - више подложан закону неминовности, а изгледа више слободан ономе ко је разматрао то дело један дан пошто је извршено. А исто тако сваки поступак човека лудог, пијаног или јако раздраженог изгледа ономе ко зна душевно стање онога ко је извршио дело мање слободан а више неминован, и више слободан а мање неминован ономе ко то не зна. У свим тим случајевима појам о слободи увећава се или умањује и према томе умањује се или увећава појам о неминовности, према оној тачки гледишта с које се разматра поступак. И тако што изгледа већа неминовност, тим мања изгледа слобода. И обрнуто.
Религија, здрав смисао човечанства, наука о праву и сама историја подједнако схватају тај однос између неминовности и слободе.
Сви случајеви без изузетка у којима се увећава или умањује наша представа о слободи и о неминовности имају само ова три основа:
1. Однос човека који је извршио поступак према спољашњем свету,
2. према времену и
3. према узроцима који су изазвали дело.
Први је основ више или мање видан однос човека према спољашњем свету, више или мање јасан појам о оном одређеном месту које сваки човек заузима према свему што истовремено с њим постоји. То је онај основ услед кога је очевидно да је човек који се дави мање слободан а више подложан неминовности него човек који стоји на суву; то је онај основ услед кога дела оног човека што живи у тесној вези са осталим људима у густо насељеном месту, дела човека везаног породицом, службом, пословима, изгледају несумњиво мање слободна а више подложна неминовности него дела човека самохраног и усамљеног.
Кад посматрамо самог човека, без његових односа према свему што га окружује, онда нам свако његово дело изгледа слободно. Али кад видимо ма какав његов однос према оном што га окружава, ако видимо његову везу са чим било, с човеком који с њим разговара, с књигом коју чита, с послом којим је заузет, чак и с ваздухом који га окружава, са светлошћу чак која обасјава предмете око њега, видећемо како сви ти услови утичу на њега и управљају макар једном страном његове делатности. И уколико више видимо тих утицаја, утолико се умањује наша представа о његовој слободи а увећава се представа о неминовности којој је он подложан.
Други је основ више или мање видан временски однос човека према свету: више или мање јасан појам о оном месту које човеково дело заузима у времену. То је онај основ због кога пад првог човека, чија је последица постанак људског рода, изгледа очевидно мање слободан него ступање у брак данашњег човека. То је онај основ због кога живот и рад оних људи што су живели пре толико векова, и кад је везан са мном у времену, не може ми изгледати толико слободан као савремени живот, чије су ми последице још непознате.
Поступност представе о већој или мањој слободи и неминовности у том погледу зависи од већег или мањег размака времена од извршења поступка до суђења о њему.
Ако разматрам поступак који сам извршио пре једног минута, у приближно овим истим приликама у којима се сад налазим, мени мој поступак изгледа несумњиво слободан. Али ако судим о поступку извршеном пре месец дана, онда, пошто се налазим у другим приликама, нехотице признајем да много штошта корисно, пријатно и чак неопходно, што је потекло из тог поступка, не би имало места да тај поступак није био извршен. Ако се сећањем пренесем на још давнији поступак, за десет година и више, онда ће ми последице мога поступка бити још очевидније; и мени ће тешко бити да замислим шта би било да није било тог поступка. И што се будем даље преносио у прошлост сећањем, или, што је једно исто, суђењем, тиме ће моје размишљање о слободи поступка бивати сумњивије.
Исту ту прогресију уверљивости о учешћу слободне воље у заједничким делима човечанства налазимо и у историји. Догађај који се данас одигра изгледа нам несумњиво као производ свих познатих људи; али у давнијем догађају већ видимо његове неизбежне последице, без којих не можемо ништа друго да замислимо. И што у проучавању догађаја залазимо дубље у прошлост, тиме нам они изгледају мање произвољни.
Аустријско-пруски рат изгледа нам као несумњива последица дела лукавог Бизмарка и томе слично.
Наполеонови ратови још нам изгледају, мада већ сумњиво, као производи воље хероја; али у крсташким ратовима већ видимо догађај који одређено заузима своје место и без кога се не може замислити нова историја Европе, мада је летописцима крсташких ратова тај догађај исто тако изгледао само као производ воље неких личности. У сеоби народа никоме већ у наше доба не пада на ум да би од ћуди Атилине зависило обнављање европског мира. Што даље у прошлост преносимо у историји предмет посматрања, тим сумњивија бива слобода оних људи који су стварали догађаје, а тим очевиднији закон неминовности.
Трећи је основ већа или мања приступачност за нас оне бескрајне везе узрока која је неизбежан захтев разума и у којој свака разумљива појава, и зато свако дело човеково, мора имати своје одређено место, као последица претходнима и као узрок онима што долазе после.
То је онај основ због кога нам дела наша и других људи изгледају, с једне стране, тим слободнија и мање подложна неминовности што су нам познатији они физиолошки, психолошки и историјски закони, изведени из посматрања, којима је човек подложан и што смо тачније запазили физиолошки, психолошки или историјски узрок дела; с друге стране, што је простије само дело које смо посматрали и што је обичнији по карактеру и памети онај човек чије дело разматрамо.
Кад никако не схватамо узроке поступку, било то злочин, племенито дело или чак поступак који се не разликује по добру и по злу, ми у таквом поступку признајемо највећи део слободе. У случају злочина, ми пре свега тражимо да се такав поступак казни; у случају доброг дела, ми пре свега ценимо такав поступак. Кад је дело неодређено, онда признајемо највећу индивидуалност, оригиналност, слободу. Али ако нам је ма један од небројених узрока познат, ми већ признајемо известан део неминовности и мање тражимо да се казни злочин, мање признајемо заслуге добром делу, мање слободе у поступку који нам се чинио оригиналан. То што је злочинац одгајен међу зликовцима већ ублажава његову кривицу. Самопрегоревање очево, материно - самопрегоревање које може бити награђено разумљивије је него безразложно самопрегоревање, и зато изгледа да мање заслужује симпатије, да је мање слободно. Оснивач секте, партије, проналазач мање нас зачуди кад знамо како је и чиме је била припремљена његова делатност. Ако имамо велики низ искустава, ако је наше посматрање непрестано упућено да тражимо у људским делима узајамне везе између узрока и последица, онда нам људска дела изгледају утолико више неминовна а мање слободна уколико тачније везујемо последице са узроцима. Ако су дела која разматрамо проста и ако смо имали да посматрамо огромну множину таквих дела, онда ће наша представа о њиховој неминовности бити још потпунија. Непоштен поступак сина непоштеног оца, рђаво владање жене која је запала у извесну околину, повратак пијанице у пијанство и томе слично - то су поступци који нам утолико мање изгледају слободни уколико нам је разумљивији њихов узрок. А ако и сам онај човек чије дело посматрамо стоји на најнижем ступњу умног развитка, као дете, суманут, будала, онда ми, пошто знамо узроке његовог дела и једноставност карактера и ума, већ видимо толико велики део неминовности а толико мали део слободе да можемо унапред казати поступак чим нам је познат узрок који треба да изазове дело.
Само на ова три основа почивају неурачунљивост злочина и олакшавајуће околности које постоје у свима законодавствима.
Урачунљивост изгледа већа или мања, према већем или мањем познавању прилика у којима се налазио човек чији се поступак суди, према већем или мањем размаку времена од извршења дела до суђења о њему и према већем или мањем схватању узрока који су произвели поступак.
X
И тако се наша представа о слободи и неминовности постепено умањује и увећава, према већој или мањој вези са спољашњим светом, према већем или мањем размаку времена и према већој или мањој зависности од узрока у којима разматрамо појаву живота човекова.
Тако, кад испитујемо такав положај човеков у коме је веза са спољашњим светом најпознатија, у коме је период времена суђења од времена извршења дела највећи и у ком су узроци дела најразумљивији, онда ћемо добити појам о највећој неминовности а о најмањој слободи. А кад испитујемо човека у најмањој зависности од спољашњих прилика; кад је његово дело извршено у најближем моменту до садашњег и кад су нам узроци његовог дела неразумљиви, онда ћемо добити представу о најмањој неминовности а о највећој слободи.
Али ни у једном ни у другом случају не можемо никад замислити ни потпуну слободу ни потпуну неминовност, па ма како изменили своју тачку гледања, ма како објашњавали себи ону везу у којој се налази човек са спољашњим светом, или ма како нам она изгледала разумљива, ма колико продужавали или скраћивали период времена, ма како нам били разумљиви или неразумљиви узроци.
1. Ма како ми замишљали човека одвојеног од утицаја спољашњег света, ми нећемо никад добити појам о слободи у простору. Сваки чин човеков неизбежно је условљен самим телом човековим и оним што га окружава. Ја подигнем руку и спустим је. Мој чин ми изгледа слободан; али кад се запитам: могу ли дићи руку у сваком правцу, ја видим да сам подигао руку у оном правцу у коме је за тај чин било мање препрека како у телима што су око мене тако и у склопу мога тела. Кад сам од свих могућих праваца изабрао један, ја сам га изабрао зато што је у том правцу било мање препрека. Да би мој чин био слободан, потребно је да не наиђе ни на какве препреке. Да бисмо замислили човека слободног, морамо га замислити изван простора, што је очевидно немогуће.
2. Ма колико примицали време суђења времену извршења поступка, ми никад нећемо добити појам слободе у времену. Јер ако испитујем поступак извршен пре једне секунде, ја ипак морам признати да поступак није слободан, јер је прикован за онај моменат времена у коме је извршен. Могу ли ја дићи руку? Ја је дигнем; али се питам: да ли сам могао да не подигнем руку у онај већ прошли момент времена? Да бих се уверио о томе, ја идућег момента не дижем руку. Али ја то нисам подигао руку у оном првом моменту, кад сам се питао о слободи. Прошло је време, а није било у мојој власти да га задржим, и она рука коју сам онда дигао, и онај ваздух у коме сам онда учинио онај покрет, већ није овај ваздух који ме сад окружава, нити је она рука коју сад не покрећем. Онај момент у коме је извршен први покрет не може се вратити, и у оном моменту могао сам учинити само један покрет, и ма какав покрет да сам учинио, тај је покрет могао бити само један. То што ја у идућем тренутку нисам подигао руку није доказало да сам могао да је не подигнем. И пошто је мој покрет морао бити само један, у једном моменту времена, то он и није могао бити други. Да бих га замислио као слободног, треба да га замислим у садашњости, на граници прошлости и будућности, то јест изван времена, што је немогућно.
3. Ма како се увећавала тешкоћа разумевања узрока, ми никад нећемо доћи до представе о потпуној слободи, то јест до одсуства узрока. Ма колико да нам је неразумљив узрок изражавања воље у каквом му драго нашем или туђем поступку, памет прво захтева да се претпостави и тражи узрок, без кога се не може замислити никаква појава. Ја подижем руку да извршим поступак независан од сваког узрока, али то што хоћу да извршим поступак који нема узрока јесте узрок мог поступка.
Али чак и кад бисмо замислили човека сасвим одвојеног од сваког утицаја, па испитивали смо његов тренутни поступак у садашњости и претпоставили да он није изазван никаквим узроком, кад бисмо узели бескрајно мали остатак неминовности раван нули, ми ни тада не бисмо дошли до појма о потпуној слободи човековој; јер биће не прима на себе утицаје спољашњег света, које се налази изван времена и које не зависи од узрока, већ није човек.
Исто тако не можемо никад замислити људски чин без учешћа слободе, подложан само закону неминовности.
1. Ма колико да се увећава наше знање оних просторних услова у којима се налази човек, то знање не може никад бити потпуно, јер је број тих услова бескрајно велики, онако као што је и простор бескрајан. И тако чим нису одређени сви услови утицаја на човека, то и нема потпуне неминовности, него има известан део слободе.
2. Ма колико да продужујемо период времена од оне појаве коју испитујемо до времена суђења, тај ће период имати свој крај, а време је бескрајно и зато ни у том погледу не може никад бити потпуне неминовности.
3. Ма колико да нам је познат низ узрока ма каквог дела, ми нећемо никад знати читав низ, јер је бескрајан, на ни ту нећемо добити никад потпуну неминовност.
Али, сем тога, кад бисмо, чак, узевши да постоји остатак најмање слободе раван нули, признали у ком било случају, на пример код човека који умире, код заметка, код идиота, потпуно одсуство слободе, ми бисмо тим самим уништили сам појам о човеку који испитујемо; јер чим нема слободе, нема ни човека. И зато је немогућно замислити да је човеков чин подложан само закону неминовности, без најмањег остатка слободе, као што је немогућно замислити и потпуно слободан човеков чин.
И тако да бисмо замислили себи радњу човекову, подложну само закону неминовности, без слободе, ми морамо узети да се зна бескрајна количина просторних услова, бескрајно велики период времена и бескрајан низ узрока.
Да бисмо замислили човека сасвим слободног, неподложног закону неминовности, ми га морамо замислити самог изван простора, изван времена и изван зависности од узрока.
У првом случају, кад би могло бити неминовности без слободе, дошли бисмо дотле да дефинишемо закон неминовности том истом неминовношћу, то јест, дошли бисмо до форме без садржине.
У другом случају, кад би могло бити слободе без неминовности, дошли бисмо до безусловне слободе ван простора, времена и узрока, која управо због тога што би била безусловна и не би се ничим ограничавала, не би била ништа или би била само садржина без форме.
Укратко, дошли бисмо до она два основа из којих се формира сав човеков поглед на свет - до несхватљиве суштине живота и до закона који одређују ту суштину.
Разум каже:
1. Простор са свима облицима које му даје његова видљивост - материја - бескрајан је и друкчије се не може ни замислити. - 2. Време је бескрајно кретање без и једног момента мира и оно се не може ни замислити друкчије. - 3. Веза узрока и последица нема почетка и не може имати краја.
Свест вели:
1. Ја сам један, и све што постоји, то је само ја; дакле, ја обухватам простор; - 2. ја мерим пролазно време непомичним моментом садашњости, у коме једино знам себе као живог; дакле, ја сам ван времена, и - 3. ја сам ван узрока, јер осећам да сам ја узрок сваке појаве у своме животу.
Разум исказује законе неминовности. Свест исказује суштину слободе.
Слобода, ничим неограничена, то је суштина живота у свести човековој. Неминовност без садржине, то је разум човеков с његова три облика.
Слобода је оно што се испитује. Неминовност је оно што испитује. Слобода је садржина. Неминовност је облик.
Само кад се раздвоје два извора познања, што стоје један према другом као облик према садржини, добијају се оделито појмови о слободи и о неминовности, који се узајамно искључују и који су несхватљиви.
Само кад су они здружени добија се јасна представа о човековом животу.
Изван та два појма што узајамно одређују свој положај у својој заједници - као облик према садржини - не може бити никакве представе о животу.
Све што ми знамо о људском животу, то је само известан однос слободе према неминовности, то јест свести према законима разума.
Све што ми знамо о спољашњем свету природе, то је само известан однос природних снага према неминовности, или суштине живота према законима разума.
Снаге живота природе налазе се изван нас и ми их не можемо сазнати, и ми те снаге називамо тежом, инерцијом, електрицитетом, животном снагом итд.; али снагу живота човековог можемо сазнати, и ми је називамо слободом.
Али као што нам је тежа, која је сама за себе несхватљива, а коју опажа сваки човек, само утолико позната уколико знамо законе неминовности ко јој је она подложна (од првог сазнања да су сва тела тешка до Њутновог закона), исто нам је тако и снага слободе, која је сама за себе несхватљива, а које је свако свестан, само утолико разумљива уколико знамо законе неминовности којима је она подложна (почињући од оног да сваки човек умире на до сазнања најсложенијих економских или историјских закона).
Свако је знање само подвођење суштине живота под законе разума.
Човекова слобода разликује се од сваке друге снаге тиме што ту снагу човек сазнаје; али се пред разумом она ничим не разликује од ма какве друге снаге. Снаге теже, електрицитета или хемијског афинитета само се тиме и разликују једна од друге што су те снаге различно дефинисане разумом. Исто тако и снага слободе човекове разликује се пред разумом од осталих снага природних само оном дефиницијом коју јој даје тај разум. А слобода без неминовности, то јест без закона разума који је дефинишу, не разликује се ничим од теже, или топлоте, или снаге растења; она је разуму само тренутно неопредељиво опажање живота.
И као што неопредељива суштина снаге која покреће небеска тела, неопредељива суштина снаге топлоте, електрицитета, или снаге хемијског афинитета, или животне снаге чине садржину астрономије, физике, хемије, ботанике, зоологије итд., исто тако суштина снаге слободе чини садржину историје. Али као што свака наука изучава манифестацију те непознате суштине живота, и као што ла суштина може бити само предмет метафизике, исто је тако и манифестација снаге људске слободе у простору, времену и зависности од узрока предмет историје, а сама слобода предмет метафизике.
У емпиричким наукама оно што нам је познато зовемо законима неминовности; а оно што нам је непознато зовемо животном снагом. Животна снага то је само израз непознатог остатка од онога што знамо о суштини живота.
Исто тако и у историји оно што нам је познато зовемо законима неминовности; оно што је непознато - слободом. Слобода је за историју само израз непознатог остатка од онога што знамо о законима човековог живота.
XI
Историја испитује манифестације човекове слободе у вези са спољашњим светом, у времену и у зависности од узрока, то јест одређује ту слободу законима разума, и зато је историја само утолико наука уколико је та слобода одређена тим законима.
Признавање људске слободе као снаге која може утицати на историјске догађаје, то јест непотчињене законима, то је за историју оно исто што је за астрономију признавање слободне снаге кретања небеских тела.
То признавање уништава могућност да постоје закони, то јест да постоји ма какво знање. Ако постоји макар једно тело које се слободно креће, онда не постоје више закони Кеплерови и Њутнови и не постоји више никаква представа о кретању небеских тела. Ако постоји макар један слободан поступак човеков, онда не постоји ниједан историјски закон, нити икаква представа о историјским догађајима.
За историју постоје линије кретања људских воља и један њихов крај губи се у непознатом, а на другом њиховом крају креће се у простору, у времену и у зависности од узрока свест о људској слободи у садашњости.
Што се више размиче пред нашим очима то поље кретања, тим су јаснији закони тог кретања. Ухватити и дефинисати те законе, то је задатак историје.
Са оне тачке гледања с које наука гледа сад на свој предмет, оним путем којим иде тражећи у слободној људској вољи узроке појава, она не може изразити законе, јер ма како ми ограничавали људску слободу, чим смо је признали као снагу неподложну законима, закони не могу постојати.
Само кад ограничимо ту слободу до бескрајности, то јест кад је испитујемо као бескрајно малу количину, уверићемо се да су сасвим недостижни узроци, и онда ће историја место тражења узрока ставити себи у задатак да тражи законе.
Тражење тих закона већ је давно почето и они нови начини мишљења што треба историја да их усвоји израђују се упоредо са самоуништавањем, којем иде стара историја, једнако ситнећи и ситнећи узроке појава.
Тим су путем ишле све људске науке. Математика, најтачнија међу наукама, кад дође до бескрајно мале количине, оставља процес ситњења на приступа новом процесу сабирања непознатих, бескрајних малих количина. Одступајући од појма о узроку, математика тражи закон, то јест особине заједничке свим непознатим бескрајно малим елементима.
Тим истим путем мишљења ишле су и остале науке, иако у другом облику. Кад је Њутн изрекао закон теже, он није казао да сунце или земља има особину да привлачи; он је рекао да свако тело, од најкрупнијег до најмањег, има особину као да привлачи једно друго, то јест, он је оставио на страну питање о узроку кретања тела, на казао особину коју има свако тело, од бескрајно великих на до бескрајно малих. Тако исто чине природне науке: остављајући питање о узроку, оне траже законе. На том је истом путу и историја. И, ако је историји задатак да изучава кретање народа и човечанства а не да описује епизоде из живота људи, онда она треба да остави на страну појам узрока, па да тражи законе заједничке свим једнаким и нераскидно везаним међу собом бескрајно малим елементима слободе.
Откако је нађен и доказан Коперников закон само признање да се не креће Сунце него Земља уништило је сву древну космографију. Могло се пошто би се оборио тај закон, одржати старо мишљење о кретању тела, а изгледало је да се, док се тај закон не обори, није могло наставити изучавање Птоломејевих светова. Али су се и после проналаска Коперниковог закона још задуго изучавали Птоломејеви светови.
Откако је речено и доказано да количина рађања или злочина потпада под математичке законе и да извесни географски и политичко економски услови одређују овај или онај начин управе, да извесни односи становништва према земљи изазивају покрете народа, уништени су у својој суштини основи на којима је грађена историја.
Могли су се оборити нови закони, на одржати раније мишљење о историји, али је изгледало да се, док се они не оборе, нису могли и даље изучавати историјски догађаји као производ слободне људске воље. Јер ако је уведен такав и такав начин управе, или је извршен такав и такав покрет народа услед таквих и таквих географских, етнографских или економских услова, онда воља оних људи што нам се износе као да су они увели начин управе или подстакли покрет народа, већ не може бити разматрана као узрок.
А међутим ранија историја се изучава и даље упоредо са законима статистике, географије, политичке економије, упоредне филологије и геологије, који су отворено противни њеним тезама.
У физичкој филозофији трајала је дуго и упорно борба између старих и нових погледа. Богословија је стајала на стражи за стари поглед и оптуживала нови да руши откровење. Али кад је истина победила, богословија се утврдила тако исто чврсто и на новом терену.
Данас исто тако траје дуго и упорно борба између старог и новог погледа на историју и богословија исто онако брани стари поглед а нови оптужује како руши откровење. И у једном и у другом случају борба изазива са обе стране страсти и заглушује истину. С једне стране се јавља страховање и жаљење за целом зградом коју су векови подигли; с друге стране страст за рушењем.
Људима који су се борили са истином физичке филозофије што се тек појављивала, изгледало је да ће се, ако признају ту истину, разрушити вера у Бога, у стварање земље, у чудо Исуса Навина. Браниоцима закона Коперникових и Њутнових, на пример Волтеру, изгледало је да закони астрономије руше религију, и он је употребљавао законе теже као оруђе против религије.
Исто тако и сад изгледа да треба само признати закон неминовности, на ће се разрушити појам о души, о добру и о злу и све државне и црквене установе подигнуте на том појму.
Као Волтер у своје време, тако исто и сад непозвани заштитници закона неминовности употребљавају тај закон неминовности као оруђе против религије; међутим, закон неминовности у историји, исто онако као и Коперников закон у астрономији, не само што не уништава него чак утврђује онај терен на коме се граде државне и црквене установе.
Као онда у астрономском питању, тако и сад у питању историјском, сва је разлика мишљења заснована на признавању или не признавању апсолутне јединице, која служи као мерило видљивих појава. То је у астрономији била непомичност земље; у историји је то независност личности - слобода.
Као што је астрономији било тешко да призна кретање Земље, јер би се одрекла непосредног осећања да је Земља непомична и таквог истог осећања да се планете крећу, тако је исто тешко историји да призна да су личности потчињене законима простора, времена и узрокâ, јер би се одрекла непосредног осећања да је личност независна. Али као што је у астрономији ново мишљење говорило: „Истина, ми не опажамо кретање земље, али ако узмемо да се она не креће, доћи ћемо до бесмислице; а ако узмемо да се креће, што ми не опажамо, доћи ћемо до закона", тако исто и у историји ново мишљење вели: „Истина, ми не осећамо нашу зависност, али кад узмемо да смо слободни, доћи ћемо до бесмислице; а кад узмемо да зависимо од спољашњег света, времена и узрока, доћи ћемо до закона".
У првом случају требало се одрећи свести о непомичности у простору, па признати кретање које не опажамо; у овом другом случају исто је тако неопходно одрећи се свесне слободе, па признати зависност коју не опажамо.
(Превели: Станка и Милован Глишић)