Живот, литература: Киш, силуета с оне стране... štampaj

Откад је умро, неколико пута сам писао и говорио о Кишу. Не знам тачно кад, али не давно, дошло ми је до свијести сазнање да сам то радио као да је жив. О књигама, идејама или личности, говорио сам као да се још нијесу отргли из овога свијета, као да учествују у надама и борбама на исти начин као ми сами, исто толико везани жељама и огорчењима као они што се покоравају амбицијама тијела. Сад први пут говорим са свијешћу да је Киш прешао на другу, заувијек недостижну страну.

Претпостављам да треба да прође једна генерација људи да бисмо дошли до ове свијести да је човјек којег смо знали, или умјетник којег знају сви који знају његово дјело, заиста мртав. Тек следећа генерација почне да гледа дјело ослобођена сјећања на биографију – или каријеру, ружније али истинитије речено – што омогући да се боље види истинска вриједност или безвриједност човјека и дјела. Није довољно, ријечју, да човјек умре да би се заиста ослободио веза са свијетом, већ треба да се промијени свијет који оставља за собом.

Са Кишом је испало друкчије. Бар у начину на који га ја видим, врло промијењеног и чудно присутног.

То је последица ратног искуства.

Киш је умро непосредно пред почетак страшног рата који је можда тотално разорио свијет у којем је он живио. Прво посмртно искуство његове сјенке је кошмар у којем препознаје само разбацане комаде свијета с којима се успавала. Као да одједном не препознаје ништа у свијету с којим јој се до мало прије чинило да има дубоке и нераскидиве везе. Ријеч је о једном општијем сазнању о рату.

Прво у себи, а онда, чини ми се, и на другима, примијетио сам да у рату бар привремено страшно пострадају нама драги мртваци, као живи људи који су већ били остварили каријере, или направили дјело у предратном свијету. Направи се муњевита и велика чистка: преко ноћи се испостави да нам дјела и људи кроз које смо малтене свијет гледали и осећали не значе баш ништа, да их је вријеме превазишло, да не кажем прегазило, као да су у тој ноћи садржани вјекови. Разлог је радикалност ратног искуства. Оно што се заиста дешава кроз деценије или вјекове, што ће рећи мијењање и пропадање животних форми у друштву, или у култури, то рат обави у једном резу, као да дубина реза надокнађује трајност: пострадају и облици, и односи у друштву, и идеје и осјећајност.

Ово сам јасно осјетио у току југословенских ратова: сасвим без обзира на квалитет дјела, или на нашу везаност за људе, све оно што је снажно обиљежавало предратно вријеме нагло се одмакне, заиста постане „прије рата“, а та синтагма означава неко врло далеко и туђе доба. Онда сам се досјетио, кроз приче и литературу, да је тако било и у Другом свјетском рату и вјероватно у сваком рату: предратно вријеме потоне у прошлост много даљу него што би се рекло по датумима. Рат размакне датуме, боље рећи раскречи их, јер је ријеч о болном процесу. Ово не значи да су збрисани лоши људи, или лоша дјела, није ријеч о вредновању, у смислу у којем се каже да ће вријеме показати шта вриједи а шта не вриједи. Привремено, непосредно после рата, туђе нам је све, и вриједно и безвриједно из предратних времена, просто нас се не тиче, јер не говори ништа о ратном искуству које доминира животом. Зато нам се чини да се непосредно после рата налазимо у потпуној празнини, да друштво ствара из почетка, да нема на шта да се ослони. То не траје дуго, та празнина. Како се почне над ранама затезати кожа, и над сјећањем рата успостављати обична животна искуства, тако почнемо у предратним претходницима препознавати, ипак, свијет који је исти као наш. Мост преко провалије се изграђује, уколико је речено да друштво преживљава бар с континуитетом језика. И тек онда се направи она чистка у квалитету, наиме из предратних…

У овом процесу, са Кишом се дешава нешто необично што нијесам у стању да објасним, али што омогућава нагађања и слутње, или бар поставља занимљива питања.

Чини ми се да је он једина фигура из предратне културе која је била помало жива и у току овог рата, као да је његов дух правио успјешну каријеру на цијелом српско-хрватском подручју усред највећих ломова. Не говорим о издањима књига, ни о цитирању његових изјава, или о позивању на његове идеје, него о истинском присуству Киша у разореним свијестима људи, близак и жив као да је дио ратног искуства, и то не код ријетких „најбољих читалаца“ о којима је он сањао и чији је значај за живот књиге прецјењивао, већ и код људи који ни сами не знају од куда су нешто научили о Кишу и кад је у њих ушао утисак о Кишу који је тако упорно жив. Елитиста, ако га има – први европских размјера у нас – и народни човјек са улице ако га има међу писцима, страсник који је живио на дну несреће, Киш је – намјерно употребљавам најодвратнији од свих клишеа – овај рат провео с народом. Не само зато што су збјегови, логори, клања и застрашивања беспомоћног и анонимног човјека његово дјело и његов живот, него ту има неких дубљих разлога.

Из овога би било брзоплето закључивати каква ће бити вриједност Кишовог дјела у будућности, али се већ види да ће он заузимати особено мјесто у свијести људи који говоре његовим језиком и да ће се, у најмању руку, враћати с посебном снагом у ту свијест у тренуцима великих несрећа, кад се чини да је безнађе надвладало живот.

Сад о слутњама и нагађањима.

Киш је писац губитака, пораза и несрећа, не зато што је његов живот трагичнији од живота било ког другог човјека, него зато што је код њега свијест о тој трагедији нападно присутна. Ко га је мало више читао, или мало боље познавао, зна о његовом великом егзистенцијалном страху, о правој јези која га је пратила кроз живот. Та језа је извор његове изузетне концентрације и заиста ријетке радозналости, а можда је ту енергија његовог талента. Обдареност за страх, назовимо је тако, осјећање о сталној блискости трагедије, или о трагедији као наличју сваког мира и среће, то може бити један од разлога што сретамо његову силуету у тренуцима кад права трагедија груне и у наше животе. Тада смо сишли у његово стално пребивалиште, тамо су, чак и ако је то пребивалиште саздано од мрака и крви, отворене његове књиге.

Сви велики умјетници тамо бораве, они који су прошли испит времена отуда стално зраче и одржавају живот мира и привида у равнотежи са скривеним свијетом духа, дају, да тако кажемо, дубину свакодневном животу. Али начин на који Киш улази у тај свијет је, бар у српско-хрватској култури, сасвим оригиналан.

Киш је први писац у тој култури који је заиста живио кроз писање и за писање, али не као артиста, ма колико да је и њега самог повремено заслијепљивала вриједност његове маестрије и ма колико изазивала поштовање данас код свих људи који пишу. Андрић је „господин који пише“, Његоша је поезија више прогонила и наметала му се него што је он њу тражио – ово не говори ништа о вриједности дјела, само о оригиналности пута.

За Киша је литература средство у тражењу истине, или апсолутног, или метафизичке утјехе – овај трећи израз је најбољи, јер његова потрага није била апстрактно истраживање, него борба за живот у којој се, наравно, губи живот. И ту, ето, може бити извор блискости коју људи с њим осјећају у великој трагедији: у искрености и тоталности његове патње и у напору с којим је покушавао писањем да превазиђе ту патњу. Мислим да моје пријатељство с Кишом овдје ништа не учитава у његову судбину, што бих хтио да избјегнем – него кад се одбаци цио ватромет његовог живота, авантуре, сукоби, задовољства и каријера, остаје суочавање с личним и метафизичким злом, суочавање у коме је био потпуно искрен и усамљен. Одатле излази његова литература: не знамо шта ће о њој мислити будућа покољења, али читаоци осјећају да је он уложио цијело своје биће у покушај превазилажења човјекове несреће. И у томе је некако „наш човјек“, паћеник из нашег рата.

Зато његове књиге остављају утисак једног дјела, траже да буду прочитане скупа, скоро као да су у наставцима. Мада – и ту се види колико дјело измиче самом писцу, јер је Киш био врло поносан на способност оцијењивања својих књига – таква цјелина не постоји за оно што се зове породични циклус, та цјелина је површна и чини ми се већ сад, само неколико година после смрти писца, његове намјере су превазиђене. Ништа нам не говори тврдња о неком породичном, или биографском циклусу, то припада превазиђеном литерарном укусу прошлог и овог вијека, али се књиге из тог циклуса савршено уклапају у цјелину дјела, завршно с Енциклопедијом мртвих – што Кишу није било довољно очигледно.

На још дубљем нивоу нагађања, можда је и та цјеловитост важна у овим првим посмртним годинама живота Кишовог духа. Узгред, за склоне мистици, примјећујемо да су те прве посмртне године скоро на исти начин онако и онолико трагичне као прве године Кишовог дјетињства – због којих је он постао писац, по сопственој тврдњи.

Цјелина дјела је врло слична цјелини коју формира његов живот, што је опет доказ о степену искрености с којом се он бавио писањем.

Цјелина се успоставља правцем који је сам Киш неколико пута назвао „освајањем реалности“. Од мањих ка већим круговима, или од површине ка дубини, тешко је оцијенити да ли се реалност осваја хоризонтално или вертикално. Може бити да се писцу чини да осваја реалност у ширину, а у његовом дјелу се, у ствари, само откривају дубљи слојеви његовог сопственог бића. Као у литератури уосталом, реалност се открива тако што се прикрива у метафорама: метафоре без реалности су слабе, а директно откривена реалност мртва.

Познато је како је то ишло код Киша, он сâм је то најбоље дефинисао. Од личних првих искустава, у дјетињству или младости у Раним јадима и Мансарди (Мансарда се сасвим уклапа у цјелину дјела, мада искаче из вјештачке цјелине породичног циклуса), ка доминацији очеве фигуре у Башти, пепелу, затим ка ускакању комада свијета у очев живот у Пешчанику, ка причи о самом свијету у Гробници и на крају, ка експлицитно метафизичким темама у Енциклопедији, или од личног искуства ка искуству вијека, како каже Киш. То је рекао, чини ми се, прије Енциклопедије, па би требало додати: од искуства вијека, као ванвременим искуствима љубави и смрти. Свако освајање прате нова форма и промјена угла гледања.

Тако се Киш суочава с реалношћу, или лагано открива поклапање своје несреће с несрећом свијета и, на крају, склад несреће свијета с метафизичким злом. Он није нашао Бога и није га утјешила никаква илузија, ето опет могућег објашњења за блискост са њим у великим несрећама.

Ово освајање реалности праћено је порастом песимизма и једним врло мистериозним процесом освјешћивања за које не можете рећи је ли у питању пораз или побједа. Примијетићете чак и у његовим интервјуима да се Киш креће од свезнања ка понизном незнању, од једне врло освајачке, скоро научничке сумње, ка помало религиозном ћутању – иако код њега нема ни науке, ни религије. Поштовао је и сазнања прве и осјећања друге, али је видио да је форма прве недовољна, а форма друге мртва.

Кишово познавање литературе заиста је било феноменално – и у томе је јединствен у историји српскохрватске књижевности – није претјеривао кад је тврдио да зна о литератури све што се може знати, али то знање различито излази из њега на почетку и на крају пишчевог искуства.

Прве теоријске књиге и интервјуи просто врве свезнањем и памећу, самоувјерено и немилосрдно то знање руши пред собом социјалне препреке, изазива отпоре свих врста, чак и данас кад читате те списе супериорност вас нервира. Као што није никад написао осредњу реченицу, Киш никад није рекао ниједну глупост. Има фраза које припадају илузијама епохе, али ништа глупо, или тромо, или офрље, или банално. Такав је до краја, али с временом губи вјеру не само у могућност комуникације са другим људима, него и у вриједност тог знања и кад је врхунско, то јест можда баш зато што је врхунско.

Његово схватање литературе је изразито романтично. Можда је тако код сваког писца који пише по унутрашњој нужности, а не слиједећи књижевни снобизам. Литература је могућност спаса, литература је додир са оностраним, литература је највећи пораз… Ријечју, нешто величанствено што кокетира с апсолутним, а признаје инфериорност, кад на то пристане, малтене из лажне скромности. То о великом поразу, о коме се говори поводом Џојса, то је врло романтичан став, јер се подразумијева нешто као пораз највећег витеза који је поражен због своје племенитости и осјећања части. Величина пораза би требало да је у складу с великим амбицијама модерне литературе, већим него код романтика, јер је модерна литература стала паралелно или изнад живота. Пораз те литературе, као и сваке друге, јесте извјестан, али ће можда бити мање славан него овај херојски који су књижевници сами за себе одабрали. Има нешто нездраво, превише надувено, лакомислено супериорно у највећој модерној литератури, и чини ми се, с крајем овога вијека, да ће та литература доста сурово бити смјештена у историју духа. Ништа неће помоћи, ни иронија, која је требало да буде спасоносно средство које обезбеђује присуство интелигенције и укуса – и иронија ће бити враћена на своје мјесто међу једнако вриједним и једнако ризичним средствима талената.

Идући за својом искреношћу много више него за литерарном величином, Киш је полако прелазио пут од овог естетског самоуверења ка обичном људском песимизму, кроз који је и његова литература добијала нову енергију и кроз који је, можда, унапријед освајао срца и својих лоших читалаца. Пуно је говорио о елитизму добрих читалаца и ја се са тим слажем, али вјерујем да би њему с краја пута – и данас, с оне стране – било много више стало до лоших читалаца, а на добре би био равнодушан. Ова тврдња је само моја одговорност и заснива се на најличнијем мишљењу о Кишу.

Од почетка до краја, у есејима и интервјуима, он говори савршено о улози мајсторства, образовања, рада, о значењу нове форме, али и о одлучујућој улози талента, о тајном механизму о којем ништа не знамо и који чини да је једно дјело велико, а друго није. У првом, освајачком периоду, да тако кажем, свога писања, има вјере, скоро оптимизма, који извиру из те освајачке сигурности у позивање једног великог заната и из поштења са којим се човјек бави занатом писања. У другом их више нема; расте, рекао бих, Кишово поштовање за силе које су изнад њега, а понизност се пробија кроз пишчеву искреност. У том процесу Киш клиза ка очајању, више нема ријечи да изрази трагично осјећање живота о коме је раније нашироко причао, а услиједиће завршна фаза у којој неће имати ни жељу да га изрази.

Он страда, јасно осјећа везу између неизлечиве болести и своје посвећености писању, али његова литература добија људскију сјенку, неку нијансу коју није смислило његово мајсторство него његова туга, а он сам добија топлину у којој ће га људи лакше препознавати.

На крају те своје искрености с којом је тежио истини, радикално одбацује литературу и умјетност уопште, без најмање жеље да говори о неком славном поразу, јер у тој тобожњој слави стварног пораза има доста фолирања. Литература му личи на прецијењени дио обичне људске таштине. И биће да није случајно што у овој завршној фази усваја врло немодерно стајалиште о супериорности морала над умјетношћу. То сазнање је психолошки драгоцјено, јер га усваја човјек који је заиста о литератури знао све што се може знати и који је литератури дао све што се може дати. Говори у интервјуима – ја данас знам да то није било успутно чаврљање – о томе да је његова литература човјечна, да он није на страни зла, никад се није играо књигама, ни људима. Ништа га, на крају живота, није иритирало као толико раширена идеја да је дјело изнад човјека, или да је литература изнад живота, или да је дозвољено направити и најмањи морални компромис у име стварања свог дјела. То му се чинило као толико срамотна претенциозност да није хтио ни да разговара о њој, само је оштрим покретом руке отклањао од себе бесмислице, као неку гадост која може да га упрља, као клопку коју није довољно јасно уочио за живота.

Овај зналац литературе заправо је излазио из модерне литературе, или из цијеле епохе модерности. Ни сам није знао куда је закорачио, али није више био у великим илузијама двадесетог вијека, било да је ријеч о литератури или о политици. Чак је за своје књиге говорио, мислећи на естетику коју су омеђили Џојс, Пруст и Борхес: сад су те форме мртве, али биле су живе кад сам ја писао моје књиге. Постоји слична анегдота с Џојсом на крају живота, кад каже да би ишао ка једноставности, али Киш је заиста био у потрази за новим начином писања. Доследније, можда људскије, било је уопште не писати.

Тако мени данас изгледају трагови Кишове духовне авантуре, његово освајање реалности, или пак пробијање духа кроз њега посредством литературе. То пробијање духа је можда таленат, онај мистериозни дио живота који се скрива између редова и који чини да будући људи препознају и пригрле понеког одабраног претходника.

(1997)