Глумац, шта је то?

Глумац, шта је то? Тражећи неко научно објашњење,  нашао сам само једну реченицу: „Глумац или глумица је особа која глуми.“ Глуми? Не каже ни шта му је то „глуми“.

На питање ко је и кад први истрчао на „даске које живот значе“ и почео да глуми, кажу да се првим глумцем сматра Грк Теспид. Он је 530. пре н. е. изашао на сцену Дионисовог театра, и први је који није само декламовао, него је глумио неку другу особу. Кажу да је то покренуло уметност глуме. Глумци су због Теспида називани теспидијанци. Њихова игра покреће напред, не само античко позориште у Грчкоj већ позориште уопште. Ту се приче више не причају само кроз песму и игру, већ кроз дела драмске књижевности, чији је процват глумачка игра поспешила.

Први професионални глумци појављују се у Енглеској крајем средњег века. До 17. века сматрало се срамотним да жена изађе на позорницу. Прва жена је глумила у представи у Венецији, у 17. столећу. Све до 20. века глумци се нису школовали за тај посао. Сматрали су их циркусантима, а звали су их: актер, трагед, комедијант, комедијаш, имитатор, глуматор, лакрдијаш, претварало, пренемагало, глуматало, претворица... Па како би се данас могла дефинисати таква особа? Свакојако. На пример, може се рећи да је то особа која је у стању да измени свој психофизички састав, да изађе пред публику и убеди је да је неко други.

Мени је усуд доделио те теспидијанце. Глумци су испуњавали читав мој живот, а на стотине их је туда прошло, од 1956. до 2023. Глумци... глумци... Боже, шта их је... (...) Чини ми се да их је око петсто. Међу онима који су нас напустили, неки су отишли млади, или на прагу зрелости, у самом бљеску каријере. Као да хитају на онај свет. Добри моји глумци, зашто? Не верујем да тамо нуде боље улоге. Не можете нас напустити тек тако – ваши филмови врте се непрекидно. За вама остају и приче о вашим особеностима, те пуно шаљивих згода и неумрлих духовитости. (...)

ПРЕПОРУЧУЈУ МИ НЕКОГ ЗОРАНА РАДМИЛОВИЋА

Сећам се из деветсто шездесет треће лепог успеха са три приче Ефраима Кишона. У првој бриљирају Љуба Тадић и Ирена Колесар, у другој Љубиша Јовановић и Перица Словенски. За трећу причу тражио сам партнера Бати Паскаљевићу. Босиљка Боци ми је неколико пута говорила:

– Имам једног пулена у позоришту на Црвеном Крсту. Нико га још не зна, а момак је одличан.

– Како се зове?

– Зове се Зоран Радмиловић.

Позвао сам тог Радмиловића. Била му је првина на телевизији, морао сам с њим да пробам много више него са осталима.

У Политици је писало:

Тако је Зоран код мене имао деби на телевизији, а кад следећи пут будемо радили, он ће се и оженити.

РАДМИЛОВИЋ СЕ ЖЕНИ

Беше 1966. година кад ми дадоше да режирам драму Провод Моме Капора. Радња се догађа у некад чувеној кафани Табор, која се налазила тик уз Каленић пијацу. Кафана Табор била је отворена читаву ноћ, ту су налазили уточиште десперадоси и ноћобдије, ту су сељаци чекали свануће, да у зору буду први на тезгама.

Главну улогу дао сам Зорану Радмиловићу, тада глумцу Београдског драмског. Лупао сам главу да му нађем партнерку, хтео сам Дравићку, али испаде да је заузета. Једног дана Зоран предложи:

– Узми ону Дину Рутић.

– Зашто баш Дину?

Одговорио је реченицом типично радмиловићевском:

– Заљубљен сам у њу три године дана.

Хајде да учиним човеку. Позовем Дину, она дође и на првој проби упознам је са Зораном. Очекивао сам да он крене у освајање Дине, будући да је говорио да је у њу „заљубљен три године дана“. Међутим, данима држимо пробе у тадашњој згради телевизије на Пашићевом тргу, а Зоран увек после пробе жури на неке представе или пробе.

За новогодишње празнике распустим екипу, на недељу дана. Онда се догодило нешто сасвим неочекивано. На прву следећу пробу Зоран дође у оделу са везаном машном, нешто неуобичајено за њега. После пробе, оде на представу на Црвеном крсту. Нас остале, као обично, Динин пријатељ Миша Блечић одведе у КПЗ на пиће. У неко доба тамо се појави глумац Томо Курузовић са абером:

– Знате ли да се Зоран Радмиловић данас оженио?

Дина пребледе и испи коњак. Ја му не верујем:

– Шта причаш!? Кад се оженио­?! Пре подне је имао пробу у позоришту, после подне код мене, а сад игра представу на Крсту.

– Е, у подне смо направили паузу, отишли у општину у Устаничкој, венчали га и вратили се на пробу.

– Не могу да верујем.

– Ако не верујеш, зовни кафану Ловац, тамо његов кум Деба Поповић спрема вечеру. Млада се зове Боба.

Телефонирао сам у кафану Ловац и чуо се са Дебом:

– Јесте, буразеру... Тачно је. После представе сви долазе овамо.

Кад је Зоран сутрадан дошао на пробу, пружио сам му руку:

– Младожења, нека је са срећом!

Прошао је поред мене мргодан:

– Иди, бегај!

Он је живот живео као игру, зато се од њега могло свашта очекивати. Иначе, за сваког би врло чудно било да се ожени другом, сад када је сваки дан са оном у коју је „заљубљен три године дана“. Али овај јуноша, дан после свог венчања са девојком Бобом, после те наше пробе први пут је отишао заједно са Дином, у коју је био „заљубљен три године дана“. Те вечери су почели да се забављају и остали су заједно до краја његовог живота.

Нисам се никад боље распитао шта се тачно десило за време новогодишњих празника. Како се он изненада оженио Бобом? Рећи ћу само оно што сам начуо. Наводно, Зоран иде улицом „у повишеном расположењу“, препозна га девојка, и он је, како се тада говорило „позове кући да слушају плоче“. Остану заједно неколико дана. Онда му на врата покуцају девојчини отац и браћа и притисну га...

Месец дана пошто смо снимили Провод, срео сам Дину и Зорана на Теразијама, кажу иду у биоскоп. Зоран предложи да седнемо код Градске кафане. После неколико пића њему није било до биоскопа. Каже јој да иде и гледа филм, он има „нешто да поприча са човеком“. Међу њима је настала распра. Ја сам се умешао и некако успео да их примирим и отпратим у биоскоп, речима:

– Дина, Зоране, по овоме видим да сте зрели за брак.

После шест месеци, стекао је право да се разведе, па су се њих двоје венчали. Пред Општином Стари град, младин отац, глумац Јожа Рутић, чекао је са камером осмицом да сними младенце. Кад су се појавили, Власта Велисављевић је пред камером рукама ударио клапу и најавио: 

– Свадба Зорана Радмиловића, други пут!

– Није духовито! – одбрусио му је Зоранов таст Јожа. (...) 

А ШТА СМО СВЕ СНИМАЛИ?

Радили смо баш доста. Давао сам му да игра разне ликове, сасвим различите карактере, комичне и драмске, и увек ме радовао оним што би као глумачко остварење дао.

Поменух да смо почели 1963, кад оба ступисмо у тридесету, Кишоновим Инкогнитом. Следе Горски цар Светолика Ранковића, серија Рођаци, Мирка Ковача, драма Провод Моме Капора.

У изведби поеме Огдена Неша Глумац је глумац..., поред Секе Саблић, ангажовао сам Зорана и Чкаљу, необичан глумачки дуо који би ретко коме пао на памет. Стихови Огдена Неша духовити, духовит је и превод ерудите Драгослава Андрића, а духовити су, сваки на свој начин и ова два сасвим различита глумца.

Два пута је гостовао код Милене и Драгана у Образу уз образ, и оба пута је био чаробан и у скечевима и у музичким нумерама. Радио сам са Зораном и Цецом љубавну преписку Тургењева са једном глумицом, али о томе нигде неког трага, па сам питао Цецу. Цеца је боље памтила па ми јави да се драма звала Елегија, да је она играла глумицу Савину, а Зоран Тургењева.

Онда је дошла на ред серија Више од игре, где је његов поручник Шљивић био упечатљив, драматски узбудљив лик. Суделовао је мањом улогом у драми Жака Поповића, Црни петак. Онда је у драми Тозе Влајковића Џангризало, играо насловну улогу особењака који се у фирми истакне у гашењу пожара, и због тог геста пошаљу га на море у туристичкој групи. То џангризало, тај изразити индивидуалац, никако да се уклопи у групу туриста, док га група, мало-помало приволи да и он скупа с њима блеји у оно што водич показује и објашњава.

Најобимнији посао који смо радили је серија Приче из радионице и филм – Шеста брзина, који је од тога настао. Ту је, уз Миру Бањац, Мићу Томића, Бату Живојиновића, Стеву Жигона..., суверено играо свог мајстора Животу.

Непосредно пред Зоранов крај дао сам му невелику улогу у филму Држање за ваздух. 

СЕЋАЊЕ НА ЗОРАНА У ВИШЕ ОД ИГРЕ

У серији и филму Више од игре играо је поручника из Првог светског рата Шљивића, који се прославио у Колубарској бици. Он је заборављеног хероја одиграо надахнут племенитим патосом. А усред такве игре, знао је да нас окрепи неком шалом. Рецимо, снимамо подужу, масовну сцену – на једној страни неки официр, иза њега чета војника, на другој Зоран, а иза њега сви глумци. Само официр и Зоран имају текст, а иза Зорана група угледних глумаца статира и буквално служи као рикванд иза једног аса. Сатима стрпљиво стоје, чак ни нервозни Ђуза не гунђа. У неко доба Зоран се окрене, одмери их, па ме замоли:

– Шоле, молим те, промени већ једном овај рикванд иза мене, досадио ми је.

Глумци у „рикванду“ отрпеше без сујете ту шалу јер личи на Зорана.

ПРИЧЕ ИЗ РАДИОНИЦЕ – СЕРИЈА ЗА ЗОРАНА

Редакција ме, преко моје воље, приволи да са аутомеханичарем Драгишом Крунићем напишемо серију о мајстору и о карактерима који се појављују у радионици. Испоставило се да Драгиша није само мајстор за аута, него је и песник, обдарен да уочава људске појаве.

Имали смо среће да главну улогу игра Зоран Радмиловић. А Зоран, у улози мајстора Животе, осећао се као риба у води. Волели смо то што радимо и снимање је било задовољство. О томе не бих даље.

Испричаћу један једини инцидент, у укупном раду са Зораном. Тај савесни професионалац, ипак се, један једини пут на снимању напи. И то због неспоразума. 

Уђосмо у јесен, и једног дана поче да промиче снег, па сцену напољу не можемо да снимамо. Ја никад не допуштам да ми пропадне дан снимања, ако не може напољу, снимаћемо нешто унутра. Са ужом екипом одем у суседство и нађемо неку собу, и одмах почнемо припреме. А Зоран је разумео да снимања неће бити и одмах се посветио пићу, у нашој приколици – бифеу. Ја залуд шаљем по њега прво асистента, па организатора, и ништа... Наљутим се и одем сам тамо. Видим Зорана на прозору приколице са чашом у руци. Кад ме спази, сместа скочи и похита к мени, глумећи да ме се силно препао. Видим да је добро пијан.

Обузе ме бес, почнем да вичем:

– Срам те било! Срами се! Отказујем снимање! – извичем се јако на њега и одем и договарам се са екипом за сутра. Зоран се врати у приколицу и са прозора поче да ми узвраћа:

– Срам те било! – у много разних интонација.

– Срам те било! Срамте било! Море, срааам да те буде!!!

Наравно љутња ме је одмах прошла, засмејао сам се са осталима. Сутра долази трезан. Кад је трезан, то је повучен и тих човек. Сетио се мог јучерашњег викања:

– Ау! Што си гадан кад се наљутиш!

Серија Приче из радионице емитована је много пута. После сам од серије направио играни филм, под називом Шеста брзина. Филм је разгалио публику и у пулској Арени. Зоран истремиран није седео са нама у ложи. Спазих га у бројној публици, а то су они који су без карте, па стоје са стране гледалишта. Зоран стоји међу њима, подбочио се, гледа екран и благо се смешка, док се они око њега грохотом смеју. Аутомеханичар и песник Драгиша Крунић, мој косценариста, доживео је леп тренутак – клањао се препуној Арени и добио леп аплауз. Једини је механичар који је то доживео. 

А ОНДА РАСТАНАК СА ЗОРАНОМ

Године 1985. снимао сам још један филм за децу, Држање за ваздух Слобе Стојановића. Овде је слабо познат, али је по свету добио десет престижних награда. Зорану се нажалост ближио крај. Дао сам му једну омању улогу, само да га охрабрим. Зоран је ту своју последњу улогу здушно играо. Педесетак дана касније, мој драги друг и незаобилазни глумац, Зоран Радмиловић је преминуо.

Зоран се први пут појавио на телевизији кад сам му 1963. дао улогу у комедији Ефраима Кишона.

Оженио се Дином, кад сам их 1966. саставио у Капоровој драми.

Последњу улогу одигра у мом филму Држање за ваздух. Два месеца касније у пулској Арени, траје пројекција тог филма. Зорана више нема, али Зоранову појаву на платну, хиљаде људи је дочекало снажним аплаузом, и Зорану одало последњу пошту.

ЈОШ ЈЕДАН БАТА

Већ рекох да су раније генерације глумаца имале нешто што се данас ретко среће, многи од њих су били сасвим особена појава. Међу њих је спадао и Бата Паскаљевић, мој некадашњи сусед и пријатељ. Он је припадао нашој првој послератној генерацији глумаца, коју су чинили Оливера, Раде, Љуба, Ђуза, Олгица, Власта... 

Бата се женио шест пута. Прва супруга му је била редитељка Соја Јовановић. Он је био познат као епизодиста, али му је његова Соја дала главну улогу у филму Сумњиво лице. Онда се он заувек вратио у епизодисте.

Већ сам поменуо тврдичлук Миће Томића. Рекао сам да је Батин тврдичлук онај потпуни, најтврђи тврдичлук. Бата се не би љутио што ово причам. Све тврдице крију да су циције, а он је о свом тврдичлуку причао анегдоте са пуно шарма. Ево једне његове приче:

– Кад је Славко Воркапић, холивудски филмски теоретичар, монтажер и редитељ, и у постојбини режирао филм Ханка, по причи Иве Андрића, највише се зближио са мном. Зближила нас је иста страст, а то је тврдичлук. Да видимо ко је у томе био тврђи... На снимању добијемо паузу за ручак. Сви људи из екипе, сви осим Славка и мене, поручују јела. Конобари им разносе наручена јела, а нас двојица седимо за празним столом, и гледамо како остали слатко једу. Вода нам иде на уста, али не дамо се... Ипак, ја не издржим и кажем: „Шта мислите, да нас двојица поручимо један сир?“ После колебања, и он се сложи: „Па, може један мали сир.“ Келнер нам донесе сир, поделимо га напола и поједемо. Остали заврше са ручком, плате и оду на снимање. Ми не устајемо, јер би пре тога требало неко да плати. А ко? Ја сигурно не – верује сваки тврдо. Пролази време, а ми седимо у празном ресторану и ћутимо... Конобар поспрема около и повремено добаци: „Ало, ту смо имали један мали сира!“  

Обојица ћутимо и зуримо около. Опомену нас још који пут. Кад му досади да нас опомиње, па приђе нашем столу: „Ту смо имали један мали сира...“ А ми и даље ћутимо. „Ало! Ко ће то да плати сир?“

Пролазе секунде у великој напетости. Ко ће имати јачу петљу? Напетост расте... келнер поново пита и чека.... Ћути он, ћутим ја... Ужас... И... он је имао јаче живце од мене! Ја сам платио.

Заврши Бата причу. А ја се сетим, кад сам био асистент, Лола ме пошаље у Крунску да видим што се Бата не јавља на телефон. Позвоним, појави се отац Зоја, љут:

– Нема Бате! Отперјао је у Каиро, за неком вртирепком!

„Вртирепка“ је барска играчица Бразилка Ренилда, која је наступала са партнером у Лотос бару. Бата је ноћима седео у Лотосу (не трошећи ни динар), гледао Ренилду и заљубио се тако силно, да је „отперјао за вртирепком“ у Каиро. Никад га не питах како је измувао џаба авио-карту, а сигуран сам да је није платио. Исто као што је бадава боравио у Каиру, спавајући на фотељи у холу наше амбасаде.

Отео је тамо Ренилду њеном партнеру, она му би пета жена, роди му сина Зоју. Прва беше Соја Јовановић, друга једна балерина, трећа Олга, касније новинарка Ђукић, четврта Снежана Михаиловић, која одиграла главну улогу у филму Суботом увече.

Бата ми је без устезања причао да су га тукле све жене, изузев балерине, а да је Бразилка имала најтежу руку. За Снежану није морао да ми прича. Једном сам био сведок кад му у Сунцу удари такву шамарчину, да се цела кафана окрену. Па кад га једне ноћи истера из Мадере све ударајући га кишобраном.

Кад је добио стипендију да у Паризу учи пантомиму код Марсела Марсоа, повео је и Ренилду. Па је било батина и усред Париза. Тада се тамо нађе и Соја. Кренуо је да се нађе с њом, а Бразилку је слагао, наводећи други разлог. Али она га је из потаје пратила, и кад се Бата састаде са Сојом, доби ударац торбе у главу. Чим се врате у Београд, Бати ђаво не даде мира, врати је у бар да му заради коју пару. Опет је „висио“ у бару, али брзо се све чешће кући враћао сам, јер би Ренилда имала нешто да прича са извесним господином. И Ренилда је, мало касније, отперјала у свет.

Шесту супругу, Фани, конобарицу, намерачио је после неке сахране у кафани Божур код гробља. Оженио се и остао с њом до краја живота. Успут нам је у кафић доносио рачун за дневни боравак хотела Парк, где је петком приводио матуранткињу Треће гимназије.

Једне љуте зиме ишли смо у Ниш да прославимо милионитог гледаоца Зоне Замфирове. Повео сам и Бату па смо обележили и његов осамдесети рођендан. Нико се други није сетио овога човека који је шездесет година веома присутан у јавности. На повратку из Ниша, Весо Крчмар, његова Драгана, Бата и ја застали смо на бензинској пумпи да попијемо кафу:

– Бато, напунио си осамдесет лета. Време је да нам први пут у животу платиш кафе.

– Немој, к'о Бога те молим!

– Први пут је болно, али преломи то у себи, буди човек...

У њему је тешка борба. Мисли се, уздахне, погледа конобарицу...

– Не треба, господине Бато, чули смо за ваш рођендан.

Утом му зазвони мобилни. Зачу се Фаникин глас, и њена честитка:

– Џукело, где си? С ким славиш осам банке?

И са осамдесет је силно жудео за улогама. Све наде је полагао у мене, свог комшију. Седео је у кафићу испред моје куће и држао ме на оку кад почињем неку поделу. Узалуд му говорим да немам улоге за глумца његових година, морао сам да му их измишљам и дописујем. Бата је читаво време, па и са осамдесет, свако јутро, и лети и по цичи зими, устајао у пет сати ишао на ташмајдански базен, тамо будио чувара да га пусти да отплива (џаба) обавезних 1500 метара.

На крају, на базену Ташмајдан хлор му нагризе кожу и створи раницу на стопалу. Он је са раницом ходао бос, док му ногу није захватила гангрена. Умро је у великим кошмарним мукама. Прави је севап што сам му пре тога, дописао улогу у филму Пљачка трећег рајха, и обезбедио да борави са екипом у Нишу колико жели, јер то њему беше последње. Преминуо је уочи премијере филма. Док смо се на премијери клањали публици, одали смо почаст тек преминулом Бати. На платну иза нас била је његова велика слика.

Написах неколико редова о особеном човеку и глумцу, Михаилу Бати Паскаљевићу, бојећи се да се нико други тога неће сетити.

МИЛЕНА

Знао сам да смо доста ствари радили заједно, али тек кад сам се латио да пишем ове редове, побројао сам све оно на чему смо сарађивали и тек тада схватио да сам ја срећник коме су се за то указивале прилике више него иједном другом колеги, на читавом овом простору. Није ваљда? Јесте богами...

Време које су проживеле наше генерације није било лако, није протицало у изобиљу, али било је у нечем богато. Било је доста особених личности у свим областима културе и уметности и спорта. У средишту јавног живота није била естрада. У жижи популарности били су песници, романописци, сликари, вајари, шахисти, спортисти, па и глумци. Довољно је било рећи Киш, Матија, Оља, Брана, Ђаја, Буле, Тирке, Мома, Пекић... па да одмах знаш и ко је та особа и које дело стоји иза њега.

А кад је реч о глумцима, довољно је било рећи Миливоје, Мира, Марија, Љуба, Зоран, Цица, Цига, Гага, Оливера, Ружа, Бора, Чума, Смоки, Милена... и одмах пред собом имате слику једног, не само сјајног глумца него једну сасвим особену личност. Ми и данас имамо добре младе генерације глумаца. Они су солидно школовани за глумачки позив и кадри су да га успешно обављају. Ако хоћете да споменете некога од њих, морате му рећи пуно име и презиме, па често и неку запажену улогу. Међутим, ако кажете Милена, ако Арсен Дедић запева: „Милена, Милена“ – нико неће питати којој Милени тај човек пева? Сваком одмах помислити на једну особену личност, једну једину Милену, Милену Дравић. На ону Милену која је појавом у Прекобројној напречац освојила гледалиште непатвореним шармом, неком магијом, која је деценијама одржава на врху, не само у историји југословенског глумишта.

Хтео бих да кажем пар речи о свом искуству у раду са Миленом на телевизији и на филму. Гледаћу да заменицу ЈА што мање употребљавам, али шта могу кад сам ЈА један од оних, који је имао привилегију да са Миленом заиста доста сарађује. Е па кад је тако, морам се похвалити да сам ЈА саставио Милену и Драгана (рукама) Образ уз образ. Тиме је много тога унапред одлучено о судбини тог шоу-програма, јер су Милена и Драган, онакви какве их је мајка родила, – а то већ деценијама понављам – пресудили успеху серије, својом харизмом, шармом, глумачким умећем, речју, племенитим и лепим садржајем, који је зрачио из њихових личности.

Сећам се носталгично тих далеких дана, када смо Милена, Драган, ја и сви сарадници, са узбуђењем и тремом кретали у авантуру звану Образ уз образ. Али, већ прва емисија наишла је на велико допадање. Напречац је освојио гледалиште читаве ондашње Југославије. Критичари из Загреба нису дозвољавали да их било ко из других центара претекне у хвалоспевима нашем Образу, истичући пресудну улогу неодољивог глумачког пара. Морам рећи да се Миленино име често појављивало већ у наслову свих тих написа. За свој прилог у монографији узео сам наслов пенегирика Образу Фадила Хаџића у загребачком Вјеснику, који гласи: Браво Милена! 

Учешће у шоу-програму подразумева да глумац има беспрекоран слух и да има дара за игру. Милену смо ангажовали као глумицу, нисмо знали како она с тим стоји. Кад види ти Милену – Војкан Борисављевић се хвали како из прве с њом сними сваки сонг Радовића и Ршумовића, и било који шлагер или староградску песму. Још пријатније изненађење приредила нам је у играчким нумерама. Испоставило се да је некад учила балет, па је, у тим нумерама, почела равноправно да наступа са професионалним играчима.

А још кад је Аца Јоксимовић обуче у своје хаљине, она просто заблиста, наступајући једнако успешно и у комуникацији са гостима, у некој музичко-балетској нумери, или неком скечу. По тој лакоћи са којом наступа тешко да ико може да наслути колико њеног озбиљног рада стоји иза тога. Цела екипа, која је радила Образу уз образ била је сведок колико је Милена велики професионалац у свом послу. Моје искуство у раду с глумцима, говори – што је у питању бољи глумац, то је већи професионалац, и обрнуто. И Миленин пример је и у нашој свакој следећој сарадњи то добро потврђивао.

Човек би рекао да је, у нашој сарадњи, рад на Нушићевој Министарки могло бити највеће искушење за Милену, с обзиром на то да се, после Бобићке, свако тумачење Живке министарке дочекује са скепсом, исто као што су после Лоренса Оливијеа, дуго сачекивали свакога ко се усуди да игра сваког новог Хамлета. Ту је Милена још једном показала да је истински професионалац, са свим оним што се под тим подразумева.

Био сам сведок колико је велику одговорност и трему осећала, колику је самосвест имала, пред каквим се глумачким задатком нашла. Два пута је добијала напад жучи и молила ме да одустанемо. Веровао сам у њу и храбрио је упорно да истраје. На крају, важно је да смо из тог грозничавог рада, са Миленом добили још једну Живку министарку и да је Милена улогу одиграла веома надахнуто и са истинским комичарским умећем. 

На крају, мислим да је једна од најлепших ствари у мом „вишевековном“ професионалном раду то што сам имао прилике да сарађујем са таквом глумачком и људском појавом, каква је Милена Дравић.