По Егејском и другим морима: Голи оток и друга егзотична острва štampaj

Као што људи с мора воле планинске врхове и зимске спортове тако ми, који смо детињство провели на висинама, волимо море. Фасцинирају нас и привлаче острвске земље, њихов карактер и начин живота, сазнање и могућност да се негде вековима живело у некој врсти одвојености од копненог света. Од најранијег детињства мене је занимала Грчка, земља у којој се на диван начин спајају моја површна интересовања за антику и љубав за острва. Након свог првог погледа на географску карту Европе, кад сам видео хиљаду сићушних мрља у том бескрају плаветнила питао сам се како та земља уопште функционише, од чега ти људи живе, како се одвија саобраћај, како се носи пошта, како тешки болесници иду код лекара, како се организују избори. Верујем да је и осећај отаџбине у Грчкој другачији него у копненим земљама, где је то осећање везано за један стварни или замишљени комад копна, за који верујемо да представља домовину. У Грчкој би то морао више да буде дух, наслеђе, осећање које, попут неког архетипског ткива, повезује сво то раштркано, суво, камено оточје.

На броду

На острва не волим да летим авионом, кад год сам био у прилици тамо сам ишао бродом. Брод је место које спаја две страсти: страст за путовањем и страст за мора и океане. На броду се понекад осећам као новорођенче у колевци и можда се, у том безбрижном љуљушкању, подсвесно присећам сопствених првих представа о свету. Не знам да ли више волим костуре старих, напуштених чамаца у некој грчкој луци, теретне трајекте који возе до усамљених јадранских острва, лаке рибарске барке што се љуљушкају у некој ували попут орахове љуске или споре градске венецијанске чамце који пристају на сваких стотину метара и плове као да стоје у месту. Хиљаду пута сам се провозао вапоретом кроз канал Канаређо и свака пловидба је била другачија. Никад нисам удобније спавао него кад бих, уморан, уснуо у том чамцу, на повратку са острва Бурано. У тих пола сата није требало ништа сањати, јер је сам тај пут изгледао као сан.

Док смо пловили од Скијатоса ка Скопелосу изнад нашег малог, туристичког брода су летели галебови, који су нам јели из руке. На путу од Скопелоса до Алонисоса пратили су нас делфини, повремено искачући из воде. На плажи Кукунарес у море је најпре допливало јато патака, а, на крају дана, до самих купача дошла су и два лабуда, са којима смо направили ретке, несвакидашње фотографије.

У времену кад је све на продају и ништа није случајно, тог лета на Спорадима имао сам утисак да и те животиње, у договору са нашим домаћинима, обављају неку тајну, унапред договорену мисију, у сврху промоције грчког туризма. Све је у нашим животима већ толико планирано да човек не може искрено да поверује чак ни у случајност појаве најобичнијег делфина у мору којим плови туристички брод.

Штавише, и само име брода било је такво да је свака случајност била скоро искључена. Брод се звао Свети Никола.

Путовао сам из Пиреја на Сирос бродом који је настављао за Парос, Наксос, Аморгос и још нека острва. Мало је рећи да сам уживао посматрајући обичне, једноставне, сиромашне људе како се, након обављеног лекарског прегледа или неког другог посла, враћају из Атине у та своја далека мала места, људе сасвим различите од слике коју човек има о некоме ко живи на Миконосу или Санторинију.

Тако једноставни, обични, сиромашни старци више су ме подсећали на моје рођаке из подголијских села, него на било кога у том блазираном монденском свету. Исте људе, исту слику, исте покрете и изразе лица могли сте видети у било којем српском међуградском аутобусу. Кад би човек искључио тон и кад не би чуо језик не би ни по чему разликовао људе из наших малих места и ове дивне старице и старце са тих острва, која представљају симбол луксуза и скупоће. За четири сата на том трајекту, међу тим једноставним људима са јефтиним коферима и скупим животним проблемима, нисам видео никога коме и сам не припадам.

На Сиросу, престоници кикладског архипелага, кад долази брод из Пиреја звоне звона и на православним и на католичким црквама. То није само поздрав том броду, то је поздрав и Пиреју, Атини, граду који је био Рим пре Рима, о коме се овде, у Ермуполију, више сањало него што се у њега одлазило.

У Линдосу на Родосу

На Акропољу у Линдосу, где слани егејски ветрови дању разговарају о миру, а ноћу воде бесмислене ратове, човек осети да се налази на крову античког света, на месту где оно што је људска рука направила, након две хиљаде година, изгледа као да га је створила природа. Кад се коначно успентрате на тај врх и погледате у бескрајно плаветнило пучине, уморни и задовољни, док вам је душа још у носу, ви без икаквог напора схватате да се налазите на брду на коме легенде о античким јунацима делују као стварни догађаји, а ваш сопствени живот изгледа као сан.

Да бисте имали прави утисак о уметничком савршенству антике, јединству човека и природе, архитектонском савршенству храмова у неописивом амбијенту природе, морате отићи на Родос и попети се на тај Акропољ, који, у односу на онај у Атини, изгледа као ауторски у односу на холивудски филм.

Миконос и Делос

На Кикладима је најлепше оно што најчешће немамо у глави кад помислимо на тај архипелаг у срцу Егејског мора. Жуте, каменом поплочане улице на Сиросу, храм Пресвете Богородице на Тиносу, безбројне мале цркве на Миконосу. Оно што видимо у туристичким каталозима само је украс, додатак ономе што је стварни живот, много богатији и занимљивији од скупог, а у исто време тако јефтиног туризма. 

Овде човек може да разуме Јосифа Бродског који је тврдио да туристима у кратким панталонама, током лета, треба забранити улазак у Венецију, да својим изгледом не скрнаве лепоту овог старог града. 

У природи и у друштву има понекад невероватних супротности. Једна од њих су Миконос и Делос, два острва која географски не могу бити ближа, а историјски и филозофски представљају симболе два сасвим различита погледа на свет, на живот, на туризам. Онога ко летује на Миконосу суштински не занима Делос, та гомила камена из античког времена са којом се данас не може урадити ништа практично, осим да се човек поред ње фотографише. Онај ко путује на Кикладе због Делоса у суштини презире онога ко летује на Миконосу – тај блазирани, фирмирани полусвет пун пара и неке нездраве жеље за показивањем.

Та два острва, та два супротстављена света међутим, вековима стоје једно поред другог, као суседи који некако успевају да помире те супротности. Околности су се, током историје, мењале. Некада је Делос био центар света, ту је била прва античка берза, прва велика лука, велико светилиште. Данас је он само излетиште, обавезни туристички додатак људима који летују на Миконосу.

Не би се, наравно, могло рећи да је Миконос данас оно што је некада био Делос, али неки осећај да су се ту ствари окренуле наопачке никако ме не напушта док се мој брод, на путу са Миконоса на Сирос, провлачи поред острва на коме су рођени Аполон и Артемида.

Са високе платформе тог ферибота, док су ниски, тамни облаци изнад узбурканог мора најављивали долазак олује, са муњама које су севале са свих страна и тешком грмљавином громова, учинило ми се да чујем рику лавова са Делоса, као доказ да је лепота онога што се налази на том острву равна узбудљивости највећих природних појава, важнија од живота и од смрти.

Миконос, тај монденски рај о коме сањају фенси туристи из читавог света, у суштини подсећа на сценографију за неки скуп холивудски филм, привидан и варљив као што је и свака сценографија привид. Био сам тамо у пролеће, пре почетка туристичке сезоне. Град је био полупразан и све је одзвањало од удараца чекића, стругања тестера, шуштања молерских четки, које су фарбале у бело сваки комад челика, дрвета и бетона.

Слушајући те прозаичне звуке и гледајући те мајсторе који су се мували около, имао сам неодољиви утисак да се припрема неки сајам или сценографија која ће послужити у току снимања, а после ће је неко поново размонтирати, остављајући сиромашан призор искоришћеног материјала, рашалованих дасака и празних напуштених соба.

Ти мајстори, са белим флекама од креча на својим плавим комбинезонима, били су сасвим обични, једноставни, ни по чему различити од других мајстора, а толико различити од гостију који ће за који месец нагрнути у ову незваничну престоницу хедонизма „светског џет сета“.

Није случајно што се најважнији део Миконоса зове Мала Венеција. Не само да овде, као и тамо, лако можете да се изгубите у кривудавим, уским уличицама, него, као и у Венецији, имате утисак да овде нико не живи, да су сви људи овамо однекуд дошли. Међутим, за разлику од Венеције, у чијим празним кућама још одзвањају неки прошли векови, на Миконосу човек има утисак да се креће у некој фатаморгани, која није заснована ни на чему стварном, осим на потреби за профитом. 

На Тиносу

У само предвечерје Другог светског рата Лоренс Дарел je био на Кикладима. Након боравка на Миконосу, чекајући повратак у Атину, одлучио је да посети острво Тинос, баш на Дан пресвете Богородице, када хиљаде верника из целе Грчке долази да посети цркву Богородице Тиноске, једно од највећих православних светилишта у овој земљи. Два сата пре него што ће Дарелов пароброд упловити у луку Тинос, тог кобног 15. августа 1940, једна италијанска подморница потопиће у том пристаништу крстарицу „Ели“, понос грчке морнарице, „сву окићену заставама, од главе до пете, у част Богородице“.

Док је, након потонућа овог брода, гледао „велику локву тамног уља на мирној површини мора“ Дарел је видео гнев на лицима људи и, у тишини која је тамо владала, осетио „језиво ћутање“ које му је говорило да је „ова тешка, смртна увреда погодила право у дубину грчког срца и да се могла избрисати једино ратом“. У атмосфери на Тиносу, након те трагедије, провлачећи се међу хиљадама верника који су се припремали да, на коленима, превале пут од луке до цркве, Дарел је осетио далеки одјек антике. „Било је то као у време персијских ратова, када је мноштво људи који су срдачно мрзели једни друге, изненада одлучило да се прикључи војсци за једно поподне и да растури персијску флоту.“ Дарел је те ноћи остао на острву и, са хиљадама верника, препешачио тај пут, бележећи чак и чудесан догађај да се једној глувој девојчици изненада повратио слух, „што је представљало охрабрујућу новост за паћенике који су чекали свој ред“. Месец дана након те ноћи, у Грчкој је почео Други светски рат.

Осамдесет три године након овог догађаја, схвативши да ћу морати непланирано да проведем још неко време на Миконосу, у најискренијем уверењу да човек нема шта да ради, ван сезоне, на том малом острву још два дана, одлучио сам да одем на један дан на Тинос. Време је било лоше, дувао је ветар и чинило се да ће сваког часа почети олуја. Госпођа у агенцији која продаје карте рекла ми је да ће брод испловити, али није сигурно да ћу моћи да се вратим и да ћу, у случају већег невремена, морати да останем тамо да преспавам. Купио сам карту на свој ризик.

Тинос је једно од оних острва које се, на први поглед, ни по чему не разликује од стотину других које сте посетили или сте поред њих само прошли. У тој свакидашњој обичности почива његов шарм и лепота која вас осваја неприметно, без наметљивости. Кад се искрцате са брода и из луке погледате уз широку, праву улицу која води ка врху брда, на њеном крају видите, међу облацима, куполу цркве Богородице Тиноске, саграђене у најважнијој години устанка за ослобођење од вишевековне турске окупације. Уместо тротоара, са једне и друге стране те широке улице постављен је тепих, уска текстилна стаза којом верници треба да препешаче на коленима свој искушенички, поклонички пут од луке до цркве.

Та стаза, којом верник треба да прође, са улице вас води на високо степениште од белог мермера, са кога се спуштате до улаза у цркву, у којој вас такође чека тепих са старим, оријенталним орнаментима, излизаним и избледелим од колена и дланова верника који деценијама, сваког 15. августа прелазе овај пут. Кад одозго, са тог степеништа погледате низ улицу, доле, на њеном крају видите луку и море, које за људе са Тиноса, представља једину везу са светом. У цркви није било никог. Само тишина, мирис тамјана и мир. Запалио сам две свеће, за живе и за мртве, са уверењем да се налазим на месту које можда никада више нећу видети.

Док сам се спуштао ка пристаништу почела је да пада киша, уз ветар који је доносио невреме са свих страна. Осетио сам најискреније уверење да је неко учинио да та киша, упркос свим прогнозама, почне да пада тек након што ја обиђем све грађевине у пространом предворју цркве Богородице Тиноске. Доле, у луци, стајао је стари брод – верна реплика крстарице „Ели“, коју је италијанска подморница потопила у дану кад је овде боравила његова екселенција, писац Александријског квартета. Искрцао сам се на Миконосу, пола сата после поноћи, мокар и срећан, као што буде човек који понекад верује у смисао и лековитост патње. 

На Канарским острвима

У средњој школи, опседала ме је мисао о Индонезији, Филипинима, Океанији, земљама у којима живе насмејани људи са косим очима и жене са венцима од цвећа око својих лепих, метафизичких глава, на којима светле црне, очаравајуће очи. Маштао сам да обиђем сва та острва у малом, плитком, дрвеном чамцу, иако су већ постојали трајекти и фериботи којима се путовало са једне на другу обалу. Коначно, као сваки скоројевић, желео сам да видим Хаваје, тај вулкански део Америке, са именима градова у којима самогласници пливају усном дупљом као сурфери на таласима Пацифика.

Боље сам разумео старог, доброг Сарамага, који је отишао да проживи своје последње године и умре на канарском острву Ланзароте, него Мишела Уелбека, који је о некој љубавној авантури на том острву написао једну јефтину књигу.

Хиљаде небеских тела у стотину необичних облика на сликама Жоана Мироа плове његовим платнима као комете и метеори, не изазивајући никакво страхопоштовање, него само осмех и задовољство. У Мироовом атељеу на Палма де Мајорки, са гомилом разбацаних предмета, боја и штафелаја, влада неред, али његове слике одају утисак савршенства којем је раван само свемир.

За сваког другог сликара могли бисте да кажете да је понекад нешто радио са напором, само код Мироа имате утисак да су се слике рађале саме од себе, да су настајале као што настаје живот.

У месту Икод де лос Винос, високо у брдима канарских острва, испод самог врха вулкана Ел Теиде, једне јануарске недеље ушао сам у локалну цркву. Није ме изненадило то што је свештеник беседио нешто против Кока Коле и америчког империјализма, изненадило ме је то што је та црква била препуна.

Стотине људи у том селу на крају света, где, кад погледате географску карту, мислите да нико не живи, осећају недељом пре подне потребу да оду у цркву, упркос кућним обавезама, старости или болести.

Потреба за вером јака је колико и потреба за животом и тога човек постане свестан тек кад отпутује у неке далеке земље и сасвим непознате пределе.

На Голом отоку

Једно острво је у нашој кући, од мог најранијег детињства, имало посебно место. То је оток на којем је мој деда провео две најузбудљивије године сопственог живота. Будући да је он, као и сви други затвореници, приликом изласка на слободу, потписао изјаву да до краја свог живота неће изговорити ни реч о ономе што се тамо дешавало, колико ме је копкало шта се тамо догађало, толико ме је занимало како је изгледало то острво на коме нема ништа осим камена и шума морских таласа.

На изложби о репресији и послератним жртвама југословенских комунистичких власти, коју је у Историјском музеју у Београду приредио Срђан Цветковић, у делу посвећеном Голом отоку, једна просторија била је уређена као голооточка ћелија. Са звучника у тој просторији чуо се само шум хладних морских таласа и повремени крик галеба, тако да је посетилац могао бар на тренутак да осети ту језиву атмосферу у којој је мој деда провео две и по године свог живота.

Након његовог повратка са Отока, сваког месеца у нашу стару кућу је долазио човек у краткој, црној, кожној јакни за којег сам мислио да му је ратни друг. Пре него што ће он доћи отац би рекао мајци „данас ће доћи онај човек, ти им само скувај кафу и изађи“. Ја сам, међутим, једном остао у соби, играо се поред пећи и слушао разговор, мислећи да деда препричава том „другу“ своја ратна сећања, не схватајући да он, уствари, одговара на питања.

Кад сам једног лета, током распуста који сам проводио код њега на селу, нешто забрљао, деда ме је, на моје изненађење, тако истукао да сам и ја, на сопственој кожи, осетио суровост голооточких метода преваспитавања. Тек кад сам недавно, на тој изложби, чуо шум морских таласа и језиве крике голооточких галебова, више од педесет година након тог догађаја, опростио сам деди те батине, које су повредиле у мени ону врсту осећања која немате чак ни за своје родитеље, него их чувате само за деде и баке.

(из књиге Продавница магле, Службени гласник, 2025)