Али када би Звонко Богдан снимио ове Балашевићеве песме, е то би било нешто… štampaj

Знамо сви: равница, салаши, „коњи који јуре", чезе, трајни осећај прошлости, до пасатизма, војвођанско обиље и плодност, земља без глади и земља панонске интринзичне меланхолије... све је то Звонко готово самостално инаугирисао у нешто потпуно препознатљиво, у засебан жанр, у „блаудрук" посебне културе једне регије (у правом смислу речи, не овом данашњем, одбојном), до клишеја. И тако деценијама.

Због тога се све углавном и исцрпљивало на тој површини – и кад се слушало, а много га се слушало, мало се истински мислило о певачу и о свету који је доносио. То је велика грешка. A Звонко је доносио осећај пријатне уљуљканости, потиштености која лепо боли и незлобних, допуштених, умерено ласцивних шала које свако разуме, шала какве могу да настану само у једној ситој локалној култури.

Звонко Богдан учинио је заправо нешто изузетно: он је био тај који је ту културу кодификовао као препознатљиву. А кад се појавио био је у ствари оригиналан, што је парадокс – одиграо је трик, мимикријски: играо је као певач на сигурно и препознатљиво и врло брзо добио. Можда нико није брже постао класик од њега.

Старији од свих

Кад се јавио као певач на плочама почетком седамдесетих, његов глас и стил били су одмах, од почетка, „стари", застарели, изван времена, у старту самом демоде – као оне фотографије мушких модела са „фен каре" фризурама по берберницама у провинцији. Нешто што никада није било модерно, што је трајно носило патину. Али, кад је та патина настала?

Звонково певање у ствари није народно: то је стил између глуме и театра (он је, не заборавимо, и студирао глуму), нарочитог манира где се учтиво шлагерашко, на моменте готово шансоњерско, меша с народним стилом севера Србије и Панонске регије. То је стил какав се пева по чардама и ресторанима, једна смеша словенско-мађарска, аустроугарска и српска, буњевачка и румунска, и ко зна од чега још састављена. И тај његов глас и стил, као такви, од почетка потпуно исте стилизације, боје, рас-та-вље-не дикције и фразирунга, преживели су, непромењени више од педесет година.  

И певач и његов репертоар остали су деценијама „окамењени", фосилизовани, непроветрени, необновљени и утврђени милион пута, по аутоматици бескрајних вечери певања, у распону од ресторана до најбољих концертних сала; од хотела „Унион" у Београду, до најпрестижније, отмене концертне дворане „Лисински" и, у каснијим годинама, до ресторана „Пивоваре" у Загребу.

Звонко Богдан је староградска музика

Звонко је остао пре свега синоним за староградску песму, извођач и стилиста по којем су се моделирали небројени певачи и оркестри, а онда и за, наравно, мађарско-циганске поскочице бржег темпа: „Кад сам био млађан ловац ја", „Фијакер стари", „Нема лепше девојке" „Крај језера једна кућа мала", „Ево банке цигане мој", бескрајно смешна „Седила сам за машином шила сам" (у наставку обавезно, капоровски, мађарски акцентовано – „питало ме официро чијо сам"), у измени с аустроцентричним „драјфиртловкама", или спорим двојкама пуних кампанилистичке, локалпатриотске и фолклорне реторике – „Еј салаши", „У тем Сомбору", и сличне.

И за, изнад свега, баладе: „Имам једну жељу", „Ти би хтела песмом да ти кажем", одистински дивна и непролазна „Већ одавно спремам свог мркова", с чудном, а тако често касније копираном мелодијом. Песма без које, чини се, не би било ни највећег војвођанског и, након Арсена као самог модела за правац, највећег југословенског кантаутора, нашег недавно отишлог новосадског дива. Аутора који ће свесном цитатношћу и високом генерацијском освештеношћу, подједнако озбиљно и с неком врстом персифлаже, хуморно, уз други кључни утицај – онај Мике Антића -  од ионако хибридног жанра направити неке од највиших песама наше свеукупне песмарице.

Незаобилазно, Звонкове су биле и класичне романсе, где се хунгаризована тоналност меша са словенском лириком, као у „Јесен стиже дуњо моја", божанственој „Цура биће жена", или у „Тужна је недеља". Певао је чак и севдалинке, на свој начин, одмерен, лепом фразом, понекад у ироничној игри порекла тих песама – босански печат и звук севдаха у „Крадем ти се у вечери" донео је Химзо Половина, али ју је писао Војвођанин и класични композитор Петар Коњовић.

Певао је Звонко и мађарски, наравно. И сјајно: превеселу „Te merav"; или би почињао на српском – „Та твоја сукња плава, због ње ме боли глава сваки дан" – па настављао и пребацивао строфу: „Kék pettyes rakott szoknya, mért lettem a bolondja, azt kérdem..."

И кад се погледа, Звонко Богдан нас је чувао и чува од нашег типа балканске помахниталости. Мера, увек мера, дискреција, успореност, невикање, меланхолија мађарских прогресија умекшаних словенским нежним и топлим печатом.

И његове песме и мирни глас у тоналитету говора, с увек једнаким вибратом над зујем тамбурица у позадини, нарочито док га је још пратио уистину јединствени цигански примаш Јаника Балаж са својим оркестром – све то доноси тако потребан смирај и ширину, панонску дакако.

Код Томе Здравковића, на пример, све је било отворено, раздрљене кошуље и душе, све на столу (дословно!). Код Звонка Богдана ствар као да је обрнута. Ту је толико уздржаности да се онај мистериознији, скривенији део једва и некако нелагодно појављује: ситне тајности, ауторске, идентитетске, испадају као цекини из лалошког капута. И добро да је тако.

Војвођански тон

Никад није било сасвим јасно које су од песама које је Звонко Богдан певао биле народне, кафанске, наслеђене или спасене, а које је он потписао или које му се приписују – уосталом и оне саме најчешће су лепљене од мелодијских мотива, арија и музичких реченица ко зна с колико места сакупљених, редовно с приметљивим мађарским утицајем.

Главна и препознатљива особина мађарске музике, поред нарочите хармонске гесте и акордског следа, јесте што акценти падају као и у језику – по правилу на први слог. Тиме се с хармонијском оригиналношћу добија и карактеристична ритмичка „монотоност" у непрекидној правилној слоговној измени „наглашен-ненаглашен", што у комбинацији тритона даје дактилски ритам.

Пробај, слушаоче: скоро свака Звонкова балада „војвођанског" тона, свака хунгаризована тужбаљка или бржи словенизовани чардаш, има овај ритам и стопу или њихове варијације.

С оваквим посебним стилом и репертоаром, наступа, „тезги", како год, није недостајало. С много посла дошла је рутина, с рутином и стагнирање, што он изгледа није примећивао. Као ни то да је, не знајући, не марећи, тако учаурен, из ресторанско-хотелског лимба утицао у међувремену на читаву генерацију – али не само на певаче сличног, народног и неостароградског стила, него на кључну генерацију рокенролера и кантаутора.

Чак и најуспешнији од свих, „врховни командант", за своје Бијело дугме је узео један Звонков равничарски весели жал, accelerando полку „Еј жалим жалим (биће мени жао, жао)" – и претворио је у спори и тешки, моћни хардрокерски рефрен големе снаге, где се, филован гитарским „power" акордима успоставља необичан, нечувен амалгам – кроз лавовски урлик Младена Војчића Тифе, горким, кроз зубе растављаним слоговима: „О-ох!, биће ми жао, биће мени жао, жао...узеће је други!" (где овај крик у речи „други" модулира у ковердејловске висине и мелизме, атмосфером једне касноромантичарске, мушке, поштено мачистичке патње), све до резолуције и помирења: „...узеће је, моја бити неће".

Велики повратак

Кад су времена постала очајна, нестао је негде Звонко Богдан, у северну измаглицу, ка свом салашу и коњима (кажу да је био одличан џокеј), својој ергели, да се макне од свега, и дуго је требало да се поново појави.

Требало му је освежење, требала му је промена. То се догодило тек кад је све отишло дођавола, након наше катаклизме, након колективних и личних трагедија, које нису заобишле ни великог певача. Песма је могла доћи тек кад је мир поново дошао. И тај дах свежине сви су осетили, али промену у певачу нико није приметио.

А промена се десила кроз два момента, две нео-романсе: једна је била написана за њега посебно, а друга је била обрада тек објављене туђе песме за тв-серију, композиција у тандему два аутора, два негдашња највећа тинејџерска идола Југославије који су у међувремену постали најпознатији професионални songwriteri овдашње културе. Обрада каква се овде до тада није чула.

Најпре је дошла песма која га је извукла иза стакла метафоричког естрадног музеја. Тај сасвим рецентан стандард, истински нови класик наше музике звао се, преметаљком и игром значења – „Ко те има тај те нема", из пера талентованог Банета Крстића, вође пријатељски безопасног Гаравог сокака. Песма за коју је најпре требало невољног и индиспонираног певача убедити да је уопште сними.

Ил се дирну ил се не додирну

Песма почиње и самонајављује се гласом као (ауто)посвета, као ода: „не може се ухватити... сенка" – и тек ту креће оркестар. Као да музика каже: ово је онај Звонко Богдан којега сте узимали здраво за готово толике године. Е сад више нећете. Све је скоро пропало, читави светови су нестали, нестала је и стара, велика држава, и све се дели, скоро све смо изгубили, све је страшно.

Али – време је да се поново живи, да се поново тихо слави живот, да се поново запева. „И пјева и пива", како Звонко, мрву демагошки, али не мање важном поруком увек каже на својим концертима. Да се пева, тихо и одмерено, људски, да се слави лепша, недостижнија, романтичнија љубав. Као некад уосталом.

Зато: „Ко те има, тај те нема, ко те нема тај те сања, ко те сања тај те љуби, а ти о том појма немаш...". Духовито, нежно, народски дубоко и просто у исти час, песма коју је немогуће не приметити и немогуће да не остане у уву. Песма – афирмација живота; песма – доказ да смо још живи, и још понекад нежни, чежњиви, с потребом више, макар неиспуњене љубави.

Колики су то осетили.

На питање која му је песма нарочито драга, покојни Џеј Рамадановски запевао је „насуво" – „Ко те има, тај те нема...", и одмах мангупски питао новинарку: „Лепа је песма, јелда?".

Џони Штулић у Холандији, у свом „lo-fi" стилу последњих година снимио ју је међу десецима класика наше песмарице, једнаким посвећењем, безречно је уврстивши у канон.

На једном телевизијском снимку из загребачког „Лисинског", оркестар хрватских тамбураша, са својим звуком који сваки пут кад се зачује служи као политичко-идеолошка порука, као „означитељ" самоправичности и страдања из последњег рата, након серије домољубних будница и обавезно оне о „равници", засвирао је одједном „Ко те има...". Атмосфера самонаметнуте скрушености и усиљеног пијетета променила се у часу и нешто је топло и добро заструјало двораном, нешто животно и тихо радосно. Хадезеовска политичка првакиња, жена старинске, „рубенсовске" раскошности, румена у лицу, у првом је почасном реду запевала с оркестром, ни не скривајући одушевљење.

Само моје мисли по равници путују

Овом песмом је Звонко обновио своје певачко и извођачко постојање, свој, како Американци кажу, „разлог за песму".

Није стало на томе.

Годинама касније, доћи ће му и та друга – невероватно, још боља песма. За серију „Вратиће се роде" која је и сама међаш своје врсте, могуће једини засад потврђени рецентни класични комад телевизије, Саша Лошић, вођа сарајевског Плавог оркестра („у расејању") и другар му Момчило Бајагић Бајага направили су песму „Ти се нећеш вратити".

А онда је неочекивано, за неку поподневну забавну емисију РТС-а, Звонко уживо извео ту песму са својом малом, савршено уиграном тамбурашком капелом. Од првога такта чуло се да је у питању ремек-дело изведбе. Све му је легло у тој песми.

Претходна, песма-међаш „Ко те има тај те нема", била је заводљива игра и неодољива вербална преметаљка, са својом текстуалном градацијом, на оној тачки клацкалице између љубавне филозофије и нонсенса.  

Сад је први пут  Звонко пак имао и савршено заокружен, занатски мајсторски начињен текст – уметнички, а не фолклорни клишеј, колико год се песма географски представљала већ у првом стиху:

Од Баната према Срему
ниско облаци
ноћ се спустила
па се не види

Само моје мисли
по равници путују
ја их пошаљем
ал се враћају.

Уз музику, молска песма је урођеном меланхолијом свога аутора постала још тужнија и помиренија.

 „Ти се нећеш вратити" уметничка је песма дакле, слојевита панонска шансона, инстантни, силно интелигентни евергрин. И песма која не би била више од фусноте да је остала у изведби аутора.

Зато, Звонко је њен коаутор, заправо њен прави отац. Он ју је посвојио, сигурно, самоуверено, законом километраже и искуства, као у оним ретким примерима кад извођач отме познатом аутору рођену песму; као Џони Кеш што је присвојио „Hurt" алтернативној звезди Тренту Резнору, као Џенис Џоплин „Me and Bobby McGeе" Крису Кристоферсону, као Џеф Бакли „Hallelujah" Ленарду Коену, као Џони „Партизана" Ленарду Коену.  

„Равно, нигде брда све је равно, равно ми је све..." – спори равничарски „шафл", Лошине меланхоличне мелодијске линије и Бајагин филигрански текст духовитих измена у строфама, дивне динамике и међуигре речима и раздвојеним фрагментима спрам наслова који је уједно и комплетан рефрен. А тај оркестар Звонков како ју је само свирао уживо – тамбураши након рефрена, смерно, тихо, само инструментално понове рефрен и форшпил, с пар декоративних соло нота изнад и између пригушеног звона тамбурица, прима и берде, изнад њиховог савршеног срастања.

Све је спојено у целину пуну нарочите горко-слатке атмосфере и културалних алузија, од Саше Петровића, преко Бијелог дугмета, до Кустурице и југословенске верзије магичног реализма, а све уклопљено у трајан, непогрешив војвођански, равничарски кадар, у рам платна пуног сфумата са сликом без оштрих обриса и белине и ноћи:

Хајде ноћи тихо, тише
ситни тонови,
да се никоме то не понови.

Брује жице, срце трне
гром те погоди,
то се догоди ил не догоди.

А ти, на белом перју заспи ми...

Сва од кратких и једноставних, већином само једносложних и двосложних речи, продужених широким, певним мелодијским линијама и необичним паузама, шансоњерским управо – у читавом рефрену од шеснаест речи само су две речи од три слога  -  у показној вежби најтеже једноставности коју аутор може да постигне:

Јер, у твоме срцу већ.. одавно, други станује.
Еј кад би знала ти... колико требаш ми. 

Бајага је у неком интервјуу брзо реаговао на обраду. Осетило се да није само поласкан и карактеристично дистанцирано пристојан у хвали и узвраћању комплимента. Не, деловао је... дирнуто. Као да је осетио да поред големог и тако дуготрајног успеха, тек сад се уписао у класике, тек сад му је песма Звонковом обрадом постала оно чему се сви кантаутори надају – да песма, без обзира на знаног творца, постане као народна.  

Ако би било безобразно и неодговорно тврдити да је то најбоља песма, а оно је сигурно без сумње најбоља изведба неке новије, новонаписане песме у овом младом веку и миленијуму досад,.  

Албум који недостаје

„Након свега, преживеће мирни", као да ова песма и уопште сва Звонкова музика кажу. И они мудри. О Звонку Богдану можда зато, што је наравно иронично након оволико речи, сада не би требало много писати. Него намерно ћутати, „да не чује зло", након свега што нам се догодило протеклих годину, након толико губитака.

И онда једним готово магијским ритуалом пожелети да буде оно што човек помисли: он је једини, чини се, пред којим, ако буде мало среће, снаге и памети, без обзира на године, стоји још певачких домашаја. Зато треба одаслати негде горе, „у ваздух", све добре енергије и пожелети му сасвим озбиљно и конкретно: фигуру неког домаћег Рика Рубина, који ће у длаку једнаким продукцијским методом с последњих шест албума Џонија Кеша направити исто, а да не размишља секунде даље.

Још конкретније, ево предлог, сасвим озбиљно мишљен: има направљена већ готова матрица – једна велика плоча великог Балашевића, насловом „Напослетку". Кад већ није успело за живота новосадског гиганта (остаје трајно нејасно зашто њих двојица никада нису сарађивала), под његовим надзором, тај албум, комплетан, од прве до задње песме, и аранжмански и продукцијом, музиком и текстовима, сензибилитетом и блискошћу већ у помисли, у примисли, у машти, легао би Звонку као комотан шешир. Ма, да је да плочу само отпева још једном на свој начин, добили бисмо једну од оних ретких ствари где је баш све на месту, тачно како треба.

Замисли слушаоче и то, пробај. Замисли како својим великим, препознатљивим, рутинираним кезом, на другу песму по реду, "Син јединац", онај брзи чардаш крене весело, шеретски, глумачки, са све лалошким спојем изговора слова „ч", са швапским речима, православним празником и буњевачком икавицом коју је неумрли Ђоле тако чаробњачки уплео „ди треба":

Стара ствар у Новом Бечеју...
слава је за Госпојину,
не знате ви моју Нину...
деце нема, па ме воле као матера...

Придвече до цркве тркне...
за покојним стриком шмркне...
а све брине да ме у шпацирунг натера...

Или чујмо Звонка у менуетском „Михољском лету":

Бегеш у грудима удара
бије у бронзане жице
у џепу сретни стакленац -
ко оно новчић и зденац.   

Мала врачка, да нестану сви
а она бане ко лупеж,
и проспе му косу
у лице...

Или, у „Последњој невести", као за њега рођеног обраћања примашу:

Полагано, Шањи-бачи,
ти си знао шта ми значи,
ко да хеклаш паучину врхом гудала.

Па да дигне глас, драматски, у финалу:

Кад пред црквом баци букет,
нека падне, као уклет
нека буде задња што се удала...

Иде, а?

Наравно да иде. Као рука у (џокејској) рукавици, као меланхолија у равници, као доброта у овој музици.

Будућност би у том смислу, наиме, још увек могла бити Звонкова.