Луис је имао само једну ману – није знао колико је добар štampaj

Луис је као музичар и као извођач имао комплетан "пакет": музичко мајсторство, јединствен тон, техника и звук, али и имиџ - обријана глава и дуга брада, обувен у сандале и у типичним дугим хаљама на габаритном телу; знало се од почетка да нема начина да не успе.

Имао је једну ману - није знао колико је добар, колико заправо вреди. Себе је увек доживљавао најпре као занатлију, а не као уметника. Зато, након што нас је пре четрдесет година потресао тужбалицом Не куни ме, не ружи ме, мајко, песмом-заштитним знаком, вратио се у музику као у посао, у оно од чега се живи, правећи боље и лошије изборе у том смислу. Свеједно, никад није пао сувише. С онаквом спремом тешко је то било могуће.

Као и многим црним џезерима и блузерима, догодило му се то да га је публика ценила, али и постајала све равнодушнија. Струка га је много више поштовала и дивила му се, често то не признајући отворено. Потпуно стабилна личност, без иједног порока - није ни пушио ни пио - изгледа и без сујете, није се много освртао на то и наставио је да маршира путевима уздуж и попреко бивше земље и Европе.

А истина је пак била да Луис припада оној најмањој групи домаћих музичара-певача - уз Даду Топића и два Оливера, Драгојевића и Мандића - који су под властитим музичким утицајима и начином свога певања донели нарочиту иновацију. Донели су соул. То је покушај, успешан, да се црна музика инкорпорира у наш језик, у наше балканско звуковље и наслеђе, а да то што из таквога споја изађе не звучи наказно, смешно или наивно.

Конкретно: сви знају и понављају да се, још у родном Нишу, прозвао или су га прозвали Луисом - због Армстронга наравски, дотле да је то постало општост о којој се не размишља. Међутим, баш оно што је донео у музику у којој су се прожимале народна баштина и западни модерни правци, нешто по чему су га препознавали, био је стилски избор никад раније овако примењен - техника тзв. scat певања, слободне импровизације без речи, само гласовима, слоговима без значења. Патент, наравно, Сачмов. А као неко ко је долазио из културе где је постојао и свирао и Бата Канда, то је онда нарочито имало смисла.

Може додуше и у обрнутом правцу: Луис је разрадио ствар тако што је увео нашу мелодику и тон у инострану, инокултурну технику и стил, надоградивши их опет даље у процесу назад на домаћу основу - интелигентно увидевши да су се у њој могле такође наћи, ако се добро тражи, скривене, а понешто сличне праксе - код Влаха и Рома нарочито, баш у репертоару где је био најкомотнији. Премостио је тиме - попут свих најбољих - кланац између два света, учинивши их компатибилним, сродним, органским.

Не чуди зато, мада је страшно, да је последње што је снимио, посљедња песма на постхумно издатом албуму, била управо таква џезерска скет-импровизација на Нишку бању: без текста, без речи, без одређеног језика, осим музичког, локалног и универзалног. Њу Орлеанс, фанк и соул, и девет осмина загрљени и прожети заувек. Као и увек код Луиса, и на овом и на оном свету.