Вуле Јевтић, први певач београдске школе народне музике: Асталски бард са Царевчевог универзитета štampaj

Ако је Софка Николић била симбол и преласка из мрака унутрашњости у центар нове, прве и младе, велике државе Јужних Словена, Вуле Јевтић и данас зрачи, својим тоном, стилом и ставом као певач самог Београда – певач који звучи као онај који није однекуд дошао, него му је настајући велеград природно станиште.

Иако то није сасвим било тако, као и код многих који ће се и осећати и сматрати „београдскијим од Београда“ (сетимо се Моме Капора), Вуле Јевтић први је прави и потпуни представник (бео)градске школе народне музике.

Песме о градовима, међу њима и моћну и страшну песму „Једрен граде“, коју пева нежно и топло, меланхолично – меланхолијом произашлом из историјске трагике – и песму „Београде, мили граде“, он пева новим, култивисаним стилом интепретације народне музике.

То је стил неодвојив од институције Радио Београда, баш као што је и сам Јевтић неодвојив од једне друге институције – људске – од маестра, „мајстора-зидара“, музичара без којега не би било ништа. Име је то које звони преко времена и данас удивљењем и ауторитетом: Властимир Павловић – Царевац.

Тај необичан, тежак човек (као и сви градитељи новога) посебно је поглавље наше културне историје: добровољац такозване „Ђачке чете“ из Великог рата, свршени правник и социјалиста, али изнад свега рођени музичар, виолиниста, скупљач народних песама, композитор и иноватор.

У марту 1929. Царевац је, скупивши биране музичаре, створио ансамбл који ће постати темељ и међаш – Народни оркестар Радио Београда.

Царевац прати Јевтића као виолиниста и вођа оркестра, онако како ће то радити и с најважнијим певачима кроз две или чак три генерације, редом будућим класичним величинама и драгуљима: са Анђелијом Милић, Даницом Обренић, Милетом Богдановићем, све до нараштаја Јордана Николића, Василије Радојчић и неупоредивог Цунета.

Царевац је, наиме, и „шеф-диригент“. У оном оригиналном германском смислу: строг, оштар и непопустљив, с властитом идејом и звучним концептом о томе како би народна музика морала да буде извођена – отуд између осталога на снимкама из тога доба доминира цилик „ћеманета“, превласт виолине а не хармонике коју данас и без размишљања једначимо с нашом народном музиком двадесетог века.

Он је певачима и ментор – а у односу на Вулета Јевтића то као да се посебно чује. Вуле је савршено изабран – из генерације првих радио-певача и периода чувених аудиција (коју сâм, иронично, није прошао из прве), а које ће деценијама остати појам. „Морало је да се прође аудиција ако си хтео да певаш на радију“, реченица је коју ће касније изговарати озбиљно и гордо многи певачи.

Оркестар Радио Београда у другој половини тридесетих већ се устабилио и направио свој – читај: Царевчев – препознатљиви рукопис и звук. Јевтић се у њега савршено уклопио.

Вуле Јевтић је певач градског стила, опуштен, сигуран тенор, с високим нотама на граници фалсета, стила умереног, естетизованог и грађански пристојног – само с једним додатно провученим, ситним а неизбежним, намигом који мења све: мигом ка мангуплуку, севдисању, боемштини и мушкој, дечачкој несташности.

Кроз уредне, балансиране аранжмане указује се и мали знак, „покрет главом“ ка кафани, ка стварном животу Београда, градова Србије и Краљевине Југославије. Кафани не само метафоричкој, него, приповедно доследно и делом комично, и ка једној стварној: кафани коју је водио сам Царевац, кад је излазио из готово „академског“ окружења Радио Београда, где је много свирача у првој постави Оркестра, запањујуће, припадало заиста академским круговима. Поред „музиканата од заната“, свирали су ту и један адвокат, архитекта, два лекара, службеници... чак и један судија.

Вуле Јевтић улази на певачку сцену већ скоро пред крај тога београдског „кратког раја“, засебне мале епохе пуне свирања, расвиравања, вежбања, ширења репертоара и откривања песама. Било је то време наступа уживо на радију и још дужих, легендарно исцрпљујућих проба, али и време уживања, кафана и ноћног живота, ужитка професије и позива. Уживања у животу града који се модернизује у сваком погледу али и држи чврсту везу с народом и с коренима, кроз класе и сталеже.

Вуле је денди, увек у оделу и кравати, ушминкан и с белом марамицом у џепу сакоа. Пева у најбољим локалима, слушају га као извођача а не кафанског певача коме се баца бакшиш. Он је идол – по његовом опуштеном, фином стилу рађа се чак и термин „вулизам“.

Ноћи су дуге, паре су добре, жене лепе, а градски живот, поготово наспрам и даље претежно руралног друштва, сладак и боемски.

А онда долази 6. април 1941. године.

Царевац, ионако ангажован лево, одмах је у првим партизанским одредима. Вуле Јевтић, као и већина певача, углавном је слабих или никаквих идеолошких опредељења. Али обојица бивају ухапшени. Допадају најпре Бањице, страшног места у граду који се много страхота нагледао.

И онда одједном дуго скривана биографска чињеница, и из те чињенице филмски невероватна и скоро неизрецива слика: далеко од свог Београда, Царевац и Вуле, ментор и ученик, оба музичари и посвећеници националног музичког блага, бонвивани и велеграђани, у пругастим су оделима концлогора Дахау.

Царевац ослобођење 1945. дочекује, кажу, у логору гурајући кола са убијенима.

Након рата, преживевши и тај, највећи од свих ужаса, Царевац наставља свој посао на Радио Београду.

Ужас је тек завршио, а историја и култура трауме још не постоје, сувише је рано, и Царевац се фанатично баца на оспособљавање расутог оркестра у рањеном граду, поново главном граду још веће земље.

Радиће Царевац, тражити и снимати песме, откривати и школовати (он, иначе самоуки свирач) бројне певаче, пуних двадесет година. И оставити темеље за Велики народни оркестар Радио-телевизије Београд кад га буде наследио Раде Јашаревић.

Вуле Јевтић враћа се, куд другде, у кафану. Пева „бард асталски“ увек једнако лако, широко. Милион песама зна Вуле Јевтић – као што је и сам себи у част, ијекавски, снимио „Многе ли сам пјесме пјево...“

Пева подижуће, животоносне србијанске двојке, пева севдалинке и староградске, пева прастаре, небрушене напеве својим финим тенором („Ој ливадо росна траво“), пева праискон песмом коју је, кажу, изгледа сам негде ископао – „Чај, горо, лане моје“.

Пева док га прате мали ансамбли искусних кафањероса, а пева својом савршеном интонацијом и онда кад га прати један једини музикант, хармоникаш или гитариста.

Пева и сам. Не треба му нико. Није то фраза: кад су га нешто наљутили на радију, с четрдесет и три године живота прелази у слободне уметнике. И пише. Чак и кад направи класик за који мислимо да је Звонков – „Још литар један“ – не мари много. Снима ретко, не занима га.

То мало што је оставио и објавио од плоча и снимака спада у најгосподскије што наша колективна песмарица уопште има.