Одбрана и последњи дани XXI века: Изгледа опет да ме нема štampaj

Плоча „Одбрана и последњи дани“ спада у најбоље испричане приче на нашем језику о „југословенској ситуацији“, у било којој уметности. Њен револуционарни значај пре свега је у томе што је реализована у оквиру овдашње популарне музике – раније углавном профане форме без високих артистичких аспирација – која је тек са овим јединственим албумом доживела просветљење, најзад спознајући свој потенцијал да проговори о стварима далеко ван уобичајеног опсега обухваћеног лаким рефренима и топ листама.

Оно што су Идоли успели својом првом, а неки би рекли и једином правом плочом, јесте да искажу следећу суштину: у позним годинама Југославије, одмах после Титове смрти, главно питање постало је питање идентитета у новим историјским околностима – како целих социјалних колективитета, тако и сваког појединца.

Он је био у то време композитан, састављен од делова које није било могуће одржати заједно, пошто су један другог доводили у сумњу: како бити са села, а живети у граду? како бити и потрошач и радник? како бити солидаран са сиромашнима, а ипак се приватно богатити? да ли је важнија вера у Партију или вера у Бога?

Поменуте дилеме са собом је још раније донела убрзана модернизација и урбанизација државе, а расплет је био следећи: током увођења потрошачког друштва, партијска линија се потуљено ујединила са малограђанским светоназором.

Супротно ономе што пише у повесним књигама, у последњим годинама СФРЈ на власти уопште није био једнопартијски комунизам, него једнопартијска малограђанштина, која је употребљавала остатке СКЈ за своје личне интересе. Потом се и она разишла по линији контроле одређених тржишта. Неуспех да се одговори на колебања током три таласа економске кризе 1980-их, довео је до тога да национална и религиозна одређења многима убрзо поново постану главни ослонци.

Тиме суштински проблем – проблем идентитета који нема интегритет – није нестао са јужнословенских простора. Штавише, он се у новим временима умножио, и то по раздвојеним територијама које су тражиле своје дефиниције, не налазећи их сасвим, ево све до сад.

Но, тек је овог часа очигледно да је „југословенска ситуација“, обележена ентитетима који не могу да се изграде, историјски посматрано била предигра истоветне универзалне ситуације, те да је врло брзо постала парадигматична за цео свет, који у пост-хладноратовска времена није нашао стабилност нити чврст облик. Због тога је „Одбрана и последњи дани“ и данас застрашујуће актуелна плоча.

„НЕМА НИГДЕ НИКОГ И НЕМАМО КУД“

Осамдесете су, такође, биле и почетак постмодерног доба: за разлику од новоталасне енергије која је искрено доводила у питање устаљени друштвени поредак, по први пут обезбеђујући аутентично утемељење југословенском градском рокенролу и производећи успут пар ремек-дела, на албуму „Одбрана и последњи дани“ наговештава се искорак у нешто сасвим друго. Он је, по свему, прави крај „новог таласа“: са својим превратничким полазиштем још увек у њему, али крајњом визијом – у будућности.

Његова естетика више није модерна, као код Шарла акробате или Електричног оргазма. У питању је чиста постмодерна – за предложак се узима свет традиционалних вредности и културних артефаката, укључујући етничку и духовну музику једног простора (српског), и мења му се контекст, транспонујући га у савремени тренутак.

Потом, методом колажирања и комбиновања рокенрол елемената са оним архаичним, долази до неочекиваног амалгама који говори нешто сасвим треће, смештајући садашњицу у историјску временску перспективу, а историјско искуство на данашње улице.

На албуму „Одбрана и последњи дани“ у шифрама се помињу неке чињенице, свима јасне у оном тренутку. Идолизација Тита, претвореног у лажно божанство још за живота, која се са посебно узалудном интензивношћу наставила после његове смрти, била је означена на „Одбрани...“ као праизвор лажи у којој смо обитавали – заправо, вероватно је та масовна квази-религиозна повезаност са вођиним ликом и делом натерала Идоле да озбиљно преиспитају локално верско и митолошко наслеђе.

Не треба заборавити ни шири контекст, јер су наши new wave бендови размишљали у глобалним оквирима: доба победе технократије било је доба без спиритуалности, доба све агресивнијег социјалног инжењеринга (видети провокативни „Речник технологије“, посебан број омладинског магазина „Видици“ из 1981, у ком се Дечаци/Идоли појављују као учесници).

Где је у свему томе био унутрашњи смисао бића, изгубљеног у циничној, идеологизованој, материјалистичкој пустопољини СФРЈ, али и целе планете? „Одбрана...“ не нуди решења, али поставља права питања, која су и данас без одговора.

„Одбрана...“ највише личи на „Remain in Light“ групе Talking Heads (иначе јако утицајне плоче код наших новоталасних аутора), само су уместо афричких предложака, овде узети српски, као пример дисконтинуираног идентитета, у причи о појединцу који не успева да нађе себе у расточеном свету.

Налик на овај и остале Брајан Ино / Дејвид Бирн радове – употребљавају се cut up техника, семпловање узорака народних песама и, као residue, један параноидан дискурс, карактеристичан за нервозне градске плоче из периода „новог таласа“ – све упаковано у музички лонац који само што не експлодира.

Без обзира на накнадна тумачења, искрено мислим да „Одбрана...“ у својој оригиналној уметничкој намери није наслућивала предстојећи распад некадашње земље – него распад света, који је уследио после године 1995, кад смо добили интернет, те је фрагментација постала очигледна. У новом, дигиталном универзуму, урушавање које је „Одбрана...“ описала постало је оштрије и убрзаније, а идентитет флуиднији и неодређенији, још мање повезан – и то је сада његово стално стање... Баш као на плочи, која и због тога одјекује скоро непријатно савремено.

„ХТЕЛА ЈЕ ДА ЈОЈ СВИРАМО, ЈА И МОЈИ ИДОЛИ“

Све око Идола личило је на непоновљив колаж нарави и карактера, обезбеђујући јединствену креативну тензију током рада, што је највише дошло до изражаја баш на „Одбрани...“, те зиме 1981/1982, у Студијима 6 и 13 Радио Београда.

Таленти на делу стизали су из различитих backgrounda: Влада Дивљан са класичним ставом рок музичара и волшебним поп генијем, Срђан Шапер са широким интересовањима интелектуалца што препознаје и отвара своју дубоку стваралачку страну, Небојша Крстић као онај важан трећи фронтмен, који уноси непредвидљиви елемент, Зденко Колар са чврстом утемељеношћу у свирачко разумевање са осталима, Кокан Поповић са поузданим бубњањем и радозналошћу на нивоу са остатком групе, те Горан Вејвода са осећајем за дух времена, очитованим у доприносу аранжманима, продукцијским идејама и уношењу електронских справица.

Душан „Др Спира“ Михајловић помогао је неким почетним размишљањима, пре него што је отишао даље, а плочу је коначно снимио Миле „Пиле“ Милетић, дарујући јој тако посебан печат техничке иновативности и личне откачености.

Заједно, ова екипа дала је себи задатак да створи нешто што до тад није постојало: албум који ће концептуално употребити популарну музику, да њом каже више него што је она икад до тад успела.

Артистичка интервенција у области рокенрола, где је новоталасни стил био искључиво средство којим се прича нешто суштински много дубље, овом бенду уопште није била страна. Заправо, Идолима је то од почетка био основни кредо: они су се и на првом синглу „Ретко те виђам са девојкама“ и мини ЛП-ју заправо послужили формом поп музике, да би изнели своје културно-политичке коментаре и развили нову врсту нарације, у којој су песме биле истовремено певљиве мелодије и друштвено субверзивне, криптичне поруке.

То се чита и у изузетно надахнутим стиховима широм „Одбране...“, од којих неки остају као зачудни песнички врхунци домаће музике. Сви они диктирају исту поруку о слому личности: „Неко мисли моје мисли, неко пева кроз мој глас“ („Сенке су другачије“), наставља се са „Моје се мене не дотиче /... / можда је сад свет у очима / можда ме другачијим, други граде“ („Немо“).

Обе кључне реченице сведоче о томе како човек који нам све ово прича не може нигде себе да нађе, колико год се тражио. Зато и песме  пуцају по шавовима, због тога се наоко нелогично појављују они силни електронски украси што нас убадају у уши, долазећи однекуд ван композиције, подругљиво упадајући у њу и коментаришући је; одатле они излуђени гласови у позадини – стално претећи распад нумере илуструје вештачки скројен идентитет, који само што се није разврцао.

Посебно застрашујуће делује сугестија да на албуму причу исповеда један исти наратор, али у три гласа (Влада, Срђан, Небојша), дочаравајући распад главног лика разним вокалима.

Срочена у виду музичког билдунгсромана, плоча протиче пратећи епопеју младалачке потраге за собом, полако се претварајући у велику метафору човекове унапред изгубљене битке да се састави као целовита особа, суочен са прејаким силама које то више не дозвољавају.

„Кенозоик“ почетно поставља радњу у космос нашег јунака у коме се он осећа неадекватно, попут његове изабранице са којом „тражи збирку бобичавих шкриљаца“ – обоје не могу да се пронађу у свом времену и жуде за неким старијим, дубљим одговорима.

Скоро цела прва страна – „Последњи дани“, „Моја си“, „Сенке су другачије“, „Немо“, плус „Одбрана“ са друге стране – протиче уз инсистирајуће ритуалне ритмове, уводећи нас у процесију која нема порекло нити крај, таква је дата и следи се без питања: ритмови „Одбране...“ призивају ритуал примања у друштво и мистично искуство постајања личношћу – или се бар наш јунак нада да ће, пролазећи иницијацију, доћи до себе...

На крају то није случај, све се руши у својеврсној психоделији грозничаве потраге за сопством, што неће дати никакав резултат, јер су сва искуства већ одавно лажирана, те су нам остале једино кулисе стварних збивања. Чак се и фасцинација религиозношћу указује као још једна фантазија – уметнички поступак бенда увек је био кемп, па је такав и однос према наизглед „хришћанској“ тематици, чија спектакуларна живописност само илуструје испразне унутрашње токове и неумитан пад нашег јунака, који упркос жаркој жељи и прокламованој вери, ни за шта не успева да се ухвати и нигде не може заиста да нађе себе.

Постоји један сабласни лајмотив који се провлачи кроз све композиције: главна личност живи у друштву у коме су победиле опсене, односно Идоли, и на такав поредак сви пристају, док он покушава да нађе пут који би био његов, али не успева да изгради ништа – на крају, и он постаје само још једна опсена, испуњавајући своју трагичну судбину.

„ВРЛО ЛЕП ЈЕ ОВАЈ КРАЈ, КОНЦЕНТРИЧАН“

Благу језу уноси присуство дневних дешавања, па тако „Сенке су другачије“, „Немо“ и посебно „Одбрана“, обогаћују музички израз албума елементима електро-попа и арт-фанка у складу са временом настанка, дајући им неодољив призвук хитова тог доба, намерно се користећи њиме да би унели шљаштећи поп квалитет и тиме дочарали (по)трошан укус савремености у којој се губи наш јунак.

Кад још и снимљени трамвај наизглед нехотице уђе у песму „Русија“, упад стварности у тај фантазмагорични свет постаје интегрални део композиције, осветљавајући другачијим светлом сањарије нашег јунака: он је ухваћен у својој надменој тривијалности, како страсно покушава да успостави себе, верујући да живи живот за који је преодређен, окренут митолошком конструкту Источне Европе – од које одавно ништа није остало. Чак је и девојка јача од њега.

„Одбрана“ се истовремено бави и митом о младићству, односно усхићујућим веровањем како пред сваким новодошлим мушкарцем стоји подухват да нешто славно и велико оствари у свом животу.

Очигледно преиспитујућу уобичајену самонамењену мушку улогу, Идоли овде по свим тачкама доводе у питање и робовање родним обрасцима, који су се иначе над свима надвијали попут унапред написане судбине. Уместо тога – као да се пита јунак у онеспокојавајућој „Моја си“– зашто не пробаш да бар мало будеш женско... кад већ не знаш ко си, зашто да бар за тренутак не покушаш да будеш нешто друго?

Рушевина личности никад није била боље описана музичким средствима, која су посегла у праисконске звучне слојеве да би верно забележила тренутке аутоеротичне спознаје како можда ниси оно што сви други мисле да јеси.

Но, све је то тужна фарса тражења себе, која се никад неће довести до краја: мимоход песама на „Одбрани...“ у свечаном тону доноси објаве и обећања, што их на крају неће испунити.

Финална „Хајде, сањај ме, сањај“ стога је песма потпуног и дефитивног скончања, у којој ни мелодија више не иде течно, скрхани клавириста повремено маши дирке, тражећи њен завршетак, а гласом нам се обраћа неко ко већ зна да није ту, стојећи пред сазнањем да је сећање једне особе, све што остаје за њим – он као да није ни постојао.

Лакрдију пропасти идентитета уоквирују пример Југославије и српског културног наслеђа, док је цела планета њено поприште. Најбоље је оцртава помало морбидан детаљ скривен на унутрашњем омоту: са једне стране нам непотписани позирају чланови групе Идоли, а са друге неки непознати момци, приближно исто одевени и сличних телесних габарита (у реалности – њихови другари).

Ужас који у себи крија ова заменљивост једних људи другима – јер ко су прави Идоли? – несигурност тога ко је ко, заправо је најснажнији опис намерно генерисане кризе сопства, која је погодила цео свет.

Екстатично, халуцинантно поље дешавања „Одбране...“ у коме ништа није онако како изгледа на први поглед, савршено оцртава вртешку на којој се глобално друштво све брже окретало, мељући појединце, насилно им укидајући било каква чврста упоришта, а посебно право да сами одреде и имају своју личност.

„ЧИНИ МИ СЕ НЕШТО ТЕ ОДУЗИМА“

Замах „Одбране...“ је цивилизацијски. Идоли су свесно искорачили из рокенрола и направили дело које стоји раме уз раме са најбољим књижевним, филмским и ликовним остварењима из периода СФРЈ, јер су се једнако трудили да објасне стање у коме је човек и нашу судбину на овим просторима.

То и није био рок албум у ужем смислу, нити је тако замишљен, већ уметнички исказ који транспонује све културне моделе, укључујући рокенрол, налазећи кључну метафору нашег времена у немогућности успостављања аутентичне личности.

Има у томе вероватно и нечег аутобиографског: млад човек могао је бити само у дубокој збуњености од силних лажи којима је био изложен у тадашњој земљи – и „Одбрана...“ поштено сведочи о томе, корачајући кроз блато наслага пропалих друштвених норми, у којима особа покушава да изгради измишљену егзистенцију ослањајући се на спољне узоре, јер друге и нема, неспособна да направи било шта своје, упркос уложеним напорима.

Права тема „Одбране...“ су беда и сиромаштво личних избора и покушај да човек изнова измисли себе као стварну особу, али који се слама, јер су му ослонци сви до једног нестабилни: договорни као самоуправни социјализам, арбитрарни као партијска власт, митолошки као национална свест, испразни као црквене догме, или кич као малограђански контекст. Додајмо и – измаштани као поп.

Идоли су, на тај начин, потписали уметнички најсмелији и најдалекосежнији иступ, настао у овдашњој савременој популарној музици, са оне стране Лајбаха. Њихове поруке су, уосталом, сличне: оно што је на „Одбрани...“ пропаст идентитета, из које се појединац неће спасти, упркос сањарењима и еуфоричним измишљањима себе, јер су силе манипулације увек јаче – код Лајбаха је разрешено, и јасно је да јединка нема никакву шансу, осим подвргнута колективитету. Тешко је рећи који је уметнички увид депресивнији, али оба су истинита.

„УЗМИ МЕ НЕЖНО ДОК САМ ЈОШ ТУ“

Мада произлази из рок културе и миљеа, музика на „Одбрани...“ није рокенрол, него је створена на његовој основи и користи га као средство да се изнесе дубоко филозофско-поетско запажање – усамљени врхунац артизма у нашем попу, али не и врхунац рока. Она има чудну везу са јединим издањем Шарла акробате - „Бистрији или тупљи човек бива кад...“ – оба су светски оригиналне иновације у форми, које показују да је „југословенски уметнички експеримент“, бар за тренутак, и те како постојао.

Потписник верује да је најбољи албум овдашњег рокенрола у ужем смислу – деби Шарла акробате, и радо ту тврдњу свуда потписује. Али, ово је могуће зато што је плоча Идола „Одбрана и последњи дани“ изашла ван оквира рокенрола, и не може се следити – на њој је језик рок музике мета-језик, којим се изговара једна нарација изван времена и простора. Популарној музици код нас се од тад практично није десило да је неко толико озбиљно схвати, и употреби за племенитији уметнички циљ.

Зато „Одбрана и последњи дани“ нема, нити ће икад имати свог наследника.