Песме као семе маслачка лете кроз простор и време, ко зна где ће пасти и шта ће донети: Комади смисла из којих настаје музика

Да ли у једној грешци певача Џека Илија – забележеној на синглу „Louie, Louie“ његове групе Кingsmen – има више рокенрола него у свим стадионским проповедима Бруса Спрингстина и целој дискографији бендова Rush и Yes, као што тврди  познати рок публициста и компилатор Алек Палао? „That is the question“, што рече онај писац.

На ту тврдњу ме подсетила једна годишњица која се навршила ових дана. У новембру 2022. било је тачно педесет година од изласка компилације „Nuggets – Original Artyfacts From The First Psychedelic Era, 1965-1968“.

Палао је споменути став изнео у буклету који прати проширено издање ове компилације које је урадила компанија „Rhino“ 1998. године.

Увек нешто фали

Дубиозна је ствар са компилацијама. „Увек фали нека песма“, каже Елвис Костело. Нарочито су проблематичне оне које се праве с намером да представе музичке правце, жанрове, односно периоде из историје рок музике. Критеријуми састављача тих збирки се често драматично разликују од фановских. Није боља ситуација ни са онима типа „Best Of“ или „Greatest Hits“. Критеријуми су објективни, али су избори често погрешни.

Компилације типа „Tribute To“ су такође проблематичне. Актери тих подухвата се увек налазе пред дилемом како да изведу неку славну песму. Да ли остати веран оригиналу или се упустити у авантуру реинтерпретирања?

Како год да ураде неко ће бити незадовољан. Један мој ортак – озбиљан човек, универзитетски професор – био је толико изнервиран начином на који је Лу Рид извео песму „This Magic Moment“ Дока Помуса на компилацији „Till The Night Is Gone: A Tribute to Doc Pomus“ да је говорио да ће му налупати шамаре ако га буде негде срео.

Дефинитивно су компилације проказан формат. Нико их не воли. Једино лењи музички уредници и неинвентивни ди-џејеви који више воле да добију сервирану музику него да трагају за добрим песмама и правим начинима за њихову презентацију.

Критике на рачун компилација су мање-више оправдане. Једино не важе за збирку „Nuggets“. Неки би рекли и за „Пакет аранжман“. То је вероватно тачно, али то је друга прича.

Холцманов касетофон

Џек Холцман, оснивач и власник дискографске куће „Elektra records“ –  која нам је подарила бендове The Doors, The Stooges, The Paul Butterfield Blues Band, Love, као и Тима Баклија, Џуди Колинс, Фила Окс и друге фолк трубадуре – био је почетком 70-их година прошлог века власник једног од најранијих облика справе касније познате под именом касетофон. Она му је омогућавала да у домаћој радиности снима траке са својим омиљеним песмама. То му је дало идеју за LP плочу на којој би се налазиле песме одабране и поређане по неком критеријуму.

Изложио је своју идеју младом њујоршком гитаристи и рок новинару Ленију Кеју. Лени је 1972. имао 25-26 година. Још увек није постао гитариста у бенду Пати Смит, али је био веома уважени члан њујоршке рокерске комуне. Његова репутација се заснивала на необично високом образовању за ту популацију и изузетном предузетничком духу. Свашта је радио и то веома успешно. Оснивао фанзине, успешно студирао на престижним колеџима, писао за угледне магазине, скупљао SF часописе (његова колекција је данас саставни део библиотеке универзитета у Мајамију), а под именом Линк Кромвел је издао сингл са песмама „Crazy Like A Fox“ и „Carol“.

Холцман је Ленију рекао да жели албум са добрима песмама затуреним на неуспелим плочама непознатих бендова. Дао му је аванс од 750 долара и овај се прихватио посла.

Еволуција на винилу

Прва ствар коју је Кеј уради била је напуштање било каквог концепта. Искористио је прилику да свету представи песме које воли. „Да сам знао да ћемо о компилацији 'Nuggets' да причамо и после 50 година држао бих се неког чврстог концепта. Овако сам искористио прилику  да прикупим моје омиљене песме“, рекао је пре неки дан Гардијану.

Укупно 27 песама се налази на оригиналној верзији компилације „Nuggets“. Ухваћен је један „транзициони период“ у развоју рок музике. Одабране песме показују како је ова музика мутирала од безбрижне разоноде за тинејџере у озбиљан уметнички израз веома прогресивне оријентације. Еволуција је стављена на винил.

У првој половини шездесетих година дешавала се такозвана Британска инвазија. Британске групе – The Beatles, The Rolling Stones, The Animals, Them, The Yardbirds – завладале су америчким музичким тржиштем. Чупави острвљани су подучавали младе Американце америчкој музици. Парадоксална ситуација, рекло би се. Њу најбоље илуструје одушевљeње које је обузело у то време младог и амбициозног фолк музичара Боба Дилана док је слушао песму „House Of Risinig Sun“ у извођењу The Animalsa.  

Неки су ту ситуацију описивали тако што су тврдили да девојчице које вриште док певач рок бенда са марамицом у гаћама врти куковима, више нису била главни актери рок догађаја.

Дечаци, опчињени гитаристичким вештинама које je млади британски гитариста Џеф Бек демонстрирао на концертима свог бенда The Yardbirds током прве америчке турнеје, преузели су примат. После концерата су одлазили у гараже својих очева и дрндали гитарама у потрази за звуком који су чули. Тако је настао гарaжни рок чија је 27 драгуља Лени Кеј ставио на компилацију „Nuggets“.

У пропратном тексту за дупли албум „Nuggets“ Кеј је понуђену музику означио термином „punk rock“. Била је то једна од првих употреба ове синтагме. Касније је она замењена другом: „гаражни рок“. „Punk rock“ ће се вратити поново у оптицај с појавом новог музичког правца у Великој Британији у другој половини 70-их година.

Чисте душе

„Nuggets“ су дискографски производ који већ деценијама показује како се адолесцентнa анксиозност може трансформисати у троминутне рок песме. Колико забаве, радости, бесa, искрености и тинејџерских дилема може да се утисне у те црне комаде пластике.

Чисте и неукаљане душе свирају на овој компилацији. Тинејџери и адолесценти. Посебна врста невиности, чедности и плахости прожима њихову музику. Песме говоре о збуњености извођача и протагониста суочених са егзистенцијалним вакуумом карактеристичним за ово животно доба. Електрична гитара и бубањ су оријентири у потрази за одговором на базична егзистенцијална питања, а песме су звучни записи новооткривених животних истина.

Социолошка истраживања показују да је у периоду који покрива  компилација „Nuggets“ 63 одсто тинејџерске популације било ангажовано у неком рок бенду. Технолошки напредак је већини омогућио да сними плочу. У најудаљенијим провинцијским градовима осниване су дискографске куће. Локалним бендовима је пружена могућност да своју музику ставе на пластику.

Психотичне реакције

Музичка понуда збирке Лени Кеја је разноврсна. Од The 13th Floor Elevatorsa, првих психоделичних аргонаута из Тексаса, до малолетничко-делинквентног блуза екипе из Чикага The Shadows Of Knight, од контракултуралних зилота окупљених око Скаја Саксона и његове групе The Seeds, до Дон Хуанових следбеника из бенда The Magic Mushrooms.

На компилацији се налазе песме  које ће рок музици дати идентитет у будућим временима: „You're Gonna Miss Me“, „Open Your Eyes“, „Hey Joe“, „Farmer John“ и друге.  Неке већ познате песме овде су представљене у специјалном „гаражном“ аранжману: „Respect“ Отиса Рединга,  „Oh Yeah“ Боа Дидлија, „Tobacco Road“ Џона Д. Лаудермилка, „Baby Please Don't Go“ Џоа Вилијамса и друге.

Посебно је занимљива песма „Psychotic Reaction“ бенда Count Five. За ову нумеру легендарни Лестер Бенгс, за кога постоји скоро унисона сагласност да је најбоље од свих писао о рок музици, рекао је да је „фотокопија The Yardbirdsa“. 

Ова песма отвара питање оригиналности у рок музици. Колико је уопште важно бити оригиналан? Колико се сме позајмити од других? Да ли је плагирање дозвољено и у којој мери?

Одговори се још увек траже. Сваки нови албум Боба Дилана, рецимо, поново актуализује та питања. Неке од најлепших песма из 2022. године, такође. Нумера „Goodbye Mr. Blue“, са новог албума певача који наступа под псеудонимом Father John Misty, за коју многи кажу да је главна песма ове сезоне, на пример. Она личи на „Everybody's Talkin'“ Фреда Нила коју је Хари Нилсон певао у филму Џона Шлезинџера „Поноћни каубој“. Чини се да је та сличност пре квалитет него мана.

Да ли је licentia poetica довољно оправдање Сајмону Фелису да у нумери „Puppet“ –  са овогодишњег феноменалног албума „All The Bright Coins“, на којем је дошло до „блиског сусрета треће врсте“ између поезије и рок музике какав до сада није забележен –  отворено користи мотиве из песме „Changes“ групе Black Sabbath?

Уосталом зар и Боувијева „Rebel Rebel“ није „фотокопија“ Стоунса, а „The Jean Genie“ – The Yardbirds пастиш?

Плутонијумска пита

Социо-психолошко-музиколошко-рокерско замешатељство из којег долази музика коју нуди компилација „Nuggetts“, Лени Кеј је означио термином „плутонијумска пита“. Зрачење тог колача је снажно. Право „дејство гама-зрака на сабласне невене“, ако разумете шта хоћу да кажем. Без „Nuggetsа“ не би било Ramonesa, Televison, Spacemen 3, Blondie, punk rocka – тако тврди Џон Севиџ у књизи England's Dreaming. „Nuggetts“ се могу препознати у музици Електричног Оргазма, Партибрејкерса, Супернаута. Песме са Кејове компилације поплочале су пут који води до The White Stripes и The Black Keys.

Микал Гилмор је у једном свом славном текстu у магазину Rolling Stone написао да је рок музика имала заиста шансу у једном тренутку да промени свет. Тај тренутак је забележен на компилацији „Nuggets“.

Рок музика је средином шездесетих година XX века била катализатор многих друштвених промена. Уз њене звуке нуђени су нови вредносни системи, другачији облици међуљудских односа, оригинални бихејвиорални обрасци. Нажалост на глобалном плану ништа се од тога није примило.

На личном, индивидуалном плану ствари стоје другачије. Многе личности су се формирале и структурисале уз звуке рок музике. Препустићемо једном фиктивном лику да то објасни. Реч има Јаспер Де Зут, лик из романа Utopia Avenue Дејвида Мичела (Лагуна, 2021, 611 стр.):

„'Песме не мењају свет', изјављуе Јаспер, 'мењају га људи. Људи доносе законе, изазивају немире, чују Бога и понашају се сходно томе. Људи стварају, убијају, праве бебе, започињу ратове. Што наводи на питање: 'Ко или шта утиче на ум људи који мењају свет?' Мој одговор је: 'Идеје и осећања.' Што наводи на питање: 'Одакле потичу идеје и осећања?' Мој одговор је: 'Из других. Из човековог срца и душе. Из новина. Уметности. Прича. На крају, али не и најмање битно, из песама.' Песме. Песме као семе маслачка лете кроз простор и време. Ко зна где ће пасти? Или шта ће донети? Где ће пасти ове семенке песама? То је Прича о сејачу. Често, обично, падну на јалово земљиште и не пусте корен. Али понекад падну у ум који јесте спреман. Који јесте плодан. Шта се онда дешава? Дешавају се осећања и идеје. Радост, утеха, саосећање. Самопоуздање. Туга која чисти. Идеја да живот може бити, да треба бити бољи од овога. Позив да бар накратко уђеш у кожу друге особе. Ако песма посади идеју или осећање у нечији ум, она је већ променила свет.“

Тако је говорио Јаспер Де Зут у Мичеловом роману за који је Тони Парсонс рекао да је „епско љубавно писмо најбољој музици која је икада постојала и књига коју је та музика одувек чекала“.

Слично казује и професор књижевности Питер Китинг кога у филму Питера Вира Друштво мртвих песника тумачи Робин Вилијамс. Он својим студентима (цитирам по сећању) каже: „Ма шта вам буду говорили у животу, запамтите да идеје и речи мењају свет.“

Кода: Сусрет у Ослу

Лени Кеј каже да му је недавно, 50 година после изласка компилације „Nuggets“, док је седео у кафеу у Ослу, пришао неки лик и рекао: „'Nuggets' су променили мој живот“. „Хвала. И мој такође“, одговорио је.

Ова компилација се није продала у неком великом тиражу. Кад се појавила на 90. месту чувене листе „The top 100 of the last twenty years“ магазина Rolling Stone у броју 507 из августа 1987. године, писало је да је продата у 50.000 примерака. На тој листи само је албум „I Want To See The Bright Lights Tonight“ Ричарда и Линде Томпсон имао мањи тираж.

У случају компилације „The Nuggets“ ствар није у тиражу већ у утицају. Свако ко га је чуо пожелео је да једног дана смогне снаге и каже нешто о себи с таком искреношћу, невиношћу, наивношћу и жестином као што су то урадили момци и девојке из бендова чије песме се налазе на овој плочи. Онако како је једноруки бубњар из бенда The Barbarians испричао своју животну причу у песми „Moulty“ која се налази на позицији Б3 овог двоструког албума.