Џеф Бек, тамни гусар на сланом мору блуза: Срце пуно душе štampaj

„Џеф Бек свира најдаље“, написала је Лилијан Роксон у свој рок енциклопедији. Сад, кад се опраштам од великог рок гитаристе, поново сам свестан тачности и прецизности овог афористичког исказа.

Звуци Бекове гитаре иду далеко, иза хоризонта и граница стварности, у пределе ван времена, у просторе апсолутне слободе и вечите лепоте. Његове соло деонице наговештавају да иза стварног, баналног и свакодневног постоји нешто узвишено, неухватљиво и бесмртно.

Знам то још од оног тренутка кад ми је мој гимназијски друг Драган К, са раздаљине од 100 метара, која је дели два крагујевачка солитера, пустио „Evil Hearted You“.

То је једна од три песме Грejeма Гулдмена коју су The Yardbirds свирали – друге две су „For Your Love“ и „Heart Full Of Soul“. У њој се налази једно, за мене знаменито, Беково соло. Оно ми је отворило врата у његов чудесан свет који ми је увек, читaвог живота, био склониште и сигурна лука.

Бек је свирао као што је Георг Тракл писао песме. Ноте из његових солажа се повезују као стихови из најузвишеније поезије. Траклов дистих „Тамни гусар / на сланом мору туге“ би могао, уколико реч „туга“ заменимо речју „блуз“, да буде мото овог текста.

Крај ере

„Ово је крај једне ере“, била ми је прва мисао кад сам чуо вест о одласку Џефа Бека. Видим да су касније у бројним изјавамa по светским медијимa многи исто констатовали. Заиста је то крај рокерске ере.

Има још живих Бекових исписника. И оних старијих, славнијих, значајнијих, познатијих, бољих у музичком смислу. Али... све њих је апсорбовао ванрокерски свет, кооптирао их и на неки начин дезавуисао. Медији, политичари, социолози, културолози су их присвојили, дали им аристократске титуле и неадекватну пажњу. Само је наш Бек-Ола остао у чврстим границама рок музике. Додуше, он је те границе растезао, мењао и дисторзирао. Али није ишао ван њих.

Он је остао до краја „шестожичани“ рок ратник – како је рекао Џими Пејџ, његов ортак из тинејџерских дана и сапутник кроз рок историју – архетипски гитарски херој који није тражио награду за своје јунаштво, одметник са гитаром који на некој пограничној станици чека воз, као у оном споту за песму „People Get Ready“.

Џеф је био и остао симбол једне епохе. Чувена сцена из филма „Blow Up“ Микеланђела Антонионија кад је разбио гитару док су The Yardbirds свирали „Stroll On“ то потврђује.

Има једна мутна фотографија са снимања тог филма на којој се налазе Бек и Антониони. Бек је на бини а Антониони испред. Рекло би се да редитељ казује шта гитариста треба да уради. Знаковит фотос. Ја га зовем „20. век“. Два света се сударају. Редитељ, уметник са великим „У“, претенциозан и надмен колико се може бити, и рок гитариста као симбол новог времена, другачијег поретка ствари и новог схватања артистичких прегнућа.

„Ја свирам као пијани акробата на трапезу“, рекао је једном приликом Џеф Бек. Додао бих: пијани акробата без заштитне мреже. Његова иновативна свирка у пионирским рок данима никог није остављала равнодушним. О томе је писао амерички публициста и рок музичар Каб Кода (Cub Koda) у буклету за велику компилацију The Yardbirdsa коју је компанија „Rhino“ издала 2001. године.

На концертима The Yardbirdsa средином 60-их година, како примећује Кода, нису хистеричне девојчице вриштале маштајући о сексуалном контакту са лепушкастим певачем. Збланути дечаци су гледали и слушали како Џеф Бек гитаром помера границе универзума и модификује доживљај света.

Једном сам о Бековој свирци написао, а то је објављено у дневном листу „Данас“ 22. јануара 2004. године, следеће: „Бекова гитара штекће као Узи, лети по васиони као спејс шатл, сурфује по молекулима лизергичне киселине у некој халуцинираној стварности, гњура у мутну воду блуза и брунда као аутомобил 'Плимут фјури' из Карпентеровог филма „Кристина“. Фидбек и дисторзија су апсциса и ордината у координантном систему његове музике.“ Немам шта томе да додам.

Пламен и пепео

Брана Петровић, Џеф Бек наше поезије, једном је овако певао:

Кад гори човек
цео свет се
греје –
кад изгори
човек
тад
пепео све је.

Тако је и са одласком Џефа Бека. Сви смо се грејали на пламену његове гитаре. Сад кад је отишао чини нам се да је све пепео. А није тако. Бекова гитара је бесмртна. Свираће док је света и века.

Не треба жалити. Џеф је имао леп, успешан, дуг живот и фантастичну каријеру која је трајала 60 година. Његова музика никог није остављала равнодушним, био је поштован и уважаван, свирао је, такорећи, до последњег дана. Звуци његове гитаре, блистави као „ископани стари мач“ исекли су кулисе стварности и откриле нови свет.

Ево мог избор 10 Бекових нумера и кратких коментара:

1. The Yardbirds – Heart Full Of Soul

Мој друг Пуцке је о сматрао да ова песма објашњава шездесете године 20. века боље од било каквих социолошких и културолошких есеја.

2. The Yardbirds – I'm A Man

Бо Дидли на есиду. Ево како сам то објаснио: „Када мерач времена покаже 1 минут и 30 секунди током емитовања песме број 22 са првог диска CD бокс сета „Ultimate!“ (52 песме, преко два и по сата музике) британског бенда The Yardbirds, деси се невероватна ствар. Гитара и усна хармоника, које свирају Џеф Бек и Кит Релф, исцепају кулисе стварности и пред „слушачем“ се отвори простор, сличан ономе који је Алиса нашла са друге стране огледала. Електрични удари, сонични вртлози и енергетски таласи гурну омађијаног реципијента низ емотивни тобоган. Током суновратне вожње ниједан елемент његове личности не остаје на истом месту. Последњих двадесет пет секунди, кад Бекова гитара почне да шкрипи као да помахнитали орао канџама гребе по стаклу кавеза у којем је заточен, нуде доживљај чији интензитет превазилази било шта из реалног света.« (Електрична застава, стр. 458)

3. Jeff Beck Group – You Shook Me

Мање позната нумера Вилија Диксона коју је Бек увео у рок канон. Касније су је Led Zeppelin одсвирали на свом првом албуму.

Чикашки блуз одсвиран на потпуно нов начин. Бекова гитара, клавир Никија Хопкинса и глас Рода Стјуарта, уз помоћ ритам секције Рони Вуд – Мики Волер, трасирали су нов пут којим би требало да се иде.

4. Jeff Beck Group – I Ain't Superstitious

Још једна Диксонова песма. Овог пута преузета из репертоара Хаулина Вулфа. Wah-wah педала као чаробни кључ који отвара давно забрављена врата иза којих сачекује инфернални бубњарски соло Микија Волера. Многи сматрају ово извођење за најдаљу тачку до које је бели блуз стигао.

5. Jeff Beck Group – Going Down

Култна песма Дона Никса никад није звучала овако. Електрични клавир Макса Мидлтона и полудела гитара Џефа Бека у сулудој трци налик оној из филма „Rollerball“ Нормана Џуисона.

6. Beck Bogert & Appice – Black Cat Moan

Још једна Никсова песма. Једна од ретких нумера које Бек и отпевао. Рудиментарни јужњачки блуз у чијем ритму је мој друг Магила обављао свој тежак раднички посао у крагујевачкој фабрици аутомобила „Застава“.

7. Jeff Beck – 'Cause We've Ended As Lovers

Са најуспешнијег Бековог албум „Blow By Blow“ у продукцији Џорџа Мартина. Ову песму је Стиви Вондер написао за своју тадашњу супругу Сирету Рајт. Бекова верзија је посвећена Роју Бјукенену. Многи ово сматрају за најбољу свирку Џефа Бека у целој каријери.

8. Jeff Beck – Goodbye Pork Pie Hat

Албум "Wired". Нумера Чарлса Мингаса посвећена успомени на Лестера Јанга. Један мој пост са Фејсбука све објашњава: „Одлична јучерашња прича из једног врачарског кафића. Један мој пријатељ, доста млађи од мене, јуче ми је причао како је седамдесетих година прошлог века био на 15-дневној предвојничкој обуци у Бубањ Потоку са Миланом Младеновићем. Каже - тај мој пријатељ - да је Милан са великим одушевљењем причао о Бековој верзији Мингасове теме 'Goodbye Pork Pie Hat'. Чини му се да никада касније није чуо да је неко са таквим заносом говорио о музици.”

Недавно је Џеф Бек у књизи BECK 01 објавио писмо Чарлса Мингаса у којем овај такође не може да нађе речи хвале за ту верзију. 

9. Rod Stewart – People Get Ready

Последња студијска колаборација између Џефа Бека и Род Стјуарта. Одлична интерпретација песме Кертиса Мејфилда. MTV спот за ову нумеру има снагу целовечерњег играног филма.

10. Jeff Beck – A Day In The Life

Бекова верзије ове песме Битлса се појавила на опскурном албуму Џорџа Мартина „In My Life” (1998). Многи су сматрали да је немогуће направити „cover” ове песме. Наравно, то не важи за Џефа Бека. Ово је убрзо постала главна нумера на Бековој сет-листи. Многи сматрају ову обраду за једну од најбољих када су у питању песме тандема Ленон-Макартни.