Ослушкивање тишине: Десет музичких комада за уживање, за драње, за носталгију štampaj

Музика је чиста мађија. Ни о чему конкретно не говори, нема поуку, нема морал, нема садржај, не ослања се на нарацију. Шта онда има? Има ритам, има расположење, има емоцију, има заразу. Музика нас, као у најбољем случају и друге уметности, хипнотише и замантава, води директно ка екстази. Средства књижевности итекако могу да осете зуб времена. Али оно што важи за појмове, речи и синтагме и фразе – не важи за тонове и хармоније: они не могу да застаре. И музика зна за пролазне моде, али је у бити безвремена. Пентатонска скала није природни закон нити је постојала одувек; али кад смо коначно стигли до ње и прихватили је, вероватно је више нећемо напустити.

Задовољство слушања музике се експоненцијално увећава ако човек њом донекле влада, ако уме да се снађе на неком инструменту. Као што они који су се окушали у спорту умеју да истински уживају кад га посматрању с трибина или прате на телевизији. Музика такође комуницира уз одређена правила, али без цензора, без посредника. Она улази на врата подсвести без куцања. Музика је, укратко, осведочена пречица до транса.

Музика музичарима 

Дакле сви који су макар покушали да свирају, знају колико посвећености или надахнућа треба за извођење најједноставније композиције. Соло музицирање блиско је медитацији, оно је одмор од бескрајног тока мисли. Свирање с другима слично је дељењу ритуала, обављању неке свете церемоније – оно успоставља директну духовну везу међу људима који често немају прилике да се ближе упознају.

И сам сам музичар-аматер и оно што су некад називали „дискофилом“. То су манијаци који су арчили силно време и паре на винилске плоче. Биће да су такви изумрли као диносауруси с појавом mp3 формата 1991. године. Данас практично читава моја брижљиво сакупљана и љубоморно чувана колекција може да стане на један сићушни УСБ. Зауставио сам се на око две хиљаде лонг плеј плоча, што је озбиљно и кабасто искушење за београдски стан од четрдесетак квадрата.

Хоћу да кажем – у животу сам се наслушао и насвирао музике, те ми је избор од десет песама некако оскудан. Можда десет арија или десет џез стандарда, десет песама за гитару или десет најбољих соло деоница на клавиру? Десет комада од по сваке врсте музике? То би вредело пробати. Али десет песама? Укупно десет? Само десет? Како сузити избор на тако мало материјала за уживање, за сећање, за афектирање, за сентименталност, за скакање, за севдах, за драње, за носталгију?

Нема ништа од општих места. У искушењу сам да изигравам критичара или музиколога, да изаберем песме за које ми је неки експерт рекао да су добре или да пратим vox populi нотирајући оне које су оставиле најдубљи траг на народе и народности. Али допустићу себи част да будем субјективан. Ту привилегију сам дуго чекао и не одричем је се лако.

Ј. С. Бах: Виолински концерт у а-молу

Виолински концерт у а-молу (Violinkonzert a-Moll BWV 1041, 1717–1723), музика Јохан Себастијан Бах, извођење Јехуди Мењухин и Робертс мастерс камерни оркестар. Кад год однекуд засвира Бах, замрзнем се као мачка пред фаровима. Ова барокна математика је највишег реда: Јохану су редовно шапутали анђели, општио је с Богом без свештеника и ван цркве те слушао музику сфера чак и кад није било инструмената у близини.

Такође је истина да је Бах највећи део живота провео бавећи се оним што класификујемо под „примењену“ или „пригодну“ уметност. А друго, пуно је радио оног што данас зовемо „каверима“. Дакле преписивао је, транскрибовао, обрађивао и преаранжирао постојеће партитуре. Оваква школа показала се као плодоносна.

Јохан Себастијан потиче из породице музичара и композитора: и његови родитељи и деца живели су за музику и од ње. Био је повученији и скромнији од Моцарта или Хендла и за живота је махом свирао оргуље у цркви, компоновао и гледао своја посла. Будући да се басови на оргуљама свирају стопалима, неко је прокоментарисао: „Не зна се да ли је боље свирао рукама или ногама“.

Номинално занатлија плаћен по учинку је по мом скромном мишљењу такође највећи композитор уметничке музике. Практично сваки његов комад садржи клицу генија. Један, који је написан за гитару, чак и свирам. Зове се Боуре у Е-молу. Истина, свирам га до половине, а и та половина звучи неотесано.

Волим да слушам и први Бахов концерт за харпсикорд. Такође је у питању незабораван комад. После њега, писани су далеко комплекснији концерти за дирке; али по експресији, снази и музикалности практично му ниједан није раван.

Бахове виолинске концерте свирали су многи; једном сам затекао виолинисткињу која их је цепала у Кнез Михајловој. Можда их најбоље диригује и свира Мењухин. Понекад музички комади имају крштена имена, каткад добијају надимке – као Месечева соната или Патетична симфонија. Други, пак, остају само под тоналитетима и бројевима. То је случај с Баховим виолинским концертима Концерт за виолину у Е-дуру који није прозван рецимо „Бесмртни“ или за две виолине и Д-молу „Божанствени“, иако то можда заслужују. Остали су под својим штурим шифрама. Па ипак, биће да управо они врхунац западне музике. 

Кит Џерет: Country 

Периферија (Country, 1978), музика Кит Џерет, извођење Кит Џерет и Јан Гарбарек. Овде, у секцији за џез, који је истинска музичка иновација XX века, можда је конкуренција скоро исто толико јака као и у ставци за класичну музику. Што се мене лично тиче, за место се лавовски боре Камелеон Херби Хенкока, Стратус Билија Кобама, Земља птица Ведер рипорт и Па шта Мајлса Дејвиса. Не знам, нисам паметан.

Већ сам написао један панегирик Келнском концерту који ми је био и остао један од најдражих албума Кита Џерета, џез албума, клавирских албума и албума уопште. Или, ако хоћете, концерата, музичких комада. Купио сам савршен примерак винила у Минхену од ћалетових пара концем осамдесетих и довукао га кући. У тренутку чудног растројства тај сам албум продао. Као да нисам могао да поднесем присуство толике бравуре, толике лепоте, толиког генија у својој непосредној близини.

Џерет је почео као класични пијаниста; уме да свира и џез стандарде. Али у његовој интерпретацији све звучи радикално другачије. Не говорим само о синкопама, него о извесној мелодијској чистоти. Да, кажу клавиристи, то је зато што он избегава полутонове. Презире црно. Али Кит Џерет је донео џезу неку чудну, често монументалну ноту, неки једнако распевани и духовни штих. Рад леве руке је поједностављен, док Џеретова десница дивља уздуж и попреко клавијатуре, напипавајући незнане крајолике и неуцртане територије.

Краљ импровизације, Џерет је изгледа сео и написао композицију Периферија у којој саксофон свира Јан Гарбарек. Песма је запањујуће једноставна и непретенциозна. У њој нема ничег разметљивог. Обојицу музичара сам слушао уживо. Џеретово концертирање памтим као једно од најмоћнијих музичких искустава у животу. Све је звучало више као час медитације, предавање неког гуруа или школа за духовнике него као музички рецитал. Тако ми звучи и ова песма. 

Вангелис: To the Unknown Man 

To the Unknown Man (Непознатом, 1977), музика и извођење Евангелос Папатанасиу Вангелис. Грчки вундеркинд важи за краља оркестрације, упркос чињеници да никад није научио да чита ноте. Па како онда? Синтисајзер је патентиран тек 1974. године и заувек је променио историју музике. На њему су компоновали великани попут Џона Кејџа. Озбиљни конкуренти за место нумере компоноване за синтисајзер, што се мене тиче, јесу композиције Континуум (Клаус Шулце), Земља (Брајан Ино) или Рикошет (Тенџерин дрим). Али ако је музика ишта задобила из шума електронике у потоњих пола века, онда је то чудесни Вангелисов композиторски дар.

Песма Непознатом потиче са албума Спирала. Као и иначе, Вангелис је сам свирао све инструменте: не само клавијатуре, већ и усну хармонику, дуваче и удараљке. Слично Равеловом Болеру, Непознатом почиње као балада, наставља се као марш, а завршава као химна. У њој има нечег свечарског и посмртног. Наслов као да је позајмљен са споменика незнаним јунацима. Песма је награђена на Мидему, фестивалу који је походио мој отац.

Једном сам слушао Непознатом у белом кадилаку, који је на температури од 42 степена у хладу јездио по пустињи поетског имена Долина смрти (Death Valley). То је био прави амбијент за ову мистичну композицију. Посмртна елегија, али са више религиозног жара него туге и оплакивања. 

Џо Кокер: Sandpaper Cadillac 

Кадилак од шмиргле (Sandpaper Cadillac, 1969), музика, текст и извођење Џо Кокер и Кристофер Стејнтон. Џо Кокер није био кантаутор попут многих талената из шездесетих. Више је, као Преле, певао туђе мелодије и текстове. Али како их је само изводио! Оригиналне интерпретације већине песама су махом и најбоље, али ово правило не важи за Кокера. Он је од композиција Дилана или Битлса правио нешто много боље, ишао још корак или два даље. Обогаћивао их је моћнијим аранжманима и експресивнијим вокалом – те су оне постале осећајније него што су икад биле или ће бити. Кадилак од шмиргле је изузетак. 

Песму је написао сам Кокер и његов спаринг партнер у обрадама, гитариста Крис Стејнтон. Текст је један од оних за који не знате о чему се ту тачно ради. Али албум на којем се песма налази, Кокеров бравурозни деби Уз малу помоћ пријатеља вероватно је најбољи рок албум свих времена. Или је то пак блуз албум? Можда соул? Кокеров прозукли глас, већ у раној младости начет дуваном и алкохолом, све то садржи у идеалном односу, такорећи златном пресеку. И удара право у срце. За мене је то на првом месту. Али кад сам коначно добио прилику да Кокера чујем уживо, од тог божанског гласа није остало скоро ништа. 

Брус Спрингстин: Born in the USA 

Рођен у Америци (Born in the USA, 1984) музика, текст и извођење Брус Спрингстин. Аранжман је у најмању руку проблематичан, с пренаглашеним снером и пиштавом клавијатуром. Можда је боље ово певати уз акустичну гитару – и изгледа да је Спрингстин накнадно то схватио.

Али текст песме је толико дирљив, толико истинит. Шта год замерао Америма, колико год их замрзео, кад песма Рођен у Америци стигне до последње две строфе, заплачем се. Не престајем до краја песме и настављам још неколико наредних. Не знам стварно који ми је клинац под старе дане; кад бејах млађи нисам тако лако пуштао сузу због музике. 

У Ке Сану нашао ми се брат
Против Вијетконга водили смо рат
Они су још тамо, а за њим певају звона
Волео је једну жену из Сајгона
Још чувам слику где га грли она

Аљона Бузиљова: Нанэ цоха 

Скоро сам чуо један забаван цитат. На питање шта је фолклор, румунски писац Карђале одговара: „Фолклор – то су докази људске глупости“. Признајем да ме је ова идеја у најмању руку забавила. Јер није сасвим погрешна. За неке обичаје, као што је ексцизио у Африци, сасвим одговара истини. Али народна музика је одлучно демантује. Фолклор је дао музици један врло дубоки и трајни израз, како је Ниче говорио, „душе народа“. 

Немам хаљине (Нанэ цоха, 1976) циганска традиционална, изводи Аљона Бузиљова и Ансамбл закарпатских Цигана. Ако не волиш поезију Лорке или глумца Јула Бринера, у реду, ваљда волиш макар неки цигански шлагер. У противном си напросто Швеђанин, Германац, северњак – и још ниси схватио где живиш и ко ти све ради о глави.

Сви знамо да има дирљивих циганских мелодија: народ који је толико презиран, потцењиван и прогањан сво своје сећање је сажео у музику. Ђелем, ђелем или Едерлези су зато песме величанствене и тужне. Људи их углавном препознају јер су их прославили филмови.

Моја омиљена џипси балада такође је из једног филма: зове се Цигани лете у небо. Године 1976. био је хит у СССР: имао је невероватних 65 милиона продатих улазница. Руска варијација циганске крваве свадбе продата је у 120 земаља.

Дакле у песми Немам хаљине девојка у првом лицу говори да је сиромашна али поносна. Нема хаљине, нема ципеле, нема дворац са слугама. И рођена је у вагону. Речју, Циганка је. И једино што јој остаје јесте да пева. На-н-на-на-наа. 

Рос Дели: Αυτοσχεδιασμός 

Импровизација (Αυτοσχεδιασμός, 1986), музика и извођење Рос Дели. Ову песму ми је открио мој друг Милош, тада монах у манастиру Ковиљ. Причали смо о изворној музици и он ми је просто нарезао један диск. Као да је поуздано знао која музика је за мене, шта се мени свиђа, на шта ћу ја да реагујем.

Рос Дели је Ирац који је одлучио да се настани на Криту и посвети се острвском фолклору на оригиналним инструментима. У питању је дакле стара музика – нама, нашем сећању и нашим емоцијама блиска једнако као она која долази са оријента. Дели је мултиинструменталиста; његова приватна збирка садржи око 150 изворних инструмената које је довукао са свих крајева света. Специјализовао се за критску лиру – инструмент на пола пута између гусала и виолине – која се свира уз помоћ гудала. На песми Импровизација, међутим, свира рабаб и саранги, варијанте луте и лире популарне у фолклору индијског потконтинента.

Никад нисам налетео на неко официјелно издање чудесне музике Роса Делија. Дистрибуција његових албума је специјалистичка. Али та компилација критског фолклора у његовој обради и извођењу, а у избору монаха Козме, остао ми је један од омиљених албума; вероватно бих га понео са собом у неко изгнанство. Или на пусто острво. У мени евоцира нешто примордијално. Слушајући Делија, замишљам Минотаура како вреба по Лавиринту седам младића и седам девојака, критске јунаке како играју прескакања бика, раскош палате у Кнососу. Буди ми, како је лепо спаковао у оксиморон заборављени писац Ерих фон Деникен, сећање на будућност. 

Ал ди Миола: Mediterranean Sundance 

Медитеранска игра сунца (Mediterranean Sundance, 1977), музика и извођење Ал ди Миола и Пако де Лусија. Сваки фламенко је као блуз, мелодијски увек исти. Овде се креће се од Е мола и онда спушта равномерно D–C–H7. Сваки фламенко је практично једна песма. Ритмички, што би рекао Пако де Лусија, ствари су знатно компликованије. Сви можемо да слушамо фламенко, али да би човек могао да га свира, пева и игра, мора да буде Шпанац. Никад нисам савладао шпанске или индијске ритмове; сувише су комплексни за генски неувежбано уво. Домороци их носе у крви и гипким удовима, као што ми носимо непарни ритам из песме Липе цвату.

Слушао сам неколико гитариста како свирају песму Медитеранска игра сунца. И сам годинама покушавам да је одсвирам, бар у основиним цртама. Али Ал и Пако су обојица виртоузи, и свако ко се одважи да ово свира може само да стидљиво ходи по стази коју су они мушки утабали. Паков највећи хит Између две воде може деловати као врло слична композиција; али и Медитеранска игра сунца и Између две воде су, руку на срце, мелодијски разметљивије, а ритмички упрошћене (на ритам 4/4) ако се упореде са стандардима фламенка. 

Боз Скегс: Somebody Loan Me a Dime 

Нека ми неко позајми пару (Somebody Loan Me a Dime, 1967), музика и текст Фентон Робинсон, изводи Боз Скегс. Блуз волим да слушам и да свирам и радије бих, како рекох, бирао десет него један. Ту би вероватно ушли Блуз оклевања Џорме Кауконена и Олујни понедељак Ти-Боун Вокера. 

Нека ми неко позајми пару снимио је певач Боз Скегс 1969. године с Двејном Алманом на гитари. Али ако морам да се одлучим, ово ми је вероватно најдражи блуз. 

Све споменуто – са занемарљивим успехом – и сам свирам. Али кад би нашао Аладинову лампу, протрљао је и кад би из ње изашао онај брадати дух, вероватно бих прво пожелео да свирам гитару као један од двојице споменутих Американаца – Двејн или Џорма. Многи су их – не само ја – скидали, подражавали, имитирали. Али њих двојица су краљеви блуза, уникати америчког фолка. 

Наташа Атлас и Најџел Кенеди: Хајде Јано

Хајде Јано, коло да играмо, српска традиционална, извођење Наташа Атлас и Најџел Кенеди (2003). Да имам 18 година, када сам на јапанској копији америчке мартин гитаре покушавао да импресионирам девојчице, вероватно бих ставио на ову листу више америчке музике него данас. Јенкији ту и даље доминирају – три од седам набројаних комада су њихова. У међувремену, био сам у Америци и вратио се кући.

А ту, из мог тла, израста и моја омиљена народна песма Хајде Јано, коло да играмо. Онима које вређају српски филмови о Циганима и наш афинитет према циганској музици скрећем пажњу на сличност по тексту и духу између песама Немам хаљине и Хајде Јано, коло да играмо. Први песник ништа нема али пева; други ће све продати, само да игра. Потоња песма призива ултимативни севдах, који на посебан начин хвата срж наше ирационалности. Као такву, песму Хајде Јано, коло да играмо треба на свадбама, славама, пијанкама и оваквим листама чувати за крај.