Крај бубњара Џима Гордона у лудници и прича о Клептоновој „Лејли“: Пад није лет štampaj

Прича о Џиму Гордона, легендарном рок бубњару који нас је напустио пре неколико месеци, захтева оштро и мудро перо. Слично онима које су користили Труман Капотe, Ернесто Сабато и Дејвид Мичел док су писали славна дела „Хладнокрвно“, „Тунел“ и „Utopia Avenue“. Убиство, параноидно лудило и рок музика су равноправни елементи Гордонове животне саге. Да би се открили прави односи између њих – кад једна прича прелази у другу, па у трећу – потребна је озбиљна анализа. Такође и вештина да се сазнања и чињенице до којих се дође пренесу на папир.

Глас у глави

Песме преко којих се рок музика препознаје као таквa – „Layla“, „Rikki Don’t Lose That Number“, „Power To the People“, „You’re So Vain“, „Low Spark of High-Heeled Boys“ и друге – пулсирају у ритму Гордонових бубњева.

Док је свирао на најважнијим рок плочама Џим Гордон је слушао фантомски глас у глави. Најчешће је то био глас његове мајке. Није му давао мира. Наређивао му је, грдио га, говорио шта да уради, претио му, вређао га.

Џим Гордон је боловао од параноидне шизофреније, која, у иначе откаченом и помереном рок свету, није била препозната као таква. Његове колеге су мислили да се ту ради о тешком карактеру, импулсивном типу, ексцентрику, о последицама злоупотребе халуциногених дрога и алкохола.

А онда је ђаво дошао по своје. Првог дана јуна 1983. године Џим Гордон је позвао мајку телефоном и рекао јој да га остави на миру, да престане да му се обраћа, оптужио је за смрт Карин Карпентер – био је уверeн да је његова мајка крива за њену смрт.

Два дана касније је, наоружан тешким чекићем и ножем дугачким 20 ceнтиметра, позвонио је на врата мајчиног стана. Кад је ова отворила он је без речи ударио чекићем. Онда је пришао и избо је ножем више пута.

Годину дана касније осуђен је за тешко убиство на „16 година до доживотне робије“. Суд није уважио мишљење судских вештака-психијатара који су тврдили да је злочин извршен под утицајем делузија изазваних шизофреном болешћу. Од тада па све до своје смрти 13. марта 2023. године Џим је боравио у специјалним затворским установама за психијатријске болеснике. 

Гордонова животна прича је суморна, суманута и крвава, али има одличан саундтрек. Та музика је разлог, а и алиби, због чега треба да се исприча.

Лејла: Једна мајка, много очева

Да ли постоји неко на овој планети ко није чуо песму „Layla“ бенда Derek & The Dominos? Вероватно да, али их је мали број.

То је прељубничка песма. У време њеног настанка Ерик Клептон је био актер љубавног троугла. Џорџ Харисон и његова супруга Пати Бојд, која је у то време била славни фотомодел и манекенка, били су делови тог љубавног триангла.

„Layla“ је дводелна песма. У првом делу Клептон пева – на алегоријски начин, користећи стихове персијског средњовековног песника Низамија – о својим љубавним јадима. Тај део песме је у фуриозном рок ритму, веома интензиван и неодољив.

Други део ове епске, седмоминутне песме чини дуга, меланхолична кода – прелудирање на клавиру спорог, хипнотичног ритма. Тај део је ауторско дело Џима Гордона.

Гордон је био бубњар у бенду Derek & The Dominos. У паузи студијских сесија, током којих је настајао први и једини албум овог бенда, он би дуго и упорно прелудирао на клавиру. Тема коју је најчешће свирао допала се Келптону и Тому Дауду, продуценту албума. Пало им је на памет да ту Гордонову свирку налепе, као некакав контрапункт, на Клептонов део нумере „Layla“. Урадили су то. Тако је настала седам минута дуга верзија ове песме. Као аутори су потписани Ерик Клептон и Џим Гордон. „Layla“ је један од најлепших и најзначајнијих егземплара такозваног „epic rocka“.

Да ли ће прича имати срећан или тужан крај зависи, говорио је Орсон Велс, од тога кад одлучиш да је завршиш. Тако је и са овом о песми „Layla“ и њеним ауторима. Када би је овде окончали била би то прича о случајној али успешној ауторској сарадњи. Нажалост она има наставак који указује на озбиљне пукотине у карактеру Џима Гордона.

Постоје, наиме, бројни докази о томе да Џим Гордон није једини аутор мелодије која чини други део легендарне песме. Круцијалан доказ је демо снимак који су, годину и нешто дана раније, под именом „Time (Don’t Let The World Get In Our Way)“, направили Џим Гордон и његова тадашња девојка Рита Кулиџ. Она је кредитирана као коаутор. То је иста мелодија као она којом се „Layla“ завршава.

У својим мемоaрима „Delta Lady“ Рита подробно пише о томе. Хтела је да се бори за своја ауторска права. Власници дискографске куће А&М, за коју је снимала, саветовали су је да не улази у судски процес за доказивање ауторства јер нема довољно пара за то. Говорили су јој да ће је Клептонови адвокати „растргнути“.

После телефонске претње коју је добила од Клептоновог менаџера Роберта Стигвуда Рита је дефинитивно одустала од борбе за доказивање ауторских права за песму „Layla“.

„Layla“ има више очева, говорила је Рита: Ерика и Џима који су потписани као коаутори, Тома Дауда који ју је продуцентски уобличио, Дуена Олмена који је маестрално адаптирао риф из песме Алберта Кинга „As The Years Go Passing By“ и успешно га применио. „Али мислим да ’Layla’“, закључила је Рита, „има само једну мајку. А то сам ја, Рита Кулиџ“.

Тему „Time“, која је постала саставни део песме „Layla“, снимио је Букер Т. Џонс су својом супругом Присилом Кулиџ-Џонс, иначе Ритином сестром. Може да се чује на њиховом албуму „Chronicles“.

Наводе Рите Кулиџ потврђује и Боби Витлок који је у бенду Derek & The Dominos свирао клавијатуре и био, са Клептоном, коаутор већине песама. Витлок је Риту и Џима познавао још док су свирали са Delaney & Bonnie. Био је сведок настајања теме којом се „Layla“ завршава. „Рита је дефинитивно коаутор те музике“, каже Боби.

У дружини Хала Блејна

Од најранијих тинејџерских дана Џим Гордон је био препознат од стране калифорнијске рок комуне као хиперталентовани бубњар. Са 17 година већ је био члан пратећег бенда The Everly Brothersa.

Најпозантији калифорнијски session бубњар Хал Блејн је гајио посебне симпатије према млађаном Џиму. Кооптирао га је у своју екипу Wrecking Crew. То је била група студијских музичара која је учествовала у снимању најважнијих плоча на почетку велике рок ере – од оних Фила Спектора, преко The Beach Boysa и The Mamas & The Papas до Френка Синатре и Ричарда Хариса. Више хиљада музичких сесија је The Wrecking Crew екипа одрадила.

Хал Блејн је био веома заузет музичар – имаo је по неколико студијских свирки дневно. Кад не би могао негде да стигне, слао је Џима Гордона да га замени. Тако се име овог тинејџера проширило по музичком свету. Учествовао је у снимању легендарних албума као што су „Notorous Byrd Brother“ групе The Byrds, „Pet Sounds“ The Beach Boysa, „Gene Clark & The Gosdin Brothers“.

Репутација врхунског студијског бубњара му је омогућила да постане актер две чувене рок турнеје – Delaney & Bonnie & Friends и Mad Dogs & Englishmen. То му је донело познанство са врхунским енглеским музичарима – Ериком Клептоном и Џорџом Харисоном пре свега. Такав след ствари имао је велики утицај на његову каријеру: чланство у бенду Derek & The Dominoes, учешће на снимању епохалног албума Џорџа Харисона „All Thing Must Pass“ и турнеја са групом Traffic „Welcome To The Canteen“.

Током турнеје са Џоом Кокером „Mad Dogs and Englishmen“ десио се један инцидент који је био прва објава Гордоновог лудила. Он је, наиме, током једне послеконцертне седељке мучки пребио своју тадашњу девојку Риту Кулиџ. Тај инцидент је подробно описан у споменутим Ритиним мемоарима. После њега је, како пише, постало јасно да Џиму Гордону нису „све карте на броју“.

Сукоб са Рибапом (Reebop Kwaku Baah) перкусионистом из Гане, током турнеје са бендом Traffic, такође је био непрепознати дијагностички знак. Занимљиво је овде споменути да је Рибап био једно време поуздани сарадник Марине Абрамовић у њеним артистичким подухватима.

Напад на познатог студијског гитаристу Дина Паркаса 1977. године током снимања једног албума Џонија Риверса био је најеклатантнији знак параноидног лудила. Гордон је напао гитаристу говорећи да му краде мисли и утиче на његове руке током свирања. Међутим то је у декадентном, површном свет рок музике – том номадском циркусу у сталном покрету –  остало непрепознато.

Црна рупа

Судница, лудница и мртвачница дефинишу црну рупу људске егзистенције. У њеном бездану нестају они који се нису снашли, које је живот изневерио, који нису разумели начине на које се ствари одвијају. Тужнима и усамљенима се ту, такође, губи сваки траг. Пре 40 година ту је нестао и Џим Гордон. Његов „силазак у пакао на диносаурусу логике“ завршио се у специјализованим затворским институцијама у којима се чувају психотични осуђеници. Ту је и умро 13. марта 2023. године. Ниједна молба за помиловање није уважена.

Лудило није ретко у рок музици. Многи познати музичари су били власници озбиљних психијатријских дијагноза – Сид Барет, Ник Дрејк, Роки Ериксон, Скип Спенс. Њихово лудило – „оцепљење то од мука, сумње, времена и сто рана што крваве их вређао је свет“, како га је поетски дефинисао Сима Пандуровић – романтизовано је од стране рок журналиста и верних фанова. У случају Дрејка и Барета дат му је бајроновски ореол, а код Ериксона и Спенса је третирано као последица психоделичног прозелитизма.

У случају Џима Гордона тај метод не функционише. Његова умоболност није део романтичног рокерског мита. Она је део судске хронике. Није могуће волети Џима Гордона „због дубине његовог пада“, како се надао један лик из романа Фјодора Михајловича.

Ипак постоји један покушај романтизовања Гордоновог случаја. То је песма „Poor Jimmy Gordon“ са којом се завршава одличан албум „Dressed In Black“ Бена Вона.

То је блуз балада. Усна хармоника одређује афективни тон песме. Њени звуци као да су одјек оне теме коју у филму Серђа Леонеа „Било једном на Дивљем западу“ свира Франко де Ђемини. Савршено се слажу са рефреном песме који гласи „Понекад ујутро размишљам о јадном Џимију Гордону“.

Легат

На чувеној листи магазина Rolling Stone „100 greatest drummers of all time“ објављеној у марту 2016. године своје место је нашао и Џим Гордон. У кратком образложењу апострофира се његово учешће у настајању албум „Pet Sounds“ састава The Beach Boys. Гордон је свирао на две песме – „I’m Waiting For The Day“ и „God Only Knows“. Наравно, спомиње се „Layla“, као и сарадња са Steely Dan и Рендијем Њуменом.

Посебна пажња се скреће на тему „Apache“ у извођењу Incredible Bongo Banda. Сматра се, наиме, да Городонова свирка у тој нумери представља темељ хип-хопа. Његови бубњеви из те песме су давали ритам уличним плесачима из Бронкса.

DJ Kool Herc, Њујорчанин са Јамајке, кога зову „Otac Hip-Hopa“ је рекао поводом те Гордонове свирке: „Everybody started to searching for perfect beat, trying to beat that record...They still can’t beat that record until this day“.

Треба скренути и пажњу на Гордоново соло у песми „Jump Into The Fire“ Харија Нилсона, најбољег друга Џона Ленона. Перкусионистички цунами који производе Џим Гордон, Џим Капалди и Рибап у живој верзији песме „Gimme Some Lovin’“ са албума „Welcome To The Canteen“ је ударачки врх рок музике.Баш као и рафинирана свирка у песмама „Goin’ Back“ и „Wasn’t Born To Follow“ у извођењу бенда the Byrds. 

Пад није лет

Наслов једне епохалне песме гласи „И пад је лет“. У случају Џима Гордона, нажалост, тај пад се претворио у суноврат који га је одвео на само дно пакла. Смрт у лудници, о којој је онако потресно певао Вељко Петровић, праведан је исход злочиначког живота:

Походио сам једног старог знанца,
 шаљивчини, сатирчину, пијанца;
на крају града, у квартиру вила,
последња станица, лудница му била.

– Нема га, умро; смирио се стари
у подруму је! – шаљу ме чувари
Обложен ледом, на каменој плочи,
као да је блудне само свео очи;
зар, стид га: откуд тако без одела?
Кожа му, чудно, ко детету бела.

Као антипод злочину остаје величанствена, епохална музика Џима Гордона. Једначина са три непознате – музика, лудило и злочин звани матрицид тј. убиство мајке – не да се лако решити. Ја сам то урадио тако што сам на моју Spotify листу „Liked Songs“ ставио преко 20 песама са Гордоновом свирком...

Ипак, што рече Бен Вон: „Poor Jimmy Gordon“.