Чудна, стара Америка, она из песама Робија Робертсона: Низводно од туге

Смрт Робија Робертсона 9. августа ове године у 80. години живота узроковала је читав низ сетних мисли, оживела безброј успомена и још једном пробудила свест о коначности свих ствари. Од Нове године рок музика губи трећу – после Џефа Бека и Дејвида Крозбија – титанску личност. Као што камен бачен у мирну воду ствара  концентричне кругове тако је овај тужни догађај произвео низ асоцијација, присећања и закључака.

Рок хорда

Роби Робертсон је био главни аутор песма у групи The Band. Неки би рекли и лидер те скупине. Не би погрешили, али не би били ни у праву. The Band је била екипа састављена од пет снажних личности. Нека врста дивље хорде на рокерски начин.

Тешко је бити вођа  дружине чији је члан Ливон Хелм, мултиталентована личност снажног јужњачког персоналног интегритета, уз то и савршени певач исконског гласа који као да поручује: „У прошлости има много више него у будућности“. Тако отприлике гласи реплика коју Хелм изговара у филму Бертрана Тавернијеа „In The Electric Mist“ (2009), када у лику генерала Џона Худа после стогодишњег одсуства изрони из блата уклете мочваре.  

Још три снажне личности су биле чланови The Banda. Басиста Рик Данко – персонификација  рокерског светоназора, човек отвореног срца, широке руке, џентлмен среће и несреће, уз то  певач без мане и страха. Његова интерпретација Робертсонове песме „It Makes No Difference“ је најбоље певање у рок музици које сам чуо.

Клавијатуре је свирао Ричард Мануел  – хероиноман и алкохоличар кога су прогањале и на крају докусуриле суицидалне мисли и депресивна проживљавања. Мануел  је певао као Реј Чарлс – „Tears Of Rage“ или „Lonesome Suzie“. Био је срце и душа The Banda, „свети лудак“ („holy madman“) како га је дефинисао Ерик Клептон.

Мултиинструменталиста Гарт Хадсон, који је „могао да свира са Њујоршком филхармонијом или Џоном Колтрејном“, комплетирао је састав и дао му неопходну музичку компетентност.

Spiritus movens

Ако већ није могао да буде лидер The Banda Роби Робертсон је био spiritus movens те групе. Покретао је све активности – пословне и креативне. Био је аутор или коаутор највећег броја песама – „The Weight“, „Chest fever“, „The Night They Drove the old Dixie Down“ и друге. Организовао све дискографске и пословне активности.

Његова је идеја била да се филмски сними последњи концерт групе The Band у дворани „Winterland Ballroom“ у Сан Франциску 25. новембра 1976. године. Од тих снимака настао је документарни филм „Last Waltz“ у режији Мартина Скорсезеа, вероватно један од најбољих рокументараца.

Списак виђених гостију на тој свирци – Боб Дилан, Џони Мичел, Нил Јанг, Ван Морисон, Мади Вотерс, Др. Џон, Ерик Клептон, Пол Батерфилд и други –  најбоље показује значај и утицај бенда који је на суптилан и дискретан начин предводио Роби Робертсон.

Неке интерпретације са овог концерта остају забележена као врхунци живог извођења. Позната је Клептонова изјава да сматра да је Ван Морисон певајући нумеру „Caravan“ направио најбоље „live“ извођење које он видео и чуо. Исто би се могло рећи и за нумеру „It Makes No Difference“ коју је Рик Данко отпевао на ултимативни начин. Др. Џонова вуду верзија прељубничке „Such A Night“ стоји барабар са овим споменутим. И тако даље, и тако даље...

Ронијеви соколи

Један од гостију на концерту „Last Waltz“ био је и Рони Хокинс. Хокинс је „дивљи рокер из Арканзаса“ који је волео да свира у Канади. Он је први ангажовао Робија Робертсона као 15-годишњег дечака да свира у његовом пратећем бенду The Hawks.

„Да те ја нисам запослио заглавио би у затвору“, говорио је касније Рони Хокинс свом младом пулену.  Ова изјава има везе са пореклом и социјалним статусом Робија Робинсона у тинејџерским данима. Роби је наиме полуиндијанац. Његова мајка је из племена Мохок (Mohawk). Добар део раног детињства провео је у индијанском резервату у близини Торонта. Мајка је била у браку са човеком који се звао Џејмс Патрик Робинсон. Роби је дуго живео у уверењу да је то његов отац. Носи његово презиме.   

Много година касније мајка му је рекла да је његов биолошки отац Александер Дејвид Клегерман, гангстер и коцкар јеврејског порекла који је убијен у револверашком обрачуну.

Дигресија: Шетња улицом Јонге у Торонту

Био сам једном у Торонту. Више од десет година је прошло отада. Једног дана сам шетао улицом Јонге. То је важна улица у том мегаполису. У њеном горњем делу набасао сам на гомилу младих, пијаних и дрогираних људи. Тетурали су се улицом, лежали по тротоару, добацивали пролазницима и опасно се залетали на њих. Врло непријатна ситуација. Мој канадски домаћин ми је рекао: „То су Индијанци. Они су без икаквих права у Канади“.

Ова опаска је била у складу са чланком који сам претходног дана прочитао у неком магазину. Аутор је писао да је највећи постотак самоубица међу тинејџерском популацијом у свету у једном индијанском резервату смештеном у канадској залеђеној вукојебини. Не сећам се више  постотака али памтим да је била драматична цифра.

Наставио сам даље низ улицу. Дошао сам до трга који се налази на раскрсници улица Јонге и Дундас. Веома леп простор, ултраурбан. Многи рокери су ту имали концерте и снимали спотове.

Бафи Сејнт-Мери (Buffy Sainte-Marie) је тог дана ту држала концерт. Бафи је славна канадска  кантауторка, нека врста националне хероине, са репутацијом пионира великог фолкерског бума на Гринич Вилиџу, некадашња супруга Џека Ничеа. Њене песме су певали сви, од Елвиса Прислија и Донована, до љутих рокера као што су Quicksilver Messenger Service и Мориси. Бафи Сејнт-Мери је Индијанка из племена Кри. Порекло јој није сметало да се, што би рекли психолози, „самоактуализује“, да се оствари као личност и уметник.

Из ове перспективе ми се чини да та шетња улицом Јонге симболише и два пола између којих се кретао живот Робија Робертсона. И он је успео, као Бафи, да пронађе начин како да се, иако припадник поражене и понижене нације, оствари као музичар  и личност. Како да од припадника племена затвореног у резерват постане један од најпознатијих и најцењенијих Канађанина на свету. 

Прва нација

Има неке више, да не кажем божанске, правде у чињеници да је ултимативну музику северноамеричког континента створио и у облику сјајних песма испоручио младој рокерској публици управо Роби Робертсон, припадник Прве нације (First nation), како на политички коректном језику називају Индијанце.

У његовим песмама – које као да су ископане из блата великих река које пресецају тај континент, пронађене на „крвавим меридијанима“ који се на њему укрштају, ишчупане из биготних фантазама првих досељеника, отпеване поред логорских ватри уплашених пионира изгубљених у бескрајној прерији – испричана је библијска прича о потрази за спасом, искупљењем и домом. 

Неколико година пре изласка првог албума The Banda, Роби и његова екипа – тада још увек под именом The Hawks – били су поуздани сарадници Боба Дилана. Пратили су га на његовој првој електричној турнеји која је трајала од октобра 1965. до маја 1966.  године. Током те турнеје били су изложени незапамћеној тортури од стране публике. 

Диланови фанови се, наиме, нису мирили са новом  музичком оријентацијом младог трубадура кога су  називали „гласноговорником нове генерације“. Звиждали су и урлали, гађали музичаре најразличитијим предметима, скакали на сцену и покушавали да прекину свирку. Малтретман од  стране публике достигао је „апокалиптични климакс“ током свирки по Великој Британији. Кажу да је током концерта у Лестеру неки лик из публике чак скочио на сцену и „патосирао“ Дилана.

Било како било, то је ипак била добра школа за Робија Робертсона. Научио је да се суочи и са таквом публиком: „Научио сам да свирам гитару не гледајући у њу. Тако сам могао вешто да избегавам предмете којима нас је публика гађала“, рекао је касније.

Важније од тога је било време проведено са Диланом.  Током месеци проведених на турнеји и каснијим подрумским свиркама у Вудстоку, забележених на епохалном албуму „Basement Tapes“, Роби је могао да види, чује и научи како ради највећи кантаутор популарне музике, како барата речима и поетским сликама, како од старог прави ново.

Све те науке применио је у каснијем току каријере са групом The Band чији је први албум „Music From Big Pink“ изашао 1968. године.

Чудна, стара Америка

„Позне шездесете године 20. века биле су веома плодне кад је у питању популарна музика. Постојали су разни жанрови: Motown, фолк рок, јужњачки соул, психоделија, Бејкерсфилд кантри, блуз ривајвал, прогресивни рок, сингерсонграјтерски покрет, џез рок. Деловале су тако моћне личности као што су Џими Хендрикс, Боб Дилан, Битлси, Џенис Џоплин.  Текстови песама, звук гитаре, продукцијска техника и људски глас су редефинисани и употребљавани на нови начин. Чинило се тих година да је све могуће.“

Тако је у прологу за делукс бокс сет „The Band – A Musical History“ канадски етномузиколог Роб Бауман дефинисао време и музичку ситуацију у којој је изашао деби албум The Banda.   

И у таквим околностима Роби Робертсон је пронашао свој пут. „Сви су скренули десно, а ми смо скренули лево“, рекао је недавно. Нико није историју америчког континента представио у рок песми као овај припадник Прве нације одрастао у резервату у близини Торонта.

„Чудна, стара Америка“, да искористимо синтагму Грејла Маркуса, у његовим песмама доживела је рокерску транспозицију. Северноамерички континент, какав је био и какав је могао да буде, једино још обитава у песмама Робија Робертсона.

„Somewhere Down The Crazy River“ је најпознатија Робијева песма из пост-Банд периода.

Све ми се чини да је Роби Робертсон овог 9. авугуста, као онај поглавица из филма „Велики, мали човек“ Артура Пена, погледао у небо и мудро закључио: „Диван дан за умирање“.  И онда се мирно запутио „негде низ луду реку“ ка вечним ловиштима где га већ чекају Ричард Мануел, Ливон Хелм и Рик Данко. Тамо, на неком рајском пропланку, некадашњи „последњи валцер“ ће постати бескрајан.