Поглед и глас Кристе Пефген и читава младост претворена у музику: Нико, ниоткуда štampaj

„Људи кад ходају гледају у пут, улицу, стазу којом иду, а ти гледаш у месец.“ Тако је, кажу, Џим Морисон објашњавао Кристи Пефген (Christa Päffgen), познатој као Нико, њену неприлагођеност свету чија је икона била. Мада у апокрифну природу ове изјаве не треба сумњати, она, ипак, упућује у правом смеру. Нико је као петнаестогодишња девојчица ушла у интернационални свет моде, гламура, џет-сета, филма и музике. Арогантна, хладна, тевтонска лепота откључавала је сва врата. „Изгледала је као мермерна скулптура, богиња из Валхале“, рекао је Били Нејм, који је својим фото-апаратом забележио сва важна збивања у Ворхоловој „Фабрици“. 

Где год да се појавила – у Берлину, Риму, Паризу, Лондону или Њујорку – била је у центру пажње. Федерико Фелини, Ален Делон, Боб Дилан, Брајан Џонс, Енди Ворхол и други талентовани и моћни мушкарци били су очарани њеном лепотом. Била је муза, икона, мрачни предмет жеља, лепотица дана. Писали су јој песме, снимали филмове, водили љубав с њом, желели је и сањали.

Касније, као тридесетогодишња жена, Нико се трудила на све начине да побегне из тог окружења. Схватила је да је у читавом дотадашњем животу била објект; предмет лепоте који су други рабили и злорабили по сопственом нахођењу. Хтела је, онако како препоручују докони психолози, да буде субјект сопственог живота, да се искаже као личност и као уметник.

„Нико није хтела да је људи знају само по лепоти. Сматрала је да је слава заснована на лепоти безвредна… Мрзела је моду. Мрзела је идеју да је довољно бити плава и лепа, на неки начин мрзела је и то што је женско. Сматрала је да јој је лепота донела само јад и беду. Хтела је да уради нешто важно, хтела је своју музику“, тако је недавно Џон Кејл – Никин најоданији пријатељ још од The Velvet Underground дана и сведок свих њених каснијих суноврата – објашњавао животну позицију у којој се 1968. године она нашла.

Curriculum Vitae

Има много непознаница у биографији Нико. Не зна се ни тачан датум њеног рођења. Неки кажу да је рођена у Келну 1938. године. Други тврде да је то било у Будимпешти 1943. Постоје чак неки који тврде да су јој родитељи (или бар један од њих) били југословенског порекла.

У послератном Берлину, као тинејџерка, постале је веома успешан модел. Од тада почиње њено лутање. Пут ју је прво одвео у Француску и Италију. Ту ју је запазио Федерико Фелини и дао јој улогу у филму Сладак живот (La Dolce Vita, 1960). У Паризу је упознала Боба Дилана. Он јој је написао песму I’ll Keep It With Mine. Нико је неколико година касније на свом првом соло албуму отпевала Chelsea Girl (1967).

Касније одлази у Енглеску где улази у круг око групе The Rolling Stones. Ту снима први сингл на чијој А страни се налазила песма Гордона Lajtfuta I’m Not Sayin’, а на Б – нумера The Last Mile. Менaџер The Rolling Stonesa Ендрју Луг Олдем и Џими Пејџ су јој били главни сарадници. Ступа у љубавну везу са Брајaном Џонсом, са којим се појављује и на рок фестивалу у Монтереју.

Касније је живот води у Њујорк где пева у клубу „Blue Angel Lounge“ и наступа у филмовима Ендија Ворхола. Енди у то време протежира младу рок групу The Velvet Underground. Незадовољан је њиховим имиџом. Пол Мориси, главни Ворхолов филмски сарадник, каже да је управо он дошао на идеју да у бенд кооптирају Нико и да га на тај начин учине визуелно атрактивнијим.

Снажан контраст између њене аријевске лепоте и одметничке намргођености осталих чланова привукао је пажњу. Фотографије бенда преплавиле су магазине и привукле необичну публику – од Џеки Кенеди и Волтера Кронкајта до последњих отпадника од америчког сна.

Нико је отпевала три песме на дебитанском албуму Velvet Underground And Nico. Биле су то нумере Femme Fatale, I’ll Be Your Mirror и All Tomorrow’s Parties. Глас јој је звучао као „виолончело у рано јутро“. Због нетрпељивости између ње и Лу Рида, која делимично има корене у израженим антисемитским и расистичким ставовима који су били саставни део мрачне стране Никине личности, сарадња је ту и окончана.

Први соло албум Нико је снимила 1967. године. Зове се Chelsea Girl. Реч је о контроверзном продукту. Неки га сматрају ремек-делом. Други мисле да је потпуни промашај. Ради се о фолк албуму. Репертоар чине песме најпознатијих аутора рок песама Џексона Брауна, Боба Дилана, Тима Хардина, Лу Рида и других. Нико није била задовољна. Сметале су јој продуцентске интервенције у смислу додавања гудачких делова и пасажа на флаути. Била је љута, озлојеђена, бесна.

У таквом расположењу је почетком септембра 1968. године ушла у студио дискографске куће „Електра“ на Ла Сијенега булевару у Лос Анђелесу и снимила The Marble Index, најважнији албум у својој каријери.

Урадила је то за четири дана. Три мушкарца су јој помагали у томе. Већ споменути Џон Кејл је био главни у музичком и артистичком смислу, а Фрејжер Мохак (Frazier Mohawk) и Џон Хени (John Heany) обавили су технички део посла.

Кратак поглед у срце таме

Албум The Marble Index је јединствена плоча у целокупној историји популарне музике. Почетак и крај. Ни пре ни после тога ништа слично није снимљено. Лотреамонова Малдоророва певања су му једини сродник у читавој уметности. О тој врсти психотичне уникатности се ради. „Нико се није замарала са неурозом, ишла је директно ка психози“, рекао је Дени Филдс. Захваљујући његовим познанствима албум The Marble Index је снимљен.

Неки су рекли да је The Marble Index музички еквивалент Лименом добошу Гинтера Граса, други су говорили да је то егзистенцијална криза претворена у музику. Лестер Бенгс, најцењенији рок новинар од кад је света и века, тврдио је да је овај албум „најбољи комад авангардне класичне односно сериозне музике у другој половини 20. века“. Такође је рекао да The Marble Index представља „кратак поглед, широм отворених очију, у срце таме“.

Када би роман Кристофа Рансмајера Ужаси леда и мрака имао звук, он би био као музика са овог албума. Осам приложених нумера се могу схватити као странице бродског дневника са страшног, усамљеног плова по далеким и хладним морима. „То није био фолк, ни рок, а свакако не поп. То је било нешто друго. Музика која је водила ‘слушаче’ на чудна и застрашујућа места где раније нису били“, рекао је Џон Кејл. Лестер Бенгс је, у свом препознатљивом стилу, написао да се „усрао од страха“ док је слушао The Marble Index.

Ветар и хероин

О чему се то заправо ради на албуму The Marble Index? Могло би овако да се одговори: Бежећи од сопствене прошлости, истовремено и трагајући за собом кроз хероиномански сплин и дубоко фундирано осећање промашености, са доживљајем сопствене лепоте као проклетства – слично као Хардијева Теса – Нико је у најдубљем мраку сопствене личности пронашла музику и поезију, исконску и ванвременску као „прехришћанске, нордијске бајке“.

Њен „духовни брат“ и вероватни љубавник Џим Морисон – може се нешто о томе видети у филму Оливера Стоуна The Doors (1991) – био јој је главни сапутник на том трипу. Он јој је открио поезију и охрабрио да пише сопствене стихове. У то време Нико је од Лeонарда Коена, са којим је такође имала посебне односе, добила на поклон хармонијум. Ради се о необичном инструменту са клавијатуром. Он има чудан звук – неку врсту монотоног бруја који се у рок терминологији означава речју droun (од енглеског глагола to drone што значи зујати или брујати). Нико је волела тај инструмент јер је његов звук подсећао на ветар. Давао је неку елементарност њеној музици.

Осам песама, у којима се пева о „крају времена“, „поноћном ветру“, „смрзнутим границама“ и „местима до којих се стиже само у сновима“, нашло се на оригиналној верзији албума The Marble Index. Доимале су се као црно-беле разгледнице на којима су приказани беживотни унутрашњи пејзажи сакривени иза лепог, већ запуштеног Никиног лица. Нико је као суманута Валкира певала о језовитим стварима које долазе из времена пре времена, из најмрачнијих ћошкова колективног памћења. Звучала је као наркоманска верзија Марлене Дитрих или Хилдегард Кнеф.

Фрејжер Мохак, који је потписан као продуцент овог албума, рекао је: „The Marble Index није плоча која се слуша. То је рупа у коју се упада.“ Тамо се налазе језовити, атавистички призори, застрашујућа сновиђења, сомнамбулне шетње залеђеним унутрашњим просторима и таласи анксиозности који пулсирају у недокучивим лунарним ритмовима. Дисонанца између Никиног равног, монотоног гласа и раштимованог бруја хармонијума дефинисала је празан музички простор у којем као да одјекују стихови њеног прошловековног земљака Фридриха Хелдерлина:

Пресурово, препуно зебње свуда је у кругу
И све се осипа, колеба, где год гледам.

Џон Кејл је, као прави музички чаробњак, преко тако добијеног материјала „превукао“ слојеве и слојеве другачијих звукова. Виола, клавир, глокеншпил (инструмент сличан ксилофону), разна звона и свирале су „хуманизовале“ Никине алијениране песме, дале им обол авангардности и експерименталности. Једног рок новинара су, овако „обучене“, те песме подсетиле на подсукње оне старице из споменутог Грасовог романа испод којих се на залеђеним немачким кромпириштима скривао патуљасти Оскар Мацерат.

Чежња за самоћом

Кратка инструментална тема Prelude отвара албум The Marble Index. Својим насловом асоцира на истоимену поему Вилијема Вордсворта из које је позајмљена фраза која је дала име плочи: „The Marble Index of mind forever voyaging through strange seas of thought, alone“. Они коју су је добро познавали сматрали су да је Нико овим насловом хтела да нагласи сопствену чежњу за самоћом. Самоћа је, по њеном мишљењу, чинила људе занимљивим и привлачним, била заводљива и секси.

Осталих седам песама представљају етапе на путу којим популарна музика никад није ишла. Неке од њих – Frozen Warnings, Evening Of Light, Lawns Of Dawns – могу се схватити као гранични камен, последња тачка до које се може на овај начин стићи. Посебно место заузима песма Ari’s Song – чудна успаванка за Никиног сина Арија, чији је отац Ален Делон. Мора се рећи да Делон никад није признао очинство, мада је Ари одрастао у дому његових родитеља.

За потребе албума The Marble Index снимљено је 12 песама. Осам се нашло на оригиналној верзији. Албум траје 30 минута. Фрејжер Мохак је донео такву одлуку. Сматрао је да је музика исувише тешка и захтевна и да би се са продуженим трајањем слушање претворило у праву тортуру.

Енди Ворхол је, по свом добро знаном обичају, по завршеном снимању, 19. септембра 1968. године приредио гламурозну журку на којој је представљен снимљени материјал. Били су присутни чланови састава The Velvet Underground, Тимоти Лири, Боб Дилан, Стиви Винвуд, Мари К (Murry The K) и други. Било је то прво Ворхолово појављивање у јавности после рањавања 3. јуна те године. После неколико месеци албум се појавио у продавницама. Нико није хтео да га купи. Продато је свега неколико примерака. „Не можеш да продаш самоубиство“, закључио је Џон Кејл.

Централна Eвропа

Албум The Marble Index је ултимативно европско уметничко дело. Његови садржаји су анксиозност, страх, отуђење, унутрашња празнина која као космичка црна рупа усисава живот и претвара га у лед и пустош. Може се доживети као изгубљени део епохалног романа Вилијама Т. Волмана Централна Европа. Та врста средњоевропског усуда ту се појављује у свом најмрачнијем виду. Туга и бол су разоткривени као кључни елементи од којих је направљен скелет људског постојања. Ватра и лед су на крају и почетку свега што је било, што јесте и што ће бити.

Кажу да је Елија Казан, док је похађала његове часове глуме у Акторс студију у Њујорку, говорио Ники: „Искористи своје време, створи властити простор.“ Следећи тај савет Нико је дошла до музике представљене на албуму The Marble Index. Потрага за собом, кроз сопствено време и простор, довела је до ње. Тако је настало ово уметничко дело које се може схватити као батискаф којим се стиже на дно људске егзистенције.

Никин каснији живот је био пролонгирано самоубиство. Пар албума које је снимила у том периоду – Desert Shore (1971), The End (1974), Camera Obscura (1985) и други – описују делове тог пута. Хероин, алкохол и метадон су дефинисали њену судбину.

Умрла је пре 35 година, 18. јула 1988, од последица пада са бицикла на Ибици. Имала је 50 година.

Сахрањена је неколико дана касније у Берлину. Уз звуке њене песме Mütterlein, са половног касетофона, неколико присутних пријатеља се опростило од особе која је трагајући за собом, бежећи од лепоте и славе, пронашла страх, језу и ништавило. Верујем да су је Рихард Вагнер, Георг Тракл, Алфред Деблин и Курт Вајл радо примили у свој рајски кружок.

О релевантности њене музике можда најбоље говоре речи које је Мориси, лидер састава The Smiths, упућивао публици. Он је, наиме, имао обичај да своје концерте започиње емитовањем Никине песме Innocent And Vain. Тада је говорио: „Молим вас да ћутите и пажљиво слушате ову песму. То је читава моја младост претворена у музику.“

Верујем да по прљавим улицама европских градова још увек главиња велика скупина усамљених, изгубљених, несхваћених и уплашених који се слажу са овим речима рокера из Манчестера.