Сећање на Роберта Немечека: Легат за неки нови врли, млади и храбри свет

Једном смо Роби Немечек, његова супруга Мира и ја слушали рок. Радили смо то стотинама пута, али овог пута се десило нешто невероватно. Мислим да су на репертоару били неки ретки снимци групе Mountain. Као што се зна Роби је био један од најпознатијих европских, па ако хоћете и светских колекционара ретких рок снимака. Ексклузивност је, као и увек код Робија, била гарантована.

Елем, слушамо ми како Феликс Папаларди, Лесли Вест и екипа грувају њихов високооктански post-Cream rok. Иду редом – „Mississippi Queen“, „Theme For An Imaginary Western“, „For Yasgur’s Farm“ и тако даље.

Пијемо ’ладно пиво, како доликује, и слушамо тешки рок. Узгред, Роби је имао јединствен начин служења пива. Из фрижидера би вадио само једну флашу. Њен садржај би поделили и попили. Тек онда се вадила друга флаша. „Да се не угреје“, објашњавао је Роби.

Елем, слушамо ми Mountain, пијемо пиво и једемо одличне Мирине сендвиче. Рокенрол уживанција. Појачало одврнуто до даске. Не могу Mountain да се слушају тихо. Било би то светогрђе. Ређају се песме, разговор иде колико гласна музика дозвољава, смех и радост. И... одједном, док су Mountain пичили „Great Train Robbery“, из једне звучне кутије излете, као метак, звучник високотонац, прелете целу собу и лупи из све снаге у супротни зид.

Кад је Роби вратио звучник на место настависмо ми наш Mountain session. Не прође неколико песама, а онај звучник опет као теледириговани нуклеарни пројектил полете и заврши на истом месту. Мислим да је бенд свирао „Never In My Life“.

Сетио сам се овог догађаја јуче кад ми је Гиле јавио да је Роберт Немечек умро. Моје дружење са Робертом и Миром имало је исти интензитет као муњевити лет оног високотонца кога су гитара Лесли Веста и Папалардијев бас лансирали преко дневне собе једног београдског стана.

Зрачење

Један од мојих омиљених рок музичара је једном приликом употребио синтагму „хумани плутонијум“ („human plutonium“). Урадио је то говорећи о једном свом пријатељу. Роби је био то: плутонијум у људском облику. Зрачио је невероватном позитивном енергијом која је своје извориште имала у богатом и лепом животу, таленту, организованости, предузетности и великом ентузијазму када је у питању популарна култура, посебно рок музика и филм.

Онај ко је имао среће да буде примљен у Робијев кружок бивао је прожет тим зрачењем и заувек промењен. Робијева енергија, посвећеност и љубав према музици, филму и одговарајућим медијима би га озрачила, дала снагу и мотив да настави даље. Такав случај је био и са мном. Роби ме је убедио да почнем да пишем о рок музици.

Никад нисам волео да пишем. Волео сам да читам књиге, али да пишем нисам. Лоши и незаинтересовани професори српског су „убили“ моју жељу за писменим изражавањем. Сви су, наиме, добијали петице на писменим задацима. Мени је следовала тројка или 4 минус. Гимназијске професорке нису волеле мој стил. Јебига, шта рећи, тако је било.

Онда је дошао Роби и рекао ми да треба да пишем. „Шта да пишем?“, питао сам. „Пиши оно што причаш у 'Тајанственом возу'. То је одлично. Текстови ће да буду савршени“, рекао је.

Роби је сугестиван тип. Некако осетиш да иза оног што ти говори стоји несвакидашња ерудиција, неко дубоко познавање ствари о којима прича. Уз то, буде ти некако јасно да то није само књишко, пасивно знање него нешто доживљено и проживљено, аутентично и непатворено.

И тако се ја латих рокенрол пера. „Паметни и књишки људи“ су ми касније говорили да је то што пишем добро, да има смисла. Било је међу њима и познатих и уважених еx-Yу писаца, два председника најугледнијег књижевног жирија на овим просторима итд. Роби је, ипак, био први који је наслутио да би моја писанија имала некакав смисао.

Која и Роби

Једном је велики Која из Дисциплине кичме био гост у мојој радио-емисији „Доле на углу“. Идеја је била да слушамо песме са његове листе „Туце најбољих дванестица ’белог блуза’“, објављене у Ритму (март/април 1991). Узгред, ево те листе, веома је занимљива и једна од најбољих тог типа коју сам видео:

1. Jeff Beck Group: Blues DeLuxe
2. T.S. McPhee: You Don’t Love Me
3. John Mayall (wiith E. Clapton): Stormy Monday
4. Humble Pie: I Don’t Need No Doctor
5. Cream: Born Under The Bad Sign
6. The Rolling Stones: Love In Vain 
7. Free: Hunter
8. Ten Years After: I Woke Up This Morning
9. Fleetwood Mac: Need Your Love So Bad
10. The Allman Brothers Band: Whiping Post
11. Johnny Winter: Walking Thru The Park
12. The Stooges: Dirt

Емитовали смо те песме. Којина љубав према музици испунила је студио. Уживао је у свакој песми, није скидао слушалице, коментарисао је одушевљено сваку нумеру. У једном тренутку је Која прекинуо редослед који смо направили. „Морамо неког Робија Немечека да пустимо. Не може без његове песме.“

То је било у оно време кад се радио Б92 налазио у Студију Б, на 23. спрату Београђанке. Сплет политичких околности га је протерао из просторија у Дому омладине. Студио Б је пружио уточиште.

То нам је омогућило да пронађемо неку плочу Поп машине, или је то била Рок машина, не сећам се више. Студио Б је имао савршену дискотеку. Слоба Коњовић је то одлично организовао. Нажалост не могу да се сетим коју смо песму та два славна Робертова бенда емитовали. Заборавио сам. Не могу да пронађем плејлисту. Можда неко зна? Ако зна нека јави.

Роби ми је после причао да је Која као тинејџер био велики фан Поп и Рок машине, да је био редован на њиховим свиркама итд. Толико о Робијевом утицају на југословенски и српски рок. Утицати на најбоље, то је оно што се броји.

Лондонска журка

Једном смо Мира, Роби и ја ишли у Лондон на концерт Емилу Харис. Роби је добио специјалну позивницу од Бадија Милера који је предводио пратећи бенд. Бади Милер је, наиме, као и Роби пасионирани колекционар ретких рокерских снимака.

Супер је био концерт. Бади је наступио као предгрупа. Онда је Емилу преузела ствар и направила лом. Један од најбољих концерата на којима сам био. Највише памтим када је Емилу песму „I Ain’t Living Long Like This“ посветила Алберту Лију. „Ово је за најбољег гитаристу на свету, енглеског Циганина Алберта Лија“, рекла је Емилу.

Алберт Ли припада малој заједници познатој као „English Gypsies“ илити Романи – као Бред Пит у филму Гаја Ричија „Snatch“. Он је наследио легендарног Џемса Бартона у њеном Hot Band-у.

После концерта смо били у бекстејџу. Мира, Роби, њихов син Луле и ја. Био је некакав парти. Ја сам мислио да ће бити Емилу. Рекао сам Мири и Роберту: „Кад се појави Емилу ја ћу можда да се онесвестим. Обратите пажњу и придржите ме да се не разбијем.“ На срећу или несрећу, Емилу се није појавила. Био је ту цео бенд. Роби и Бади су имали занимљиве колекционарске разговоре. Придружио им се и Џим Лодердејл који се тих дана, другим поводом, затекао у Лондону.

Цео тај парти је изгледао као сцена из филма „Дивљи месија“ Кена Расела. Толико је било неког необичног света, екстравагантно обученог, налик егзотичним птицама. Чланови бенда у фармеркама и вијетнамкама, и нас неколико из Србије, слично обучених, изгледали смо најнормалније од свих.

Кад се жур завршио Луле је фотографисао Миру, Робија и мене испред сале. Иза нас се види радник на мердевинама који скида слова из имена Емилу Харис. Шоу је готов, нема више, сутра је нови дан, треба ставити ново име.

Филм и ТВ

Роберт Немечек ће вероватно остати упамћен као филмски уредник на разним телевизијама. Он је тај посао радио одговорно и озбиљно. Умео је да нађе баланс између добрих филмова и укуса најшире публике. При томе није правио уступке. Све је некако било складно. Филмски програм који је он уређивао био је добар, интересантан, са јаким личним печатом, жанровски разноврстан и занимљив за гледање.

Ја сам му говорио да је његов најбољи потез у уређивању било постављање епизоде неке добре серије у 23 часа. Многи су, моја породица и ја на пример, почели да организују вечерње време тако да се у једанаест нађу испред телевизора. Тако смо завршавали дан и спремали се за нови који ће, ваљда, да сване. 

Овај текст није некролог, није елегија. Он је настао из потребе да се у једном страшном часу, кад стигне вест о коначном крају, нешто каже. Да се сетим пријатељства, дружења, заједничког времена, лепих успомена. Да не дозволим да све прође, да се заборави.

Кад гори човек
цео свет се
греје –
кад изгори
човек
тад пепео све је.

Стихови Бране Петровића добро стоје на крају овог текста. Завршавам га са надом да ће из легата Робија Немечека излетети птица Феникс. Да ће се онај ентузијазам и прегалаштво који су га красили поново разгорети. Да ће се неки врли, млади и храбри свет који тек долази грејати на њему као што смо то ми радили.