Бити као Крис Кристоферсон: Терет слободе

„Сви мушкарци су желели да буду као он, све жене су хтела да буду с њим“ – рекла је о Крису Кристоферсону његова некадашња супруга Рита Кулиџ. Зашто је то тако? Одговор је једноставан: зато што је Крис Кристоферсон био даса.

Та реч је некако нестала из српског језика. Није ни чудо, ово су ћифтинска времена. Нема више ко да се њоме означи. Сви су постали исти, досадни, осредњи и безбојни.

Кад смо били клинци биоскоп нам је био највећа фасцинација. Увек смо на филмском платну препознавали „дасу“. Неки мужеван, храбар лик, сигуран у себе, који говори полако и тихо, стоји обично са стране и посматра шта се дешава и који, кад загусти, преузима доминантну улогу и решава ствар на праведан и људски начин – то је био „даса“.

Алан Лад као Шејн је био даса, Итан Едвардс из „Трагача“ такође, Рик из „Казабланке“ исто тако.

Касније кад би у игри „одигравали“ те филмске сцене увек смо хтели да будемо „дасе“.

Крис Кристоферсон је направљен од истог материјала као филмске дасе. Човек од интегритета и талента, чврст и постојан као Гибралтарска стена, који није бежао од слободе – како нас је учио онај филозоф – већ јој је храбро ишао у сусрет жељан да сазна шта може да се деси ако се конзумира у пуном капацитету.

„Дабл К“ је читавог свог дугог и богатог живота јездио бескрајним просторима слободе. Једино што је тамо пронашао јесте усамљеност. Није се уплашио, није побегао. Суочио се њом, изашао јој на црту, погледао је у очи, сочно опсовао. Своја искуства из тог дугогодишњег окршаја преточио је у поезију и песму. Терет слободе је лако носио и поред тога што је у свом најпознатијем стиху веома песимистично дефинише: „Freedom is just another word for nothin’ left to lose.“

Стих је из песме „Me And Bobby McGee“. У једном интервју КК каже да је инспирацију за овај стих пронашао у завршној сцени Фелинијевог филма „Улица“ кад Ентони Квин сазна да је Ђулијета Месина умрла, па оде на плажу и почне да плаче.

Песму „Me And Bobby McGee“ је прославила Џенис Џоплин. Појавила се на њеном постхумно издатом албуму „Pearl“ 1971. године. Као А-страна сингла била је No.1 хит широм света.

Џенис и Крис су у доба кад је албум сниман били у љубавној вези. „Упознали смо се у лифту Челзи хотела“, рекао је Крис, „после 15 минута смо били голи у кревету“. Тако су се одвијале ствари у доба сексуалне револуције, пре него што је СИДА ступила на сцену.

Крис Кристоферсон је, као и Џим Морисон, генералски (адмиралски) син. Био је предодређен да проживи „амерички сан“. Добио је чин капетана у америчкој војсци, постао пилот, као оксфордски ђак проучио је Шекспира и Блејка. Предвиђена му је била професорска каријера на војној академији Вест Поинт.

Онда се десио фантастичан обрт. КК је све то напустио, спаковао се и отишао у Нешвил да постане кантаутор, да пише песме о „ђаволу, слободи и уличним плочницима“.

Ту је брзо ступио у контакт са људима сличног менталног склопа, хиперталентованим и већим од живота, као што су Џони Кеш, Вили Нелсон и Вајлон Џенингс.

Крисове песме су привукле њихову пажњу. Врхунска поезија, са профињеним поетским сликама била је спојена са једноставним и заводљивим мелодијама. У њима је су били ухваћени неки тренуци људског битисања у којима се препознаје слабост и крхкост људског материјала, а истовремено наслућује и велика храброст да се живи, воли, пати, љуби и умире.

Комплексна, богата Крисова личност која се јасно очитавала на његовом лицу и препознавала у његовом наступу – којој нису могла да одоле многа женска срца – привукла је пажњу филмаџија. Крис има завидну филмску каријеру. Глумио је у филмовима Мартина Скорсезеа, Сема Пекинпоа, Мајкла Ћимина.

„Његово присуство увлачи публику у филм. Није фазон само у његовом изгледу – подједнако је важно и то како се креће и како говори“, објаснио је Мартин Скорсезе зашто је ангажовао Криса као главног глумца за филм „Алиса више не живи овде“.

Сарадња између Сема Пекинпоа и Криса Кристоферсона је, чини ми се, посебно важна. Два аутентична бунтовника, два хипериндивидуалца су се препознали и снимили заједно три филма – „Бивши пријатељ Кид“, „Донесите ми главу Алфреда Гарсије“ и „Конвој“.

Пекинпо и Кристоферсон заједно – то вам је као да је легенда о Бучу Кесидију и Санденсу Киду добила наставак. Овај тандем, који као да је изашао из „Крвавог меридијана“ Кормака Мекартија, персонификује све архетипске ликове који су некад насељавали велики амерички мит: од уплашених пионира поред логорских ватри и усамљених трапера из Стеновитих планина до чикашких гангстера и писацa из „изгубљене генерације“.

Крис Кристоферсон је аутор величанствених песама – да поменемо најпознатије „Help Me Make it Through The Night“, „Sunday Morning Coming Down“, „For The Good Times“, „Loving Her Was Easier (Than Anythang I’ll Ever Do Again)“ – које су врхунски егземплари сингерсонграјтерског заната. Оне су му обезбедилe место у рок Пантеону.

Ипак, оно што најбоље говори о Крису, његовој личности, моралном устројству, персоналном интегритету, кул фазону чији је највећи и најбољи промотер био, био је његов невероватан гест подршке Шинејд О’Конор на концерту који одржан поводом неког Дилановог јубилеја. Публика је извиждала Шинејд због тога што је претходних дана јавно поцепала слику папе Јована II у знак протеста због сексуалног злостављана деце под окриљем католичке цркве.

Кад је ирска певачица остала сам пред бесном и бучном публиком, пришао јој је Крис Кристоферсон, загрлио је, упутио речи подршке и остао уз њу док је она бесно рецитовала песму „War“ Боба Марлија. Ту је КК показао шта значи бити личност од интегритета, шта значи бити храбар, бити колега и џентлмен.

Пре два дана, 28. септембра 2024, Крис Кристоферсон нас је напустио. Сингерсонграјтерска милиција је остала без свог правог капетана. Имам утисак да та формација неће преживети овај губитак. Зато овај текст завршавам стиховима Волта Витмена:

„O Captain! my Captain! our fearful trip is done.“