Пола века Пекинпоове баладе о Пету Гарету и Билију Киду, о пролазности, пријатељству и смрти: Романса у Дурангу

„Видимо се у Дурангу“, реченица коју Хемфри Богарт у лику Фреда Си Добса изговара у филму „Благо Сијера Мадре“ Џона Хјустона, као да је наговестила нека будућа збивања на тој мексичкој локацији. Две-три деценије касније једна слична екипа као она којој Богарт заказује састанак – одметници, пробисвети, невољници, авантуристи, коцкари, бандити, продавачице љубави и њихове муштерије – окупила се у том граду. Намера им је била да сниме филм о коначном обрачуну бивших пријатеља, Пета Гaрета и Билија Кида.

Човек лоше репутације, поганог језика, дрских поступака, патолошке склоности ка алкохолу и насиљу, наглашене мизогиније, а уз то врхунски синеаста и аутор неколико класичних филмова, Сем Пекинпо предводио је ту екипу. Било је то почетком 70-их година прошлог века.

Пре 50 година, у јулу 1973. филм „Pat Garrett And Billy The Kid“, код нас познат као „Бивши пријатељ Кид“, имао је премијеру. Паралелно са премијером филма изашао је и албум са специјално писаном музиком. Албум се звао исто као и филм „Pat Garrett And Billy The Kid“. Аутор музике је био Боб Дилан. На том албуму се налази једна од најзначајнијих песма наше епохе „Knockin’ On Heaven’s Door“. 

Времена се мењају

Овај филм је елегична медитација односно туробна ламентација о времену, његовом неумитном току и променама које такав поредак ствари носи са собом. То је уједно и Пекинпоов опроштај од амбијената, ликова и прича карактеристичних за велики вестерн мит.

По том својству филм „Бивши пријатељ Кид“ је налик легендарном филму Џона Форда „Човек који је убио Либертија Валанса“ или мање познатом филму сличне тематике и приближних квалитета „Monte Walsh“ (код нас се давао под именом „Човек кога је тешко убити“) редитеља Вилијема А. Фрејкера, иначе познатог директора фотографије. Реченица из Фрејкеровог филма коју Џек Паланс упућује Ли Марвину: „Нико не може да буде каубој заувек, Монти“ могла би да буде мото и Пекинпоовог филма. Наравно, уколико се реч „каубој“ замени речју „одметник“.

Сиже филма је једноставан. Двојицу пријатеља, одметника, сабораца са оне стране закона – Пета Гарета и Билија Кида – време раздвоји. Пет Гарет схвата да се време променило и труди се да „опере биографију“. „This country is growing old, and I intend to grow old with it“ – каже Џејмс Кобурн у улози Пета Гарета.

Гарет постаје шериф – чувар закона. Бранећи закон штити интересе богатих ранчера окупљених у картелу Санта Фе Ринг. На челу те групације је славни Џон Чизам. Једна реплика – из сцене накнадно убачене у филм – казује да је Чизам позајмио неке паре Гарету. Сад тражи да му врати дуг тако што ће убити Билија Кида и растурити његову банду.

Са друге стране, Били Кид не признаје промене које време доноси. Он је одметник, отпадник и жели да то остане. „Дуговао је људској правди двадесет и једну смрт – ’не рачунајући Мексиканце’“ – написао је Борхес у Свеопштој историји бешчашћа.

Роман Јакобсон је једном рекао: „Ствар троглодита је да остану троглодити“. Исто је са одметницима и десперадосима. И њихова је ствар да остану исти, да се не промене. Тако је и са Билијем. Када га Пет Гарет у једном још увек пријатељском разговору на почетку филма упозори да су се времена променила, Били му лаконски одговори „Времена можда. Ја не“. („It feels like... times have changed“, каже Пет Гарет. „Times maybe. Not me“, одговара Били.) 

Легенда о времену

„Ово је филм о времену које тече – легенда – не ради се о двојици револвераша“, цитира Пекинпоа Теренс Батлер у књизи Crucified Heroes – The Films Of Sam Peckinpah. Хероји из наслова Батлерове књиге разапети су на крсту чију једну пречагу представља време које тече, а другу њихови тешки, неприлагодљиви карактери. Приковани за крстачу они муче своју муку и испаштају због грешног живота. Тако је са Пајком Бишопом и Диком Торнтоном из „Дивље хорде“. А исто је и са Петом Гаретом и Билијем Кидом.

Николас Реј је својевремено постулирао тезу да је основна тема популарне уметности „немогућност повратка кући“. Млади хероји, „бунтовници без разлога“, у једном тренутку одрасту, ојачају и крену у животну авантуру. После хоће да се врате свом дому. Убрзо увиде да је тај повратак немогућ. Кад једном одеш не можеш више да се вратиш.

Да би приближио ту тему Џејмсу Дину и Натали Вуд, протагонистима његовог филма „Бунтовник без разлога“, он им је наложио да прочитају роман Томаса Вулфа Нема повратка. Има у једном старом броју часописа „Sight And Sound“ одличан Рејов интервју о томе.

Много година касније Стиви Винвуд је обрадио ту тему на рокерски начин. Урадио је то у песми „Can’t Find My Home“ коју је извео са супергрупом Blind Faith. Дистих „I ain’t done nothing wrong/But I can’t find my home“ најбоља је дефиниција те фрустрације.

Пекинпоова фаталистичка легенда о времену и његовом току и променама који тај проток носи са собом је комплементарна и са ставом Николаса Реја. Оно што је било не може да се врати. Тако стоје ствари... Тачка.

Десперадоси чекају воз

У складу са идејом да сними филм о времену које тече, Пекинпо је одабрао и глумачку екипу. У филму „Бивши пријатељ Кид“ улоге су добили мање-више сви познати епизодисти из вестерн филмова. На списку су Слим Пикенс, Р.Г. Армстронг, Мат Кларк, Чил Вилз, Лук Аскју, Ел Кју Џонс, Хари Дин Стентон. Оваква глумачка подела буди сећање на чувену песму Гаја Кларка „Desperados Waiting For A Train“.

Ту је и Џек Илам, легендарни Ћора. Када би се Илам појавио на прљавом платну параћинских биоскопа „Јадран“ и „Авала“ шездесетих година прошлог века, сви присутни – биоскопске сале су тада биле препуне –скочили би и узвикнули: „Ево га Ћора!“ Настало би опште одушевљење праћено аплаузом и звиждуцима.

Џек Илам је био глумац као Ташко Начић. Својом појавом је сваком филму у којем је играо давао неки неухватљиви састојак који је истовремено био знак аутентичности и нечег оностраног. Таква му је и улога Аламоза Била у Пекинпоовом филму.

На вратима раја

Наравно ту је, пре свих и изнад свих, легендарна Кати Хурадо – некада прелепа црнокоса Елена Рамирес из филма „Тачно у подне“ Фреда Зинемана. Њено учешће у легендарној сцени у којој Слим Пикенс, као шериф Бејкер, умире поред воде док сунце залази је незаборавна. Кати клечи неколико метара удаљена од Слима, гледа како се овај растаје са животом и немо плаче.

Тај призор прати легендарна Диланова песма „Knockin’ On Heaven’s Door“ за коју је Зоран Пауновић написао „реч је о уметничком делу које је својом савршеном једноставношћу успело да надрасте не само Билија Кида и Пекинпоов филм, већ и самог свог творца“ (Боб Дилан: Песме 1961–2012, Геопотика, 2019).

Боб Дилан је ову песму написао специјално за Слима Пикенса и Кати Хурадо. Она је касније постала планетарни хит и у верзији састава Guns N’ Roses. Ултимативну верзију је доживела на тестаментарном албуму Ворена Зивона „The Wind“. Зивон ју је снимио неколико недеља пред сопствену, најављену смрт. На тај начин јој је вратио ону кобну релевантност коју је имала у Пекинпоовом филму. Такође нас је још једном подсетио да су „одласци и растанци“ оно чиме се контроверзни редитељ бавио.

Гледам такорећи свакодневно филмове већ 70 година. Могу да кажем да никада, али заиста никада, нисам видео такву филмску сцену. Сва трагичност људског живота, у којој је смрт једина константа приказана је са одговарајућим осећајем за трагедију, са разумевањем начина на који се ствари у људским животима одвијају, са дубоким пијететом за оног који одлази и са великим поштовањем за оне који остају. Патетика је редефинисана овом сценом. Лишена је баналности и претворена у узвишену химну људском усуду.

Non sequitur

Постоји још једна сцена у овом филму која говори о Пекинпоовом великом редитељском умећу. То је један, што би се рекло, non sequitur призор. Нема везе ни са чим што је приказано у филму, ни са фабулом ни са ликовима, а опет је на неки зауман начин са свим повезана.

Овако иде: Пет Гарет стоји на обали реке. Сутон је, смирај дана, сунце је румено на западу. Одједном се појављује сплав који мирно плови низ реку. На њему су један човек и нека деца. Деца бацају флаше у реку које онај човек гађа пушком. Гарет то гледа са обале. И он се укључује у „игру“. Гађа флашу. Мушкарац са сплава му одговори тако што му пуца под ноге. Гарет се повуче и посматра како сплав одлази.

Нико не зна о чему се овде ради. Та сцена долази из неких јунгијанских предела, из света примордијалних слика и архетипова. Она је као сан у којем је нешто важно наговештено на метафорички начин. Њену нуминозну природу тек треба одгонетнути. 

Ловатори против креативаца

Пекинпоов филм је био поприште отвореног сукоба између, како је рекао Крис Кристоферсон, „ловатора и креативаца“. Ови први, власници компаније MGM која је стајала иза овог пројекта, на све могуће начине су саботирали Пекинпоа. Смањили су му драстично буџет, дали му покварену камеру и на крају премонтирали филм по сопственом нахођењу. Пекинпоову филмску сагу о времену, одласцима, растанцима и изневереном пријатељству од 140 минута претворили су „пуцачину“ од сат и по.

Крајем новембра 1972. године, док је у друштву Криса Кристоферсона, Боба Дилана, Џејмса Кобурна и других чланова екипе гледао тзв. „dailies“, односно грубо снимљени материјал пре монтаже и било какве обраде, Пекинпо се, изнервиран због нејасних и мутних снимака – што је била последица покварене камере коју продуценти нису хтели да му замене – попео на столицу, откопчао шлиц и попишао се по монитору. То је изазвало општу констернацију код присутних. Нарочито код Боба Дилана. 

Иначе еретично и неконтролисано понашање Сема Пекинпоа је због проблема са којим се суочавао током снимања добило на интензитету. Био је нон-стоп пијан, витлао пиштољем, свлачио се го, револверским хицима је означавао почетак и крај снимања појединачних сцена. 

Премијера

Премијера филма је била права катастрофа. Критике су биле веома лоше. Предњачио је легендарни Роџер Еберт. Рекао је да је филм досадан и потпуно збркан, да се не зна ко пуца и у кога. Еберт је посебно нагласио чињеницу да се на шпици појављују имена чак шест монтажера и да је то незабележен случај.

Филмски могули су, наиме, ангажовали различите монтажере да премонтирају Пекинпоов филм. Свако је радио на свој начин. Није било синхронизације. Зато је филм био конфузан и неповезан.

Еберт се у својој рецензији посебно обрушио на „глуму“ Боба Дилана. Написао је да Дилан глуми као да је жртва неслане шале са „сврбећим прашком“, односно да се његово глуматање своди на неконтролисан тикове и невољне гримасе.

Ова констатција показује како и добри филмски критичари могу да промаше суштину ствари. Чини се, наиме, да Дилан није био ту да би глумио. Крис Кристоферсон каже да Пекинпо Дилану није давао никакве редитељске индикације. Пуштао га је да се слободно креће по кадру.

Диланово присуство у филму је знак. Означава покушај контроверзног синеасте да, на фону приче о једном легендарном револверашком обрачуну, успостави везу између старе и нове Америке, „између традиционалних западњачких вредности и поп надреализма са источне обале“.

Због катастрофалне прве биоскопске верзије филма Сем Пекинпо и Џејмс Кобурн су тражили да се њихова имена скину са шпице. На неки начин су се одрекли филма.

Ствари су исправљене пет година после Пекинпоове смрти. Наиме, 1989. године се појавила такозвана „director’s cut“ верзија филма. „Бивши пријатељ Кид“ је коначно засијао у пуном сјају.

Слободан и млад

У Филмској енциклопедији Југославенског лексикографског завода пише да Пекинпо у филму о Пету Гарету и Билију Киду „метафорички коментира пораз шездесетосмашког бунта“. Не знам колико је ово тачно. Звучи ми мало натегнуто. А са друге стране, ко сам ја да проверавам оцене уважених енциклопедиста?

Присуство чак четворо рок музичара у глумачкој екипи – Крис Кристоферсон, Рита Кулиџ, Боб Дилан, Дони Фриц – могло би да се схвати као покушај Пекинпоа, старог мајстора са репутацијом уклетог и тврдокорног традиционалисте, да некако успостави везу са популарном културом и „њеним тотемима“.

У том науму му је нарочито помогла музика коју је Дилан написао специјално за филм. Те песме и инструментали подржавају и наглашавају основну интенцију редитеља. Инструментална тема „Main Title Theme (Billy)“, која отвара Диланов албум „Pat Garrett And Billy The Kid“, у потпуном је дослуху са атмосфером филма и прашњавим, пустињским, врелим амбијентом – Нови Мексико, Аризона, Мексико – у којем се радња одвија. 

Борхесове речи из његове приче о Билију Киду: „На земљи кравља лобања, кевтање и очи којота у сенци, вити коњи и издужена светлост што долази из крчме. Унутра, налакћени на један шанк, уморни и снажни људи пију кавгаџијски алкохол, док им се под рукама пресијавају велики комади сребрног новца са ознаком орла и змије. Неки напит човек пева, равнодушан“ – савршено се слажу са Дилановом музиком.

Песма „Billy“ појављује се у три различите варијанте означене бројевима 1, 4 и 7. Разбарушени Диланови стихови су у финој комплементарној вези са лапидарним, „тврдо куваним“ дијалозима сценаристе Рудолфа Вурлицера. Диланов стих: „Billy they don’t like you to be so free“ – или „Били, они не воле што си слободан и млад“ у преводу Владимира Копицла – сумира читаву причу и нераскидиво повезује Пекинпово дело са рок митом о неспутаној слободи и вечитој младости.

То нарочито буде јасно кад се чује како је један од највећи рок певача Вили Девил отпевао ову песму на свом live албуму „In Berlin“. 

Десперадос на трему

На крају филма видимо уморног Пета Гарета како у звезданој мексичкој ноћи седи на трему неке дерутне хацијенде. Седи и чека да Били Кид заврши свој љубавни сусрет. Личи на протагонисту епохалне Зивонове песме „Desperados Under The Eaves“.

У соби иза њега, Крис Кристоферсон и Рита Кулиџ, као Били Кид и Марија, у страсном су љубавном загрљају. Пет Гарет стрпљиво чека да се љубавни чин оконча. Кад из собе допре оргазмички Билијев крик „Jesus“, Пет устаје са столице улази унутра и убија свог пријатеља Вилијема Бонија познатог као Били Кид. На тај начин купује себи синекуру.

Неколико година касније, 1989, у оној „director’s cut“ верзији Пекинпоовог филма видеће се да ће и Пет Гарет скончати на сличан начин. Убиће га из заседе исти они који су му платили да убије Билија Кида. Али то је друга прича.

Време и лепе жене – сетимо се генијалне сцене чији су протагонисти Алида Вали и Џозеф Котeн са краја филма „Трећи човек“ Керола Рида – не опраштају издају пријатеља. Без обзира о каквом човеку се ради. Пријатељ је пријатељ. Треба га волети, поштовати и чувати.

„Pat Garrett And Billy The Kid“ Сема Пекинпоа је 46. филм који се бави обрачуном ових десперадоса. Прошло је 50 година од његове премијере. Сан о вечитој младости и заустављеном времену данас је актуелнији него икад. Само што је данас добио гротескне, карикатуралне облике. Пластична хирургија, козметика и новац су средства која се користе у ту сврху. Револвери и песнице се користе у друге намене.

Већи део живота проживео сам по српским варошима. Имао сам прилике да гледам како локални хероји – најлепши дечаци са корзоа, иконе са градских базена, звезде са периферијских фудбалских терена, момци са најлепшим девојкама спремни да се потуку и супротставе било коме – мутирају, како време пролази, у незадовољне, безубе, пијане и прљаве локалце. Гледао сам како њихов гаменски сјај нестаје, како се шарм претвара у очај, безнађе, тугу и болест.

Пекинпоов филм „Бивши пријатељ Кид“ за мене зато није страни филм, није каубојац нити су његови јунаци десперадоси са Дивљег запада. То је универзални еп о времену чији проток је жрвањ који немилосрдно меље. Нико никог није ту изневерио, преварио, убио. Ствари се једноставно тако одвијају.