Скитница и херој у шљампавом костиму уличног плесача: Прича о песми „Mr. Bojangles“

„Добра песма треба да траје три минута и вечито“ – рекао је Реј Дејвис, један од најбољих рок аутора, иначе лидер групе The Kinks. Ако прихватимо овај Дејвисов критеријум, дало би се закључити да песма „Mr. Bojangles“ Џерија Џефа Вокера испуњава само половину. Траје вечито, али је предугачка.

У оригиналној верзији, са истоименог албума из 1968. године, траје 5 минута и 28 секунди. Толико је времена требало овом кантри/фолк трубадуру да, уз музику, исприча сетну причу о остарелом уличном уметнику, његовом артистичком прегнућу и невеселој судбини чији крст са пуно људског достојанства носи. 

Следи прича о песми „Mr. Bojangles”. И она има завидну дужину.

Роман

„Само дијамант може произвести такву музику“, реченица је из романа француског списатеља Оливијеа Бурдоа „Очекујући Мистер Боџенглса“ (Дерета, 135 страница). Реченица се односи на песму „Mr. Bojangles“ у интерпретацији Нине Симон. Око те нумере се врти радња романа. То је нежно, духовито, лепршаво штиво. Прожето је рафинираним галским хумором.

У центру радње је једна откачена породица (отац-мајка-син). Њихов живот се одвија на начин који смо видели у филмовима Фелинија и Татија. Дакле ван свих правила и максимално ексцентрично. Кућни љубимац им је један афрички ждрал, а најбољи очев пријатељ је политичар звани Ђубре. За њега важи она сентенца Радована III: „Онако ђубре, а добар човек“. Ђубре је, наиме, искрен и одан пријатељ ове необичне фамилије.

Сваки од три главна лика је откачен на свој начин. Њихова ишчашеност је у служби борбе против „баналности и туге“ који прожимају свакодневицу.

Откуд Мистер Боџенглс у наслову ове књиге? Постоји разлог за то. Једна од ексцентричности споменуте породичне тријаде је свакодневни плес уз ову песму у верзији Нине Симон. То је породични ритуал, магични плес којим протагонисти потврђују своју изузетност.

Ових дана се код нас доста писало о Бурдоу. Био је гост 17. Молијерових дана. Представио је свој роман „Очекујући Мистер Боџенглса“ на књижевним вечерима у Београду, Новом Саду и Великом Градишту.

Нина Симон пева

Бурдоов роман је на српском изашао 2023. године. У излогу Деретине књижаре у Кнез Михајловој привукао ми је пажњу својим насловом. Велики сам фан ове песме. Чини ми се да је знам целог живота. Највероватније да сам је први пут чуо баш у верзији коју преферирају и протагонисти Бурдоовог роман. Нина Симон је крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века – када сам се ја заљубио у рок музику – била веома популарна. Нарочито после успеха који je постигла синглом на којем пева „Ain’t Got No-I Got Life“, такозвани медли песама из мјузикла „Коса“.

Нина Симон је била класично образована пијанисткиња коју су звали „Високом првосвештеницом соула“. Њена музика је била оружје у борби за грађанска права који су амерички црнци водили у то време. Песме Нине Симон су припадале истом револуционарном арсеналу као оне песнице у црним рукавицама које су амерички спринтери Томи Смит и Џон Карлос упрли у небо на победничком постољу Олимпијских игара у Мексику 1968. године.

Песму „Mr. Bojangles“ Нина Симон је снимила два пута. Прву студијску верзију 1971. године на албуму „Here Comes The Sun“, а другу „живу“ верзију три године касније  на албуму „It Is Finished“.

Ову песму „луде мелодије“ и „тужно-веселог угођаја“ Нина је извела са непревазиђеном артистичком елеганцијом, са посебном врстом отмености и рафинмана. Једоставни кантри ламент претворен је у меланхоличну оду свим (уличним) уметницима на овом свету. Остарели, полуделирантни улични плесач Господин Боџенглс је у Нининој верзији персонификација свих уметника који су трагајући за врхунском уметношћу изгубили себе.

Џери Џеф Вокер

Аутор песме „Mr. Bojangles“ је Џери Џеф Вокер. Од тинејџерских дана – као Керуаков  књижевни јунак – лутао је великом земљом. Велики каубојски шешир – од „десет галона“ – гитара и чергарско срце су једини реквизити са којима је располагао.

Као нека врста „дежурног кривца“ – улични свирачи су увек сумњиви – ухапшен је у Њу Орлеансу после неког уличног инцидента. Послат је у локално трезнилиште да дође себи. Ћелију је делио са осталим ноћобдијама који су своју тугу утапали у алкохолу. Међу њима је био један остарели улични плесач. Његова прича о псу који му је био веран пратилац током „каријере“, а којег је убио непажљиви возач, растужила је ухапшену братију. Да би их развеселио стари перформер је у ћелији извео своју плесну тачку.

Овакав један догађај је успомена за цео живот. Неколико година касније Џери Џеф је то сећање претворио у песму „Mr. Bojangles“. То се збило у Остину. Ту се после много година лутања коначно скрасио. Дошао  је у контакт са локалном кантауторском комуном. „Сурфовао је на каучу“ Таунса Ван Занта док је писао ову нумеру. Тако тврди Стив Еарл у буклету за свој албум „Jerry Jeff“ на којем пева Вокерове песме.

Шта каже вештачка интелигенција

Питао сам ChatGPT шта „мисли“ о песми „Mr. Bojangles“. Као одговор сам добио један концизан и врло емотиван есеј под именом „Mr. Bojangles – Приказ губитка, уметничке вештине и људскости“. Изгледа да ни вештачка интелигенција – или боље рећи нељудска интелигенције, како је назвао Данијел Келман у свом есеју „Мој алгоритам и ја“ (Red Box, 2021) – није могла да одоли квалитетима Вокерове песме. Ево шта пише:

„Песма 'Mr. Bojangles', коју је написао Џери Џеф Вокер 1968. године је више од песме – то је искрена људска прича испричана кроз музику. Ова дирљива балада описује горко-сетни живот уличног уметника и призива мотиве губитка, истрајности и уметности као силе која повезује људе.

Песма описује случајан сусрет наратора и старца који себе зове ‘Mr. Bojangles’ у једном затвору у Њу Орлеансу. Кроз једноставно али снажно приповедање Вокер слика упечатљив портрет некада славног плесача, чији су дани испуњени тугом и лутањем. Он забавља друге својим причама и степовањем, али иза његовог веселог наличја крије се дубока лична трагедија – губитак вољеног пса, којег се присећа са снажним емоцијама.“

Профињени микс перформанса и личног бола извођача чини неодољив шарм ове песме. Подсећа нас како се људи боре са губитком и животним поразом и како уметност – плес, песма, прича, позоришна представа, слика – помаже у томе. То је песма о успоменама, животној издржљивости и тихој храбрости са којом се живи свакодневни живот. „Није надреализам, није симболизам“, како се то каже за ову врсту поезије. Она је „асфалт под твојим ногама“.

Да би једноставној, људској причи која чини суштину песме „Mr. Bojangles“ дао универзалну димензију и учинио је релевантном, аутор је главног јунака назвао по надимку једне историјске личности.

Бил Робинсон, познат као Боџенглс, је славни амерички степ плесач, глумац и певач, најбоље плаћени „црни“ забављач и првој половини 20. века. Тим једноставним артистичком чином Џери Џеф је учинио своју песму релевантном на више нивоа. Конкретна прича о пијаном, ухапшеном и остарелом уличном перформеру постала је метафора, односно врло релевантан и дирљив исказ о положају уметника у свакодневном животу.

Артистички ореол који лебди око једноставног кантри ламента Џерија Џефа Вокера подсећа некако на епохалну песму Борисa Пастернака „Хамлет“. Јунак ове песме зна, као и Пастернаков глумац, да: „Живот није што и поље прећи“.

Црно-бело у колору

Чини се да је и Оливије Бурдо на сличан начин разумео Вокерову песму:

„Мама ми је често причала причу о Мистер Боџенглсу. Његова прича је била попут његове музике: лепа, плесна и сетна... Живео је у Њу Орлеансу, иако је то било давно, у стара времена, није у томе било ништа ново. У почетку је путовао са својим псом и у старој одећи, југом другог континента. Затим му је пас угинуо, и више ништа није било као пре. Онда је ишао да плеше у баровима, и даље у старој одећи. Плесао је Мистер Боџенглс, стварно је све време плесао, као и моји родитељи. Да би га навели да плеше, људи су му плаћали пиво, па је плесао у својим превеликим панталонама, врло живо, и скакао је веома високо, уз лагане доскоке. Мама ми је рекла да он плеше да би вратио свог пса...“

У интервјуу „Политици“ 27. маја ове године, Бурдо је рекао да његов роман „слика једно црно-бело детињство у хиљаду боја“. Обојити сивило свакодневице, учинити монохроматски живот шареним, преуредити и довести у несвакидашње и неочекиване односе неумољива факта која чине људски живот, баналност заменити усхићењем и надахнутошћу – то раде добре књиге и песме. Исто важи за Бурдоов роман и Вокерову песму.

220 обрада

Специјализовани сајтови који се баве обрадама појединачних песама обавештавају да има око 220 различитих верзија песме „Mr. Bojangles“. Све обраде, илити тзв. „covers“, могли би да се поделе у неколико категорија.

На почетку живота ове песме, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века, доминирале су кабаретско-водвиљске верзије. Овакав приступ је у складу са темом песме. Интерпретације Харија Белафонтеа, Семија Дејвисa Џуниора и Харија Нилсона урађене су овом кључу.

Нарочито је занимљива верзија Семија Дејвиса Џуниора. Овај црни, једнооки забављач, певач и плесач био је члан чувене екипе Rat Pack окупљене око Френка Синатре. На позив председника Никсона наступио је 1972. године у Белој кући. Господин Боџенглс је захваљући томе стигао у председничку палату. Дугачак и вијугав пут повезује њуорлеанску бувару и Белу кућу.

Нина Симон је, у складу са својим високим артистичким претензијама, направила контемплативну верзију. Њена интерпретација је своју апотеозу доживела у Бурдоовом роману. У првом делу овог текста писали смо томе како је Нина обогатила артистички и значењски потенцијал ове песме.

Постоји и верзија Боба Дилана. Он је песму „Mr. Bojangles“ снимио током рада на албуму „New Morning“ 1970. године. Песма није нашла своје место на тој плочи. Појавила се 1973. године на албуму „Dylan“ – „најпрезренијем Дилановом албуму“, како пише у књизи Зорана Пауновића „Боб Дилан: Поетика одметништва“. Ова плоча представља компилацију песама које је славни минстрел снимио у претходне две-три године.

Диланова верзија има неки циганско-вашарски шмек. Као да је свира она циганска музичка банда коју је усликао чешки фотограф Јозеф Коуделка, а која се налази на омоту Дилановог албума „Together Through Life“ из 2009. године.

Диланов пратећи бенд, мада састављен од врхунских музичара (Ал Купер – органа, Чарли Денијелс – бас, и Рас Канкел – бубњеви), свира као вашарска екипа којој су важнији добар штимунг и фино зезање од прецизности и перфекције.

Диланова верзија је синематична. Кад се екипи придружи трио пратећих певачица можете да „видите“ ту екипу како, на склепаној бини неког сеоског панађура, изводи „Mr. Bojangles“ док публика састављена од вагабунди, пробисвета и њихових оцвалих дама опуштено танцује.

Свакако треба споменути и верзију Дејвидa Бромберга. Овај респектабилни музичар је био члан пратећег Вокеровог бенда у доба настанка песме. Касније је свирао и са Бобом Диланом.

Његова „жива“ верзија плени с једне стране аутентичношћу – вероватно је Џери Џеф Вокер овако изводио ову нумеру на соло наступима. Са друге стране Бромберг, као сведок догађаја који су инспирисали песму, духовито приповеда о неким пикантеријама карактеристичним за околности под којим је настала.

Колико знам, песма „Mr. Bojangles“ нема верзију на језицима који се говоре на ex-Yu просторима. Нико је овде није певао. Лако се међутим може замислити како би Арсен Дедић то извео. Песма је у складу са његовом поетиком. Можда би вештачка интелигенција једног дана могла да „створи“ такву верзију. И поред све њене „нељудскости“ то би ме баш обрадовало.

Високо и ниско

Ни текст Вокерове песме није преведен на српски. Весна Цакељић је у свом преводу Бурдоовог романа стихове

„He jumped so high,
he jumped so high,
then he lightly touched down“

превела овако:

„Скочио је тако високо,
скочио је тако високо,
а онда би лагано дотакао тло“.

Плесна фигура Господина Боџенглса, коју описује овај стих, као да је метафора људског живота. И он се одвија у међупростору између високог скока и нежног, или мање нежног, сусрета са тлом. Истовремено, овај стих је дослуху са оним из песме „To Live Is To Fly“ Таунса Ван Занта који гласи: „Живети значи летети високо и ниско“. Висина и нискост дефинишу границе простора у којем се одвија људски живот.

„Бела маска Харлекина“ или шљампави костим уличног плесача некад су једини начини да се сачува људски лик. Понекад човеку једино преостаје да буде „тужни шаљивчина“ – кловн. Или сетни улични плесач из Вокерове песме. Завршна сцена „људске комедије“ би могла да буде поетска слика из Вокерове песме. Улични плесач плеше на ћошку. Око њега буљук деце. Гледају и смеју се...