Музичка мисија Слаја Стоуна и његове екипе: Ритмови лепше и светлије свакодневице

Понекад ми дође да опсујем живот. Пре неки дан пробудим се у пола пет ујутру са предосећањем да је неко умро. Непријатна ствар. Устанем, одем до компјутера. И стварно на екрану стоји обавештење да је Слај Стоун искључио своју ритам машину и отплесао преко реке.

Оживеше успомене, како то обично бива кад стигну овакве вести. Сетих се свог Грундиг магнетофона на којем сам снимао радијске емисије које се баве рок музиком. Једно време, крајем шездесетих година прошлог века, главни хитови на мојим магнетофонским тракама су биле песме „Dance To The Music“ и „Everyday People“. Изводила их је група Sly & The Family Stone. Фуриозни ритам прве и хипнотички друге нумере одређивали су темпо у којем су се ствари одвијале. Слај Стоун је био лидер тог бенда.

Увод

Тешко је пронаћи референтни оквир у који може да се смести прича о Слају Стону, његовој групи и његовим песмама. Прича има много рукаваца, дивљих неистражених токова, има и онај кортасаровски нокаут-обрт када одједном промени природу. Преметне се од приче о музици, таленту и успеху у мрачну скаску о персоналном суноврату, личној катаклизми, криминалу и наркоманији.

У уводном делу би свакако морало да се пише о хиперталентованом дечаку који је у локалној цркви пентекосталне заједнице, негде у околини Сан Франциска, певао у хору. Његово име је Силвестер Стјуарт. Касније ће га променити у Слај Стоун.

Окружен браћом и сестрама, пријатељима и комшијама, под окриљем цркве учио се музици. Ту је, са клиначком наивношћу, схватио значај дружења, пријатељства и заједништва за успешно музицирање. Овај наук је веома важан за разумевање његових будућих музичких активности.

Музички таленат је наставио да развија свирајући у разним школским бендовима и doo-wop екипама чији су чланови били момци и девојке различите боје коже.

Једно време је радио као ди-џеј на локалним, углавном „црним“ радио-станицама. Репертоар му је био разноврстан. Ишао је од Битлса и Jefferson Airplane, преко Реја Чарлса, Џемса Брауна и Арона Невила, до Боба Дилана. Остала је запамћена његова најава за Дилана: „The man don’t sing but he knows good tooinin.“ „Човек не пева, али зна шта је добра мелодија.“

Бавио се једно време и продуцентским послом. Радио је са локалним бендовима у Сан Франциску – The Beau Brummels, Mojo Men, Great Society. Негде је забележена изјава Грејс Слик, која је у то време била чланица бендa Great Society, која каже да се у студију појавио тамнопути момак који је свирао све инструменте – од бубња, преко електричне гитаре до клавира. Не само да их је свирао него је био много бољи од свих присутних музичара.

Разрада

За групу Sly & The Family Stone коју је Слај Стоун основао у другој половини 60-их година прошлог века новинари магазина Rolling Stone су написали да долази из глобалног села Маршала Меклуана. На ту опсервацију инспирисала их је музика коју је бенд свирао, као и његов састав.

Sly & The Family Stone био је мушко-женски, црно-бели бенд чија музика није могла жанровски да се класификује. Био је то „сложенац“, што би рекли добри кувари, састављен од соула, рока, фанка, психоделије, госпела и попа. Црни ритмови и психоделични сензибилитет чине основу на којој је почивао овај музички хибрид.

Супериоран начин на који је Слај Стоун оркестрирао све елементе своје музике инспирисала је много година каснија Дона Воза да га упореди са Дјуком Елингтоном. Утопијски дух који је та музика еманирала био је у складу са временом у којем се ствар дешавала – са хипи филозофијом и основним постулатима Лета љубави.

Све то је могло да се чује и доживи у свакој песми бенда. Уобичајени колорит „црне музике“ Слај Стоун је обогатио бојама из наранџастог дела спектра. Био је то музички калеидоскоп који је са сваким тактом мењао природу. Шаренило нових музичких боја и неочекиваних значења учинило је да Слаја Стона назову „Сезаном фанка“.

Успех је дошао 1968. године са песмом „Dance To The Music“, насловном нумером са њиховог другог албума. Била је недељама међу првих 10 на топ-листама.

Слај Стоун и његова екипа нису волели ову песму. Настала је као одговор на притиске издавачке куће да се сними нешто комерцијално, што ће донети зараду.

По речима саксофонисте Џерија Мартинија била је то „глорификација“ такозваног „Motown“ звука. Украшена је додуше неким специфичостима Слајевог бенда: госпел певање, fuzz гитаре, дувачки пасажи, бас гитара третирана као перкусионистички инструмент, органа која је доносила „црквену“ атмосферу итд.

Свакодневни људи

Било како било, ова песма је учинила бенд Sly & The Family Stone познатим. Захваљући њој њихова музика је стигла и до нас. Онда је уследио нови хит и то највећи – песма „Everyday People“.

За разлику од претходног фуриозног хита, ова нумера је била средњег темпа, поп угођаја и месмеричких својстава. Имала је и снажну поруку. Славила је свакодневни живот, јединство, пријатељство и добре вибрације који га красе. Утопијски квалитети Слајеве музике су можда најуочљивији управо у овој нумери. Са њом у ушима људска свакодневица изгледа заиста лепо и привлачно.

О томе вероватно сведочи и неколико стотина милиона прегледа која ова нумера има на музичким порталима који служе за слушање музике. Исту причу причају и бројне, жанровски разноврсне, обраде ове песме.

Песма „Everyday People“ се прво појавила као сингл, а онда је нашла своје место и на албуму „Stand!“. Овај албум, који је изашао у фебруару 1969. године, многи сматрају најбољом плочом коју је снимио састав Sly & The Family Stone. Идеје слободе и заједништва које је овај бенд промовисао самом својом појавом биле су овде упаковане у незаборавне песме.

Вудсток

Издваја се и епохална нумера „I Want To Take You Higher“, која се може прихватити као химна тог времена када су се сањали велики утопистички снови. Ова песма нас води и до фестивала у Вудстоку. Наступ бенда Sly & The Family Stone по мишљену већине рок хроничара је био врхунац тог догађаја.

Слај Стоун и његов бенд су наступили у три ујутро 17. августа 1969. То им није сметалао да из сна и блата подигну полумилионско хипи племе, да присутне натерају да плешу и можда последњи пут одсањају сан о бољем и праведнијем свету.

Завршни минут тог извођења – кад се публика претвори у хор који се натпевава са екипом са сцене – вероватно је најзначајнији живи концертни тренутак у целокупној историји популарне музике.

Овде треба напоменути да је извођење ове песме које је 70-их година прошлог века направио Брајен Огер са својим бендом Oblivion Express у београдском Дому синдиката један од најбољих концертних тренутака на овдашњој сцени. Песма „I Want To Take You Higher“ поседује нешто што је чини специјалном.

Метаморфоза

„Слај је био хиперталентовани момак из црквеног хора. Он није познавао људе са улице“, рекао је Фреди Стоун, његов млађи брат. Он није њих познавао али су они њега препознали.

Ствари су почеле да личе на такозване блексплојтејшн (Blackploitation) филмове. Криминалци, црни гангстери и политички активисти (Црни пантери и Црни муслимани су тражили да Слај отпусти беле музичаре из свог бенда и да их замени са „црном браћом и сестрама“) инфилтрирали су се у његово окружење и направили око њега „живи зид“ који га је одвојио од пријатеља и колега. Дилерске и подводачке вештине искористили су снабдеју Слаја неограниченим количином кокаина, ПЦП прашка и „женског меса“.

О тој метаморфози најбоље говори албум „There’s A Riot Goin’ On“. Винс Алети је у рецензији за овај албум написао 1971. година: „Слушање овог албума је као гледање неког наркомана који се клати... са сваким дахом глава му клоне све ниже. Као успорени филм, као да су батерије исцуреле…“

„Главни јунак ове плоче је ’дрогирани црни губитник’ који, изгубљен у кокаинским лавиринтима, више не може и не жели да брине о ’црној браћи’. С ноздрвама пуним белог праха, Слај Стоун рони кроз сопствени кошмар, самооптужујући се и самосажаљевајући се истовремено, свестан своје неспособности да било шта промени у свету који га окружује“, написао сам својевремено у једном тексту за часопис Реч. У поднаслову за ову публикације је писало „Часопис за књижевност, културу и друштвена питања“.

И поред иманентне некомуникативности и измењеног приступа музици, две песме са албума „There’s A Riot Goin’ On“ биле су високо котирани хитови – „Family Affair“ и „Running Wild“.

На крају: гротеска

Убрзо после ове плоче Слај Стоун је нестао са сцене. Окружен гангстерском преторијанском гардом живео је у холивудским вилама док је било пара. Кад их је понестало преселио се су камп возило марке „Pleasure Way“. Ту је и провео последње године.

Повремено се појављивао на разним свечаностима када су му уручиване награде и признања. Био је то својеврсни Гран Гињол, гротеска која више сведочи о дубини пада него о бившој величини. Један полудементни, костимирани лик покушавао би да нешто изведе из свог ранијег репертоара и да подсети на дане славе и успеха.

Џорџ Клинтон, који се може прихватити као најпознатији Слајов следбеник, у говору на свечаности поводом увођења Слаја Стоуна у чувени „Hall Of Fame“ рекао је: „Целокупни Битлси и целокупан Motown каталог су интегрисани у Слају Стоуну и његовој музици.“

Можда је то најтачнија и најприближнија дефиниција његове музичке мисије. Црни и бели свет спојени са утопистичким идеалима шездесетих своју једину интеграцију добили су у песмама Слаја Стоуна.