Магично путовање накрај ноћи с групом Таксидомун: Саундтрек за најлепши филм о Београду

Неке светске групе су код нас популарне и стално нам се враћају, без обзира колико продају плоча на тржишту. Из неког разлога, постале су део наше културе.

И док је за случајеве као што су феномен популарности и сталног успешног враћања The Prodigy или Ника Кејва у наше крајеве сразмерно лако наћи објашњење – пре свега, ради се о ауторима који су врло мерљиво  популарни широм света – случај америчког новоталасног састава Tuxedomoon веома је посебан.

Уз још необичнији култ њима пријатељске групе The Residents, ово је један од оних необичних доказа како смо као култура способни да препознамо и подржимо врхунске уметнике, чак и кад објективно долазе са маргине музичке сцене. То на неки начин говори и о томе да ова средина збиља има потенцијал алтернативног светског центра, као што смо увек и веровали.

Још увек неисписана историја значајних гостовања страних музичара у нашим крајевима бележи да су Tuxedomoon наступали у Београду пред пуним локалним салама – једном СКЦ-a и три пута Дома омладине Београда после 2000. године (овај потписник је сваки пут био организатор).

И мада су се званично растали 2017. – након што је преминуо Питер Принсипал, члан групе скоро од оснивања – недавно су преостали оснивачи, Блејн Л. Рајнингер и Стивен Браун, одржали ексклузиван концерт у Великој сали Дoмa омладине (26. мај 2026).

Током трочасовног програма, понудили су нам понаособ сваки по око сат времена музике углавном са њихових соло албума, да би се права ствар десила на крају, кад су Блејн и Стивен изашли заједно са пратећим музичарима и одсвирали получасовни сет саткан од Tuxedomoon класика, кога ће сви присутни дуго памтити.

Тог тренутка се пред нама као дух указала најранија верзија групе Tuxedomoon, она из седамдесетих, коју никад раније нисмо видели, као и нико други у Европи.

Футуристички noir

Цела прича о нашој вези са Tuxedomoon почела је још 1980. године, када се о њима појавио први текст у магазину Џубокс. Три су аутора редовно пратила групу The Residents, а потом и Tuxedomoon, као и целу продукцију авангардне калифорнијске издавачке куће Ralph Records: Драган Кремер, Предраг Буца Поповић и Саша Ракезић (касније светски познати underground стрип цртач Александар Зограф).

Да није било њиховог ингениозног открића овог света чудака са саме ивице популарне културе и систематског праћења рада ових антихероја, тешко да би ико у бившој Југославији чуо за поменуте саставе.

Била су то времена „новог таласа“ и веровали смо како је сасвим природно да ту, иза ћошка, постоје најфантастичнији бендови у свемиру. Зато је било потпуно природно да у наш микро-свет са лакоћом уђу тотално откачени The Residents, у фраковима и са очним јабучицама уместо глава, те Tuxedomoon, који су се сликали само са леђа.

У то време је мој добри друг из гимназије, кога музика није толико интересовала, некако добио из Америке на поклон деби албум Tuxedomoon – „Half-Mute“ (1980). Нисам много пута у животу искусио тај осећај да у првом сусрету са нечијом музиком помислим како је то музика будућности, музика каква ће бити.

Нешто загонетно, зачарано и заводљиво скривало се у овом албуму, чега већ тад није било нигде око нас. Његова фантазија ме је обузела. Имао је специфичну кинематографичност – свака песма била је као сцена из неснимљеног филма.

Упечатљиви искази као што су: „Give me new noise, give me new affection / Strange new toys from another world“, или: „I need to see more than just three dimensions / Stranger than fiction, faster than light“ („What Use?“), учинили су га албумом за памћење. Обавијала га је мистериозна меланхолија какву од тада нисам срео.

Како сам се касније враћао тој малој и драгој плочи, постао сам сигуран да је минималистичка уметност која се дешавала на њој била резултат озбиљног моралног промишљања света од стране њених стваралаца. Нешто је на „Half-Mute“ деловало као отворен позив на авантуру учествовања у његовом поновном прављењу. Позив који је још увек отворен.

Плочу „Half-Mute“ су потписали Tuxedomoon у класичној постави: Стивен Браун (р. 1952) – главни вокал, алт и сопран саксофон, кларинет, клавијатуре, синисајзери, ритам машина; Блејн Л. Рајнингер (р. 1953) – рецитација, виолина, гитара, бас гитара, клавијатуре, синтисајзери, ритам машина; те Питер Докерт (под уметничким псеудонимом Питер Принсипал, 1954-2017) – бас гитара, гитара, синтисајзери, ритам машина.

Већ сâм преглед инструмената показује склоност ка „анти-рокерској“ естетици, дубоко утемељеној у ишчашеној величини једног Капетана Бифхарта, панку, савременој класичној, електронској и филмској музици.

У бенд потом улази Винстон Тонг, перформанс уметник и певач, који својим излуђеним гласом прогоњеног проклетника додаје још једну димензију футуристичког noira у кабаре сенки Tuxedomoon.

Следеће издање „Desire“ (1981) било је зато тријумф озбиљног електро-попа: овде су ударени темељи музичког израза ког ће убрзо затим прославити Eurythmics, Depeche Mode и Yello.

„Jinx“ је постао композиција која се тражи чак и у емисијама типа „Фонтана жеља“ на Студију Б, док су насловна нумера, „Victims of the Dance“ и „Incubus (Blue Suit)“ постали својеврсни класици. Утицај на пристижуће генерације је огроман.

Но, долазак Реганових година узео је свој данак у бруталном чишћењу непожељних елемената из Калифорније која се спремала за Олимпијске игре у Лос Анђелесу 1984. – велики број клубова је затворен, радио станице су контролисане, иначе скромне могућности за рад undeground стваралаца биле су све суженије.

Tuxedomoon су се преселили у Брисел, одакле су наставили каријеру подржану издавачком кућом Crammed Disc, која је објавила њихова следећа три LP пројекта: „Holy Wars“ (1985), „Ship of Folls“ (1986) и „You“ (1987).

Славни редитељ Вим Вендерс је у то време изабрао Tuxedomoon песму „Some Guys“ за soundtrack свог ремек-дела „Небо над Берлином“ (1987).

Кабаре на крају Југославије

Након преласка на Стари континент, уследио је њихов први сусрет са широкогрудим балканским сензибилитетом који се десио кроз нашу Марију Ранков, познату продуценткињу авангардних музичких и театарских пројеката – управо она им је великодушно и спретно нашла скроман први смештај у Бриселу, чим су тамо стигли 1981. године.

Како су сиромашни амерички музичари освојили њене симпатије није познато... Но, радило се о утицајној менаџерки са базом у Паризу, која је у годинама које су долазиле, током осамдесетих, пресудно утицала на тамошњу каријеру Митра Суботића Субе (UNESCO награда за пројекат „In the Moon Cage“ и стипендија за студијско путовање у Бразил), а потом и Горана Бреговића деведесетих и касније (сценска поставка и либрето за игроказе „Марго, успомене несрећне краљице“, те „Кармен са срећним крајем“).

Из тог времена потиче и једна чаробна фотографија насмејане, младе и још непознате Маргите Маги Стефановић, коју је децембра 1981. забележио њен тадашњи момак Срђан Вејвода у станчићу у Паризу, где је тад живео: на зиду се јасно види леп велики плакат Tuxedomoon.

Немогуће је не запазити, такође, како је Рајнингера у саставу ове групе током осамдесетих привремено заменио Иван Георгиев, мултиинструменталиста рођен у Белгији, касније познати композитор филмске музике – очигледно пореклом из нашег региона.

И мада су у тој деценији Tuxedomoon свирали у нама блиском иностранству – у Бечу 1985, где су прави фанови путовали да их гледају (а међу њима и будући владика Јован Ћулибрк) – Стивен Браун и Блејн Рајнингер први пут су се појавили у бившој Југославији тек кад су били позвани у Загреб 1990, да компонују музику за представу „Seven Years of Sorrow“ младе позоришне редитељке Александре Саше Турјак (много касније појављује се као помоћница редитеља у холивудској продукцији филма „Умри други пут“ („Die Another Day“) из серијала о Џејмсу Бонду, те партнерка познатог новозеландског редитеља Лија Тамахорија).

Том приликом, 29. маја 1990, десио се и наступ оглашен као „Steven Brown (ex-Tuxedomoon)“ у тамошњем СКУЦ-у (Студентски културно-умјетнички центар).

Музика из поменуте театарске продукције објављена је 1992. под именом „Croatian Variations“ за италијанску кућу Musica Sonori.

Екатарина Велика из Београда, Луна и La Strada из Новог Сада, те SexA из Загреба, са поштовањем су Tuxedomoon наводили међу важним инспирацијама. Идоли на „Одбрани и последњим данима“, те ријечки Параф у другом, дарк-електро-поп делу своје каријере, као и љубљанска Boghesia – очигледно су слушали и примењивали њихове идеје.

Притом, Стивен Браун је често и отворено наводио дубоке симпатије за политички и историјски експеримент назван Југославија, наводећи у интервјуима како се ради о ретком позитивном идеолошком примеру омогућавања креативне слободе и заједничког рада уметницима.

Након учесталих, рекло би се редовних концерата у Београду у 21. веку, свакако до сада најнеобичнији сусрети на овдашњим просторима десили су се недавно у Пакрацу, Хрватска, у чијим су Владичанским дворима бесплатне соло концерте одржали Стивен Браун (2022. и 2026) и Блејн Рaјнингер (2025).

На овај последњи – Блејнов соло деби на територији бивше Југославије – дошли су гости од Словеније до Македоније, са посебно проминентним званицама из Загреба и Београда. Мало је рећи да је владика Јован Ћулибрк, који тамо столује, био прави домаћин на овом граничном подручју између светова. 

Извесна уклетост

За Tuxedomoon се везује следећа важна историјска чињеница – они су били међу оним истински визионарским пионирима, који су крајем седамдесетих година прошлог века погурали популарну музику ка високој уметности, кроз креацију „art rocka“ као новог поджанра.

Међу првима су интегрисали визуелну уметност са музичким наступом – на свој начин су укрстили видео уметност, перформанс и креирање посебних маски за чланове групе, третирајући своје концерте од почетка као мултимедијалне догађаје. Томе је помогла чињеница да је Стивен Браун и сам дошао из експерименталне позоришне групе и комуне „The Angels of Light“ из Сан Франциска, те што је Блејна Рајнингера упознао на течају за компоновање, где су се обојица интересовали за електронску музику, тада још увек на самом почетку.

Сада можемо поуздано тврдити да су Tuxedomoon, по својим коначним дометима и историјској јединствености, неоспорно велики авангардни уметници у области популарне музике, без обзира колико им због неуједначеног тока каријере то никад није било довољно признато.

Није лако описати шта је то што чини Tuxedomoon тако посебним, али њихов култ траје широм света већ скоро 50 година и не гаси се. Штавише, као да га захваљујући чарима интернета млађи тек откривају. И њима недостаје магија у свакодневном животу, као што је и нама пре пола века.

Да, и нама је, некад давно, било досадно у огољеном циничном материјализму, иза кога није постојало ништа вредно откривања. Никакве страсти нити обећања открића није било у свету седамдесетих, што се убрзано срозавао у празнину где се обртао још само новац, а никакве идеје нити осећања. Tuxedomoon долазе одатле. Из потребе да се препозна мистерија и тајновитост у свакодневници. Оно од чега је била саткана добра стара романтична фантастика, од Поа до надреалиста.

Дирљиво је да су остали на тој мисији толико дуго. Још је дирљивије да смо их у томе следили тако дуго.

И заиста, кад слушате најуспелије комаде које су потписали Tuxedomoon, иза њих непогрешиво наслућујете нешто што вири, што је неочекивано, нешто што долази из друге димензије, из другог света. Из нас.

Брехтовски поп-кабаре

Магија градских сенки које парају неонска светла нигде није била боље испричана и са таквим познавањем теме као код њих. Они су губитници нових урбаних простора, хладних и отуђених, људи који живе у унапред изгубљеној будућности. Из њихових нумера цуре све преваре и издаје испразног света хипермодерности, у коме постоје још само новост и брзина, а и оне не стварно. Света кога данас већ увелико преузима вештачка интелигенција, да нам га више никад не врати.

Све оно што нам се десило и што ће се тек десити у нашем напору да убрзамо свет и обликујемо га до краја по свом обличју – Tuxedomoon су већ видели и опевали. Уклети футуристички noir песници, чија је главна тема људска изгубљеност у беспућу модернизације, дигитализације и лажне друштвене умрежености, поете које су виделе овај наш садашњи урушени свет пре него што је био рођен. И зато су још увек толико савремени.

Вредно је приметити да упркос систематској деконструкцији композиције, све њихове нумере садрже бар трагове мелодије, чинећи их комуникативним за сваку публику. Неугасла потреба за мелодијом у општем распаду, код њих је једнака жељи за смислом у животу. Зато је њихова музика ретко човекољубива и на страни појединца који се бори за опстанак. И баш зато у њој има места за нас.

То је брехтовски поп-кабаре у коме играмо и ми. 

Принудни вагабунди

Tuxedomoon су настављачи велике традиције америчких уметничких избеглица у Европи. Откако су се пробили – они сами су углавном живели као принудни вагабунди. Каријера им је стално била некако на ивици, али су је одржали на достојанственом нивоу, производећи сваких неколико година нешто смело у свом стилу, што је књигу Tuxedomoon увек допуњавало новим страницама, те је она из године у годину полако постајала све дебља.

Сама судбина чланова групе Tuxedomoon речито наликује на судбине свих оних уметника који су увек изнова морали да се боре за прилику да своју уметност пренесу даље. И они су храбро, и мимо сваке логике спољашњег света, настављали и настављали да граде свој паралелни фантастични универзум.

Зато нема и не може бити краја музичкој делатности под ознаком Tuxedomoon. Свака нова епизода је органски продужетак исконске приче, која је започета у прадавности и завршиће се кад времена више не буде.

У питању је непрекинути наратив о томе како морамо да верујемо да ипак постоји нешто више на овом свету. Саткани смо од материјала који се хаба и троши, сами смо сведоци својих пропасти, сумњамо у себе од јутра до сутра – и потребно нам је да се надамо како све то што нам се дешава има неког дубљег смисла.

И то је тема којом се одувек баве Tuxedomoon.

Добро вече, туго

Крај трочасовног музичког путовања „Tuxedоmoon Јam“, ког су нам пре два месеца Браун и Рајнингер приредили у Дому омладине Београда, био је по свему изузетан повесни тренутак. После много година, у Београду су први пут извели свој легендарни први сингл „No Tears“ из 1978. године.

Са својим арлекиновским рефреном: „No tears for the creatures of the night“ – ова песма је сасвим сигурно описала давнашњу тугу својих стваралаца, која је надрасла еоне и остала до данас завет свих оних изгубљених по велеградским ноћима. Описује је, једнако потресно, и дан-данас.

Нема овде никаквог кафанског дерта у ког упадају блуз и кантри мајстори, нема севдаха, јер те ствари захтевају друштво – само много усамљеничке сете, блиске свима који су одрасли у равнодушју солитера, блокова и празних улица на којима нема никога.

И остале њихове композиције на величанствен начин региструју постојање једне планетарне урбане туге, која нас све повезује и коју је можда само још Дејвид Боуви пре њих успео да изрази у свом „берлинском“ периоду. Романтику неизбежне самоће, без сувишне декаденције.

Са сцене Велике сале Дома омладине Београда гледали су нас тог 26. маја 2026. сви преживели чланови групе Tuxedomoon, као и њихови стални сарадници. Управо смо присуствовали историјском догађају, не само за нас – а опет и само за нас, и наше очи. Публика је устала и испратила уметнике вишеминутним овацијама које су могле да се пореде само са реакцијом на чувени наступ The Residentsa на Коларцу 2003.

Била је то коцка која се исплатила. Ни уметници нису знали шта да очекују, али су их сама ситуација и публика спремна да доживи нешто чудесно, верујући у њих на невиђено – охрабрили да нам и дају то чудесно, што имају још увек у себи, у несвакидашњем тренутку историје на београдским сценама.

За потписника је овај концерт на неки начин био и заокружење једног дугог пута на који је кренуо јуна 1986, пре 40 година, кад је објавио свој први музички текст.

Тајна је остала да се чува тамо где су је најбоље чували. Тајна да има нечег вишег у стварима око нас, како их видимо, тајна да има нечег више у свету него што је погледу допуштено да види, нешто што само уз помоћ музике наслућујемо. У Београду умемо да чувамо ту тајну.

When you go to sleep tonight
You'll find you have that same old dream
When you go to sleep tonight
You'll be watching you on T.V. screen

(Tuxedomoon: „KM / Seeding the Clouds“ , 1980)

***

Шта о својој Балканској вези кажу Рaјнингер и Браун

Можда се одговор на питање о посебном разумевању Tuxedomoonа са Балканом крије и у чињеници да су у међувремену приватно нашли уточиште у ивичним областима Западног света – Стивен Браун у Мексико Ситију, а Блејн Рајнингер у Атини. Ипак, то не објашњава до краја њихову изненадну појаву у Београду на заједничком концерту, који је сасвим свесно одржан скоро тачно 50 година откад су се упознали и почели да свирају скупа.

Зашто је то морало да се деси? Ево шта кажу сами актери, ексклузивно за ову прилику.

Блејн Рајнингер:

„Могу да понудим два објашњења. Пре свега, изгледа да постоји нешто у нашем опусу што више говори о одређеним културама него о неким другима – посебно, чини се, говори о онима са Балкана. Није случајно то што годинама живим у Грчкој, на пример.

Друго објашњење јесте да су Tuxedomoon увек били „прелазна“ група људи. То јест, некако бисмо се увек затекли на местима и у ситуацијама које су биле на прагу великих промена. Тако смо у Сан Франциску, Њујорку и Бриселу живели у деловима градова који су убрзо затим били збрисани џентрификацијом. У Немачкој смо били међу последњим људима који су прешли границу Демократске Републике Немачке, неколико дана пре њеног пада. Слично томе, били смо једна од првих „пост-панк“ група које су свирале у Србији након распада Југославије и каснијег рата, те поновног отварања након што је Милошевић свргнут. Иста ситуација је постојала и у Италији и Грчкој, где су Tuxedomoon били први бенд те врсте који је свирао у наведеним земљама након што је завршен период културне репресије.

Био сам срећан што видим Стивена после толико времена, кад смо се сусрели недавно у Београду. Привремени неспоразуми имају тенденцију да бледе током времена, посебно када постоји веза дуга скоро 50 година. Обојица изводимо одређене Tuxedomoon песме на нашим соло концертима, тако да је било лако донети одлуку да за ову прилику свирамо само оне које смо већ и он и ја имали припремљене. Одлучили смо да то назовемо „Tuxedomoon Jam“, како не бисмо заваравали људе да је у питању право поновно окупљање Tuxedomoonа након Питерове смрти. И значило нам је, на крају.“

Стивен Браун:

„’Посебна веза’ између групе Tuxedomoon и бивше Југославије почела је 1991. године када смо Блејн и ја добили наруџбу да напишемо и снимимо музику за плесно-театарски комад под називом „Седам година туге“ у Загребу. Кореограф је била Саша Турјак. То је био наш и мој први сусрет са земљом која се тада још увек звала Југославија.

У то време смо имали прилику да снимамо музику у најсавременије опремљеном студију (Студио „Лисински“ у Загребу – прим. аут.), и били смо задивљени професионализмом и културом свих које смо срели (сниматељ Станко Јузбашић – прим. аут). Нажалост, убрзо након завршетка овог посла и повратка у Брисел – почео је рат. И нажалост, никада нисмо били плаћени!

Али, онда је дошла година 2000. – тог децембра су Tuxedomoon први пут свирали у Београду – и тај концерт је за нас био почетак ренесансе, јер смо управо поново покренули бенд након дуге паузе и кренули на повратничку турнеју (захваљујући немачком DJ Hellu, који их је реактивирао, кад је схватио да целокупна тадашња „electro-clash“ сцена откида на Tuxedomoon, као на своје претече – прим. аут.). И, наравно, то је био тренутак ренесансе за нову Србију, после рата. Сала СКЦ-а у којој смо свирали била је пуна одушевљених фанова. Напољу, на улици испред зграде, било је много штандова који су продавали пиратске плоче и касете – били смо импресионирани када смо открили готово све што смо ми као Tuxedomoon урадили, као и већину наших соло радова. Дакле, ово је био почетак дуговечне везе Београда са мном, као и са Tuxedomoon.

Мислим да део континуираног успеха наших наступа у Београду има везе са синхроницитетом нашег првог концерта тамо. И Србија и Tuxedomoon су, такорећи, почели испочетка, након дугог одсуства.

Током наредних двадесет пет година враћали смо се више пута, увек у Дом омладине Београда. Наступао сам у Београду са својим мексичким бендом Nine Rain и свирао соло концерте, као и оне са Tuxedomoon. Такође, захваљујући Дому омладине Београда упознали смо монаха Јована који је на крају угостио најпре мој, а касније и Блејнов бенд у Владичанском двору у Пакрацу у Хрватској, додатно учвршћујући наше односе са бившом Југославијом.

Недавно, 26. маја 2026. године, захваљујући позиву Драгана Амброзића, наступио сам са својим триом, а Блејн са својим дуом, док смо у трећем сегменту сви заједно свирали песме Tuxedomoon. Да будем искрен, у први мах сам био забринут због те идеје. Прво, Tuxedomoon нису свирали откако смо изгубили Питера Принсипла 2017. године, а друго, нисам ни видео Блејна више од осам година. Али, када смо се коначно сусрели у хотелу у Београду, све моје сумње су нестале и било је као у стара времена.

Одлучили смо да одсвирамо неке песме које смо изводили на нашим соло наступима, као и још неколико других. У ствари, то је била нека врста спонтане супер групе коју су чинили Блејн, ја, Лук ван Лишут, Лусијен Фрепон на гитари и басу и Ђорђо Валентино на гитари. Добро смо се провели и публика је изгледала веома задовољна овим јединственим и веома посебним догађајем.

Треба рећи да сам с временом, како сам сазнавао више о Југославији и „трећем путу“ несврстаних земаља, постао Титов обожавалац. Чак сам прочитао и Титову биографију...“