Да ли се ЕУ боји да ће јој са руском вакцином директно убризгати и Путина štampaj

Милиони доза вакцине Спутњик V стоје спремне да крену на Европу.

Лоши проспекти, у тренутку кад немачки Бундесвер пати од недостатка средстава, и неће бити у могућности да затвори финансијску конструкцију за наредне две године, како 6. фебруара пише Шпигел позивајући се на поверљиви документ из Министарства одбране.

Не само да је руска вакцина у покрету, него ЕУ сад има посла са издајицама из властитих редова. „Безбројне дипломате европских амбасада и других ЕУ представништава у Москви, као и чланови њихових породица, вакцинишу се ових дана Спутњиком V, иако процес за његову дозволу још није ни започео у Европској агенцији за лекове (ЕМА)", пише Die Presse. „Свесно или под притиском, они се тиме укључују у пропагандну кампању Кремља, према којој Русија у својим рукама држи кључ за савладавање пандемије."

Когнитивна дисонанца

Каква је то салата од новинарског смисла: да европске дипломате „под притиском" (unfreiwillig, без слободе одлучивања) примају Спутњик V у Москви? Да ли их неко тера да се вакцинишу, или се то они из властитог порива боје болести и смрти?

Да ли су тројица ЕУ дипломата (Немачка, Шведска, Пољска) прошлог петка протерана из Москве јер нису хтели да приме Спутњик V?

Али и мимо примера са европским дипломатама у Москви, ЕУ се заплела у озбиљну когнитивну дисонантност: 

1. Европска унија замера земљама као што је Србија што користи руску вакцину, јер се тиме укључује у геостратешку битку на руској страни.  

2. ЕУ стоји на становишту да је борба против ковида општа хумана борба коју треба решавати ван параметара геополитике.

3. Србија није у ЕУ кад је то у њеном интересу. Рецимо код отварање поглавља, брзог придруживања, јасне перспективе и слично, Србија није у ЕУ.

4. Напротив, Србија је у ЕУ кад то није у њеном интересу. Ако ЕУ нема вакцина, Србија мора да следи групну кохезију и такође остане без вакцина. Стрпљен - спасен, иако не од ковида.

Епидемија као геополитика 

Да ли је Брисел, гоњен јасним интересима источних Европљана и нејасним мотивима Берлина, у сталној потрази за још једном перипетијом не би ли Москву казнио, антагонизовао, победио, понизио, банкротирао и посрамио?

Је ли то у питању нека дрога самодопадности и правдољубивости, која проради чим се препозна руски генетски код?   

Од када је Путин дошао на власт, а најкасније од његовог говора на Минхенској безбедносној конференцији 2007, политичко-пропагандни хор са Запада је стилизовао службену Москву у опасну, агресивну и злонамерну силу, тип: азијска деспотија, најновије издање.

Ако је то хтела, ЕУ је у томе успела и заслужује све честитке.

Скоро деценију и по након такве кампање, после седам година сталног затезања санкција, ми, Европа, стварно смо се нашли очи у очи с једном новом Русијом - опасном, агресивном и злонамерном; с Москвом која је одбацила све обзире и којој је свеједно да ли се њен инстинкт опстанка извлачи из наслеђа азијске деспотије, из увоза европске либералне демократије, или из Најки-рекламе „Јust do it". 

Годинама је Путин био проевропски политичар, а да ЕУ то није приметила.

Не треба претеривати, био је проевропски онолико колико је то за једног руског лидера уопште могуће. Једино што је Европској унији требало да уради у таквој констелацији је да поштује темељно библијско начело: да њена десница зна шта ради њена левица.

Иронија је у томе да у модерној Русији никада није био на власти европскији политичар од Путина. Машала, сад смо га излечили од тога.

Само три?

Ескалација је у спиралном замаху: Ако ЕУ дипломате наставе да физички суделују у демонстрацијама опозиције која тражи ослобађање Наваљног, Москва ће наставити да их протерује.

Ако ЕУ министар спољних послова Жозеп Борељ дође у Русију и покуша да Москви одржи моралну инвективу, послаће га кући пониженог.

Зашто да Москва има трунку поштовања према Борељу, кад сами европски медији пишу о њему да је „тигар од папира у посети Москви", и то још у најави, пре него што је у петак Москва испратила кући тројицу европских дипломата. 

Берлин ће после сваке такве епизоде наставити да диже тензију. Са своје стране, Брисел неће имати избора него да попусти под притиском и покрене нову рунду санкција.

А тако је добро ишло док се Наваљни није вратио у Москву - Запад је стајао корак од укидања санкција Русији!

Горњу мисао је, ничим изазван, изразио коментатор аустријског дневника Die Presse Кристијан Улч у тексту „Зашто се Путин боји Наваљног?" (24. јануара): „На крају би Путин могао да пропусти шансу за приближавање са Западом, које су Париз, Берлин и Вашингтон разматрали из геополитичких разлога, као противтежу успону Кине." 

Кад су то западни лидери у протеклих годину или две реално давали Путину „шансу за приближавање"? У ЕУ би повремено неки глас из Италије, Аустрије или Мађарске опрезно споменуо несврсисходност даљег продужавања санкција, али у целини, Брисел је промптно продужавао санкције два пута годишње без колебања, као блок.

Наваљни се вратио у Москву на крилима Лењиновог мота „што горе, то боље". Берлин га је водио по принципу „што боље, то горе".

У резултату, сада рационални европски дух седи у затвору заједно са Наваљним. Оптимиста би рекао, човек барем није у самици.

Песимиста би написао овај текст.

Вакцина као геостратегија   

„Немачки медији су јединствени у захтеву да се као одговор на суђење Наваљном прекине рад на гасоводу Nord Stream 2. Немачка политика је јединствена у томе да тај пројекат успешно заврши и пусти у рад", пише 4. фебруара Јирген Штрејхамер, берлински дописник листа Die Presse, у тексту насловљеном „Руско градилиште Ангеле Меркел".

Кад теза и антитеза стоје у таквој равнотежи, онда једној од њих треба помоћи да превлада. Изјава немачког министра дипломатије Хајко Маса од 5. фебруара, да „од Москве зависи какав одговор жели од Европе", или Манфреда Вебера, шефа Конзервативне фракције у Европском парламенту да „треба активирати санкције против Москве које већ леже на столу", добро показују да ће се пре сломити блок прагматичне политике, него медијских инквизитора.

На то се надовезало и питање руских вакцина Спутњик V, уопште вакцина против ковида. Русија их има, ЕУ их нема. Односно, нема их ни Русија овог тренутка толико за властите грађане, али их има довољно да снабдева друге и у процесу избламира Европску комисију, Урсулу ван дер Лајен и Ангелу Меркел која је саветује и води.

„Посматрати Путина је фасцинантно", пише немачки Die Welt 3. фебруара, и одмах испод таквог наслова даје слику доктора под скафандером како потпуно фасциниран посматра ампулицу вакцине.

Постоји неколико теорија интерпретације слике/текста везаних у семиотском односу и готово исто толико практичних социолошких метода за њихово разумевање.

Свеједно да ли је особа методолошки истренирана или само надарена, комбинација наслова и слике из Die Welta допушта једно једино тумачење: Немачка се боји да ће јој с руском вакцином директно убризгати и Путина!

„Шта за Путина значи успех вакцине Спутњик V?", пита се аутор даље у тексту, и закључује: „Технички, Русија већ дуго није могла да изненади Запад. Тек је вакцина против ковида која је рано стигла на тржиште показала: можда је Русија ипак нешто више од Буркине Фасо са атомским бомбама, како је говорио Хелмут Шмит."

Како аутор екстремно сугестивно-манипулативног текста у Die Weltu конструише опасност која Европљанима прети од Спутњика V?

На пример, уместо да каже да је Спутњик V „био први на тржишту", он каже да се он „појавио рано". У принципу је небитно за садашњу ситуацију ко је био први, осим кад се неко видљиво труди да то не изговори.

Право питање овог тренутка није „шта за Путина значи успех руске вакцине", већ шта за ЕУ и њене грађане значи ако им Руси пошаљу 100 милиона ампула. Али оно се не поставља, јер треба одржати моралну равнотежу између заостале Буркине Фасо и технолошки супериорне ЕУ.

Реченица „Русија технички није могла да нас изненади" припрема читаоца на чињеницу да је Русија у међувремену еволуирала од стадијума Буркине Фасо; додатак „можда је она ипак нешто више" значи да није много.

„Шта за Путина значи успех вакцине Спутњик V" само је вербална муштикла пребачена преко правог питања које у ствари стоји на том месту: „Шта би за Путина значио неуспех вакцине Спутњик V? А тек за нас!"

Фон дер Лајен: „Mea culpa"

Европска комисија је летос с лабораторијама и фарма-фирмама преговарала као стипса, с висока, зихерашки, с позиција моћи. „Уопште нису схватили да је то била ситуација где није требало штедети", пише Politico.

ЕУ је остала без вакцина. УК има, САД имају, Руси имају, Срби имају - али ЕУ нема. Урсула фон дер Лајен је у петак преузела одговорност за такво стање, али сад јој је још горе. Кад се зна ко је одговоран, тражиће се ко је крив.

Frankfurter Allgemeine Zeitung: „Урсула фон дер Лајен је преузела пуну одговорност за најновију свињарију коју је Европска комисија себи допустила. То се подразумева, ипак им је она шефица. Али, требало јој је четири дана да процеди ту реченицу, призна грешку и покаже некакво кајање."

„Где су вакцине?", пита се минхенски Süddeutsche Zeitung: „Коначно постоји средство против корона вируса! Коначно олакшање! Али код других, не код нас. Немачка влада се за то побринула."

ЕУ би наравно могла да тражи помоћ од Москве и тражила је, махом дискретно, јер су изјаве политичара и извештаји медија упорно неконзистентни.

Некад се и у истом листу нађу текст до текста типа: „Руска вакцина светлосним годинама удаљена од ЕУ", „Угледни научни часопис Lancet каже за Спутњик V да је сигуран и ефикасан", „Брисел преговара о набавци руске вакцине", или „Спутњик V, пропагандна замка Кремља".

Трагичније од трагичног, клопка за лекторе?

На примеру Крима, санкција, северног гасовода или сад вакцине, Европска унија не води геостратешку политику према Русији, али то је већ досадно понављати.

Не води ни добросуседску, а ни лошесуседску, јер и код ове друге је потребно поштовати неки минимални оперативни консензус.

Не води ни интересну економску сарадњу са Москвом, јер кад год ту нешто проба, нека од њених чланица почне са опструкцијом, са моралном кампањом, или још горе, са стидом и срамотом што се одступило од консеквентне линије санкција.  

Уместо свега могућег, ЕУ је до сада испробала само немогуће: да у Русији води украјинску политику; да у Русији води балтичку политику; да у Русији води америчку политику без Американаца, и на крају, кад све то није помогло, да оркестрира бојкот Русије на руској територији.

„То је трагично, то је чак врло трагично", каже један лик у немачкој сапуници Клиника Шварцвалд.

Да то не зна, човек би помислио да је цитат од Булгакова.