Наставља ли Каталонија после избора "словеначки пут" ка независности, или... štampaj

У недељу, 14. фебруара, у Каталонији су одржани парламентарни избори, трећи у последњих шест година. Око 5,6 милиона грађана ове шпанске покрајине с правом гласа својим избором формирали су нови каталонски парламент састављен од 135 посланика.

Разултати су показали да је каталонски политички ребус далеко од решења. Највећи број постизборних коментара, своди са на „да, али".

Јер, победила је Социјалистичка партија (PSC) која се залаже за јединствену Шпанију - имаће 33 посланика, али нема ни издалека довољну већину да би формирала владу.

Победили су и сепаратисти, распоређени у три колоне. Републиканска левица Каталоније (ERC) је освојила мање гласова од Социјалиста, али исти број мандата као и они, 33. Међутим, и она ће тешко успети да створи већину потребну за формирање покрајинске власти.

Победили су и други сепаратисти, либерално-конзервативна партија некадашњег председника каталонске владе Карлеса Пућдемона Заједно за Каталонију (JxCat), са 32 посланика, али се њихово виђење самосталности Каталоније разликује од Републиканске левице.

Одлично је прошла и антисистемска партија Кандидатура за народно јединство (CUP) која је освојила 9 места у локалном парламенту.

Ове три сепаратистичке партије у збиру имају 74 посланика, што значи да имају номиналну већину у парламенту са 135 места (на претходним изборима ове партије су имале 70 мандата). Али да ли ће успети да направе коалицију видеће се у наредним данима.

Словеначки или неки други пут

Иако на први поглед изгледа да је то вероватно, њихове идеолошке разлике до сада су биле непремостиве. Једино што их спаја јесте намера да Каталонија прогласи независност, што није мало, али су им путеви и намере како да се до тога стигне различити. Једни желе тренутно проглашење независне републике Каталоније, што називају „словеначким путем", док други желе да Каталонија прогласи независност али да задржи све привилегије које ова покрајина има као део земље која је чланица Европске уније. И, наравно, да Шпанија не затвори своје неупоредиво веће тржиште за каталонски капитал и производе.

Но, можда ја прави победник избора крајња десница, ВОКС, која је освојила 11 места, иако до сада никада није излазила на изборе. Да ли је овај резултат радикалне деснице не баш пријатан одговор на све оне запаљиве антишпанске поруке које су последњих година стизале из Барселоне? Ако је тако, то је могло и да се очекује, јер у Каталонији не живе само Каталонци већ и значајан број Шпанаца, којима је Каталонија домовина исто као и Шпанија, и који ће сваком сепаратизму представљати тешко премостиву брану.

Губитници избора су конзервативна шпанска Народна партија (PP), која је добила само 3 мандата, и либерална партија Грађани (Ciudadanos) која је у скретању удесно изгубила чак 30 од досадашњих 36 места.

Економија и независност

Хоће ли ти резултати каталонских избора довести до смиривања политичке ситуације у овој аутономној шпанској покрајини, што је жеља највећег дела становништва, осим, наравно, оног који је на крајњим левим или десним политичким позицијама, видеће се у наредним месецима. Али, да постоји замор од политичке неизвесности која никоме не доноси ништа добро, посебно у економској сфери, видело се последњих година, пошто су се страсти после референдума о независности 2017. смириле а политика се са улице вратила у представничке домове.

То се посебно осетило у домену капитала и страних инвестиција, где је овај први потражио себи нова мирнија места, јер капитал никада и нигде не зна за патриотизам, а други се зауставио у очекивању повољнијих ветрова.

На пример, дошло је до спајања највеће банке Каталоније „Ла Каиша" са једном од највећих банака из Мадрида, чиме је настала најјача банка Шпаније, а са седиштем - у Валенсији! Или пример фабрике аутомобила „Нисан" у Каталонији; на вест да „Нисан" затвара ту фабрику, у тражењу хитне помоћи од централне власти, најгласнији су били управо они политичари коју су колико јуче изјављивали да је независност Каталоније једино решење за њен напредак.

Када је ЕУ одобрила више од 120 милијарди евра помоћи Шпанији ради санирања последица епидемије, опет су они били први у захтевима да влада Шпаније највећи део тих средстава додели Каталонији. Наравно, није могло да се избегне и питање које су тада многи и јавно и у себи постављали: колико би пара Каталонија добила да није у саставу земље чланице ЕУ?

Избори у доба короне

Управо је епидемија била један од највећих проблема везаних за ове изборе. Било је захтева и да се они одложе, али је Уставни суд Каталоније донео одлуку да се бирачко право, једно од темељних демократских права, не може суспендовати. Аргументи здравствених радника да је и живот једно од основних права, нису уважени.

Да ли ће избори имати последица на повећање броја заражених, остаје да се види у наредним недељама, али да се ради о изузетно опасној болести, видело се и пре избора.

Више од 30 одсто по закону позваних да буду за записничким столовима одбило је да се пријави наводећи различите здравствене проблеме. То је довело до тога да у првим сатима избора скоро 35 одсто бирачких места није било отворено. Осим тога, биле су предузете и све друге мере медицинске заштите - скафандери, маске, дистанца, контрола температуре гласача... Направљена је и сатница гласања; у првим сатима требало је да гласају старији од 60 година, затим остали, а у последњем сату изборног дана, на изненађење лекара, требало је да гласају и они позитивни на корона вирус!

Политички вирус

Што се тиче „политичког вируса" у предизборној кампањи, иначе млакој због пандемијских ограничења, њега је неочекивано убацио Жосеп Борељ, први човек дипломатије ЕУ. Наиме, после посете Русији и оног захтева да се ослободи Наваљни, Борел је изјавио да „Русија није демократија".

Осим Руса, који су европског дипломату подсетили на то да су у Шпанији неки каталонски политичари у затвору, на ову Борељову изјаву је реаговало и осамдесет посланика Европског парламента, оцењујући његову посету Москви као катастрофалну и тражећи његову оставку. Да ли је у питању искрена критика због недипломатског мешања у унутрашње ствари других земаља, или је реч о намери да се не кваре односи са Русијом, сада када је Европи преко потребна руска вакцина?

Ту, међутим, није био крај.

Потпредседник шпанске владе, ултралевичар Пабло Иглесијас, донекле се сложио са речима Лаврова, изјављујући да у Шпанији „нема нормалног демократског политичког живота", што је каталонским сепаратистима дошло као поклон са неба. Јер, кад то каже потпредседник централне владе, шта друго може да се поручи Европи и свету?

Одговор Иглесијасу су одмах дале његове колеге из коалиционе владе, тврдећи да је Шпанија пуна и зрела демократија, а десетине шпанских политичара и јавних личности затражиле су његову хитну смену. До ње, наравно, неће доћи, јер уколико би председник владе Педро Санчес сменио Иглесијаса, то би значило и пад коалиционе владе и нове изборе у Шпанији. Да ли ико у овој ситуацији то заиста жели?

У финишу предизборне кампање догодио се још један од покушаја сепаратиста да се држе заједно, иако им се то у свакодневном животу доста ретко дешава, а обзиром на то да пут ка тој обећаној независности свако од њих види на доста различит начин. Све каталонске сепаратистичке партије су потписале и јавно објавиле акт у коме својим бирачима тврде да никада неће ући у коалицију са каталонским социјалистима. Никада!

Ипак, то је само још један од политичких трикова, јер ако каталонска Републиканска левица неће да влада у Каталонији заједно са каталонским Социјалистима, зашто онда својим гласовима у парламенту Шпаније подржава коалициону владу коју предводе Социјалисти. Како је то некада мудро рекла Роза Луксембург: „У политици понекад лукавство не подразумева интелигенцију".

Сви су победили

Последњег „победника" ових избора можда треба потражити у оних 47% становника Каталоније који нису изашли на гласање.

Подсетимо се да је на изборима 2017, који су били најављени као преломни за независност Каталоније, гласало чак 79% уписаних бирача, а да је на овим то учинило свега 53%. Шта би било да су и они испунили своје право, тешко је тачно рећи, али је из пораста броја апстинената јасно да је велики број грађана незадовољан понуђеним политикама. Можда је баш у тој „тихој маси" и решење каталонске политичке загонетке!

Када се смире страсти од славља и разочарења резултатима ових избора, предстоје мукотрпни преговори око стварања коалиционе владе, до које може али и не мора да дође. У овом последњем случају, ето нових избора у Каталонији већ у јуну.