Дуг пут Словеније кроз кратак двадесети век štampaj

Ако би се судило по именима светски познатих Словенаца данас, изгледа да ова бивша југословенска република нема за чим да жали. Словенци имају једног од најпознатијих филозофа света, левичара Славоја Жижека. Имају првог човека Уефе, адвоката из Љубљане Александра Чеферина, једног од најбољих кошаркаша света Луку Дончића, донедавно су имали прву даму Америке Меланију Трамп, а 2019. на додели Нобелове награде за књижевност у Ослу чуо се словеначки језик - аустријски писац Петер Хандке је у свом говору пред Нобеловим комитетом говорио о својим прецима с мајчине стране, корушким Словенцима, и изрекао на словеначком молитву које се сећа из детињства.

Подсећао се често Хандке и у својим делима и наступима прича које му је мајка причала о људима из његовог родног места Грифен, које је некада носило словеначко име Стара Вас - о његовим словеначким ујацима који су као немачки војници у Другом светском рату погинули на источном фронту, од којих је један, Грегор Сивец, некадашњи мариборски студент воћарства, био ватрени Југословен и својим (југо)словенством заразио породицу, па онда и Хандкеа.

А деведесетих година, кад су Словенци добили независну државу, Петер Хандке је говорио да је за њега Словенија увек била део велике Југославије, земље која је почињала јужно од Караванки, а завршала се на Охридском језеру, и присећао се свог деде који је 1920. на плебисциту у Аустрији гласао за присаједињење Корушке Краљевини СХС.

Наиме, после слома Хабсбуршке монархије, северна Корушка је припала новоствореној републици Аустрији, а у јужној, у којој је живело доста Словенаца, одржан је референдум.

Из тог времена остали су пропагандни плакати. На једном од њих, проаустријском, дечак Словенац пита своју мајку да ли ће морати да ратује за краља Петра ако она гласа са уједињење са Краљевином СХС.

Већина у зони А, доминантно словеначкој, ипак није мислила као Хандкеов деда и плебисцит је пропао, тесно 52:48. У зони Б, у Клагенфурту (словеначко име града било је Целовец), доминантно аустријском, онда није ни било потребе за референдумом. Занимљиво, баш у Клагенфурту родио се данас један од најпознатијих Корушких Словенаца, аустријски дипломата Валентин Инцко, вишегодишњи високи представник ЕУ у Босни и Херцеговини.

Након преломне 1918. године, око 300 хиљада Словенаца је остало се оне стране Караванки, број корушких Словенаца 1918. био је 120 хиљада, а данас је тај број око 30 хиљада, како подсећа словеначки историчар Божо Репе, редовни професор за савремену историју на Филозофском факултету у Љубљани.

Неки су због процеса асимилације постали Аустријанци, неки су остали Словенци, а неки су, како примећује словеначки етнолог Божидар Језерник, професор Филозофског факултета у Љубљани, постали "Виндишари": "Виндишари су били Словени, а аустријске власти су их прогласиле засебном етничком јединицом, Виндишарима, како би их одвојили од Словенаца, односно Југословена. Слично је било у Прекомурју, где су за тамошње Словенце износили теорије да је реч о Вендима, или у Италији, где и сада имамо ситуацију да неки који говоре словеначким дијалектима не желе да буду Словенци, чак се одричу пара које би могли да добију од Италије за чување словеначког језика и културе", каже Језерник, аутор књиге Југославија, земља снова.

Шта би било да је било?

Данас веома популарна контрафактуална историја полази од једноставног питања које историчари баш и не воле - шта би било да је било другачије? Где би данас била Словенија да јој није било Југославије?

"Положај Словенаца у националном смислу био је такав да их је стварање Југославије спасило", изричит је Божо Репе, објашњавајући да је Словенце у Краљевину СХС највише натерао страх од Немаца и Италијана, а након успона фашизма и нацизма, видело се колико је тај страх био оправдан. У Доњој Штајерској, у Марибору, Рудолф Мајстер 1918. организовао је Словенце и заузео град због намере локалних Немаца да Марибор остане у Аустрији. У велику државу краља Александра улази тада и Прекомурје - крај који је припадао мађарском делу Аустроугарске. У том крају 1941. родиће се први председник независне Словеније Милан Кучан.

Највећа добит Словенаца од Краљевине СХС била је најпре у њеном називу, којим су Словенци у том смислу ступили на историјску позорницу, и у чињеници да се већина Словенаца први пут нашла на окупу. А то је, како објашњава Репе, значило да Немци више нису били владари, односно Herrenvolk, већ су постали мањина, а уместо њих национални словеначки политичари сада постају - главни политичари.

Словенци су у првој Југославији коначно могли да продишу. Добили су универзитет, о чему су у Аустроугарској могли само да сањају, добили су Академију наука, свој радио, али и важну економску прилику - да од "задњих у граду" постану "први у селу". А како је Краљевина СХС штитила себе царинама, Словенци су почели да развијају индустрију коју пре нису имали. На крају, добили су Дравску бановину, етничку заокружену административну јединицу са главним градом Љубљаном.

Божидар Језерник одбацује тезу о вековном словеначком сну о држави, тезу коју је изрекао Франце Бучар, председник словеначког парламента 1991. године, оних јунских дана када су Словенци гледали како се на љубљанском тргу испред скупштине диже словеначка застава: "Идеја о словеначкој држави је доста млађа од 100 година. Словенци су у великој већини били искрени Југословени, 1918. тадашњи градоначелник Љубљане рекао је - имамо Југославију", каже Језерник и додаје да се ситуација мења након 1941. јер тада више није било југословенских националиста.

Други светски рат - кад се време претвара у историјско време

Године 1941. Словенија је била поцепана између немачких нациста, италијанских фашиста и мађарских хортијеваца. Трећем Рајху припојен је Марибор, где су априла 1941. нацистичке војнике одушевљено дочекали локални Немци.

Уз чувену песму Билећанка коју је Милан Апих написао 1940. године у билећком затвору, словеначки партизани жестоко се боре. Схватили су да је ово историјски тренутак кад се иде на све или ништа, када се историјски процеси убрзавају, када се време претвара у историјско време. Словенци су сада били на правој страни историје, оној победничкој. А Италијани и Немци на губитничкој.

Након рата ствара се словеначка социјалистичка република. Године 1947. Словенци су од Италијана вратили део Крањске и Постојну, који су им одузети 1920, али још важније - добили су излаз на море. "Расположење је било мегаломанско", каже Божо Репе. "Део је наравно био разочаран због Трста, али и свестан да је добио обалу која је била италијанска још од венцијанских времена."

Након 1945. долази до великих демографских промена: Немци из Марибора, Цеља, Птуја доживели су донекле сличну судбину као и фолксдојчери у Војводини, као и део Италијана на новој словеначкој територији. Италијански историчар Раул Пупо проценио је да је у "фојбама" страдало између три и четири хиљаде људи.

Према попису из 1948. у Социјалистичкој републици Словенији живи 97 одсто Словенаца. Неки кажу да је словеначко национално питање већ тада било решено.

"Комунистичка партија била је националистичка", износи тезу Божидар Језерник и наставља: "Све комунистичке партије и сви лидери на територији Југославије били су националисти, али не југословенски националисти, већ словеначки, хрватски, македонски, мање црногорски и босански, а најмање српски јер је то било непожељно, што не значи да нису били интимно. Али међу југословенским комунистима њима није било југословенских националиста, јер су 1925. прихватили тезу Коминтерне да Југославију треба разбити. И водећи поратни комунисти Јосип Броз и Едвард Кардељ потпуно су прихватили идеологију о разбијању версајске Југославије. Ја мислим да је Тито био не толико изразит, али ипак у бити хрватски националиста, док је Едвард Кардељ био велики словеначки националиста, и после пада Милована Ђиласа главни комунистички идеолог."

"Зашто ми дајемо паре у фондове за неразвијене?"

У некада Титовом Велењу, а данас само Велењу, налази се један од највећих споменика Јосипу Брозу на овим просторима. У истом граду налази се и споменик Едварду Кардељу. Када се почетком шездесетих Јосип Броз двоумио да ли да се иде ка централизму и јачању Југославије или ка јачању република, Кардељева концепција је победила.

Кардељева концепција касније је ушла и у Устав 1974. Словенија је тада једном ногом већ била ван Југославије. Као економски најразвијенија република, Словенија је била и излог социјалистичке Југославије према западу ,,Зашто ми дајемо највише у фондове за неразвијене?'', често су знали да питају Словенци када су говорили о економији.

"Словенци су у Југославији профитирали, било је раније јако популарно говорити како смо ми искоришћавани, што је глупост", каже Јоже Менцингер, један од водећих словеначких економиста, често називан и архитектом словеначке транзиције. Један је од твораца такозваног градуализма, транзиционог пута који је Словенија одабрала деведесетих година, а који се најлакше може описати као контратежа "шок терапији".

Говорећи о економском аспекту узрока распада Југославије, Бранко Милановић, један од највећих светских ауторитета у области неједнакости, написао је да се однос између економије Словеније и Косова може илустровати случајем као када би у држави величине Мичигена постојао северозападни део земље чији је доходак на нивоу Шпаније, док би на југоистоку постојала покрајина чији је доходак једнак оном у Хондурасу - свака централна влада имала би немогућ задатак да у једној држави у равнотежи држи људе са богатством Шпаније и оне са сиромаштвом Хондураса. То није имала ниједна друга земља у Европи.

"То је сигурно био проблем, јер разлика у БДП-у била је 7 према 1. Та разлика се после Другог светског рата није смањивала, била је иста 1990. као и 1945. године, није долазило до конвергенције јер су ствари остале непромењене", истиче Менцингер.

Моја дежела

Реченица "Словенија, моја дежела" први пут се појавила половином осамдесетих у споту Туристичке организације Словеније. Ипак, тек неколико година касније добија политичко значење. Било је то време када су у пољу спорта, музике и културе на свим странама ницали политички и национални симболи.

Београд и Љубљана осамдесетих били су јаки дисидентски центри. Словеначки комуниста Милан Апих, аутор Билећанке, једне од најпопуларнијих југословенских партизанских химни, био је у групи словеначких интелектуалаца која је 1985. у Љубљани, на састанку у гостионици "Мрак", убеђивала Добрицу Ћосића, Михаила Марковића и Љубомира Тадића да је самостална Словенија неминовност. Уз Апиха са словеначке стране учествовала је и група окупљена око часописа "Нова ревија", између осталих: Нико Графенауер, Димитриј Рупел, Франце Бучар, Споменка Хрибар, Тине Хрибар...

Словенија је половином 80-их предњачила у борби против комунистичког догматизма, борби против култа Јосипа Броза, социјалистичког поретка и ограничавања слобода, нарочито тзв. омладински медији попут "Радија Штудент" и "Младине".

Али како су осамдесете одмицале, многи борци за демократију претварали су се у националне борце за самосталност Словеније.

Борис А. Новак, рођен и одрастао у Београду, тих година био је један од оснивача часописа "Нова ревија". Часопис се борио за више слобода у Југославији, али је 1987. године објавио такозвано "57. издање" у којем је кључан био Допринос словеначком националном програму.

"Ја сам био један од оснивача и главних уредника 'Нове ревије', али морам рећи да сам био резервисан до 57. броја. Било је у часопису релевантних анализа, али ја се никада нисам идентификовао са таквим националним захтевима", каже песник Борис А. Новак, иначе син словеначког партизана Анте Новака, који је након тог 57. броја преузео улогу главног уредника "Нове ревије". А онда су, наставља, након тог броја почеле претње судским процесима ауторима и уредницима: "Била су то напета времена пре свега кад је реч о критици упућеној Југословенској народној армији."

У Љубљани у лето 1988. креће Љубљански процес, односно Суђење четворици, међу којима је тада био и војни консултант и експерт, а данас премијер Словеније Јанез Јанша. Четворици се судило због објављивања војних тајни и писања чланака у којима се критикује ЈНА.

Уз то, суђење није било на словеначком него на српскохрватском, чиме је оно за Словенце добило национални предзнак. Јанши је то био политички ветар у леђа, а од тог времена Словенци из назива ЈНА избацују "Н", и углавном користе израз Југословенска армада.

Историчар Божо Репе истиче да је југословенска идеја била јака у Словенији све до краја 80-их година, и да су Словенци као мали народ увек тражили неку државу заједничку са другима: "Али тај отклон од југословенства који се јавио имао је два крака - један је либерални,  произашао 80-их година из различитих друштвених покрета чији је циљ био миран живот који би се темељио на грађанству, дакле грађанска права, демократија, мир, неуплићање армије у цивилни живот... Други крак хтео је националну државу утемељену на 'блут унд боден' идеологији, дакле желео је националну државу за Словенце а не за друге. И та два различита пола удружила су се у једном тренутку, јер је овај први схватио да те циљеве не може постићи унутар Југославије."

Та два пола до данас су основ подела у Словенији. Историчар Божо Репе припада првом краку.

Договор Кучана и Милошевића

На том краку је номинално био и Милан Кучан, некадашњи председник Председништва Социјалистичке републике Словеније. Први отворени сукоб комунистичких руководстава у Београду и Љубљани десио се у фебруару 1989. године у Цанкарјевом дому. Скуп је организован да би се изразила солидарност са рударима Трепче који су тада штрајковали глађу. Милан Кучан тада је изговорио реченицу: "Југославија се брани у Трепчи". Дошло је до реакције из Београда и познатих догађаја.

У јануару 1990. на сада већ чувеном 14. конгресу Савеза комуниста Југославије, Словенци су предлагали конфедерализацију партије и државе, њихови предлози су одбијени и словеначка делегација напустила је Центар "Сава".

Јоже Менцингер присећа се да је у јануару идуће године био један од учесника састанка у Београду са Слободаном Милошевићем: "Ја сам ту био неко пето колено, нисам имао значајнију улогу, али на том састанку Милошевић је чак хтео да се разговара о економским питањима. Он је на неки начин помагао да ми одемо, јер је изричито рекао - изравнаћемо неке економске рачуне, можете ићи, али морате признати право Србима да живе у једној земљи. И то је, наравно, наша делегација лако учинила", прича Менцингер.

Милан Кучан овако је у разговору за РТС описао те преговоре: "То је интерпретација са којом се ја врло често суочавам, и која углавном долази из Хрватске од неких политичара или неких квазианалитичара. Тада је у Београду Милошевић рекао - да Србија разуме интерес Словеније да оствари историјски сан и питао да ли и Срби имају право на своју државу. Мој одговор је био да оно што ми тражимо за себе, наравно, признајемо свим другима, али уз уважавање права других република. Дакле, то није значило остваривање оне концепције 'сви Срби у истој држави'.

Менцингер додаје: "Био сам присутан на састанку. Пошто су обојица, и Кучан и Милошевић, били чланови Савеза комуниста, они су били на 'ти' и сећам се да су правили вицеве за време ручка. Тек су се озбиљили кад је дошла телевизија, а иначе је разговор био пријатан. Када смо се враћали у Словенију, зауставили смо се у Загребу, где је нас је чекао Туђман веома бесан. То се, на неки начин, сматрало као да смо ми издали Хрватску, а нисмо. Проблем Хрватске је да они уопште нису били спремни. Ништа нису имали, а ми смо већ имали бонове, привремени новац још од децембра 1990, иако је он коришћен тек у октобру 1991. године. Тако смо ми били на неки начин и технички спремни. Онда, по мом мишљењу, друге могућности није ни било."

Десетодневни рат

Уследио је тзв. Десетодневни рат за независност, рат са релативно мало жртава, нарочито у поређењу са десетинама хиљада жртава у ратовима који су уследили. 

Оба крака словеначког естаблишмента која је поменуо Божо Репе, догађаје из јуна и јула 1991. године називају агресијом ЈНА на Словенију.

Подсећања ради, након једнострано проглашене независности Словеније у јуну 1991, јавља се питање граничних прелаза које је у ингеренцији савезних власти. Словенци на граници према Аустрији, Италији и Мађарској скидају заставе СФРЈ и подижу нове заставе Словеније. Савезно извршно веће на чијем је челу био Анте Марковић саопштило је да Словенија насилно руши уставни поредак Југославије, па СИВ издаје наредбу о забрани успостављања граничних прелаза унутар територије СФРЈ, и одлуку да се изврше савезни прописи о прелажењу државне границе, за шта задужује савезну полицију и Царину, и помиње помоћ ЈНА у случају да органи Царине наиђу на отпор.

Словенац Конрад Колшек, генерал Пете војне области која је покривала Словенију, у књизи "Први пуцњи у СФРЈ", у издању ДанГрафа пише: "Наш задатак је био да својим присуством обезбедимо мирно преузимање граничних послова органима Савезног СУП и Царине на 35 граничних прелаза, на међународном аеродрому Брник и у луци Копер."

Представници некадашњег словеначког руководства покрете ЈНА тумачили су као покушај да се насилно смени власт у Љубљани. И данас немају дилеме - Југословенска војска извршила је агресију на суверену Словенију.

Тадашњи амерички амбасадор у Југославији Ворен Цимерман записао је да и мање примитивна војска од ЈНА не би пустила такве поступке без реакције.

"Па добро, Цимерман, Цимерман...", прва је реакција Милана Кучана на ову констатацију. "Ја сам имао неколико разговора са њим, њему су главна питања била очување Југославије и кључ уређења односа између Срба и Албанаца на Косову, то му је био задатак и ван тог оквира он није хтео пуно да разговара."

Другачији, и у Словенији доста усамљен став о догађајима из јуна 1991, данас има Игор Мекина, дугогодишњи новинар "Радија Штудент", затим "Младине" и "Дневника", данас одговорни уредник портала "Insajder.com". Он је магистрирао на теми отцепљења Косова од Србије и сепаратизму у Европи, и управо због текстова о Косову добио је отказ у љубљанском "Дневнику" где се више никад није вратио. Мекина овако види догађаје из јуна 1991:"Погледајте из данашње перспективе, сад кад смо мало паметнији. Шкотска не може да прогласи своју независност једностраним актом и да изађе из земље тек тако, они преговарају о референдуму. Слично је у Каталонији, где се цела ЕУ данас поставила на становиште да једноставно отцепљења нема. Ми смо имали референдум без икаквих проблема, нико нас није тукао због тога. Али у словеначком једностраном путу у самосталност једна је ствар важна, а мислим да то нико у Словенији неће да каже - тиме смо и ми преузели одговорност за крвави расплет драме у бившој Југославији", експлицитан је Мекина.

Како је Београд изненадио Љубљану

"Успели смо да зауставимо вулкан", оптимистични су били европски посредници када су на Брионима 7. јула 1991. пронашли компромис који би одложио питање осамостаљења на неко време. Словенци нису крили незадовољство Брионском декларацијом. Али онда су и сами били изненађени када је само 10 дана касније Председништво СФРЈ донело одлуку да се ЈНА повлачи из Словеније. Био је то крај "Авнојевске Југославије".

Док су трајали ратови у Хрватској, Босни, Македонији и на Косову, самостална Словенија живела је свој живот.

Југословенске квоте за извоз у Европску заједницу помогле су јој да преживи губитак југословенског тржишта. Постала је чланица Европске уније 2004. и то као најнапреднија нова чланица у том таласу проширења.

Где је Словенија 30 година после независности и како гледа на бивши југословенски простор? За младе Словенце језик је велика баријера. Однос младог Словенца према остатку бивше земље можда најбоље илуструје опис по којем он летује у Хрватској, Нову Годину слави у Београду, слуша Бајагу, Брену и хитове од пре 40 година, пева те песме, али углавном не разуме шта пева.

Писац Горан Војновић, најпревођенији словеначки писац на екс-ју простору, каже да је Словенија југу у доброј мери окренула леђа: 

"Нисмо успели да успоставимо позицију према западу да се ту подстиче нека квалитетна размена, да се продире бар до Беча и Трста, а камоли даље. Тако да сам ја дуги низ година имао осећај да смо распадом Југославије много тога изгубили, јер смо остали без шире публике, без некога ко нас прати споља, ко нас разуме, и коме смо ми на неки начин нешто занимљиво, коме ми нешто значимо. Једноставно - усамљени смо."

Средња Европа или Балкан?

Када се 80-их година губио југословенски идентитет, део словеначке интелигенције се окретао Средњој Европи. Како се осећа просечан Словенац - као човек који има менталитет средњоевропког грађанина или као човек који и даље гледа ка Балкану?

Јоже Менцингер подсећа да је још Иван Цанкар рекао да је словеначки сељак био блискији тиролском сељаку него сељаку из Шумадије, док Божидар Језерник на ту тему каже: „Словеначке земље су биле део Аустрије више од седам векова, део Југославије нису биле ни један век. Значи, словеначка идеја о нацији и шта она представља, развила се за време аустријског царства. Да није било Аустрије, развој би био потпуно друкчији. Али сада имам утисак да је на том менталитетском подручју данашњим Словенцима Југославија ближа него Аустрија, да се Словенци боље осећају са погледом на ту страну него са погледом на ову страну".

Тридесет година по распаду Југославије, изгледа да су трагична питања која су други југословенски народи решавали 1991. године, Словенци решили 1945. Нису имали аутономне покрајине, нису имали мањине које би им правиле велике историјске проблеме. Имали су "само" Десетодневни рат. Неки Словенци се можда не би сложили, али гледано са стране изгледа да људи са сунчане стране Алпа нису у 20. веку направили велике историјске грешке.

Можда зато није чудно што је краљ Александар данас више позитивна него негативна историјска личност у Словенији, што се у Велењу и даље налази огроман споменик Јосипу Брозу. Мада, и данас има оних Словенаца који носталгично изговарају реченицу "Трст је наш" и размишљају о Корушком плебисциту.

Међутим, контрафактуална историја не важи само за државе него и за личности. Ко зна шта би било са Петером Хандкеом да је његов деда пре 100 година био у већини.