Заокрет немачке спољне, безбедносне и енергетске политике за 180 степени: Немачка против Русије štampaj

Само који сат пошто је 21. фебруара завршио телефонски разговор са немачким канцеларом Олафом Шолцом, из Москве је стигао снимак како руски председник Владимир Путин признаје украјинску Доњецку и Лугањску област као независне државе. То је шокирало званични Берлин, а посрамљени канцелар, који је остао кратких дипломатских рукава, био је принуђен на потез који ће му вратити кредибилитет.

Међутим, то што је сутрадан Шолц узвратио заустављајући процес давања сертификата за рад гасовода Северног тока 2 чинило се револуционарним и убојитим тек непуна два дана. У новинским и ТВ коментарима, као и на друштвеним мреама, његов потез је хваљен као храбар, државнички и одлучан, нарочито узимајући у обзир да само недељу дана раније приликом сусрета са америчким председником он није хтео ни да изговори реч гасовод, а камоли да „потопи" Северни ток 2.

Истини за вољу, у први мах Шолцов потез није био потпуно потапање овог већ завршеног пројекта вредног 10 милијарди евра већ више куповање времена. Одлагањем пуштања новог гасовода у рад до отприлике следеће зиме, Немачка не би ништа изгубила, јер и даље добија руски гас преко гасовода Северни ток 1 и Јамал.

И можда би овај маркетиншко-политички трик Шолцу на неко време обезбедио кредибилитет поузданог западног савезника на домаћем и међународном терену и без мењања традиционалне политике социјалдемократа, али му је Путин поново замрсио конце. Одлука да нападне Украјину учиниће заустављање Северног тока 2 само малим каменчићем у лавини санкција које ће Запад, па и сама Немачка, уводе Руској Федерацији. Лавини у којој се наопачке окренула и спољна, безбедносна па делом и енергетска политика Немачке.

Политички земљотрес у Берлину

Када су руске ракете почеле да падају по аеродромима, војним и цивилним постројењима широм Украјине а не само у Донбасу, у немачкој али и целокупној западној јавности као да је експлодирала бомба очекивања и притисака на Немачку да учини нешто. Било их је и пре тога, нарочито када је Немачка најавила да ће Украјини, као помоћ, послати пољску болницу и 5.000 шлемова.

Али, када је руска инвазија на Украјину почела, почела је медијско-дипломатска инвазија на немачку владу, не само по питању куповине руског гаса, већ и по питању наоружања.

Док је амерички притисак углавном био ван домашаја јавности, Пољска и балтичке и скандинавске земље су јавно инсистирале да Немачка прекине да се снабдева гасом из Русије, а да Украјини пошаље оружје. Како су говорили, да престане да буде „непоуздани савезник" у НАТО-у.

И немачки политичари су наједном променили реторику. Па је тако шеф посланичке групе социјалдемократа у Бундестагу Ролф Мицених, познат по јаким проруским ставовима, почео да говори да је „руски председник ратни злочинац" те да ће „платити високу цену за ово". И доскорашња демохришћанска министарка одбране и блиска сарадница Ангеле Меркел, Анегрет Крамп-Каренбауер је саопштила да је бесна „што смо направили историјски промашај".

„Након Грузије, Крима и Донбаса, ништа нисмо припремили што би заиста одвратило Путина", истакла је она, пожаливши се да су немачки политичари „заборавили на лекције (бивших канцелара) Шмита и Кола да преговори увек имају предност, али морате да будете војно довољно јаки тако да непреговарање не буде опција за другу страну".

Чак се и први човек немачке војске, генерал-пуковник Алфонс Маис, на друштвеној мрежи Линкедин емотивно пожалио на недовољну припремљеност немачке војске за акцију као и то да „смо сви (у НАТО-у) видели да шта долази" али „нисмо били у стању да изведемо закључке из анексије Крима".

Притисак на немачку владу је био толики да се у појединим политичким круговима у Берлину ових дана са дозом црног хумора говорило да је „дошло последње време када цео свет од нас Немаца очекује да се тешко наоружамо, промарширамо кроз Пољску и ако је потребно ратујемо са Русима".

Управо нацистичка прошлост је разлог зашто Немци већ деценијама стидљиво улажу у своје војне капацитете и држе се политике да оружје произведено у Немачкој не извозе у конфликтне зоне.

„Путинов рат", како га назива Шолц, не само да је покренуо тектонске плоче немачке спољне, безбедносне и одбрамбене политике већ их је наглавачке окренуо.

Крај једне епохе за Немце

Субота 26. фебруар ће сасвим сигурно бити изучавана у немачкој историографији као дан када је канцелар Олаф Шолц учинио историјски преокрет у вишедеценијској немачкој политици, што је дан касније и саопштио парламентарцима на специјалног седници Бундестага.

Од тада јавношћу непрекидно одјекује једна реч - „Zeitenwende", која значи прекретницу, то јест крај једне епохе или почетак нове ере.

Чак и Шолц у својим иступима инсистира на овом термину јер само тако може да објасни одлуку да пристане да се добар део руских банака искључи из SWIFT система, финансијске жиле куцавице света. Само тако може да се објасни одлука да пристане да Естонци, Холанђани и још други Европљани испоручују Украјини хаубице, противтенковске ракете и остало наоружање произведено у Немачкој. Само тако може да се објасни одлука Немачке да Украјини директно испоручи 1.000 антитенковских ракета и 500 противавионских ракета, уз оних већ чувених 5.000 шлемова који су служили за подсмех. Само тако може да се објасни одлука да се моментално у модернизацију немачке војске упумпа додатних 100 милијарди евра и потрошња на одбрану увећа на више од два одсто бруто друштвеног производа.

Ракете су промптно већ испоручене Кијеву и то неће дати драматичну предност Украјинцима на фронту, али за Немачку то револуционарна промена, коју је подржала чак и крајња левица у Бундестагу.

„Ово је једна од највећих промена у немачкој спољној политици од 1945. године", истиче политиколог Марсел Дирзус са Института за безбедносну политику Универзитета у Килу. „Олаф Шолц није само једним говором завршио са деценијама дугим позицијама сопствене странке, већ је са собом у то повео и целу јавност. Оно чему сада сведочимо је револуционарно".

Само два и по месеца од избора за новог канцелара, Шолц је доживео свој „Фукушима-моменат". Баш као што је разорни цунами у Јапану натерао Ангелу Меркел да погази своју политику и одлучи да угаси немачке нуклеарне електране, тако је и улазак руске војске у Украјину натерао социјалдемократског канцелара да у једном дану за 180 степени промени вишедеценијску немачку спољну, безбедносну и енергетску политику.

Идеја да Немци шаљу оружје које би могло да убија Русе била је незамислива у Немачкој само пре неколико недеља.

За издавача конзервативног „Франкфуртер алгемајне цајтунга" Бертолда Колера, Шолц је овим најавио корениту промену у немачкој политици „која није виђена од уједињења две Немачке". За једног од уредника либералног „Шпигела" ово је „преокрет немачке политике од пуних 180 степени" те да су тиме „бачене године извесности".

С панциром и шлемом, утабаном стазом Јошке Фишера

Медијска подршка овом крају једне епохе, као и извештавање са ратишта у Украјини, очигледно су утицали и на промене у немачком јавном мнењу, које традиционално није било за већа издвајања за одбрану нити за заоштравање односа са Русијом.

Резултати анкета, коју је за канал NTV урадила агенција Форза, указују да чак 78 одсто Немаца сматра исправним да се Украјини пошаљу ракете, а за модернизацију немачке војске уложи додатних 100 милијарди евра, док тек 16 одсто испитаника сматра да то није исправно.

Колико је то прекретница сведочи податак да је пре само месец дана 73 одсто Немаца било против наоружавања Украјине, а тек 20 одсто за.

Немци су се, без сумње, „пробудили у другачијем свету", како је то дефинисала шефица немачке дипломатије Аналена Бербок, која је проприлично допринела овој прекретници, иако је тиме погазила своја претходна противљења да се Украјина наоружава, истичући да је „рестриктивна политика извоза оружја заснована на немачкој историји".

Ова идеолошка наследница политике Јошке Фишера је заправо кренула утабаном стазом некашањег шефа немачке дипломатије, који је ову некада антиратну странку натерао да као део владе Герхарда Шредера прихвати НАТО бомбардовање СР Југославије и суштински се одрекне свог изворног антиратног идентитета. Чак и немачки медији овај заокрет пореде са оним пред бомбардовање Југославије 1999.

Баш попут свог колеге из Зелених, вицеканцелара и министра економије Роберта Хабека, ни Бербокова није пропустила да прошлог месеца пре руског рата под панциром и шлемом обиђе линију фронта у Донбасу. Додуше, она тада још није заговарала наоружавање Украјине, што је Хабек прошле године као опозициони политичар чинио, изазвавши праву лавину критика у Берлину.

Сада тих критика готово да нема, већ се захтеви за прекидање веза између Немачке и Русије само увећавају.

Колико ће све то Немце да кошта

И док наоружавање Украјине више није табу-тема, није мали број оних који се питају колико ће ово дубоко прекидања веза између Берлина и Москве коштати Немце. Подаци немачког Савезног завода за статистику указују да је у 2020. Русија била тек 15. спољнотрговински партнер Немачке, а да је извоз у Русију чинио тек 2 одсто укупног извоза немачке економије.

И док Немци углавном у Русију пласирају машине и опрему или директне инвестиције у производњу на руском тлу, из Русије скоро искључиво увозе гас, нафту, угаљ и обојене метале. Није тајна да Немачка више од половине својих потреба за гасом намирује из руских извора. Претпрошле године из Русије је увезла 56,3 милијарди кубних метара гаса, док јој је из Норвешке стигло 31,2 милијарде а из Холандије 13 милијарди кубних метара, при чему потоње две земље не могу Немцима да надоместе евентуални изостанак руског снабдевања.

Због тога су сулуди максималистички захтеви, који се чују чак и из редова владајућих Зелених, да Немачка у потпуности престане да купује гас од Руса. За шефа немачког енергетског гиганта EON Леонхарда Бирнбаума нема дилеме, па каже: „Нама је потребан руски гас и тачка." Напросто, половина немачких домаћинстава користи гас за добијање топле воде и грејања и не могу преко ноћи да своје гасне котлове пребаце на електричну енергију, чак и када би се занемарила чињеница да Немци плаћају најскупље струју у Европи.

Ниједан канцелар неће то урадити, а то што вицеканцелар Хабек тврди да би Немачка врло брзо могла да промени палету енергетских извора, стручњаци оцењују као нереално.

Оно што је сасвим извесно је да ће немачки грађани и компаније платити најскупљи цех руско-украјинског рата. То се види и по томе што тај цех је њима био највећи и до сада. Минулих осам година санкција против Русије коштале су САД тек око 300 милиона евра, а Немачку око 23 милијарде евра и то не рачунајући пропуштени профит немачких фирми на руском тржишту.

Спољнополитичким заокретом Немцима ће се само повећати економски цех, а са геополитичке стране одвојиће их од Русије и вратити у чврсти безбедносни загрљај Американаца.

Учвршћивање Американаца у Европи

Путинов напад на Украјину је заправо натерао Немце на одвајање од Русије, које је јавно и на недипломатски начин најчешће истицао бивши председник САД Доналд Трамп.

Истини за вољу, амерички захтеви по питању већег улагања у одбрану и смањења немачке зависности од руског гаса имао је и Барак Обама, али он никада Ангелу Меркел није јавно понижавао овим захтевима или чак претњом санкцијама.

Напросто за Вашингтон је било неправедно да Немачка протеклих деценија израста у индустријску силу, срчући руски гас и продавајући технологију Кинезима, док се истовремено ослања на амерички безбедносни кишобран. Овај модел који је Немачка протеклих деценија добро искористила почео је да добија напрслине још пре неколико година, а ратом у Украјини се и поприлично урушио.

Резултат свега овога биће учвршћивање америчких позиција у Европи, а пре свега у Немачкој. и то не само политичких, већ и војних.

Штавише, то учвршћивање је још крајем прошле године почело да се дешава и према појединим проценама, управо оно је разлог за руски напад на Украјину. Наиме, амерички и британски медији који се баве војним питањима известили су да су прошле јесени и Американци, након Руса и Кинеза, успели да направе продор у развоју хиперсоничне ракетне технологије. Штавише, информација са појединих америчких портала да су мобилни лансери наоружани овим хиперсоничним ракетама далеког домета, под именом „Тамни орао", почетком новембра прошле године пребачени у америчку војну базу Мајнц-Каштел у немачком граду Висбадену остала је у потпуности неиспраћена у немачким медијима.

Истовремено, америчка војска је поново у Висбадену активирала 56. артиљеријску команду, која је у време Хладног рата контролисала нуклеарне ракете средњег домета, а расформирана је 1991. године када су се САД и Русија постигле Споразум о укидању ракета средњег домета, које би могле да носе нуклеарно оружје.

Локални медији али и званичници у Висбадену су покушали да сазнају од Американаца да ли су „Тамни орлови" слетели баш у овај град на западу Немачке, али одговор је био да „за разлику од Хладног рата, ова јединица није ракетна команда", те да не постоји план за стационирање система наоружања у Мајнц-Каштелу.

Немачки медији се више уопште нису интересовали за ову тему, иако је упадљива подударност да је померање руских трупа ка украјинској граници почело управо 10. новембра, дан пошто поједини амерички портали и британски таблоиди извештавају о допремању америчких хиперсоничниих ракета у Немачку.