Шта ако су Путинови стварни циљеви другачији од оних каквим се приказују: Између суверенитета и БДП-а

По било ком стандардном показатељу који мери обим остварених циљева у односу на прокламоване, рат Русије против Украјине би био неуспешан. Украјина је милитаризованија него икад раније; она је вероватно једна од најмилитаризованијих земаља у свету у овом тренутку; безбедност Русије се значајно погоршала; НАТО се није вратио на позиције из 1997. године већ је даље напредовао и консолидовао се. Запад је јачи него раније. Дакле, да ли је Путин омануо?

Можда. А можда и не. Претпоставимо да прави циљеви „специјалне војне операције” нису они који су били најављени, већ неки сасвим други.

Суверенитет vs. доходак.

Да биx указао шта би они могли бити, морам да се вратим на један свој рад из октобра 1996. настао као радни документ Светске банке и касније објављен (доступан овде), а који сам недавно укратко резимирао на Твитеру (овде). Рад је прилично сложен јер се бави економским и политичким силама које воде земље ка стварању савеза и унија, или да преферирају отцепљење, али његов основни модел је једноставан. А он је овакав. Државе (и њихови лидери) теже двема добрима: суверенитету и богатству. Суверенитет значи слободу доношења политичких и економских одлука са што је могуће мање ограничења од стране других земаља; богатство значи висок ниво дохотка (висок БДП по становнику). Међутим, проблем је компромис између ова два циља. Државе могу постати богате само ако су мање суверене, односно више глобално интегрисане. Да бисте били богати, потребно је трговати, развијати технологију заједно са другима, слати људе у иностранство да овладају новим вештинама, саветовати се са странцима или их чак унајмити. Све ово подразумева много већу међузависност економија и поштовање међународних норми и правила у погледу трговине, права интелектуалне својине, домаће економске политике, конвертибилности валута и слично.

Да бисмо ово појаснили, узмимо два екстремна примера: Северну Кореју и Белгију. Северна Кореја практично нема ограничења у доношењу економских и политичких одлука: може да прави нуклеарне бомбе јер није потписница споразума који јој то онемогућава, може да наметне царине или забрани увоз робе колико жели, може да штампа новац колико год хоће јер јој валута није заменљива ни за једну другу итд. Али, због свих ових разлога, она је и веома сиромашна. На другом крају спектра је Белгија, која нема сопствену валуту, чија је фискална политика ограничена правилима ЕУ (Споразумом из Мастрихта), трговину одређују ЕУ и СТО (Кругман, како је цитирано у мом раду из 1996: „Европски споразум из 1992. није толико трговински споразум колико споразум о координацији политика које су се историјски сматрале унутрашњим"), о спољној политици одлучује ЕУ, а о војном ангажовању НАТО. У смислу показатеља аутономије или суверенитета, Белгија практично нема ниједан. Али она је богата.

Остале земље равнаће се дуж различитих тачака компромиса између суверенитета и дохотка. Величина државе ће такође бити важна: САД ће уживати већи суверенитет за дати ниво дохотка јер је велика земља: долар је светска резервна валута, Америка је главни актер у бројним трговинским преговорима, предводи НАТО итд. Али неће бити имуна на компромисе. Размотримо Трампову одлуку да започне трговински рат са Кином. Тиме је дао је већи политички простор САД (укључујући и могућност да наметне нове царине), али је вероватно смањио њен доходак.

Руски изолационизам.

Е сад, са идејом компромиса између ове две пожељне ствари, вратимо се Путину и његовој групи саветника из министарстава моћи. Претпоставимо да су дошли до следећег закључка: покушаји Русије да се вестернизује од Петра Великог наовамо, били су неуспешни. Русија није успела да сустигне Запад пре 1917. године, када је усвојила екстремну западњачку доктрину која је умањила територију Русију давањем потпуне, тренутне независности Финској, Пољској итд, а затим је прогласила једнакост нација и дала им право на самоопредељење свима, што је на крају довело и до распада земље 1992. године. Затим је усвојила либерализам, такође увезен са Запада, чији су резултати били драматично осиромашење становништва, повећање смртности и број самоубистава, и запањујућа пљачка имовине коју су стварали милиони руских грађана. Током тог периода Русија је изгубила способност да сама одлучује о својој политици: слепо је следила Запад. Понудила је САД своје војне базе у Киргистану, а није добила ништа заузврат; пристала је на ограничено ширење НАТО-а, али је за то награђена тиме да се он проширио до њених граница; придружила се разним европским телима, али само да би била критикована од њих; приватизовала је своју привреду како су сугерисали западни стручњаци, али је сав новац отишао у иностранство. Дакле, да би повратила своју економску и политичку аутономију, она мора одлучно да раскине са Западом. Треба да постане независна евроазијска сила чија ће интеракција са Европом бити ограничена на минимум. Коначно , Русија мора да се креће у правцу супротном од оног који је зацртао Петар Велики почетком 18. века.

Запад спушта Гвоздену завесу.

Овај пораст суверенитета би довео до нижег дохотка. Али проблем је следећи: ни раскид са Европом, који најављују лидери, ни мањи доходак, неће бити добро дочекани код руског становништва. Руска власт стога не може сама да почне да ствара нову гвоздену завесу. Али шта ако је Гвоздену завесу створио Запад против Русије као казну за нешто што би се, са руске тачке гледишта, могло сматрати потпуно оправданом политиком? На све то, десила се Украјина. Реконкиста је, на неки начин, увек била популарна у руској јавности. Али Запад то неће видети тако, већ ће увести санкције и гомилати трошкове Русији. Запад би најрадије одсекао Русију од Европе. Изградиће нову, непробојну гвоздену завесу. Циљ одвајања Русије од Запада - који по овом сценарију жели и руско руководство - неће постићи Кремљ, већ Запад. Руско становништво (или барем већина становништва) неће сматрати руске вође одговорним за поништавање сна Петра Великог. Напротив, Запад ће се сматрати неспремним да прихвати Русију као равноправног партнера, и Русија стога неће имати другог избора осим да постане евроазијска сила, потпуно суверена, неометана уговорима и правилима, и ослобођена западних идеологија марксизма и либерализма.

Нови Брест-Литовск.

Али, дугорочно гледано - а што би могло плашити лидере - зар неће људи, пошто схвате да већи суверенитет долази са нижим приходима, онда покушати да се некако нагоде са Западом? Како то избећи? Како учинити овај раскид трајним? Једини начин да се то уради јесте учинити трошкове повратка на Запад изузетно високима. Односно, да би се то осигурало, када први пост-путиновски помиритељи буду послати од стране пост-путиновске владе, рачун који им испоручи Запад треба да буде толико висок да га већина руске елите и јавног мњења без двоумљења одбаци. Замислимо још један Брест-Литовск, али овај пут без Лењина који је заложио сву своју моћ и ауторитет да би равнотежа коју је он подразумевао била прихваћена. Нови Брест-Литовск могао би укључивати не само повлачење свих руских снага из Украјине и повратак Крима Украјини, већ би могао да укључи изручење официра одговорних за ратне злочине, смањење војске, ограничење војних вежби, чак и евентуалну контролу руског нуклеарног програма. Дакле, Путинова влада има мотив да натера Запад да гомила захтеве којиx ће веома тешко одрећи. Само овако широки, па чак и неразумни захтеви обезбедиће то да буду одбачени од стране руских влада-наследница, а да антипетровска политика коју фаворизују Путин и његова свита остане на снази веома дуго.

Ово не значи да је актуелна власт потпуно равнодушна према цени санкција. Али прихватиће и још оштрије санкције све док је цена нових санкција мања од добити суверенита. У неком тренутку, влада ће одлучити да ли је направљен превелики компромис, и то бити тренутак када ће преговарати. Али пре него што то учини, биће сигурна да је добила довољно, и за дуго времена стекла капацитет да самостално одлучује о својој политици.

Импликација оваквог начина гледања на руске циљеве јесте да се санкције и раскид Запада и Русије више не гледају само кроз трошкове које Русија плаћа, већ пре кроз то да Запад чини оно што садашње руководство верује да је у фундаменталном и дугорочном интересу Русије: прекид свих веза између Русије и Запада, и тиме дакле ослобађање Русије да може да следи сопствени курс.

2. јун 2022.