Одлазак Била Ричардсона, Американца који је окончао рат у Босни: Пут до Дејтонског споразума štampaj

Амерички политичар Бил Ричардсон, дугогодишњи истакнути члан Демократске странке, бивши гувернер Новог Мексика, дипломата, министар енергетике и амбасадор у Уједињеним нацијама у Клинтоновој администрацији, преминуо је прошлог петка у сну, у 75. години.

Ричардсон се афирмисао као човек који има успеха у решавању комплексних ситуација и који може да се споразуме са политичарима и странама са којима Америка није у сјајним односима. Почео је на Балкану, као кључни човек у окончању рата у Босни, а наставио у Северној Кореји и донедавно у Русији. Ричардсон је успео да ослободи Американце који су били заробљени у Северној Кореји и тим поводом до 2013. године осам пута боравио у Пјонгјангу и разговарао са севернокорејским званичницима у Њујорку.

Прошле године је Ричардсон успео да издејствује ослобађања америчке кошаркашице Витни Гринер из Москве. Они који помно прате руско-украјински сукоб верују да то није била једина тема Ричардсонових разговора са највишим руководством Русије, укључујући председника Путина, већ да је Ричардсон, слично као на Балкану, припремао темеље будућег мировног решења овог сукоба.

Последња година рата у Босни

Средином фебруара 1995. почела је акција да се Бил Ричардсон доведе у Београд. Тадашњи амбасадор у Атини Милан Милутиновић то је образложио тиме што се наводно Срби у Хрватској удружују с Караџићем и спремају за одлазак УНПРОФОР-а.

„Војсковође у Србији помно су пратиле ситуацију и потпуно су знали шта се дешава у Босни и Хрватској, свесни свих војних покрета који се тамо дешавају. Политичке расправе се морају одвијати на високом нивоу. То је једини начин да се избегне да ствари експлодирају и отму контроли“, рекао је тада амбасадор Милутиновић. Ричардсон је већ имао заказан разговор с Клинтоном на ту тему.

У то време амерички кругови су процењивали да је ситуација у Босни изузетно експлозивна, сматрајући да се може створити „мини Вијетнам“ усред Европе и то због разлога који су још мање оправдани од оних због којих су Американци ратовали у Вијетнаму. Американце је охрабривало то што се Милошевић у то време држао смирено. Ричардсон је на састанку с Клинтоном требало да га убеди у неопходност своје мировне мисије коју би извео у име америчког председника.

Милошевићу је америчка страна још у пролеће 1994. предочила да има два избора: или да „американизује“ рат или да „американизује“ мировни процес. Милошевић је одлучио да „американизује“ мировни процес, што је значило да уведе Америку у окончање сукоба у Босни и Хрватској.

Гарант мира и стабилности

Амерички Савет за националну безбедност разматрао је 27. фебруара 1995. дотадашњу америчку политику према Босни и изложио избор од 4 стратешке опције: 1) наставак садашње политике, реторичка подршка Бошњацима, наставак дипломатских напора са смањеним очекивањима успеха, фокус на заустављању сукоба; 2) заокрет од политике неутралности ка решењу и активном заустављању сукоба, окончање или суспендовање активности Контакт групе, признање да се не може постићи бољи споразум за Бошњаке; 3) окончање сукоба и дугорочно онемогућавање „Велике Србије”, укључујући стезање санкција на дуже време; 4) обновљени напори за војним мерама у подршци Бошњацима, повлачење УНПРОФОР-а и ваздушни удари.

На састанку у Савету за националну безбедност 16. марта анализиран је папир који је Савет сачинио 27. фебруара. У расправи је затражено да се следећом приликом преиспита целокупна америчка политика према Босни. Већина учесника нагињала је првим двема опцијама.

У овај потхват укључени су саветник за националну безбедност Сенди Бергер и Томас Донилон. Занимљиво је да је из припрема Ричард Холбрук био искључен. Клинтон је по сваку цену желео да избегне војно уплитање САД јер се налазио пред изборима 1996. Ако буде ушао у рат, могао је да буде још један демократа који ће служити само један мандат. Зато је Ричардсон добио његово лично овлашћење да посети Београд и разговара о миру са Милошевићем.

Клинтон је тражио да се то уради веома пажљиво, пошто је рекао да зна да „анти-Клинтонов“ и „анти-Милошевићев“ лоби већ снажно делују.

Ричардсон је пристао да иде у Београд, стави сва питања на сто и реши их једно по једно. На крају, резултат је морао да буде свеобухватни мировни споразум који је фер према свима и за који гарантују САД и Србија. Управо тада одлучено је да је Милошевић гарант стабилности и мира на Балкану и главни ослонац мировног процеса. Због тога су Бела кућа и Савет за националну безбедност договорили директне разговоре с њим.

Милошевић је ловиште у Карађорђеву називао „нашим Кемп Дејвидом”. Занимало га је да ли Бил Ричардсон ловац. 

Ричардсон у Београду

Нова фаза америчког ангажовања почела је посетом конгресмена Била Ричардсона Милошевићу, 17. марта 1995. Она је донела почетак директних разговора Американаца с Милошевићем и успоставила политички канал између председника Клинтона и председника Србије.

Ричардсон је Милошевићу скренуо пажњу на „фанатично залагање” појединих републиканских сенатора и конгресмена да се Муслиманима у Босни омогући наоружавање.

„Екстремисти са свих страна само мисле о новој испоруци наоружања за коју верују да ће им донети победу у рату. А те победе нема”, одговорио је Милошевић и наставио:

„Јуче је Изетбеговић послао Мухамеда Филиповића да ме види. Филиповић је рекао да Изетбеговић жели да дође у Београд да се састане са мном како би решио проблеме које има са босанским Србима. Пре само неколико дана примио сам Туђманово 'друго ја', Хрвоја Шаринића. Рекао је да би Туђман желео исту ствар. Туђман жели да дође у Београд да разговарамо и да решимо проблеме међу нама, без икаквих страних посредника. Они су у праву. То бих и ја желео, али њихови спонзори неће им дати да учине оно што је добро за њихове народе. Они желе да они буду у рату, да би им продавали оружје“.

Онда је поентирао: „Господине Ричардсон, далеко смо јачи од свих наших суседа. Не морате бити експерт да бисте схватили да смо економски, војно и стратешки ми доминантна сила на подручју Балкана. Америка и Србија морају заједно да раде на постизању мира на Балкану. Србија има преко 100 година одличних дипломатских односа са Америком. Зашто смо сада на ивици да постанемо непријатељи?“, питао је Милошевић и наставио:

„Оно што је потребно за стварање одговарајућег оквира за окончање сукоба јесу нормализација односа и укидање санкција. Све остале ствари постаће маргиналне. Све док су нам уведене санкције на снази, Изетбеговић неће зауставити рат. Изетбеговић сања о пропасти Србије. Караџић и његови екстремисти мисле да ће санкције приморати Србију да крене у рат и потамани све Муслимане. То се неће догодити“, уверавао је Милошевић Ричардсона.

Милошевић је америчким саговорницима предочавао да проблем представљају „фундаменталистички лидери босанских муслимана који су спонзорисани и промовисани од стране Немачке, Турске и републиканских лидера у америчком Конгресу”. Милошевић је оцењивао да су с њима компатибилни „фундаменталистички лидери босанских Срба, од Караџића и његових сарадника надаље, који су и сами заточеници епископа и свештеника Српске православне цркве”, заједно са „лудим националистима у Србији”. Милошевић је даље саопштио: „Никада нећемо ући у рат у знак подршке тим лудим фундаменталистима и нећемо им дати ни један метак да убијају своје сународнике који верују у муслиманску религију“.

„Они су тотално луди фундаменталистички господари рата који живе у ратним бункерима и мрзе 24 сата дневно“, рекао је у једној прилици Милошевић.

Ричардсон је одговорио: „Господине председниче, морате знати да је америчка политика према вама почела да се мења. САД увиђају ваше способности и спремност за постизање мира. Француски предлог био је почетак промене наше политике. Знам да сте француски предлог одбили, али људи почињу у вама да гледају миротворца у региону“, саопштио је Ричардсон.

Након тога је директно изнео позадину промене америчке политике, а то су били предстојећи избори у САД:

„Председник Клинтон мора да се извуче из овог сукоба. Предизборна кампања у Њу Хемпширу почиње за само неколико месеци. Сенатор Дол поставиће Балкан као главно питање избора 1996. године. Али, америчка политика мења свој правац”, поновио је Ричардсон. „Господине председниче, морате нам нешто дати. Још не знам шта, али морам да се вратим с неким споразумом који ће нам дати основу да кренемо даље”, био је директан амерички конгресмен.

„Рећи ћу вам отворено шта могу да вам дам“, одговорио је Милошевић. „Ви, Американци, створили сте Контакт групу. Створили сте Муслиманско-хрватску федерацију. Настала је у Вашингтону. Па, даћу вам нешто конкретно. Мир! Зашто међународна заједница не призна Босну као два ентитета, Муслиманско-хрватску федерацију и Републику Српску? Федерација може да буде у конфедерацији са Хрватском, а Република Српска у конфедерацији са Србијом. Признаћемо ту државу и тај план. Тај план онда може да сузи питање територијалних разграничења. Муслимани могу да добију градове који их повезују са севером и западом, а Срби могу добити територије које су Муслимани спремни да дају. А српско-хрватски проблеми су дубоки, дуги и болни, ми можемо да их решимо и ја желим да дам свој допринос томе“

Милошевић је затим затражио укидање санкција:

„Санкције су нам веома нашкодиле. Преко осам месеци био сам веома стрпљив. Не могу то да будем заувек. Имам веома јаку опозицију против себе у земљи. Међународна заједница нас опет гура у рат. Санкције за снабдевање гасом су укинуте, али ми нисмо добили ни кубни центиметар.“

Јагњетина у Карађорђеву

Разговори су настављени сутрадан. Милошевић је припремио за госта омиљени специјалитет – јагњетину. Ричардсон је љубопитљиво и радознало обилазио и посматрао окретање јагњета на ражњу у дворишту резиденције у Карађорђеву. 

На питање зашто је гостима најчешће послуживао јагњетину на ражњу, Милошевић је рекао:

„Зато што је јагњетина најукуснија и од ње не можете да се преједете. После јела требало је даље да се преговара, а не да се спава, што се дешава када се једе тешка храна. А мени је било важно да буду будни и трезни, јер се радило о обећањима која морају да се дају бистре главе и чисте памети. А сви су лизали прсте.“ 

Ричардсон и Милошевић сагласили су се о већем броју питања, од Хрватске, Македоније, ОЕБС-а, споразума из Копенхагена, па до подизања санкција, пошто је у априлу истицао рок од 100 дана на колико су санкције против Југославије условно биле укинуте. Милошевић је о појединим условима дао и лична обећања да ће их испунути.

Када се Ричардсон вратио у Вашингтон, примио га је председник Клинтон. Амерички председник био је веома задовољан посетом и тражио је да се комуникација настави. Постојала је инструкција да се овај канал држи у тајности чак и од тадашњег главног америчког преговарача Роберта Фрејжера. Ричардс је био посредна, али директна веза између Милошевића и Клинтона, у којој је Клинтон најзад видео шансу да пред изборе скине с леђа балканско оптерећење.

Милошевић је прихватио сазивање мировне конференције и Ричардсону поклонио ловачку пушку са угравираном посветом. Тако је почело одлучујуће поглавље сукоба у Југославији које је водило до Дејтонског мировног споразума.