Рококо календар: Догодило се некад у другој половини октобра štampaj

15. октобар

ПРОШЊА

Петнаестог октобра 1814. родио се Михаил Јурјевич Љермонтов. Рођен је у Москви, али је одрастао у селу Тархани. Отац му је био шкотског порекла. Као шеснаестогодишњак уписује се на универзитет, но тамо има проблема због недостатака дисциплине. Затим иде у војну школу, а након што је заврши, постаје официр. У то време већ пише поезију, углавном под Пушкиновим утицајем. Његове карактеристичне песме углавном су романтичарске, попут оних о несрећној љубави:

Крај врата манастира света
Тресе се испружена рука.
То просјак вапи, слаб и сетан
Од глади, жеђи и од мука.

За кору хлеба моли јадник,
Око му пију јади пусти;
Ал' неко тада камен хладни
У испружену руку спусти.

Тако ја просих руку твоју,
Док сузе капаху полако;
И ти си светлу наду моју
Обманула заувек тако.

Након Пушкинове погибије у двобоју, Љермонтов цару пише песму у којој тражи одмазду над убицом. У свом једином роману – „Јунак нашег доба“ – као да је наслутио и властиту смрт у двобоју. Кад је у мају 1841. стигао у Ставропољ, Љермонтов одлучује да се у том месту нешто дуже задржи. Тамо се често сусреће с Николајем Мартиновом, кога ужива да провоцира. Овај то више није могао да трпи, па је позвао Љермонтова на двобој.

Љермонтов се одазвао на двобој, али је свима говорио да ће пуцати у ваздух. Међутим, први је пуцао Мартинов и погодио Љермонтова равно у срце. По Љермонтову се данас, између осталог, зову један град и једна мала планета. О двестотој годишњици његовог рођења, подигнут му је споменик у Шкотској, земљи његовог далеког порекла.  

16. октобар

ВЕШАЊЕ

Шеснаестог октобра 1946. погубљена су десеторица нацистичких злочинаца у Нирнбергу осуђених на смрт. Заправо на смрт је осуђено њих дванаест, али Борман је осуђен у одсуству, а Геринг је у ноћи пре заказане егзекуције успео да изврши самоубиство. Погубљени су Ханс Франк, Вилхелм Фрик, Алфред Јодл, Ернст Калтенбрунер, Вилхелм Кајтел, Алфред Розенберг, Фриц Саукел, Артур Сејс-Инкварт, Јулијус Штрајхер и Јоакин фон Рибентроп.

Сви су погубљени вешањем. О самом чину егзекуције убрзо је створено неколико легенди. Према некима, намерно је коришћен кратак конопац да би се осуђени дуже мучили, односно да би умрли због гушења, а не због ломљења врата. Америчка војска је то демантовала, но према неким извештајима, поједини су умирали између петнаест минута и пола сата. Џелат се звао Џон Вудс, а погубљење је извршено на спортском игралишту испред зграде у којој је одржавано суђење.

Развила се и легенда да су – из понешто симболичких разлога – лешеви кремирани у бившем концентрационом логору Дахау. Према званичним подацима, међутим, то се десило у крематоријуму у Минхену. Пепео је просут у реку Исар. Французи су предлагали да официри осуђени на смрт (Кајтел и Јодл) буду стрељани, а не обешени, но Совјети су се томе супротставили, па тај предлог није усвојен.

Притвореници који нису осуђени на смрт, него на робију, ускоро су из Нирнберга пребачени у затвор Шпандау на одслужење казне.  

17. октобар

КАПРА

Седамнаестог октобра 1939. премијерно је приказан филм Франка Капре „Господин Смит иде у Вашингтон“. Реч је о филму који је изазвао негодовање унутар америчког политичког естаблишмента, али је био изузетно популаран и међу критиком и међу широком публиком. Главну улогу одиграо је Џејмс Стјуарт. Иако за ролу Џеферсона Смита није добио Оскара, данас, након што је под његову каријеру подвучена црта, многи сматрају да је то била улога његовог живота.

Прича је понешто архетипска. Млади политичар идеалиста полази у главни град. Старе искусне политичке ајкуле од њега очекују да се понаша као наивац и марионета. Он, међутим, показује да има кичму. Многи се тада окрећу против њега, међу њима и његови доскорашњи покровитељи. Разочаран и згађен, он одлучује да напусти Вашингтон,  но његова секретарица га убеђује да прихвати изазов и бори се за своје идеале. Смит напослетку односи победу.

Начин на који је филм приказао цинизам политичке класе био је толико сугестиван да је чак било и захтева да се филм забрани. Неки су га називали антиамеричким и комунистичким. Добио је једанаест номинација за Оскара, а стекао је статус филма који успркос свему чува искрену веру у демократију. Кад су нацисти у окупираној Француској забранили приказивање енглеских и америчких филмова у биоскопима, онај који су Французи свесно изабрали да буде приказан у последњим данима пре него што забрана ступи на снагу био је управо „Господин Смит иде у Вашингтон“. 

18. октобар

МЕСЕЧАР

Осамнаестог октобра 1872. у Јарославу се родио песник Михаил Алексејевич Кузмин. Био је важна фигура „сребрног доба“ руске поезије, а и у једној од његових најлепших песама симбол сребра има важну улогу:

Месец прстима све дотиче
Устај, месечару, пут те чека.
Твој пут сад светли – од сребра јаче,
Ева од ребра беља и млека,

Звери, птице гамижу сувотом,
Цвеће земаљске груди сише.
Све што си уз свећу сањао суботом,
Видећеш како се на небу њише.

Преграда. Дуга. Молебан.
Сад ковчег склапа стари Ноје,
И дан се прост већ не колеба –
Нова из њега срећа поје.

Новог стварања вест се носи,
Кроз прозор петао ђацима кличе.
О, дух зеленила што сад ниче,
О, рани сусрети у јутра роси!

Осим као песник, Кузмин је био познат и као романсијер и музичар. Студирао је на Музичкој академији, где му је ментор био Римски-Корсаков, али није дипломирао. Између музике и поезије, изабрао је поезију. Његов роман „Крила“ сматра се првим руским романом с хомосексуалном тематиком. И сам је био хомосексуалац, а неке од његових веза део су историје руске књижевности.

Имао је амбивалентан однос с Аном Ахматовом. Написао је изузетно похвалан предговор за њену прву књигу. Она је, међутим, касније развила непријатељство према њему, па јој је чак послужио и као модел за једног од негативаца у „Поеми без јунака“.

Пред крај живота највише се бавио књижевним превођењем, а у руској књижевности високо се цене његови преводи Шекспира. Умро је у Лењинграду првог марта 1936. 

19. октобар

ТРИЈУМФ

Деветнаестог октобра 1993. Норвич Ситију је успело нешто што никад дотад није успело ниједном енглеском фудбалском клубу. Победио је, наиме, екипу моћног Бајерна, како се то каже, усред Минхена, на тамошњем Олимпијском стадиону, у званичном мечу једног европског фудбалског такмичења, у овом случају Купа УЕФА.

Резултат је био 2:1. Норвич је водио са 2:0, а онда је Бајерн успео да смањи предност гостију. Све се десило у првом полувремену. Водећи гол, који је постигао Џереми Гос у дванаестом минуту фантастичним волеј ударцем изван шеснаестерца, сматра се најлепшим голом Норвича свих времена, као што се и та победа сматра највећим успехом тог клуба.

Била је то прва утакмица двомеча и многи су очекивали да ће Бајерн свакако проћи, верујући да се у Минхену радило о лошем дану. Међутим, у реваншу, у Енглеској, резултат је био 1:1, па је Норвич отишао даље укупним резултатом 3:2. Гол за Норвич и на домаћем терену дао је Џереми Гос.

У идућем колу Норвич је изгубио двомеч против миланског Интера, који ће, испоставило се, те сезоне напослетку и освојити Куп УЕФА. Кад је реч о спортској срећи и успесима Норвича и Бајерна те исте сезоне у националним првенствима, ствари су се одвијале добрано друкчије него у њиховом међусобном дуелу. Норвич је у енглеској Премијер лиги завршио на дванаестом месту, док је Бајерн у Бундеслиги освојио шампионску титулу, и то у фото-финишу, освојивши само један бод више од Кајзерслаутерна.

20. октобар

СИДНЕЈ

Двадесетог октобра 1973. свечано је отворена Сиднејска опера. Величанствену зграду пројектовао је дански архитекта Јерн Уцон, а супервизију изградње обављао је тим аустралијских архитеката с Питером Холом на челу. Оперу је свечано отворила краљица Елизабета Друга у присуству великог броја посетилаца. Отварање је директно преношено на телевизији, а део церемоније био је ватромет, као и извођење Бетовенове Девете симфоније.

Изградња је помало личила на Скадар на Бојани. Очекивало се да ће зграда бити завршена за четири године, но све је трајало четрнаест година. Прелиминарна цена целог пројекта била је седам милиона долара, а на крају су потрошена стотину два милиона. Лавовски део платила је Лутрија Аустралије. У изградњи је учествовало више од десет хиљада зидара и осталих радника, укључујући и кровопокриваче. Кров Опере је, наиме, покривен са више од милион комада црепова, произведених, иначе, у Шведској.

„Кума“ Опере, краљица Елизабета Друга, посетила је то здање још четири пута. Сваке године у Сиднејску оперу уђе око једанаест милиона људи. У тој згради налазе се највеће оргуље на свету. У њој постоји седам дворана, од којих највећа има близу три хиљаде седишта, а најмања једва нешто више од две стотине. У згради се сваке године замени више од петнаест хиљада сијалица, а укупна дужина електричних каблова унутар зидова целе грађевине износи више од 650 километара.

21. октобар

ЗВОНО

Двадесет првог октобра 1940. објављен је роман Ернеста Хемингвеја „За ким звоно звони“. Роман о Шпанском грађанском рату објављен је непосредно након његовог завршетка. Други светски рат трајао је већ нешто дуже од годину дана, али Хемингвејева родна Америка у рат се још није била укључила.

Хемингвеј је на роману радио у Ајдаху, на Флориди, те на Куби. Завршио је рад на рукопису у јулу 1940, а роман је пуштен у продају поменутог двадесет првог октобра. Тираж првог издања био је седамдесет пет хиљада, а малопродајна цена износила је два долара и седамдесет пет центи.

Наслов се наслања на чувену фразу енглеског метафизичког песника Џона Дона. Роман је у великој мери базиран на властитим ауторовим доживљајима из Шпаније посредованим кроз лик протагонисте Роберта Џордана. Он је амерички добровољац у републиканским трупама који добија задатак да у склопу напада на Сеговију дигне у ваздух један мост. Неки ликови у роману су чиста фикција, а неки су базирани на стварним личностима.

Већ три године након првог издања, роман је постао предложак за холивудску екранизацију с Гаријем Купером и Ингрид Бергман у главним улогама. Режисер је био Сем Вуд. После су уследиле и две високобуџетне телевизијске адаптације.

Утицај тог романа на популарну културу не стаје код екранизације. Био је надахнуће и за неколико песама популарне музике, од којих је можда најпознатија истоимена композиција групе „Металика“.

22. октобар

МОКЕ

Двадесет другог октобра погубљен је седамнаестогодишњи Ги Моке. Нацисти су га стрељали у одмазди због напада француског Покрета отпора на њихове снаге. Ги Моке рођен је у априлу 1924. у париском Осамнаестом арондисману. Као тинејџер придружио се комунистичкој омладини. После нацистичке окупације Париза и успостављања вишијевског режима, неко га је оцинкарио као комунисту, па је ухапшен.

Након што су комунистички чланови Покрета отпора убили високог нацистичког официра Карла Хоца, вишијевска влада Немцима је предала педесет комунистичких затвореника да им послуже као таоци или средство одмазде. Међу њима је био и Моке.

Немци су као средство одмазде изабрали стрељање затвореника. Моке је стрељан последњи јер је био најмлађи. Десило се то у четири сата ујутро. Џелати су му допустили да напише писмо родитељима. Написао је да му је живот био кратак, само седамнаест и по година, али да не жали ни због чега, осим што их, ето, оставља. То дирљиво писмо у Француској је уврштено у обавезну школску лектиру свих ђака који похађају средњошколско образовање.

Начин на који су нацисти окупирали Француску 1940. и брзина којом су то урадили проузроковали су националну трауму која траје већ деценијама. Фигуре налик на Гија Мокеа ретки су примери неке друкчије Француске тог времена. У том смислу, одмах након Другог светског рата, Мокеово име је понела једна париска улица, као и једна станица подземне железнице. Има таквих знакова почасти и у другим местима широм Француске. 

23. октобар

СТВАРАЊЕ

Двадесет трећег октобра 4004. године старе ере, тј. пре Христовог рођења, Бог је створио свет. Тако је барем, помно се консултујући с Библијом, израчунао у седамнаестом веку ирски бискуп по имену Џејмс Ашер.

Тај бискуп рођен је у Даблину, у богатој и угледној породици, четвртог јануара 1581. Његов деда с мајчине стране Џејмс Стенихерст био је председник парламента Ирске. Имао је млађег брата Емброуза, који је био велики стручњак за хебрејски и арапски језик. И сам Џејмс био је ерудита и полиглота. Почео је да похађа Тринити колеџ већ као тринаестогодишњак. Бавио се понајвише теологијом и патристиком. У турбулентним временима у којима је живео, био је високо позициониран у црквеној хијерархији. Све време, ипак, био је усредсређен и на своја истраживања која су се понајвише фокусирала на животе старих црквених отаца и на библијску хронологију.

Служећи се свим могућим временским одредницама у Старом завету, Ашер је рачунао колико је времена прошло од Стварања до Аврама, затим од Аврама до градње Соломоновог храма, те напослетку од Храма до вавилонског сужањства. Тако је одредио временски интервал од Стварања до последњег јудејског краља, а затим је у калкулацију убацио и време Христовог рођења, односно период између последњег јудејског краља и Христовог рођења. Што се тиче времена од Христовог рођења, оно је свакако календарски већ било утврђено.

Џејмс Ашер је умро двадесет првог марта 1656. Сахрањен је у Вестминстерској опатији. 

24. октобар

ХЕРОИН

Двадесет четвртог октобра 1978. на суду у Торонту Кит Ричардс је признао кривицу за поседовање хероина. Ричардс је у то време био већ окорели наркоман, но ово је био први пут да је његова зависност запретила и опстанку чувених Стоунса. Нешто више од годину и по дана раније, у фебруару 1977, полиција је у Ричардсовој хотелској соби пронашла тридесетак грама хероина. Због толике количине био је осумњичен и за намеру препродавања, не само за поседовање. Претила му је дуга затворска казна.

Захваљујући богатству и слави добио је посебну дозволу да напусти Канаду ради експерименталног лечења од зависности. Велико је питање, међутим, колико је њему уопште била намера да се лечи. У октобру идуће године дошло је време и за суђење. Ричардсови адвокати успели су, међутим, да му осигурају добру нагодбу: ако призна поседовање, неће га гонити за намеру препродаје. Ричардс је пристао.

Кад се појавио пред зградом суда, тамо се већ била окупила велика група фанова. Било их је између пет и шест стотина и скандирали су: „Ослободите Кита, ослободите Кита!“ После признања, Ричардс је проглашен кривим за поседовање и осуђен је на годину дана затвора и условно, уз обавезу да са Стоунсима одржи један хуманитарни концерт. Вапај фанова је, дакле, фактички услишен и Ричардс је изишао из суднице као слободан човек. Ричард и Стоунси испунили су своју обавезу и одржали хуманитарни концерт. Био је то концерт с кога је цела добит уплаћена за помоћ слепим особама. 

25. октобар

ЗИНОВЈЕВ

Двадесет петог октобра 1924. лондонски „Дејли мејл“ објавио је наводно писмо Григорија Зиновјева, челника Комунистичке интернационале, лидерима Комунистичке партије Велике Британије. Писмо је позивало комунисте да се не устручавају грађанске непослушности и да раде на радикализацији радничке класе. Тајминг је био врло знаковит. За четири дана су, наиме, били заказани општи избори у Великој Британији.

На изборима су торијевци убедљиво победили. Део одговорности за такав пораз лабуриста носи засигурно и Зиновјевљево писмо. У оно време, већина коментатора је сматрала да је писмо аутентично, а данас се практично сви озбиљни историчари слажу да је реч о фалсификату.

Два дана после објављивања писма, односно два дана уочи избора, Зиновјев је демантовао ауторство, но то није имало претераног одјека. Четрдесетак година након што је писмо објављено, тројица британских аутора – Луис Честер, Стивен Феј и Хуго Јанг – након пажљивог истраживања дошли су до закључка да је писмо написано у Берлину, а да су аутори руски царистички емигранти.

У Зиновјевљевом животу, период у којем је објављено писмо истовремено је и период кад се он скупа са Стаљином и Камењевом супротстављао Лаву Троцком. Генерално су двадесете године двадесетог века време његове највеће политичке моћи. Елиминацијом Троцког, међутим, Стаљин се окренуо против својих дојучерашњих савезника. Уследила су три искључења Зиновјева из партије, да би напослетку био ухапшен и затим (у лето 1936) смакнут.  

26. октобар

ЦРЊАНСКИ

Двадесет шестог октобра 1893. родио се Милош Црњански. Као двадесетпетогодишњак, у Загребу, пише песму о земљи која тек настаје, а која је унапред била и песма о њеном нестанку, који он неће доживети:

Ниједна чаша што се пије,
ниједна тробојка што се вије,
наша није.

Здраво да си ми Загорче црни,
лукави, злослутни, тврдоглави,
ја те волим.

Здраво, ви тамо где је месечина мека,
сваког ћу брата, што засео чека,
да преболим.

Здраво, сви, редом, густих обрва,
мутна ока, тужних песама,
страшна браћа.

Иста је наша псовка прва,
нож и девојка насред села
и стид домаћа.

Здраво, наше обесне жене!
Истом су сузом, болом и страшћу
кошуље и свадбе нам извезене.

А светковина што вино пије,
слава и цркве шта нас се тичу?
Суза са ока још канула није,
још телали место мртвих вичу.

Здраво, на дому мрки погледи,
мржња и свађа.
Здраво, у сраму, покору, беди,
браћа смо, браћа!

У тој тек насталој земљи, Црњански живи као новинар, писац и дипломата. Он, који је био војник поражене, аустроугарске армије, у новој Југославији проналази и метафизички завичај и праву домовину. На начин песнички, он том завичају и тој домовини остаје веран заувек.

Док далеко од своје земље пише „Ламент над Београдом“ (А кад дође час, да ми се срце старо стиша, / твој ће багрем пасти на ме као киша), можда и не слути да ће ипак успети да се врати. Напослетку се враћа у Београд, па ће у Београду и умрети. Био је 30. новембар 1977. године. Била је среда, други нерадни дан државног празника, Дана Републике.  

27. октобар

АМСТЕРДАМ

Двадесет седмог октобра 1275. први пут у историји се у неком писаном документу помиње име Амстердам. Реч је о документу који је издао холандски гроф Флорис Пети.

Амстердам је утемељен као рибарско село на реци Амстел, крај бране која је подигнута да се лакше предупреде поплаве. Реч Амстердам етимолошки и вуче порекло од фразе „брана на Амстелу“.

Већ почетком четрнаестог века, Амстердам и званично постаје слободан град. Тада почиње његов константан цивилизацијски успон. У седамнаестом веку Амстердам досеже своје златно доба када бива најбогатијим градом целог западног света. Из амстердамске луке бродови су ишли ка Северној Америци, Бразилу, Индији и Индонезији.

У осамнаестом и деветнаестом веку, значај града опада, што је донекле било последица холандских ратова против Енглеске и Француске. Ипак, већ крајем деветнаестог века враћа се време просперитета. Отварају се нови музеји и велика железничка станица. Копањем канала, Амстердам добија директну водену везу с реком Рајном, као и краћу везу са Северним морем.

У двадесетом веку, најтрагичнији период је нацистичка окупација у Другом светском рату, током које је јеврејско становништво веома страдало. Око шездесет хиљада амстердамских Јевреја завршило је у концентрационим логорима. Међу њима је била и девојчица која је постала симбол Холокауста – Ана Франк.

Крајем двадесетог и почетком двадесет првог века, Амстердам је првенствено туристичка атракција, како се, уосталом, каже и у песми: „Свуда гужва, фрка и кркљанац / Немаш појма ко је овде странац“. 

28. октобар

РЕЧ

Двадесет осмог октобра 1998. умро је песник Тед Хјуз. Преводио је неке југословенске песнике. Међу њима није био Бранко Миљковић, али једна његова рана песма као да призива онај фамозни Миљковићев стих Уби ме прејака реч. Ово је та песма:

Дођоше вести о речи.
Гавран је видео како реч убија људе.
И добро се најео.
Видео је како реч
Целе градове меље у шљунак.
И поново се најео.
Видео је како њени секрети трују мора.
И поста обазрив.
Видео је како њен дах
Сагорева целе земље у прах.
Одлетео је. Посматрао је.

Реч клизну својим путем, сва од уста,
Без ушију, без очију.
Видео је како сиса градове
Као брадавице крмаче и испија људе,
Редом, до последњег човека,
Свареног желудачним соком речи.

Похотна,
Реч искуша своја голема уста
На земљином испупчењу, похотна,
Као дивовска змијуљица,
Поче да сиса.

Али снага је ослабила.
Није могла да вари ништа осим људи.
Смањила се, згужвала се,
Угњецавила се,
Као посрнула печурка.
На крају,
Усахло слано језеро.
Окончана јој ера.
Све што је остало само је пустиња,
Заслепљујућа од костију
И лобања.

А баш туда Гавран хода и мисли.

Иако велики песник, у савременој популарној култури Хјуз је можда и познатији као муж Силвије Плат и отац њихово двоје деце. Нека тумачења су чак и њега кривила за њено самоубиство, што је оптужба која је добила на тежини након што је и Асја Вевил, његова каснија (невенчана) супруга, такође извршила самоубиство.

Годину дана после њене смрти, Хјуз се оженио медицинском сестром Орчард, с којом је остао у браку све до своје смрти, тј. наредних двадесет осам година.  

29. октобар

ЕГОИСТА

Двадесет деветог октобра 1816. Чарлс Нит пише Бетовену писмо из Лондона: „Драги мој Бетовене, дуго ме ништа није више заболело као твоје писмо сер Џорџу Смарту. Ја заслужујем твоју цензуру и јесам крив, али опет мислим да си судио пребрзо и преоштро о мом понашању. Писмо које сам ти пре неког времена послао, писано је у тренутку кад сам се осећао толико лоше и умно и духовно да сам сигуран, кад би могао бити свестан тога, да би ми сигурно опростио сваки пасус у њему којим си евентуално незадовољан. [...] Ја свакако остајем у својој професији, а моја љубав према Бетовену нипошто неће опасти.“

Чарлс Нит, писац овог писма, био је енглески композитор и пијаниста који је током 1815. и у првом делу 1816. живео у Бечу, где се спријатељио с Бетовеном. Вративши се у Енглеску, био је највећи промотер тог композитора тамо. Један хроничар бележи да је Нит у свему био егоиста, осим у својој љубави према Бетовену.

Сер Џорџ Смарт, кога Нит помиње у писму, такође је био енглески музичар. У детињству је певао у хору, а кад је одрастао, био је сјајан виолиниста и оргуљаш, као и учитељ музике, те диригент. Он није био једини члан своје породице који је оставио дубоког трага у енглеској музичкој традицији. Његов брат Хенри Смарт био је чувени виолиниста, док се Хенријев син, Хенри Смарт Млађи, прославио као композитор.

Прималац писма био је, наравно, Лудвиг ван Бетовен, један од најважнијих композитора свих времена. 

30. октобар

НАВИЈАЊЕ

Тридесетог октобра 2012. на програму енглеског Лига купа била је, између осталих, утакмица између Рединга и Арсенала. Арсенал је био фаворит, мада му то такмичење није било приоритет. Ипак, мало ко је могао да очекује да ће већ у тридесет седмом минуту Рединг водити са чак 4:0. Робертс је дао први гол у дванаестом минуту, осам минута касније вођство удвостручује Кошћелни аутоголом, само два минута касније међу стрелце се уписује и Лајгертвуд, а после седамнаест минута Хант забија за 4:0. Навијачи Арсенала су, међутим, веровали у свој тим, па су колективно скандирали: „Победићемо са 5:4“.

И заиста, већ у зауставном времену првог дела, Волкот смањује на 4:1. Прва половина другог полувремена не делује обећавајуће за Арсенал, али онда у шездесет петом минуту Жиру ипак погађа: 4:2. Минут пре краја регуларног дела, Кошћелни се искупљује за аутогол и овај пут погађа праву мрежу: 4:3. И онда у шестом минуту зауставног времена, кад судија већ увелико гледа на сат, Џенкинсон изједначује: 4:4. Погодак је, заправо, суштински поново био Волкотов, али је Џенкинсон додирнуо лопту кад је већ била на гол-линији. Арсенал се ипак изборио за продужетке.

Пред крај првог продужетка, већ је 5:4 за Арсенал. Остварило се навијачко пророчанство. Пет минута пред крај другог продужетка, поново узбуђење: Рединг изједначује – и сада сви очекују пенале. Ипак, у то мало преосталог времена, Арсенал даје чак два гола. На крају је било 7:5 у мечу с једним од најчудеснијих преокрета у историји енглеског фудбала. 

31. октобар

ИЗОЛАЦИЈА

Тридесет првог октобра 1853. Лав Николајевич Толстој овако пише у свом дневнику: „Прочитао сам Капетанову кћи и, авај!, морам да признам да је Пушкинова проза данас старомодна – чак и не у језику, него у маниру излагања. Сада, како и треба да буде, постоји нова школа књижевности у којој интересовање за детаље осећања заузима место некадашњег интересовања за саме догађаје. Пушкинове приче су ипак понешто голе [...] Немогуће је с властитим рационалним одлукама, а да то буде резултат њихове пуке артикулације. Нужно је користити лукавство против властитих страсти. Чинити добро је сваком пријатно, али страсти чине да то понекад видимо у погрешном светлу. А разум, ако делује директно, немоћан је против страсти; он мора учинити да се једна страст бори против друге. Ту лежи мудрост [...] Шилер је сасвим исправно приметио да се генијалност не може развити у изолацији; неки вањски стимуланс – добра књига о којој се може разговарати – више помаже мишљењу од година и година усамљеничког рада. Идеја се мора родити у друштву, али се њено изражавање и елаборација дешавају у самоћи [...]“.

У то време, Лав Николајевич Толстој има двадесет пет година, те вероватно не очекује да ће некада и сам имати потребу за изолацијом. Један од највећих писаца свих времена, после овде цитираног дневничког записа, живео је још дуже од пола века. Умро је на малој железничкој станици Астапово двадесетог новембра 1910. године.