Златан Ибрахимовић: Ахмед Нурудин или Јосиф Бродски štampaj

Списак клубова за које је наступао у сениорској каријери је импресиван: Малме, Ајакс, Јувентус, Интер, Барселона, Милан, Пари Сен Жермен, Манчестер Јунајтед, ЛА Галакси, па напослетку опет Милан. Са изузетком Бундеслиге, играо је у свим најјачим европским лигама (Италија, Шпанија, Француска, Енглеска), и то за најјаче клубове. Осим тога, играо је и у шведској, холандској и америчкој лиги. Играо је, дакле, листом за највеће и најславније клубове, а у Милану је, ето, играо за оба градска ривала. За фудбалску репрезентацију Шведске је шеснаест година био бог и батина; у стотину и шеснаест мечева, дао је шездесет и два гола, што ће рећи да је у просеку давао гол чешће него на свакој другој утакмици. Али опет је некако индивидуално већи од свих клубова у којима је наступао.

Најбољи извор за слику Ибрахимовићевог карактера је његова (ауто)биографска књига „Ја сам Златан" у којој његову животну причу у првом лицу приповеда шведски новинар и писац Давид Лагеркранц. Иако су се на почетку његове каријере за њега „отимали" босански и хрватски медији, први позивајући се на чињеницу да му је отац босански муслиман, а други због мајке Хрватице, он на самог себе у властитој књизи у „идентитетском" смислу реферира само као на „Југовића".

Говорећи, примера ради, о упознавању Хелене Сегер, своје дугогодишње девојке и мајке његове деце, Ибрахимовић дословно каже: „За њу сам био типични ђавољи Југовић, са златним сатом, отвореним аутом, јаком музиком."

Оца пак описује као „класичног лудог Југословена". Родитељи му се разводе кад је имао две године, па се сељака од мајке до оца и натраг. И отац и мати, међутим, живе сиротињски. Дечак са својим друговима краде бицикла, ситнице из робних кућа и игра фудбал.

Браћа из Трећег света

Иако је Малме, град у ком се родио, по броју становника мањи од Новог Сада или Ниша, Ибрахимовић до своје седамнаесте године није никад био у центру града. Порекло с маргине остаће дубоко урезано у Ибрахимовићу и касније кад се прослави и обогати. Највише и најинтензивније се дружио са играчима из јужноамеричких земаља: „Добро сам се осећао у друштву црних момака и Јужноамериканаца, сматрао сам да су опуштенији, забавнији и не тако завидни." Браћа из трећег света као да су се препознавала.

Овако Златан говори о Робињу, рецимо: „Зближили смо се играјући заједно у Милану. Обојица смо имали тешко одрастање, под тешким околностима и има доста сличности у нашим животима. И један и други смо били на тапети због нашег дриблања а ја сам обожавао његову технику."

Ибрахимовић каже да није почео да игра фудбал ради победа: „У игри с лоптом ипак није било најважније да се побеђује. Најважније се биле финте и трикови, уметност играња лоптом. (...) Одушевити и импресионирати друштво триковима и дриблањем, тренирати и вежбати до бесвести само да би показао да си најбољи од свих."

Лајтмотиви сиротиње и тешког детињства кроз биографију му се провлаче рефренски. Од отпора спрам дувана и алкохола што се јавља као реакција на мајчину и очеву зависност, до гостовања у иностранству са јуниорима Малмеа: када би остали дечаци од родитеља добивали џепарац од две хиљаде круна, Златан би понео двадесет круна, а и саме трошкове пута отац би једва платио, и то тако што би прескочио плаћање кирије за стан у којем је живео ризикујући да остане без крова над главом.

Као мало ко други, Ибрахимовић би пуних уста могао да отпева стихове написане две-три године пре његовог рођења:

Драго ми је због мог старог,
што сам без школе,
кренô од доле и постô цар.

Златан поклон

Његов најдражи филм је Гладијатор Ридлија Скота, али мада је савремени врхунски спорт често гладијаторски, у доминантној емоцији Ибрахимовићевој има још нечега, нечег - да не тражим бољу реч - јаничарског. Остао је у њему анимозитет према финим привилегованим богатим клинцима. У свим клубовима у којима је играо, сукобљавао се с појединим играчима, понегде и са тренерима, а у том смислу је најкарактеристичнија његова завада са Пепом Гвардиолом, у време кад му је био тренер у Барселони. А најдражи тренер му је - Мурињо. Два колосална ега овде се очито нису сударила.

Околности стварног живота у стварном свету, тешког живота у бешћутном свету, направиле су од Златана Ибрахимовића човека какав јесте. Он има глад за победом и харизму вође тима, али је самом себи важнији он сам као личност од било које екипе. Мрзи и саму помисао да га неко хоће направити будалом. Боље се разуме с мангупима, него са узорним грађанима. Нервира га лицемерје. Пали га и мотивише га кад га мрзе.

Судећи по (ауто)биографији, врхунац Ибрахимовићевог хедонизма, у неком старинском смислу, је то што понекад попије пиво и што воли јести пасту. Кад је с Јувентусом освојио скудето, с Трезегеом се толико напио да је после заспао у кади, али то је тек изузетак који потврђује правило.

Ауру „лошег момка" стекао је понајвише због склоности брзој вожњи и због пргавости. Иако признаје да му је један од мотива до почне да се бави фудбалом био да „задиви цуре", у јавности нема персону женскароша. Осим Хелене, у целој биографској књизи помиње само још једну жену с којом је био у вези, манекенку по имену Миа коју је још у раном младости био верио, а кад је ствар доспела до медија и кад су га новинари питали шта јој је поклонио за заруке, уследио је легендарни одговор: „Какав поклон?! Добила је Златана!"

Мајстор глупих црвених картона

На страну Миа, али сви ми који волимо фудбал, срећни смо што смо „добили Златана", играча који толико умире у лепоти да може постати најбољи стрелац италијанског првенства голом који даје петом, играча који одлучује ел класико ушавши као замена, играча који број глупих црвених картона увек може надмашити бројем антологијских голова.

У години у којој чека свој четрдесети рођендан, и даље игра као младић од двадесет. Он није Ахмед Нурудин за кога је доб од четрдесет година ружно време кад више не можеш да остварујеш снове. Више је Јосиф Бродски из песме у којој лирски субјект у првом стиху мења дивљу звер:

У своје снове пустих и најцрњу зеницу конвоја,
једох изгнанства хлеб, а да ни мрвица не пада.
Све акорде сем јаука, свеска је примила моја;
прелазим на шапат. Четрдесет ми је сада.
Шта да кажем о животу? Надмашио је све рачуне.
Само са тугом осећам солидарност.
Но, док ми уста глином не напуне,
из њих ће одјекивати само благодарност.

Благодаран је играч Златан Ибрахимовић.