Суперлига - време моћи и разоноде: Фудбал више никад неће бити што је био

У Италији је 2013. године изашао роман Енрика Варекјонеа Црвена Звезда који се бави алтернативном историјом где тачка рачвања пада 9. новембра 1988, оне магловите вечери на Маракани када би Милан испао из Купа шампиона да утакмица није прекинута. Писац наиме сматра да је Милан том победом против Црвене звезде започео своју нову епоху доминације у европском фудбалу, доносећи невероватну популарност Силвију Берлусконију, до тада пословном човеку а потом и изузетно моћном премијеру Италије.

Овогодишњи дуел Црвене звезде и Милана је можда симптом једне нове промене у политици савременог фудбала. У том двомечу Звезда је озбиљно намучила Милан, али он је опет прошао даље, да би потом био заустављен од стране Манчестер Јунајтеда. Међутим, двомеч са Звездом је био пример нечега што данас мучи богате западноевропске клубове - победа над клубом као што је Звезда не доноси им нарочити публицитет, а пораз доноси велики притисак јавности. У том смислу, занимљива је била изјава Радета Крунића из Милана после утакмице, у којој је исказао „пријатно изненађење" тиме како је противник играо. Деловало је да чак и играч са нашег поднебља, који јако добро зна ко је и шта је Звезда, малтене не може да верује да је Милан био намучен у том двомечу.

О преокрету на Максимиру када је Динамо избацио Мурињов Тотенхем да не говоримо. Мурињо је иначе на дан објаве Суперлиге добио отказ, и одмах се појавила теорија завере да је тајминг те одлуке неочекиван јер је по распореду имао важну утакмицу у купу и да је она проистекла из одлуке клуба да буде међу оснивачима новог тамичења.

Без изненађења

Поменути Крунићев однос према Звезди илуструје генерално стање европског фудбала: постоје они најбогатији из Лига петице (шампионати Енглеске, Шпаније, Немачке, Италије и Француске) и сви остали који само у ретким случајевима - као што је, на пример, била сјајна генерација Динама из Кијева предвођена Андрејем Шевченком 1998/1999. или Галатасарај Хакана Шукура, нека изразито скупа руска или украјинска екипа - могу да се умешају у борбу за континенталне трофеје.

Идеја да се направи Суперлига, приватно такмичење највећих европских клубова стога представља природни развој постојеће ситуације на терену. Велики богати клубови, и они са традицијом, и они без ње, имају природну потребу да играју међу собом јер им противници које виде као слабије или недовољно гламурозне просто нису довољно занимљиви.

На све то, ови највећи клубови себе препознају као екипе које су основни мотор за прикупљање спонзора и гледаности и сматрају да они треба да имају повлашћено место у подели прихода. УЕФА очигледно није пронашла начин да им изађе у сусрет, али не треба занемарити чињеницу да им је управо она омогућила да се развије ова разлика у снази клубова.

Није све у новцу

Лиге петице су почетком деведесетих успеле да наметну предлог да у Купу шампиона дође до промене формата како би се више финансијски јаких клубова нашло у најјачем континенталном такмичењу тако што су прво додати другопласирани, а касније и трећепласирани и четвртопласирани. Толики број јаких западноевропских клубова практично је онемогућио да се поново деси нека Стеауа или Црвена звезда као првак Европе.

Међутим, није све само у новцу. Други део проблема десио се увођењем Босмановог правила где су играчи из Европске уније у локалним фудбалским савезима морали да буду третирани као домаћи играчи. Савези су то правило прихватили, иако сваки од њих и даље има могућност да у свом такмичењу прописује број домицилних играча, странаца и оних стасалих у њиховој фудбалској школи.

Када се томе додају укидања ограничења за одлазак играча која су постојала у Источној Европи, па и у бившој Југославији, и ако узмемо у обзир нагло проширење тржишта за стране играче, постало је потпуно немогуће очувати било какву равнотежу квалитета.

За разлику од времена када су играчи могли да оду у иностране клубове у 28. години, као што је био случај у Југославији, а клубови могли да имају по два странца из другог савеза, што је европски ангажман чинило вероватним само за наше врхунске играче, сада смо у ситуацији да и деца могу да оду одавде кроз одређене форме фиктивне миграције, односно пресељења целе породице ради трансфера младог играча. Једино што спречава велике европске клубове да купују баш малу децу је то што се ни у тинејџерским данима не могу до краја сагледати њихови фудбалски потенцијали. Али чим могу, они одлазе.

До коске оглодана фудбалска Европе

Сви оснивачи Суперлиге, европски супертимови настали из узора Сакијевог и Капеловог Милана, односно Кројфове Барселоне, заиста немају разлога да играју са клубовима ван самог врха Лига петице јер су сви играчки потенцијали са свих територија већ доведени код њих. Када у то уведемо случај Француске, а нарочито Шпаније, које већ имају невероватну продукцију играчког и тренерског кадра који извозе и по дубини заузимају место по разним лигама, остатак клубова им је једино потребан као инфраструктура за развој разних асова које шаљу на позајмицу.

Концентрација играчког квалитета по клубовима Лига петице је толико висока да чак и богати клубови са традицијом имају играче на позајмици из тренутно богатијих клубова. Брахим Дијаз из Реала, Томори из Челзија, Дало из Јунајтеда - само су тренутни асови једног Милана, а неки сјајни играчи попут Марија Пашалића одиграју пола каријере веома успешно по Италији и Русији, а да никада не достигну квалитет да заиграју у Челзију који их је иницијално купио.

И сада је тих петнаест клубова који су све узели за себе до тачке да су остатак фудбалске Европе оглодали до коске, желе да направе такмичење у ком ће се решити свог посредника који је скуп - а то је УЕФА.

Ипак, ако имамо у виду да је УЕФА помогла да се створи ова ситуација, она је можда овом иницијативом само упозорена, и велико је питање да ли ће се ствари развијати баш овако како је најављено. Наиме, УЕФА је сачињена од свих европских савеза, и богати клубови који долазе из пет лига напросто имају осећај да она својом структуром, гласачком логиком и великом администрацијом, не може да у потпуности испрати њихове активности.

Клубови, савези, репрезентације, навијачи

И на неки необичан начин, ова опсервација је тачна. Наиме, клубови су основна ћелија фудбала, они се удружују у савезе, а онда савези у континенталну организацију. Као што су на Западу клубови постали моћнији од савеза, тако су у многим земљама савези постали моћнији од клубова. Као што је клупски фудбал основ моћи западноевропских нација, тако је у многим земљама репрезентативни фудбал кључ опстанка локалне фудбалске инфраструктуре.

Српски клупски фудбал је протеклих неколико година имао солидне резултате, али у једном дугом периоду пре тога главни смоквин лист који је „покривао" тај спорт код нас били су репрезентативни успеси. Клубови су очували своју моћ али не тако што су правили резултате или спектакуларне трансфере, већ тако што су налазили начин како ће доминирати савезом.

Стога ми данас у Европи имамо фудбал великих клубова и фудбал јаких савеза у ком је квалитет игре можда мањи али глас у органима УЕФА значајан, па се тако важна финала или такмичења често нађу на некој источноевропској локацији.

Ипак, рекло би се да је сада касно за повратак на стари формат Купа шампиона у ком играју прваци. Делом јер је квалитет појединих лига као што су совјетска или југословенска збиља разводњен распадом тих држава, делом зато што се статус многих клубова променио.

У „стара" времена, мали број клубова у Европи је имао националну, а некмоли глобалну базу навијача. Многи клубови које данас знамо као глобалне брендове били су подржавани само у граду из ког долазе. Сада се то променило. Мали је проценат оних загрижених љубитеља фудбала који у њему препознају простор да се локална заједница афирмише кроз утакмице са представницима неке друге заједнице. Већи је број оних који напросто желе да гледају велике мајсторе како играју једни против других и да о свему томе не размишљају превише.

Као што су репрезентације раније имале одређену врсту глобалног одјека јер су играле на Светским првенствима и онда су се диференцирали они који више воле Бразил и они који више цене Немце, данас имамо сличну ситуацију са појединим клубовима који су од релативно локалних сада дошли међу осниваче Суперлиге и имају навијаче широм света, као, на пример, Атлетико Мадрид који у Симеонеовој ери има јасан играчки идентитет и фудбалски рукопис.

Ен-би-ејизација фудбала

Овим национална првенства додатно губе на значају, иако га сада још колико-толико имају захваљујући могућности да се клубови кроз њих квалификују за Уефина такмичења кроз која потом могу да зараде премије за резултате и део прихода од преноса, и тиме се додатно одвоје од остатка својих локалних ривала. Та врста НБА-изације фудбала присутна је дуго.

Чак и у најозбиљнијим лигама имамо веома мали број клубова који се збиља боре за трофеје и освајају титулу првака. Један од разлога за то, поред доброг спортског рада у тим срединама свакако је и новац који им даје УЕФА за учешће у континенталним такмичењима. Као што на Форбсовој листи најбогатијих људи на свету обично истичемо људе који су се обогатили смишљањем неких занимљивих проналазака, никада не смемо занемарити све оне попут британске краљевске породице којима је исплативи посао то што су већ богати. Тако је и у фудбалу - поред врсних спортских радника и такмичара, веома значајну улогу игра и континуитет финансијске надмоћи.

Последњих година, у процесу НБА-изације европског фудбала, један од перфидинијих покушаја било је увођење „селери кепа" који у америчком спорту служи да клубове учини равноправнијим у спортском погледу а да професионалну лигу учини финансијски одрживом. Један од примера америчке лиге која је пропала јер је упркос солидној посети и квалитету била несолвентна, била је управо северноамеричка фудбалска лига која је крајем седамдесетих окупила највеће светске звезде пред пензијом, али и неке солидне играче у њиховим најбољим данима. Нажалост, УЕФА је свој финансијски фер плеј базирала на томе да клубови морају да испуњавају своје обавезе и да могу да троше онолико колико зараде, што је опет највише фаворизовало оне најбогатије који имају и највећу зараду, и оне још богатије којима није тешко да троше више и плате казну због тога. Истовремено, неки мањи клубови су елиминисани из такмичења због дуговања или ситних прекршаја.

УЕФА је допринела стварању овакве климе у европском фудбалу. Она има могућност да кроз притисак на играче и забрану наступа у Суперлиги и репрезентацији доведе до пат-позиције, и вероватно постигне више него када је ФИБА то радила са УЛЕБ-ом и Евролигом. Отуд, вероватно ће исход свега овога бити неки нови договор за поделу плена унутар структуре УЕФА. Међутим, када је у свом одговору УЕФА завапила како је њен основни принцип спортски резултат и пласман а не позивно приватно такмичење, нико није могао да сакрије циничан осмех.

Могућност Чукаричког да заигра у Лиги шампиона је само теоријска али објективно постоји. Оснивање Суперлиге чак и ту теоријску могућност укида. На то је мислила УЕФА. Ипак, рекло би се да је она одавно заборавила на било какав подстицај који би Чукаричком заиста и донео корак напред. И било би лепо да се после овог шамара тога мало сети.

Једна од основних нада које има слабији противник да изненади јачег базира се на томе да је „лопта округла". И рекло би се да тај облик лопте смета великим клубовима који су у међувремену постали глобалне корпорације које се не баве спортом већ послују. А посао није игра и не трпи изненађења.