Како је Црвена звезда уз помоћ Партизана и математике 1951. престигла Динамо и освојила титулу štampaj

„Навијачи су утрчали у терен, трчали према нама, подигли нас на руке и, онако у опреми, изнели са стадиона. Мене су носили преко Теразија све до куће, а затим смо наставили славље до дубоко у ноћ", описивао је Тихомир Бата Огњанов, десно крило Црвене звезде прославу после освојене прве титуле шампиона Југославије. Било је то пре тачно 70 година - 4. новембра 1951.

Те 1951. „велика четворка" југословенског фудбала само се назирала - по томе чији су играчи играли за репрезентацију. Тако, на пример, у утакмици за пласман у финалну групу Мундијала 1950. против Бразила Југославију су представљали само фудбалери четири највећа тима: пет Звездиних, три Партизанова, два Динамова и један Хајдуков. Слично је било и нешто касније, у финалу Олимпијских игара у Финској 1952, када су у стартних једанаест против Мађара наступила по тројица играча Партизана и Звезде, по двојица Динамових и Хајдукових, уз Вујадина Бошкова из Војводине.

Да настаје „велика четворка" видело се и по освојеним титулама. До тог првенства 1951. Партизан је имао две освојене титуле, из 1947. и 1949. године, а Динамо и Хајдук по једну, из 1948, односно 1950. Црвена звезда је два пута била вицешампион. Мада је накнадно уписала освојену титулу из 1946. године.

О чему се ту ради? Наиме, за прво првенство Југославије у фудбалу играле су се квалификације. Оне су одржане по регијама, да би на пролеће лигашким системом прваци играли финални турнир, са којег су се најбољи пласирали у Прву лигу Југославије. Хајдук је био победник такмичења у НР Хрватској и у својој историји ту титулу уткао у укупан број. Нешто слично урадила је и Црвена звезда, која је 1946. била победник првенства Србије, па је пре неколико година покренула процес признавања тог шампионског наслова, а позитиван епилог добила гласањем у ФСС средином 2019, мада уз велико противљење Партизана.

У пролеће 1951. године, када је почело првенство, Звезда званично није имала освојен домаћи шампионат, јер се под епитетом домаћи подразумевало - југословенски. Стога је, ако ситуацију посматрамо из тадашње перспективе (1951), Црвена звезда још увек чека први шампионски наслов.

Те године, фудбалски шампионат Југославије игран је по систему пролеће-јесен, од марта до новембра. Учествовало је свега 12 клубова, а представнике су имале само три републике - Србија (7 клубова: БСК, Партизан, Црвена звезда, Војводина, Мачва, Напредак, Спартак), Хрватска (4 екипе: Динамо, Хајдук, Локомотива, Борац) и БиХ (1 тим: Сарајево). У то време, за победу су се добијала два бода, док је реми носио један. Занимљиво правило - а у овом шампионату и пресудно - било је оно о гол-количнику. Наиме, у случају истог броја бодова два тима, успешнији је био онај који је имао бољи гол-количник. Није се, дакле, посматрала разлика између постигнутих и примљених голова, већ њихов количник. Почетком марта те године, вероватно нико није ни слутио да ће ово правило одлучивати о шампиону Југославије шест месеци касније.

Рат за Плаву чигру

За фаворита је словио актуелни шампион, сплитски Хајдук, предвођен Беаром, Луштицом, Брокетом, Матошићем, Вукасом... Други хрватски клуб који је био претендент на пехар био је, наравно, Динамо, са браћом Хорват, Жељком Чајковским, прекаљеним Цимерманчићем, Пукшецом и Велфлом, те легендарним (тада још увек неафирмисаним) Црнковићем. Звезда је титулу нападала са искусним Мркушићем и Ловрићем међу стативама, сјајним Огњановим, Митићем, Бранком Станковићем, Ђајићем, Палфијем, Костом Томашевићем, Банетом Вукосављевићем, Језеркићем... Узданице Партизана били су Шоштарић, Чајковски, Бобек, Валок, Атанацковић, Зебец, Минда Јовановић...

Да увертира у шампионат буде занимљивија побринули су се београдски ривали. Овога пута - због рата око тада талентованог Милоша Милутиновића. Младог фудбалера Бора тражила су оба клуба. Партизан је тврдио да је Милутиновић потписао приступницу за црно-беле, да би се он у једном тренутку нашао на списку Црвене звезде - за гостовање у Бразилу, где су црвено-бели путовали на турнеју. Из табора Партизана изјављивали су да су се договорили да Милутиновић одигра још једну утакмицу за Бор, положи матурски испит, а затим се пресели у Београд. Међутим, према речима Партизановог секретара Јанчића, односно техничког руководиоца Вујовића, док су чекали финализацију договора, појавио се аутомобил и одвео фудбалера у непознатом правцу. Сам Милутиновић, који је практично већ био фудбалер Звезде, говорио је те 1951:

„Ја сам заиста присталица Црвене звезде, али се нисам раније пријавио за овај клуб због тога што ми је указано на то да немам много изгледа да играм у првом тиму, јер она има три центарфора: Томашевића, Живановића и Језеркића, док бих у Партизану у том погледу имао много више изгледа да брзо постанем првотимац. Међутим, доцније, када сам добио позив Црвене звезде да путујем у Рио као гост, мени је постало јасно да и поред јаке конкуренције имам изгледа да играм у првом тиму, јер ме иначе не би позивали. Само то је одлучило и ја сам се коначно решио да приступим Црвеној звезди. Велико ми је задовољство што ћу играти у Црвеној звезди. То је у овом тренутку једино битно!"

Ипак, варљива је историја. На крају саге, пут је Милутиновића одвео у Партизан. Све то био је занимљив увод у најзанимљивији шампионат у историји југословенског фудбала. 

У троуглу Динама, Партизана и Звезде

У првенство су најбоље ушла четири најјача клуба, отворивши га са по три тријумфа. Звезда, предвођена сјајним голгетером Костом Томашевићем, даје по 6 голова Војводини и Спартаку и због ефикасности се издваја на врху табеле. Међутим, већ након 4. кола, једини непоражени тим је Динамо! Загрепчани су декласирали Хајдук (3:0), Партизан је поражен у Сарајеву (0:1), док је Мачва прве бодове у првенству освојила у Београду, против Црвене звезде (2:1).

Првенство је настављено у сличном ритму - Динамо је водио трку, остала три клуба су га пратила, а полако су прикључак хватали Војводина и Сарајево. Загрепчанима је на руку ишло и то што су из још једног дербија изашли непоражени - одиграли су без голова на гостовању Партизану.

Звезда је у једном тренутку, након ремија Динама и БСК-а, преузела чело табеле са 25 постигнутих и 3 примљена гола на 8 утакмица, али се до завршетка првог круга шампионата, након серије дербија све променило. Црвено-бели губе у Сплиту (што ће до 1991. бити веома честа појава) са 3:2, од Динама у Београду (0:2), а затим доживљавају праву бламажу у дербију против Партизана. Славили су црно-бели са 6:1! Марко Валок је постигао три поготка, а Стјепан Бобек два.

До летње паузе, убедљиво је водио Динамо са 20 бодова, пратили су га Хајдук са 17, Партизан са 16, док је Звезда имала 14. Током лета, Хајдук је славио 40 година постојања и на турниру у Сплиту окупио најбоље што је југословенски фудбал у том тренутку имао. Честитао је и сам друг Тито, присећајући се часног деловања Хајдука током ратних дана...

Динамо је тада и ван граница Југославије препознат као веома квалитетан тим, па су Модри у паузи, током лета, имали турнеје у Аустрији и Енглеској, а наступили су и у Средњоевропском купу.

Партизан је такође путовао по Енглеској, а дугу турнеју имао је у Шведској, где је декласирао четири ривала, пре дебакла против Хелсинборга.

Звезда је гостовала у Енглеској и одиграла први дуел у историји против Манчестер Јунајтеда, а касније отпутовала и на турнеју у Бразил. Ти месеци остају запамћени у историји црвено-белих као вероватно најнеуспешнији и најтежи. Наиме, Звезда је након три пораза у шампионату, забележила четири у Бразилу и два у Сплиту, на Хајдуковој прослави - укупно 9 пораза у низу, уз чак 31 примљени гол. Био је то знак за велике промене - смену тренера (Љубишу Броћића заменио је Жарко Михајловић) и промену на голу (искусни Срђан Мркушић уместо Љубе Ловрића). 

Јесења сезона

Већ прво коло јесењег дела првенства сугерисало је да је Динамо близу титуле. Партизан је неочекивано изгубио од Спартака из Суботице (у којем недуго по завршетку рата умало није као емигрант завршио Ференц Пушкаш), Хајдук је одиграо без голова против Мачве, а Звезда није успела да савлада БСК из два покушаја (први меч је због олује прекинут у 30. минуту, други је одигран десет дана касније).

Након сјајног завршетка пролећног дела првенства и добрих резултата у паузи, Партизан је шокирао своје навијаче, јер све до 18. кола није знао за победу - забележено је пет пораза и реми. Валок и Бобек су решетали противничке мреже, Шоштарић бранио шта је могао, али није било подршке остатка екипе. Црно-бели су тако сами себе искључили из борбе за титулу, коју након 17. рунде више ни математички нису могли да освоје. Чак је предност у односу на једанаестопласирану Мачву износила свега четири бода...

С друге стране, Динамо је изгледао застрашујуће. Пораз од Хајдука је заболео, али не и претерано уздрмао Загрепчане, који су побеђивали редом и на три кола пре краја имали пет бодова предности у односу на Хајдук и Звезду.

Звезда је након поменутих промена и ремија против БСК-а заиграла одлично. Везали су црвено-бели 7 тријумфа, али су због претходних лоших партија много заостајали за Динамом. Хајдук је у завршницу ушао у истом положају, мада је „просуо" бодове тамо где није очекивао (БСК, Сарајево). Значајан резултат за Биле био је поменути тријумф против Динама.

Претпоследњи круг на Максимиру

У последња три кола ушло се без претеране тензије и узбуђења, када је врх табеле у питању. Динамо је ушао у завршницу са 34 бода, Хајдук и Звезда су имали по 29, док се Партизан коначно консолидовао и одвојио од остатка лиге на 4. позицији, са 21 бодом. Напредак је са само 4 бода одавно био прежаљен, док се други путник у нижи ранг тражио међу практично свим преосталим клубовима, јер је разлика између БСК-а на 5. и Мачве на 11. позицији износила пет бодова.

Од три клуба која су теоретски могла до титуле, распоред је најмање ишао на руку Звезди, која је гостовала Динаму у Загребу, док је у преостале две утакмице играла против Хајдука и Партизана. Хајдук је имао за противнике београдске ривале и лакшу утакмицу, против Спартака у Сплиту. Динамо је прву прилику да овери титулу имао на свом терену, против Сарајева, а потом је играо против Звезде и БСК-а.

У Загребу је већ увелико припремана шампионска фешта. У „Еспланади" је све било спремно за банкет за шампионе, локалне редакције припремале су текстове и слике екипе слављеника, а постоји и анегдота да је управа клуба за екипу већ припремила ручне часовнике као поклоне за освојену титулу... Требало је само савладати екипу коју је Динамо неколико месеци раније преслишао на Кошеву и дао јој четири гола, а која је играла само за престиж - максимални домет био јој је 5. позиција. Ипак, усред еуфорије - шок! Била је то - како је до данас називају навијачи Динама - једна од најцрњих субота у историји клуба.

Све што је Динамо у овој утакмици урадио био је погодак Велфла, који није био довољан да надокнади три гола које су постигли гости. Сарајлије су славиле са 3:1. 

И поред пораза, Динамо је евентуалним ремијем Звезде и Хајдука још могао да дође до титуле. Ипак, у Београду је Бранко Станковић савладао саиграча из репрезентације и будућег саиграча у Звезди Владимира Беару, искључивши Хајдук из борбе за титулу, оставивши црвено-белима наду да могу да направе чудо у завршници шампионата.

Мада је предност Динама и даље била велика, а добре игре из практично читаве сезоне уносиле мир међу играче и навијаче, чињеница да у Загреб долази осокољена Звезда, у страшној форми, није радовала екипу Бернарда Хигла.

Екипа која је процветала под командом Жарка Михајловића, долазила је у Хрватску без притиска и могла је само много да добије. На три кола пре краја првенства заостајала је великих пет бодова за лидером и нису јој даване велике шансе, па би евентуалним успехом стекла самопоуздање и у последње коло, дерби против Партизана, ушла максимално мотивисана, за разлику од Динама који би у Београд на мегдан БСК-у ишао под огромним притиском. Можда су се управо таквог сценарија прибојавали људи из Динама. Иако је квалитет тима био неоспоран, страх да ће у наредних петнаест дана просути све што су радили месецима уназад, полако је урушавао самопоуздање екипе. 

Девет минута до краја

У недељу 28. октобра 1951. године, пред око 25.000 гледалаца на максимирском стадиону, судија Лео Лемешић (који је, иначе, био играчка легенда Хајдука, а по завршетку каријере постао судија, који је делио правду и на Мундијалу 1950. године) извео је на терен Стинчића, Цимерманчића, Бенка, Пукшеца, Хорвата, Цизарића, Дворнића, Сенчара, Велфла, Чајковског, Странда са једне, односно Мркушића, Тадића, Звекановића, Палфија, Дискића, Ђајића, Оњанова, Митића, Томашевића, Живановића и Језеркића са друге стране. Страшни састави који су обећавали спектакл!

Већ на старту, шок за домаће. Након сјајне акције Рајка Митића, Живановић спроводи лопту у мрежу и црвено-бели воде. Ипак, Загрепчани, искусни и предвођени неколицином великих предратних играча и ношени подршком публике, нису се предавали. У 65. минуту, судија Лемешић досудио је казнени ударац. Очи у очи нашли су се Велфл и Маркушић, двојица од укупно свега седам фудбалера који су за репрезентацију Југославије играли и пре и после рата. Искусни Фрањо Велфл са беле тачке је погодио мрежу свог исписника (обојица рођени 1918. године) Срђана Мркушића.

Мада је Динаму одговарао и реми, осокољени изједначујућим поготком и вођени тадашњом спортском културом и игром на гол више, домаћи су наставили да нападају. Данашњим колоквијалним речником речено - гол је висио у ваздуху. Преко десет минута надирали су ”модри” ка голу Мркушића, а најбољу прилику пропустио је Дворнић.

Тек у 77. минуту, Звезда је преузела иницијативу. Огњанов је погодио спољни део мреже, а четири минута касније досуђен је слободан ударац за госте. Ђајић је одиграо до најбољег појединца овог сусрета Митића, овај проследио лопту до првог голгетера лиге Томашевића, који је шаље иза леђа голмана Стинчића. Овај погодак шокирао је навијаче и играче Динама, које је мање од десет минута делило од пехара. Исто колико и Звезду од шансе да се у последњој утакмици бори за прву титулу у историји клуба!

До краја - мада делује нестварно за данашње фудбалске прилике и уверења у којима резултат има преимућство над свим осталим - Звезда је наставила да напада и кренула да дотуче грогираног ривала трећим голом. Најбољу шансу за то пропустио је Живановић у 86. минуту. Остало је 2:1. 

Први викенд у новембру 1951.

Шампионат Југославије за 1951. годину биће одлучен у Београду, првог новембарског викенда, дуелима БСК-Динамо и Црвена звезда-Партизан.

Мада су Загрепчани имали и даље бод предности, прва два пораза у сезони која су доживели на свом терену, и то у најгорем могућем тренутку, психолошки су утицали на тим, који је утучен одлазио у Београд. Београдска спортска јавност била је сагласна да и поред бода заостатка и тешке утакмице против Партизана, Звезда има велику прилику да на фантастичан начин за себе заврши сезону и освоји прву титулу, док су у Загребу испредали приче да би Динамо, поред ситуације у коју је увалио сам себе катастрофалном завршницом првенства, могао лоше да прође, јер су о његовој судбини директно одлучивала три београдска састава - БСК, Звезда и Партизан, и поред свих неслагања потоња два клуба...

Динамо је ипак смогао снаге да одигра добар меч против БСК-а. Голом Жељка Чајковског и аутоголом Рацића повео је са 2:1. А онда, након једног напада домаћих, искусни Цимерманчић је направио кикс, лопта је дошла до Беговца и он ју је послао у мрежу. Утакмица је завршена резултатом 2:2!

Агонија ”модрих” је настављена. Златко Чајковски, фудбалер Партизана, који је тог дана навијао за свој бивши клуб Динамо, посматрао је дуел и по његовом завршетку отишао у свлачионицу хрватског тима и и рекао: „Како сте могли да изгубите?! Борићемо се ми..."

Када је реч о Чајковском, занимљиву анегдоту испричао је својевремено Рајко Митић, директни учесник догађаја, а касније и брижљиви хроничар дешавања у фудбалском свету: „Златко Чајковски нас је посебно мотивисао пред дерби са Партизаном. Пронео се глас да је брату Жељку у Загреб послао телеграм следеће садржине: 'Брате, не брини, на мене је ред.' Заиста, Чик је просто летео по терену, неколико пута сјајно шутирао, али је Мрка сваки пут одбранио."

Наредног дана одиграна је најишчекиванија првенствена утакмица у дотадашњој историји југословенског фудбала. Звезда би се победом против Партизана изједначила на врху табеле са Динамом. Међутим... Због поменутог правила о гол-количнику, Звезди су одговарала два резултата - 2:0 или 5:1.

На једној страни била је сјајна форма црвено-белих, изузетне партије из претходна два кола, самопоуздање и историјска шанса да освоје прву југословенску титулу, а на другој стрени је био вечити ривал, с којим је свега неколико месеци раније вођен рат око Милоша Милутиновића и који је против Звезде у јуну славио са 6:1, касније на Хајдуковој прослави 5:1, и у још једној пријатељској утакмици 3:1. На концу, био је ту и велики ривалитет међу навијачима, али и негдашњим ратним друговима, сада високим социјалистичким функционерима, који су подржавали два тима. 

Узбудљива атмосфера, драма, неизвесност

Четвртог новембра 1951. на Стадиону ЈНА окупило се 55.000 гледалаца. Прву радост навијачима Звезде донео је у 42. минуту неумољиви центарфор Коста Томашевић, који је сјајним ударцем искоса савладао Шоштарића. У другом делу игре, играо се 67. минут - ерупција одушевљења међу звездашима. Живановић постиже још један важан погодак за свој клуб у завршници шампионата, из окрета, резантним волеј ударцем. Битну улогу на овом мечу имао је и голман Мркушић, који је маестрално одбијао атаке Валока, Чајковског, Атанацковића...

Звезда је имала жељених 2:0. У случају примљеног поготка, морала би да их постигне још три... Судија Стефановић је надокнадио утакмицу два минута, због повреде Дискића, а након његовог последњег звиждука, уследио је до тада невиђен призор...

Чувени новинар Љубомир Вукадиновић у извештају у „Политици" од 5. новембра 1951. године, о томе пише: 

„Одјекнуо је стегнути звиждук судијске пиштаљке и у том тренутку Митић је загрлио најближег играча, а стадион одјекнуо од радосних поклича и преломио се од бурног пљескања. То је био први поздрав новом државном прваку. Док су се играчи окупљали на средини игралишта, нико није напуштао стадион. Људи су стајали и викали из свег гласа. Ту и тамо појавиле су се буктиње од згужваних новина. Тренуци су били свечани. Играчи Партизана први су честитали својим друговима из Црвене звезде велики успех: освајање наслова првака државе. Заиста је то била велика игра. Утакмица о којој ће се говорити још врло дуго, као и о целом овом узбудљивом првенству. Пун стадион, лепо време, терен погодан за игру, узбудљива атмосфера, драма, неизвесност."

Гласине

Много деценија доцније, из табора Динама ће поручивати да првенство 1951. није завршено регуларно, јер су Загрепчани против БСК-а играли дан раније. Такође, у Загребу су оцењивали да су се у редовима црно-белих „борили само Чајковски, Валок и Бобек", алудирајући на то да је Партизан (или један део екипе) желео да помогне Звезди да постане шампион...

На то је одговорио један од прозваних, Марко Валок, који, иако је у „вечитим дербијима" на 25 утакмица постигао чак 24 гола а укупно у црно-белом дресу 411 погодака, тог поподнева није успео да погоди мрежу ривала: „Неки су касније причали да намерно нисмо хтели да победимо, али то није истина. У наше време тако нешто било је незамисливо. Кад дође дерби, није нас занимало ко је први, већ само да победимо Звезду. Имао сам неколико шанси, али је голман Мркушић просто био несавладив."

Још један легендарни југословенски фудбалер, Тихомир Бата Огњанов, говорио је да у Звезди нису сматрали да могу освојити шампионат, чак ни после ремија Динама и БСК-а: „Пришли смо Загрепчанима на бод, али ни тада се нисмо превише надали. Та победа би нам била више као нека сатисфакција за изгубљену трку." 

Шампионски тим

Црвено-бели су постали први пут шампиони Југославије, најчешће играјући у саставу: Ловрић (Мркушић), Станковић, Звекановић (Тадић), Палфи, Дискић, Ђајић, Огњанов, Митић, Томашевић, Живановић (Златковић), Језеркић (Вукосављевић). Тим је био предвођен Рајком Митићем, који ће касније постати прва Звездина звезда и симбол клуба.

Деценијама касније, Митић је, у разговору са Дарком Николићем, евоцирао успомене на дуел са Динамом: „Хладан дан, новембар, шта ћеш, а нека топлина. Просто почне све да ти трепери пред очима. Онда погледамо око себе, трче сви ка нама. Са клупе трче, али чак и неки обични људи. Није се то дотад дешавало. А на трибинама - бакље. Упалила наша публика новине, онако увила их, па држи, а оне буктиње светле, као звезде на небу. Све је било као сан. Само што смо сањали отворених очију."

Најбољи стрелац шампионата био је Коста Томашевић, са 16 погодака. Занимљиво је да је те сезоне дебитовао у Звезди новајлија из Обреновца, млади Бора Костић, али није одушевио јавност. Касније ће отићи у војску, па по повратку постати најбољи стрелац у историји клуба... Према новинским извештајима, највише признања побрао је центархалф Милорад Дискић, дефанзивац који је стигао из Хајдука као - прекобројан.

Црвено-бели имали су на крају шампионата исти број бодова као Динамо (35), уз гол-количник 2.380, наспрам Динамових 2.368. Те 1951. године разлика у количнику од 0,012 одлучила је о шампиону Југославије. Екипи из Загреба за утеху је те године остао пехар Купа маршала Тита. Једини драматичнији сценарио десио се 1958. године, када су Будућност и Сплит за опстанак у лиги играли двомеч, јер су имали и исти број бодова и потпуно идентичан гол-количник. Али, то ипак није била борба за титулу...

А Црвена звезда је, пре седам деценија, освојила на тај начин прву шампионску титулу - барем се она до 2019. године сматрала првом. Тада је међу многобројним клубовима из шест република формирана и неприкосновена велика четворка југословенског фудбала. Поред ње, и институција „Вечитог дербија".

Остало је историја.