Недеља кад је отишaо Осим: Кад јабуке цвату štampaj

Родио се на Ђурђевдан оне године кад је по легенди настала песма коју ће прославити исти песник и композитор који је написао песму „Јер кад остариш". Умро је пет дана уочи свог осамдесет првог рођендана, првог дана месеца маја и последњег дана месеца рамазана, на Празник рада, дан уочи Рамазанског Бајрама.

У време кад је песник написао стих „чини ми се да мјесец рамазана почиње", било је у томе - у контексту тадашњег друштвеног поретка у родном граду Горана Бреговића и Ивица Осима - нечега скоро субверзивног. Отуд и наглашен поетски штимунг у утиску лирског субјекта који не зна поуздано, него му се тек чини да „мјесец рамазана почиње".

Тридесетак година касније, кад умире Ивица Осима, цело Сарајево савршено добро и непогрешиво зна да месец рамазана - завршава.

Старијој генерацији љубитеља фудбала Ивица Осим је био „Штраус са Грбавице". За моју генерацију био је тренер Жељезничара у време Видеотона, селектор репрезентације Југославије на Мундијалу у Италији 1990. и последњи тренер Партизана док још постоји „велика четворка".

После је био Штрум из Граца, па су биле понуде из Реал Мадрида које је господски одбацио као нешто превелико за њега, па је био Јапан, па је након што су већ почели здравствени проблеми био човек који је спасио босанскохерцеговачки репрезентативни фудбал, након чега је ова селекција, под водством Сафета Сушића, једне од икона репрезентације Југославије из његовог вакта, успела да се пласира на Мундијал у Бразилу 2014.

У време Мундијала у Италији, на београдској телевизији вртео се спот где Осимов лик на екрану прати тада популарна песма групе Хари Мата Хари „Прстен и златни ланац даће ти Босанац". Ивица Осим је био парадигма Босанца у последњим временима кад је то у општем разумевању било нешто више од пуке завичајне припадности, а није представљало наметање било каквог (над)националног идентитета. Кад је рат почео, ниједан Сарајлија који се није затекао у Сарајеву није толико џентлменски остао веран свом граду.

Човек који је усред рата отпевао песму чији је емотивни врхунац стих о Жељином стадиону, отпевао је и песму како човеку кад остари нико не куца на врата, ни поток с рибама од сребра, ни младо ждребе влажна ока, ни јабука у цвату.

Ивица Осим је умро кад јабуке бехарају.

Живео је испуњено, дуго и достојно, оставио за собом хиљаде људи који су га волели, оставио децу, унучар и праунучад.

А опет, како песма каже: Помало је тужно.