Црвени картони који се памте: Како су и зашто искључивани Шекуларац, Џајић, Зидан... и зашто није Шумахер

У фудбалу – и спорту уопште – најдуже се памте победе и победници. Често се помињу и описују „незаборавни голови“, а понекад неки фанатични фудбалофил сложи читав есеј о неком дриблингу, попут оног Марадониног у четвртфиналу Светског првенства 1986. у Мексику, када је нанизао осам Енглеза, пре него што им је ћушнуо лопту у мрежу за победу Аргентине од 2:1 и „освету за Фокланде“. У сећањима, међутим, остају и неке ружне сцене са зеленог правоугаоника попут искључења играча од којих су нека, због последица које су изазвала, добила етикету „незаборавна“. 

Jедино искључење Милана Галића 

Било је то у финалу Олимпијских игара 1960. године у Риму, када се репрезентација Југославије окитила златном медаљом, савладавши у финалу Данску са 3:1. Голгетер наше селекције Милан Галић искључен је на том мечу и ускраћена му је прилика да, као капитен, прими победнички пехар. Било је то прво и једино искључење тог пакленог нападача и мирног момка у његовој дугој каријери.

Галића је у свлачионицу, у 38 минуту, послао италијански судија Ло Бело. А зашто? За ништа, како се касније испоставило. Гале, „фудбалски господин“, испао је жртва врло необичних околности.

У тренутку Галетовог искључења Југославија је већ водила са 2:0 (први гол је у првом минуту дао баш он) и није разлога да наши праве било какву гужву и дижу „температуру“. Ипак, Бора Костић је, после једног недосуђеног фаула над њим, почео оштро да протестује код главног арбитра из Италије. Умешао се Галић да, као капитен, смири свог саиграча. Пошто је Костић наставио да се буни, Галић га је, већ изнервиран, снажно одгурнуо уз сочну псовку.

Ло Бело, који је током неког судијског семинара на нашем Палићу „савладао“ и неке српске псовке, помислио је да Галић псује њега и показао му је пут у свлачионицу. То је навео и у свом извештају са утакмице.

Након меча, ствари су се, ипак, разјасниле. Коректни Ло Бело је послао писмо Фудбалском савезу Југославије у ком се извинио због учињене грешке према нашем капитену. Касније је тај гест поновио и кад су се он и Галић поново срели на фудбалском терену.

Одлуку да се Галић не попне на победничко постоље и прими пехар за Југославију донео је селектор наше репрезентације Милован Ћирић, плашећи се да би указивање такве почасти искљученом капитену могло да изазове нежељене реакције. 

Искључење које је уништило Шекија 

Још се памти и препричава и искључење славног Драгослава Шекуларца Шекија у Нишу, иако је од тог догађаја протекла 61 година. Догодило се то на првенственој утакмици Раднички – Црвена звезда, коју је домаћи тим добио са 3:0. Шеки, тада најбољи и најпопуларнији фудбалер Југославије, морао је ван игре јер је песницом ударио главног арбитра Павла Тумбаса, незадовољан једном његовом одлуком. За Звезду је казна од 18 месеци неиграња за њеног првог аса била тежак ударац, а још тежи за самог Шекуларца.

„Тај несрећни догађај преломио је моју каријеру: никада више на терену нисам био успешан као пре те утакмице у Нишу, чак ни близу“, више пута је поновио Шекуларац. Пауза у игрању па одлазак у војску спречили су играчки узлет тог фудбалског враголана, већ сматраног једним од најбољих играча Европе и света. Као и његов одлазак у италијански Јувентус за „гомилу  пара“. Имао је тада свега 25 година.

Само три месеца пре кобног инцидента у Нишу, славни Бразилац Пеле, одушевљен Шекуларчевим играма на Мундијалу у Чилеу, рекао је да је он један од ретких странаца који би могли да играју за Бразил, тада најбољу репрезентацију на планети. 

Шеки, познат по томе што је лако праштао и није био злопамтило, никад се није извинио Тумбасу; остао је уверен да је тај судија у Нишу „свирао“ против Звезде, и да је њега намерно провоцирао.  

А тог несрећног дана за Шекуларца, он није ни требало да игра у Нишу. Био је повређен, а са екипом је пошао да не би „ландрао по Београду“, како је говорило вођство клуба, јер је  често волео да „врда“ и да не живи баш спортским животом. У састав је уврштен пошто је чувени Звездин „технико“ др Аца Обрадовић, сасвим случајно, у Сићеву, где је београдски тим одсео пред меч, видео Шекија како, за опкладу, неким локалним момцима показује да брже од њих може да се попне на оближњу чуку.

 „Пошто си добио опкладу, сад знам да можеш сутра на терен“, спочитнуо му је Обрадовић... После се причало да је популарни „Доктор О“ проклињао себе што је видео Шекијево клађење и наредио му да игра утакмицу на којој је „настрадао“. 

Црвени картон за Џајића због туђе грешке

Једно од искључење за дуго сећање је и оно Драгана Џајића на четвртфиналном мечу Купа европских шампиона између Карл Цајс Јене (из тадашње Источне Немачке) и наше Црвене звезде, одиграном 1971. године, које је, по многим оценама, променило историју београдских „црвено-белих“. Тачније: отргло јој значајан тренутак славе и – доста пара. 

„Да Џаја тада није добио црвени картон, Звезда би, две деценије пре тријумфа у Барију, постала шампион Европе“, и данас, са сетом, изговарају многобројни навијачи нашег најуспешнијег клуба. И не само они. 

Ту кобну утакмицу за „Џају“ и Звезду обележио је ирски судија Џон Карпентер немилосрдним слањем у свлачионицу тада најбољег играча нашег шампиона, а сигурно и најмирнијег и најдисциплинованијег. Наводно због тога што га је Џајић ударио с леђа. Искључење се догодило у седамдесет и првом минуту, при резултату 2:2. Прва негативна последица тога био је пораз Звезде у том мечу од 2:3, а она много тежа уследила је касније.  

Пошто је кажњен са три утакмице неиграња, Џајић није могао да наступи не само у реваншу – у коме је Звезда успела да избаци Немце – него ни у изгубљеном полуфиналном двомечу против грчког  Панатинаикоса, упамћеном по низу необичних детаља и сумњи у регуларност. 

Без Џајића у саставу, црвено-бели су, у фуриозном мечу на својој препуној „Маракани“ савладали грчког шампиона са 4:1. У реваншу у Атини све се, међутим, окренуло: Звезда је „пала“, а ПАО се уздигао до победе од 3:0, и отишао на финални мегдан славном Ајаксу. Тамо су прошли „к'о боси по трњу“, али то није био мелем за Звездине ране.

 „Све би било друкчије да смо у Атини имали Џајића“, говорио је касније тренер Миљан Миљанић, а хорски понављали његови играчи, новинари и навијачи. У то је био уверен и сам Џајић који је, уз велики респект за Ајакс, тврдио да би Звезда имала чему да се нада у финалу против Холанђана, одиграном на лондонском Вемблију. 

Много касније се потврдило да Џајић није заслужио искључење у Јени које му је „најболнији тренутак каријере“. Да је кажњен на правди Бога. Његов тадашњи саиграч Цоле Јанковић му је, после тачно пола века од тог меча (!), признао да је он ударио судију Карпентера који је, због тога, потегао црвени картон и показао га најбољем Звездином фудбалеру и капитену.         

Како је Бата Мирковић „поцрвенео“ у Максимиру 

Црвени картон за незаборав је и онај који је добио наш репрезентативац Зоран Бата Мирковић после дуела са Хрватом Робертом Јарнијеm. Било је то у јесен 1999. године кад су Хрватска и Југославија биле одлучујући бој за одлазак на Европско првенство чији су домаћини били Белгија и Холандија.

Пошто је први меч у Београду завршен без голова, одлука је падала у загребачком Максимиру, као шибица пуном само домаћих навијача, бучних и често вулгарних,  изнад којих је, у свечаној ложи, био и Фрањо Туђман. Била је то једна од оних утакмица за које се, због увек затегнутих односа између Хрвата и Срба, говори да су више од игре, а то значи готово више политика, него спорт.

Пред сам крај првог полувремена, након досуђеног фаула за Југославију, домаћи бек Јарни, врло темпераментни Сплићанин, се, незадовољан судијском одлуком, залетео према нашем Мирковићу који је лежао на трави. Мета одбрамбеног рефлeкса нашег аса постала је Јарнијева „мушкост“!!!

Црвени картон шпанског арбитра за популарног Бату спречио је даљу кавгу на терену. Али, срећом, не и одлазак наших „Плавих“ на ЕП, после коначних 2:2. На стадиону у Максимирској шуми настао је мук. А доле, испод трибина, Мирковић и Јарни су се загрлили и попричали као да се, између њих, ништа ружно није догодило. 

Како је „пукао“ мирни Зидан 

Незаборавних искључења било је и у међународном фудбалу. Једно је обележило и Светски шампионат из 2006. године у Немачкој које је, попут многих претходних, важило за  планетарни догађај број 1. Било је то искључење Зинедина Зидана, „мирног као девојка“, у финалном мечу његове Француске и Италије.

Зидан, тада најбољи играч „троколора“, али и Европе, црвени картон је добио због бруталног ударања италијанског дефанзивца Марка Матерација, корпулентног момка који често није бирао средства да би зауставио ривала. Технички инфериоран, а физички супериоран, Италијан је, наравно, чешће користио оно у чему је био бољи. Сматран је дефанзивцем за специјалне задатке, што је значило за оног који треба да онемогући најбољег противничког играча.

Оно што се памти, десило се на истеку првог продужетка финала, при резултату 1:1. Кад то нико на препуном стадиону није очекивао. После неуспелог атака Француза на гол „Азура“, Зидан, познат као тих и врло фер играч, је својим меканим кораком потрчао ка половини свог тима. А онда се одједном, на опште изненађење, окренуо и, из залета, главом ударио у груди Матерација и оборио га на земљу.

Епилог је био поразан за Французе: без Зидана који је, наравно, искључен, нису имали никакве шансе за победу. Меч су изгубили на пенале (5:3), иако су први повели и то управо голом свог лидера. Зидан је кажњен са три утакмице неиграња, а после тог Светског првенства се повукао из репрезентације. Говорило се – због гриже савести коју му је „усадило“ ударање Матерација и то на највећој фудбалској сцени. Имао је тада 31 годину и још је, и те како, могао да помогне селекцији „Галских петлова“.  

Описи узрока овог фудбалског вандализма били су врло  различити. „Поцрвенели“ Зидан је цео случај свео у две реченице: „Пошто ме (Матераци) вукао за дрес, иронично сам му добацио да сачека крај утакмице па ћу му га дати. Он је одговорио да би радије узео моју сестру курву“.

Касније измирење два велика аса није избрисало не само њихова, него ни сећања многих љубитеља фудбала широм света на сурови вербално-физички обрачун који су имали на травњаку Олимпијског стадиона у Берлину.            

Искључење које је изостало 

Осим прекршаја који су санкционисани у фудбалу је, нажалост, било и оних чији у починиоци прошли без адекватне чак и без икакве казне. Најпознатији међу (од судија) опроштеним врло грубим фауловима је онај голмана репрезентације Немачке Тонија Шумахера над репрезентативцем Француске Патриком Батистоном, после ког је несрећни Француз пао у кому након што је остао без два зуба, са три поломљена ребра и сломљеним вратним пршљеном.

Иако је репортер француске телевизије у директном преносу урлао да је то „прекршај за затвор“, што је био утисак и милиона ТВ гледалаца широм света, судија није видео да је корпулентни Шумахер стартовао на противника на недозвољен начин.

Све се то догодило у мечу између Немачке и Француске на Светском првенству 1982. године. Инцидент је изазвао толико гнев Француза да је у анкети једног листа ко је најомраженија личност у Француској, Шумахер „победио“ испред – Адолфа Хитлера. Иако се Шумахер касније извинио Батистону, светска фудбалска јавност му никад није опростила „џелатски потез“.

На фудбалским теренима, упркос често преоштрој игри,  досад, срећом, није било жртава те прекомерне употребе силе, чега је, на пример, било на боксерским ринговима. Оштрији критеријуми у суђењу увелико су сасекли крила грубијанима који су „убијали“ ривале, а тиме и лепоту игре. Данас су ретке сцене попут оних виђених на Светском првенству 1966. у Енглеској, када су фудбалери Бугарске и Португала, како су писали поједини медији, готово масакрирали најбољег фудбалера света Бразилца Пелеа.