Сена је поново срела Париз: Олимпијска трка за чистом реком štampaj

Париз је једноставан град. На северу је брдо Мартр, на југу брдо Парнас, између њих је Сена. Деценијама загађена, чак и за врелих дана, смрадом и бојом одвраћала је купаче. У последњих стотину година, у реци коју окружује најромантичнија обала на свету се, додуше накратко, окупала недавно само градоначелница Ана Идалго. И то пошто је објаснила да улази на сопствену одговорност и обећала да ће се после пливања добро изрибати.

Ипак, пре неколико дана скоро пола метра дугачка штука пркосила је струји испред једног од стубова моста Неф, док су поред ње дефиловали бродови са којих су навијачима махали репрезентативци земаља учесница Олимпијских игара. Повратак ових риба, уз још 35 врста, за екологе представља доказ да је река спасена и да ће у њој, ускоро, после више од века, Парижани моћи поново да се купају.

Становници овог града, пак, и даље тврде да је вода прљава и да смрди. У недавној анкети, чак 70 становника француске престонице одлучно је одбацило идеју да икада заплива у Сени. Данас је река прилично бистра и на обалама, бар око мостова Неф и Мирабо, не осећају се непријатни мириси.

Тријатлонци у Сени

Као крунски доказ да је река чиста, организатори Олимпијских игара су одлучили да се на Сени такмиче тријатлонци и пливачи на 10 километара, али је у последњи тренутак такмичење одложено јер су се у реци појавиле бактерије које, преведено са компликованог бирократског језика, потичу од фекалија. Због кише и фекалија ни пре неколико дана тријатлонци нису смели да ускоче у реку током најављеног тренинга, па су стазу којом ће пливати, као и већина Парижана, успели само да кибицују са обале.

Такмичење тријатлонаца било је одложено за 24 часа, а организатори су изразили наду да ће „недозвољено присуство бактерија“ некако отећи низ воду, најбоље чак до Руана. Када се изгледа то и десило, у среду 31. јула најбољи тријатлонци света скочили су у Сену.

Чишћење Сене

Чишћење Сене коштало је око милијарду и по евра и представљало је кључни адут због којег је француска престоница уопште добила организацију Олимпијских игара.

Проблем изливања фекалија у Сену решен је тако што је недалеко од станице подземне железнице Аустерлиц изграђено гигантско подземно спремиште величине 200 олимпијских базена у које се улива кишница са градских улица. На тај начин та вода се не меша са канализацијом, не оптерећује систем за прераду воде и фекалије које, бар теоретски, не би смеле да се нађу у реци.

Бистрење реке вратило је рибе на површину, појавиле су се и одавно нестале птице, али не и купачи.

Идеју чишћења реке је још 1990. године промовисао тадашњи градоначелник и каснији председник Француске Жак Ширак, који је током предизборне кампање обећао Парижанима да ће се „најкасније за три године купати у Сени“.

Ширак је умро 2019. године, а да није видео купаче у овој реци. Када вода заиста буде погодна за купање, за купаче ће на реци бити отворено 26 базена заграђених понтонима и бетонским препрекама и заштићених од саобраћаја, попут некадашњег базена „Делињи“, који је скоро два века био један од симбола Париза пре него што је завршио на дну Сене када је у њега, из непознатих разлога, 1993. године ударила баржа.

Бацили су све у ријеку

Наместо пливања, многим Французима Сена и даље служи као депонија; пре увођена строгих контрола и драконских казни из корита је годишње вађено око 350 тона отпада, укључујући фрижидере, машине за прање веша или чак шкољке аутомобила.

Још раније, Сена је служила са скривање трагова недела, па су католици током Вартоломејске ноћи августа 1572. године побили и у реку побацали хиљаде протестаната.

Лешеви су, током историје, у још неколико наврата бацани у Сену. Последњи су тела жртава у Сену бацали агенти Гестапоа, али и најчувенији француски масовни убица Марсел Петио, који је током Другог светског рата побио најмање 50 људи.

Петио је на превару бегунце од нациста вакцинисао инјекцијама цијанида и жртве бацао у Сену, али се убрзо тај начин скривања трагова показао претерано компликованим. До краја каријере, убица је лешеве спаљивао или закопавао у башту. Скончао је на гиљотини.

Утопљеница из Сене

Током претходних сто година, у Сену су добровољно ускакале само самоубице. Бар 90 жена и мушкараца је сваке године одлучивало да живот заврши скоком са неког од 37 париских мостова, махом због несрећне љубави. Петина је у томе била успешна. 

О најпознатијој утопљеници у Сени не зна се ништа. Њен леш је пронађен како плута реком 1880. године. Када је тело однето патологу у париску мртвачницу, он је, очаран лепотом девојке, каже легенда, наложио да се од воска направи одливак њеног лица.

Патолог је посмртну маску несрећне девојке показивао својим пријатељима, а моделар који ју је направио окачио је одливак испред своје радионице. Глас о лепом лицу утопљенице из Сене се ширио, и Парижани су убрзо почели да наручују реплике маске, која је почетком 20. века постала модни детаљ у многим париским домовима.

О разлозима за то Рајнер Марија Рилке је у свом једином роману „Записи Малтеа Лауридса Бригеа“ из 1910. записао: „Гипсар кога сваки дан посећујем на вратима има две маске. Лице младе жене која се утопила и које је неко у мртвачници ископирао јер је прелепо, јер се још увек смеје и јер носи осмех тако заводљив – као да је знала.“

О овој маски писало се као о Мона Лизи са Сене, звали су је Ана, Офелија или само – Утопљеница из Сене. Једну копију маске, поред осталих, држао је на свом зиду Албер Ками, о њој је писао Владимир Набоков и певао злосрећни Мајкл Џексон.

Педесетих година прошлог века Норвежанин по имену Асмунд Лердал, који се бавио производњом играчака од меке пластике, добио је наруџбину да начини лутку на којој би се вежбала техника реанимације и указивање прве помоћи утопљеницима. Желећи да лутка изгледа „мање страшно“, Лердал се сетио маске „непознате жене из Сене“ која је стајала на зиду његових родитеља и луткино лице начинио по њој. Лутка се показала врло практичном за сврху којој је намењена, да би Лердал потом отпочео и серијску производњу.

Лице утопљенице из Сене и данас се широм света налази на медицинским луткама популарно названим „Спаси Ану“ (Rescue Anne), на којима полазници курсева из прве помоћи вежбају дисање уста на уста и реанимацију срца и плућа.

Сви путеви воде воде ка Сени 

Чини се да сви путеви у Паризу воде ка Сени. Ходајући низбрдо кроз град, пре или касније набасаћете на неки од мостова на њој о којима су, поред многих, певали Аполинер и Превер, испод којих је клошарила Жилијет Бинош заљубљена у бескућника, по којима су трчали Џејмс Бонд и Итан Хунт, с којег је Лиам Нисон скочио на брод који је пловио Сеном, а свидела се Сена и браћи Коен.

Парижани се с правом хвале да ниједан други град не би могао поставити тако величанствену сценографију за Олимпијске игре као она на Сени. Грациозност француске престонице је, у славу такмичења и помало телевизијских преноса, пребачена у други план. Још само да се бактерије не врате у Сену.