Поводом почетка Лиге шампиона: Како је Звезда пре четрдесет година изашла из мог транзистора и вратила се у њега štampaj

Већ и врапци на грани знају ону бокачовску причу о фудбалским навијачима Наполија који су у лето 1987, након што је њихов клуб, предвођен Марадоном, први пут постао шампион Италије, на зиду градског гробља исписали графит којим су својим најмилијим покојницима саопштили: НЕ ЗНАТЕ ШТА СТЕ ПРОПУСТИЛИ!

Пре две године, Наполи је по други пут освојио скудето и навијачка лудница у граду који, како рече Џојс, вреди видети и онда умрети, још једном је доведена до усијања. Али више није било Марадоне, Јувентус већ неко време више није што је некад био и, руку на срце, све се то већ једном десило, па напуљски покојници као да више и нису имали за чим да жале.

Нова и нова емитовања старих породичних серија Синише Павића показују како репризе понекад умеју да буду и боље од премијера, али фудбал се опире оваквим и сличним дигресијама и то га и даље чини најважнијом споредном ствари на свету. Истина, то већ неко време више није игра у којој за лоптом трче двадесет и двојица играча и на крају увек победе Немци, али су за то заслужни и Синиша Михајловић, Роберт Просинечки, Дејан Савићевић, Дарко Панчев, Владимир Југовић и остали чланови шампионског Звездиног тима. Они су једне, сада већ далеке, прохладне београдске пролећне ноћи победили минхенски Бајерн у полуфиналу Купа европских шампиона и учинили да се небо отвори и да стадион експлодира.

Потом је Звезда, врапци на грани знају и то, у финалу играном у Барију победила Олимпик из Марсеја и први пут постала фудбалски шампион Европе, а онда и целога света.

Како ли ће се осећати Звездини навијачи када се све то деси по други пут, нико од нас који смо преживели извођење пенала у Барију и друго полувреме без Деје Савићевића у Токију никада неће сазнати. Али ћемо кад год Звезда буде играла неку велику међународну утакмицу, онима који за то још увек буду имали стрпљења, испричати понеку причу. Прва следећа прилика је утакмица првог кола овогодишњег издања Лиге шампиона, јер ће Звезда и Бенфика истрчати на терен београдске Маракане тачно четрдесет година пошто су одиграли онај незаборавни меч у првом колу тадашњег Купа европских шампиона.

Јањанинов хет-трик, Мардонин лоб и магла

Домаћи медији још од извлачења парова најквалитетнијег европског клупског такмичења не престају да говоре о том великом Звездином преокрету и три гола које је Рајко Јањанин тог послеподнева 19. септембра 1984. дао бркатом Бенту. Било би интересантно проверити колико је на Јутјубу порасла гледаност инсерата са ове велике Звездине утакмице коју је на крају добила са три према два.

Данашњи врапци (ако их у Београду још увек уопште и има) немају, међутим, појма како Радио-телевизија Београд утакмицу Звезде и Бенфике није преносила директно, већ смо сви ми који тог послеподнева нисмо били, како је то Марко Марковић лепо умео да каже, „на нашем највећем спортском објекту“, ток меча могли да пратимо на таласима Првог програма Радио Београда.

Нико ових дана не помиње и како је две недеље касније Звезда од Бенфике у Лисабону изгубила два према нула и испала из КЕШ-а (лепе ли скраћенице!) већ у првом колу. Није било директног преноса ни те утакмице, која се за наше прилике играла баш касно, па сам још једном болном Звездином поразу на европској сцени „присуствовао“ путем средњих радио таласа на којима се, бар у Сарајеву, програм Радио Београда чуо час једва, час никако.

Добар део моје навијачке младости протекао је у прибијању Филипсовог транзистора уз уво. Кроз силне шумове и крчање успео сам некако да преболим горке поразе од Бенфике, Барселоне и Милана, са којима ће Звезда опет играти ове јесени. Као дечак сам замишљао онај Марадонин лоб на Маракани, док је скоро стотину хиљада љубитеља фудбала који су имали ту срећу да присуствују једном од најлепших тренутака у историји игре аплаудиралo великом мајстору.

Као новопечени средњошколац сам замишљао како Јањанин шутира пенале и како бркати Бенто два пута одлази на једну, а лопта на другу страну. Као млади војник сам замишљао маглу која се у 64. минути утакмице, при вођству Звезде против Милана, спушта на терен Маракане и у последњем тренутку спасава Сакијев и Берлусконијев тим.

Али нисам морао да замишљам како Милан Јанковић против Интера средином другог полувремена шутира и лопта прво погађа пречку а онда пада на саму гол-линију, одакле је Италијани потом избацују у поље. Овај ужас сам те кишне мартовске вечери 1981, када је Звезда изгубила од Интера један према нула и испала из КЕШ-а, видео са источне трибине београдске Маракане.

Било је то вече када је Звезда коначно изашла из транзистора а онда се, за још неко време, тамо и вратила.

Порази на средњим таласима...

У суштини, свака прича о фудбалу је присећање на много пораза и тек понеку победу. Звездини навијачи имају ту срећу да у ризници клупскога музеја могу да виде пехаре намењене прваку Европе и света. Али то се десило само те 1991. године. Све оно што се мом вољеном кулубу дешавало на фудбалској међународној сцени пре и после тога били су – порази.

Добро, тукли смо и Ливерпул, а на Маракани су падали и холандски ПСВ и швајцарски Јанг Бојс, са којима ће Звезда ове јесени опет играти у Лиги шампиона. Иако је након првог меча и реванша испадала из даљег такмичења, Звезда је на своме стадиону остајала непоражена у последњим окршајима са Миланом и Барселоном.

Учествовање у европским куповима знало је, дакле, често да буде лепо. Али ако би се европско искуство Звездиних навијача морало исказати у тек неколико речи, онда би се морало рећи како нам је цео живот прошао у трпљењу пораза.

Неки од тих пораза су били убедљиви и сасвим заслужени, али је у већини случајева за пролазак у следеће коло Звезди недостајало тако мало, баш као што јој је још мање недостајало да 1979. освоји Куп УЕФА. А све те тешке тренутке и толике неправде сви они који нису били на стадиону махом су преживљавали уз радио.

Да ли клупска доктрина о давању права за директне ТВ преносе има везе и са менаџерском филозофијом Аце Обрадовића, о томе би вероватно нешто могао да каже и Драган Џајић. Тек, увидом у најаве ТВ програма у дневној штампи из тих давних дана лако бисмо могли да закључимо како сте Звезду на европској сцени у директним преносима могли да гледате много чешће кад је играла на страни. Једноставно, клупска управа је била доследна у резоновању како није фер према сто хиљада оних који су са свих страна света дошли на Маракану да се дозволи и директан ТВ пренос.

Зато сте са Маракане најчешће могли да гледате скраћене снимке многих великих међународних утакмица, емитованих у емисији „Спортска среда“.

Одмах после Дневника почињала би емисија у оквиру које је најчешће прво емитован директан пренос неког интересантног меча играног у оквиру тадашња три клупска европска такмичења. По завршетку преноса следио је полусатни снимак Звездине утакмице коју је током тог послеподнева одиграла у Београду.

Тек тада би се призори које сам замишљао током директног радијског преноса претворили у ТВ слику. Дуле Савић је заиста давао гол из слободног ударца Вест Бромвич Албиону, Јањанин је два пута погађао Бентову мрежу са беле тачке, Боро Цветковић је претрчавао целу одбрану мадридског Реала, али је и Марадона лобовао Дику Стојановића, Бајерн давао два гола након што смо повели са три према нула, Милко Ђуровски добијао црвени картон против Атлетика из Мадрида...

Тако је у сећању на све те године које су појели средњи таласи, сем веселог хука десетина хиљада Звездиних навијача, остало много више пораза него победа. А навијачка туга је тешко описива када свест о још једном поразу шушти и крчи са уплаканог звучника ожалошћеног транзистора.

Управо зато је много лакше и безболније описати мој први Звездин пораз који сам преживео на стадиону.

 ... и на Истоку Маракане

Звезду сам до тада већ неколико пута гледао када би играла против Сарајева и Жеље на Кошеву или на Грбавици. Чак смо једном из Сарајева ишли да је гледамо у Зеници, на Билином пољу, против Челика.

Али отићи у Београд, на реванш утакмицу против Интера била је сасвим друга ствар!

Прва утакмица се играла у Милану, на стадиону „Ђузепе Меаца“. Звезда је играла добро, али је прва примила гол, а онда је Алтобели у једном нападу копачком ударио голмана Сименуновића посред ока и за тај старт, чини ми се, није добио ни жути картон. Правда је задовољена кад је Шестић прошао по десној страни и центрирао у Интеров петерац, где је лопту у мрежу послао Сребренко Репчић.

Све то сам видео у директном ТВ преносу, након ког је тата рекао да ћемо, вала, ићи у Београд, на реванш.

И тако смо, као у неком филму који би морали да режирају Кустурица и Горан Марковић, након тринаест дана сели у вартбург и из Сарајева прво стигли код родбине у Нови Сад. Одатле смо у среду ујутру кренули пут Маракане. Прво смо је пре подне посматрали са паркинга оног суда на Вождовцу у Устаничкој, а онда маму одвезли код кумова у Миријево и вратили се у град. Тата је нашао паркинг у некој од уличица код Народне библиотеке, па смо отишли на ручак у ресторан „Савинац“.

Булеваром ЈНА су ка стадиону полако почеле да наилазе групе навијача умотаних у Звездине шалове и заставе, а и у кафани је било све загушљивије и бучније. На крају су нам се за столом придружила двојица људи који су карте за први меч у Милану били добили на некој наградној игри. И они су, као и мој тата, били опрезни у вези са прогнозама крајњег исхода. За Интер је у то време играо извесни Аустријанац Прохаска, а Пижон је већ дуго вукао незгодну повреду која му није дозвољавала да до краја буде оно што јесте.

Нисам могао да разумем зашто тако говоре? Зар Звезда може да изгуби када ћу на стадиону бити и ја?!

Може.

Интер је дао гол врло рано, Звезда је после нападала, Јанковић је погодио ону пречку и ја сам скакао од среће јер сам мислио да смо дали гол, али нисмо. Био је то још један пораз, али мени никако није успевало да будем тужан као кад Звезда изгуби на радију.

Први пут у животу био сам на једном месту заједно са скоро деведесет хиљада других људи. Први пут сам, дакле, видео народ и толико ми се све то свидело да сам горчину пораза осетио тек по повратку у Сарајево, када наставник солфеђа у музичкој школи није хтео да ми оправда изостанак, иако сам му лепо рекао како ме је тата водио у Београд, да гледам Звезду.

Шта је било после а шта ће бити 19. септембра

Након неколико година тата и ја смо на Маракани гледали Звезду против данског Лингбија, а уместо да изађем на испит који је био услов за прелазак у другу годину студија, ја сам отишао да гледам Звезду против Грасхоперса, који ће бити први противник ког ћемо победити на путу до европске титуле.

Чини ми се да ни те сезоне није било директних преноса свих утакмица из Београда.

Филипсов транзистор се у међувремену распао када сам га бацио од среће након што је Звезда дала трећи гол Реалу, па сам после директне преносе слушао и на Шнајдеровој музичкој линији. Радио Београд је, међутим, настављао да крчи и шуми.

Данас не могу да се сетим када сам последњи пут слушао директни радио пренос неке утакмице. Већ неко време на мобилном телефону одгледам и целу утакмицу, или погледам само голове које можеш да видиш кад год пожелиш. Спортска среда се претворила у кладионичарски ТВ програм, у ком можеш да гледаш директне преносе фудбалских утакмица двадесет и четири сата седам дана у недељи.

Из приче о одласку на утакмицу против Интера живи смо једино још Пижон, Алтобели и ја. Нема више ни КЕШ-а, ни Купа победника купова, ни Купа УЕФА, већ ће се од ове сезоне, да би се остварила већа зарада, по новом тамичарском систему играти више утакмица у Лиги шампиона, Лиги Европе и Лиги конференција.

Фудбал све чешће уме да буде и помало досадан, јер је све више утакмица, а све мање фудбалера који својим потезом и код навијача противничког тима умеју да измаме уздах дивљења.

Али четрдесет година након што је Рајко Јањанин бркатом голману Бенту у само двадесетак минута три пута дао гол под јужном трибином Маракане, Звезда ће одиграти још једну велику европску утакмицу. На „нашем највећем спортском објекту“ више се никада неће окупити сто хиљада навијача, али ће нову утакмицу против Бенфике гледати неки дечак који ће заувек запамтити вече 19. септембра 2024.

А то никако не може бити пораз, без обзира на крајњи резултат утакмице.