Како је 5. октобар покварио дочек „златних“ одбојкаша из Сиднеја: Жал олимпијских шампиона štampaj

У Београду je пре 29 година започета лепа традиција дочека освајача медаља на највећим међународним спортским такмичењима, који се пред грађанима појављују на балкону Старог двора, односно Скупштине града. Први дочек је био организован кошаркашкој репрезентацији пошто је 1995. освојила Европско првенство, победивши Литванију у незаборавном финалу у Атини. Био је то први наступ репрезентације после забране учешћа на међународним такмичењима због санкција СР Југославији. До првенства у Грчкој су дошли кроз квалификације осмишљене практично само за њих у последњем тренутку, и то је овој титули дало посебан значај.

И прошлог лета, након Олимпијских игара у Паризу, виђен је тај спектакл са певањем, клицањем, махањем многобројним националним заставама и са пуно позитивне енергије коју је донело око 50.000 присутних. Његови актери увек су, углавном, млади – они који су већ постали спортске звезде у главним улогама и они који маштају да их наследе и тако се и сами нађу на „балкону успеха“ са медаљама око врата.

Та фешта је од 1995. изостала само једном, а разлог је била – политика. Десило се то пре 24 године, пред 5. октобар 2000, односно пад режима Слободана Милошевића, оптуживаног да је покрао председничке изборе.

Пошто је и у дану повратка наших најбољих спортиста са Олимпијских игара у Сиднеју у Београду кључао грађански бунт, није било услова да се организује „балкон“ за мушку одбојкашку репрезентацију СР Југославије (Србије и Црне Горе), која је 1. октобра 2000. освојила златну медаљу у Аустралији .

Вечни жал

Момци који су задивили свет бриљантним тријумфом на ОИ и силно обрадовали своју земљу остали су, „из политичких разлога“, без свечаног дочека и заслужених аплауза. Иронија судбине је и у чињеници да је реч о сигурно најбољем саставу одбојкаша изнедреном у историји ове земље променљивог имена.

 „То је рана која никада неће зацелити. Освојили смо најсјајнију медаљу за свој народ, а нисмо могли да с њим поделимо радост“, изјавио је тим поводом један од освајача „злата“ у Сиднеју Владимир Вања Грбић.

И данас има оних који „божијом казном“ за тај пропуст сматрају податак да је златна медаља из Аустралије и даље једино наjвредније олимпијско одличје наше одбојке у целини, иначе спорта у коме су и момци и девојке током протекле две деценије бележили врхунске резултате.

Тог „злата“ често смо се сећали и током овогодишње Олимпијаде у Паризу на којој су, упркос очекивањима, обе селекције Србије пропустиле прилику да се попну на победничко постоље. А оно је освојено дивовском борбом нашег државног тима који је, као тренер, предводио садашњи министар спорта у Влади Србије Зоран Гајић.

Његови „златни изабраници“ били су: Владимир Вања Грбић, Никола Грбић, Владимир Батез, Ђула Мештер, Васа Мијић, Слободан Ковач, Горан Вујевић, Вељко Петковић, Игор Вушуровић, Иван Миљковић, Слободан Бошкан и Андрија Герић. Изостала је прилика да им навијачи још једном отпевају за њих смишљену и тада врло популарну песму „Чувај се свете плаве чете“.

Лош почетак у Сиднеју…

Селектор Гајић је у Сиднеј повео генерацију играча која се „испилила“ испод дугих и тешких међународних санкција нашој земљи, уведених у време распада СФР Југославије, којих ни спорт није био поштеђен. Да су врло даровити и спремни да се „туку“ и са најјачима на свету, ти момци су показали чим им је омогућен излазак на планетарну сцену, за шта су се стрпљиво спремали. 

Од 1995. до 2000, на европским првенствима су освојили две бронзане медаље и једну сребрну, на ОИ у америчкој Атланти 1996. били су „бронзани“, а на првенству света у Јапану 1998. „сребрни“. Ти успеси су их сврстали у групу фаворита за победничко постоље на Олимпијади у Сиднеју, али су се ближим „злату“ сматрали Руси, Италијани, Холанђани, па и Бразилци.

Почетак СР Југославије био је врло лош: изгубљене су прве две утакмице, прва од Русије, а друга од Италије. Занимљива је у тим моментима била изјава тренера „зборнаје команде“ Генадија Шапулина да ће се његови и наши момци наћи у финалу олимпијског турнира, одређеног за сам крај Игара. Чак ју је и наш селектор Гајић схватио само као куртоазију спортског пријатеља.

У уздизање „плавих“ од пепела до олимпијског злата у нашој експедицији су чврсто веровала само два човека: председник Одбојкашког савеза Александар Боричић, некадашњи репрезентативац, и увек оптимистични Вања Грбић.

После стартног посртања, Гајићеви изабраници су заиграли много боље. Као на траци, „почистили“ су Америку, Аргентину и Јужну Кореју. У четвртфиналу, елиминационој станици за једног од ривала, Југославија се нашла пред Холандијом, актуелним олимпијским шампионом. Многи су говорили – „пред гиљотином“. „Лале“ су држане за фаворите, али је било и стручњака који су упозоравали да се „ратници са Балкана“ неће лако предати.

... и сјајан завршетак

Прогнозе у нашу корист су се, срећом, обистиниле. На крају узбудљивог меча било је 3:2 за „плаве“. Југословенски извештачи из Сиднеја су тај резултат видели као – „3:2 за историју југословенске одбојке“. Радост наших момака због овог тријумфа пригушивало је сазнање да их у полуфиналу чека Италија, троструки светски првак и актуелни европски шампион. На пуно задовољство могли су да рачунају само гледаоци, углавном неутрални, јер их је чекао окршај врхунских мајстора са обе стране мреже.

Очекивани жестоки бој окончан је потпуно неочекиваним резултатом: Азури су пали не освојивши ниједан сет. А да ни победницима није било лако сведочи податак да су прва два сета добили „на разлику“ – 27:25 и 34:32. У трећем су осокољени Југословени изабранике чувеног тренера Андреа Анастазија оставили на мизерних 14 поена. Крај утакмице је показао да је Анастазијев руски колега Шапулин био у праву: финале су изборили Русија и СР Југославија.

Дебакл Италијана био је изненађење и за оперативце наше олимпијске експедиције који су одбојкашима карте за повратак кући резервисали баш за дан одређен за одигравање финалног меча одбојкашког турнира (!).

Финале Русија–Србија представљало је завршни бал Игара на којим су учествовали спортисти из 193 земље. Меч је игран  пред 10.000 гледалаца и преношен за телевизијске гледаоце широм света.

„Решили смо да погинемо за 'злато'“, причао је касније наш дизач и капитен Никола Грбић. „Знали смо да са три добијена сета улазимо у легенду. А таква прилика се не пропушта.“

Пре тог меча, Југословени су у Сиднеју имали доста скроман учинак: „сребро“ Јасне Шекарић у стрељаштву и „бронзу“ ватерполиста.

Русија је имала врло респектабилан тим, са чак седам двометраша. Од многих новинара и стручњака били су, и пре доласка у Сиднеј, проглашени за сигурне освајаче златне медаље. Гледаоци су уживали у лепоти приказане одбојке, спорта маштовитости, брзине и снаге коме је баш та наша „сиднејска дружина“ додала фину дозу духовитости.

Југословени су прва два сета, после доста борбе, добили идентичним резултатом – 25:22. На опште изненађење, после свега 68 минута игре свет је добио новог олимпијског шампиона – Југославију! Руси су доживели горку судбину Италијана: побеђени су са 3:0.

А пре саме завршнице догодило се и нешто о чему се и данас прича као о чуду невиђеном. Догодио се „шоу“ нашег смечера Вање Грбића који је све у дворани, као и гледаоце испред ТВ екрана оставио у неверици да ли су видели оно што су видели. О чему је реч?

Један сервис Руса наши су слабо укротили, па је лопта полетела ван терена и изгледало је да ће завршити далеко у ауту. Тако, међутим, није мислио и Вања. Полетео је за њом и, прескочивши ограду са рекламама, успео је да је врати готово из ходника испод трибина. Који делић секунде касније поново је био у терену, одакле се винуо у блок и – зауставио горостасног руског смечера. Аплауз за ову бравуру је потрајао, а њени прегледи на Јутјубу трају и данас.

После те акције, руски играчи су се буквално предали – на крају завршног сета је било 25:20 за Југославију. За њену златну олимпијску медаљу, једину и данас.

Без „балкона“

Од тог тренутка, наши играчи и стручни штаб нестрпљиво су чекали повратак кући и појављивање на чувеном београдском „балкону за шампионе“. Уобичајеног дочека за њих, међутим, није било зато што су испод балкона и у његовој близини, док су још трајале ОИ у Сиднеју, данима шетали љутити демонстранти тражећи одлазак Слободана Милошевића под оптужбом да је његов режим фалсификовао резултате избора за шефа државе. Слично је било и широм Србије, па је претила ескалација насиља са катастрофалним последицама.

У таквим приликама, организовање дочека за „златне“ одбојкаше из Сиднеја било је неизводљиво. Из безбедносних разлога, како је званично објашњено. Уздрмана власт није могла да се бави дочеком олимпијаца, а осим тога, како се шушкало, прибојавала се да би и они, спортисти, у свом обраћању народу могли дићи глас против ње.

Зато је церемонија добродошлице, прескромна и без праве емоције, обављена на аеродрому у Београду, где је одбојкаше, осим родбине, пријатеља и неизбежних новинара, дочекала мала група навијача. Поздравили су их савезни и републички министри за спорт, након чега су „јунаци из Сиднеја“ дали пар изјава за медије, истичући првенствено понос што су обрадовали свој народ. Нису, наравно, крили и да им је веома жао што се неће појавити на „балкону“, али се у политику нису мешали.

Председник СР Југославије Слободан Милошевић им је одмах по освајању златне медаљ, послао честитку, а потом их је и одликовао Орденом Немање првог степена, „за нарочите заслуге у представљању државе и грађана Савезне Републике Југославије“. Времена да их прими, као што је то учинио две године раније, кад су постали вицешампиони света, није имао. Спречила су га политичка превирања која су само три дана касније довела до његовог коначног пада.

Већина одбојкаша је по повратку у домовину ипак изашла пред народ, али у Новом Саду. Заслужан за то био је одбојкашки клуб Војводина кроз који је прошло десет репрезентативаца окићених златном медаљом у Аустралији. Девет њих је, клупским аутобусом, доведено на новосадски Трг слободе где их је дочекало и поздравило око 30.000 људи.

У маси су били и они који су пре доласка одбојкаша марширали улицама Новог Сада захтевајући оставку Слободана Милошевић. Страх да би се скуп могао претворити у политички митинг показао се, ипак, неоправданим. Одбојкаши су сложно изблокирали захтеве да се, у запаљивој атмосфери, и они политички определе.