Најтужнији дан у каријери Стјепана Бобека: Три промашена пенала на једној утакмици štampaj

Стјепан Бобек Штеф је, по општој оцени, био један од најбољих фудбалера Партизана и репрезентације Југославије од завршетка Другог светског рата до данас. Био је мислећи градитељ игре, због чега је називан „шахистом с крампонима“, неумољиви голгетер „прецизан као снајпер“, мудри предводник екипе, „пример правог капитена“, уметник с лоптом који је изазивао бес немоћних ривала и усхићење публике. Говорило се и писало да на зеленом травњаку може све, и да оно што може он не може нико други.

Зато звучи логично да је дуго био рекордер по броју утакмица за државни тим – догурао је до 65, и рекордер по броју постигнутих голова за репрезентацију – 38. Они који су га у томе надмашили дошли су много касније, кад је фудбалски свет чинило много више репрезентација него у његово време и кад су такмичења у најпопуларнијем спорту постала бројнија него у његовом вакту.

Специјалност му је био дриблинг ролањем лопте, чиме је лако надигравао ривале, понекад и помало исмевао. Дуго је важио и за специјалисту за пенале: његови ударци са 11 метара били су, по правилу, прецизни и неодбрањиви. Моменат кад је то правило престало да важи дошао је на куп утакмици између његовог Партизана и загребачког Динама, одиграној 1953. године.

Промашаји „непогрешивог“

На том мечу, „непогрешиви“ Бобек чак три пута није успео да са 11 метара погоди мрежу противничке екипе. Новинари су то назвали „чудом невиђеним“, а он „најтежим тренутком у каријери“. Сећао га се до краја живота, често у глави репризирајући утакмицу у којој је изгубио ореол непогрешивог пеналџије.   

Реч је о сусрету у четвртфиналу Купа маршала Тита одиграном на стадиону ЈНА 4. октобра, баш на дан кад је Партизан славио свој осми рођендан. На трибинама се, иако је био радни дан, нашло више од 30.000 гледалаца, углавном фанова домаћина, међу којим је био и понеки „грозд“ присталица загребачких „модрих“. Празничну атмосферу улепшало је сунчано поподне без ветра каква зна да донесе топла београдска јесен. Радио репортери су своје извештаје почињали констатацијом да су време и терен идеални за игру.

Партизан је важио за фаворита. Предводила су га четири велика аса  југословенског и европског фудбала – Бобек, Зебец, Чајковски и Милош Милутиновић. Овај последњи, легендарна „Плава чигра“, вођство домаћину осигурао је већ у првом минуту меча. Динамо је брзо узвратио са два контраудара и повео са 2:1. Најава ватромета голова био је Милутиновићев изједначујући погодак у 24. минуту, за резултат којим је завршено прво полувреме.

Исход првог дела игре био би другачији и повољнији за Партизан да Бобек није промашио два једанаестерца које је досудио арбитар из Сплита Лео Лемешић. Његова два ударца са беле тачке укротио је Динамов млади вратар Мајеровић, који је необичном мирноћом на гол црти прилично деконцентрисао славног Штефа.

 „Ледени“ Мајеровић

Бобек је, у таквим ситуацијама, волео голмане који иду на „читање“ шутера. Тада би за делић секунде успорио у приласку лопти, како би чувара мреже пустио да крене на одабрану страну, а онда лопту упутио у небрањени угао. Ти његови ударци су, по правилу, били млаки, али успешни, јер су ишли у незаштићен део мреже.

Мајеровић као да је знао за „јадац“: остао је непомичан кад је славни пеналџија кренуо ка лопти. Бобек је шутнуо према горњем углу, али доста мекано, што је хитром Загрепчанину дугих руку омогућило да укроти лопту. Са трибина се зачуо хук дугог уздаха, „непогрешиви Штеф“ се ухватио за главу, али није деловало да је превише разочаран. 

То је потврдио само неколико минута касније, када је одлучио да изведе нови једанаестерац за свој тим. „Тај пенал дочекао сам као прилику за 'освету', као прилику да се 'извадим' за претходни промашај. Охрабрило ме и то што ми нико од саиграча, ни најмањим гестом, није показао да страхује од моје одлуке да поново ставим лопту на белу тачку“, више пута касније је испричао Штеф, препричавајући ту утакмицу са Динамом.

Приликом новог извођења најстроже казне унапред се одлучио за угао у који ће упутити лопту. Шутнуо је ниско, према десној стативи, али је тамо, кад и његова лопта, кренуо и Мајеровић. Млади голман га је овога пута потпуно поразио: није одбио лопту, него ју је ухватио.  

У својој аутобиографској књизи „Фудбал – мој живот“, Бобек је навео да је после тог промашаја „потпуно изгубио веру у себе“. Помисливши да је разочарао и саиграче и навијаче, пожелео је да оде у свлачионицу, али га је задржала мисао „да би то била издаја“, па је остао на терену.

Невероватан ток меча

И наставак утакмице имао је чудан ток. Динамо је успео да поведе са 5:2, а Бобеку се чинило да су пад и игра Партизана искључиво последица панике у екипи изазване његовим промашајима пенала. Тек пред сам крај његов тим се тргао, а гледаоци тог дуела су видели ново чудо: њихови љубимци су, десет минута пре последњег звиждука судије Лемешића, поравнали резултат. Фудбал је изрежирао још једну од својих незаборавних драма.

После 5:5, да би се добио победник који ће отићи у полуфинале, уследило је извођење пенала. Тренер Партизана Милован Ћирић је при одређивању пет пеналџија показао да његову веру у Бобека нису поколебала два Штефова промашаја на мечу: међу пеналџије је уврстио и Бобека.

По тадашњим правилима, није било наизменичног извођења пенала, него је судијски „новчић“ одлучивао која ће екипа прва да испуца својих пет једанаестераца. Избор је пао на Партизан. Пред Мајеровића је први стао Милутиновић који је, у регуларном делу утакмице, три пута, увек из игре, погодио мрежу Загрепчана. Рачунало се да ће охрабрен тим голгетерским учинком, и као добар пеналџија, и том приликом бити прецизан. То се, међутим, није догодило: Милутиновоћ је пропустио велику прилику, просувши зебњу по саиграчима и навијачима.

Други Партизанов извођач Колаковић био је успешан, а онда су се поново очи у очи нашли Бобек и Мајеровић. Лични учинак из регуларних 90 минута и изненађење због Милутиновићевог промашаја свалили су велики терет на Бобекова леђа. Осећао је обамрлост целог тела, али то није желео да покаже. Није хтео да буде кукавица, јер то није био никада пре, а претурио је преко главе доста великих и узбудљивих мечева, не само у Југославији. Његове сјајне партије видели су љубитељи фудбала широм света. Уз све то, био је ауторитативни капитен Партизана, предводник читаве плејаде асова који су у њему имали узора.

Кад трећа није срећа

Док је постављао лопту на белу тачку Бобеку се, на тренутак, учинило да се налази у неком храму, а не на стадиону пуном навијача, јер је на трибинама владала апсолутна тишина. Наспрам његове прикривене поколебаности стајала је Мајеровићева видљива самоувереност. Млади голман је, говором тела, показивао веру да још једном може да „победи“ великог Бобека, чије је име изговарао са поштовањем, сматрајући га најбољим фудбалером у Југославији.

Штеф се и трећи пут одлучио да пласира лопту, да не „запиње“ као да ће поцепати мрежу. Уздао се у свој прецизни шут. Надао се и да тај сунчани 4. октобар, дан Партизановог рођенданског славља, неће постати „најцрњи“ дан његове плодне каријере.

Међутим, само који секунд касније та нада се угасила: Мајеровић је одбранио и трећи његов пенал. Многи у публици су тада помислили да је у чудо које су видели ђаво умешао прсте. Да Бобек промаши три пенала на једној утакмици свима је изгледало немогуће.  

Пошто је после Бобековог кикса пенал искористио голман Стојановић, а онда и Зебец био неуспешан, Партизанова елиминиција  била је на видику. Динамови стрелци нису пропустили шансу. Сва три прва извођача пенала били су успешни, па су се „модри“ радовали уласку у полуфинале.

„Ту утакмицу не носим само иза чела, у мислима, носим је и у срцу, као трајни ожиљак. Никад је нисам преболео“, написао је Бобек у својој аутобиографији.

Занимљиво је да Владимир Мајеровић, који је у Динаму провео десет година (1950-1960), у том периоду никада није важио за првог голмана екипе. Као резерва Бранку Краљу и Гордану Ировићу бранио је на свега 46 првенствених утакмица, док је у Купу маршала Тита имао само четири наступа, укључујући и онај с Партизан који га је прославио.

Мајеровић је, иначе, био један од ретких високообразованих фудбалера. Завршио је студије историје уметности, а по окончању голманске каријере посветио се новинарству. Дуго је радио у Телевизији Загреб где је усавршио и редитељски занат, радећи код најбољих у том послу тих година, Ангела Миладинова и Антона Мартија. У каријери је потписао више стотина ТВ наслова, а освајао је и бројне награде.