Фудбал као наставак рата истим средствима: Oд Марадонине Божије руке до Месијевог руковања са Трампом štampaj

У пролеће Орвелове олимпијске 1984. сплитски Хајдук је на Пољуду играо прву полуфиналну утакмицу Купа УЕФА против Тотенхема. „Били“ су у сјајној утакмици након гола примљеног из несретно скривљеног једанаестерца, у другом полувремену успели да дају два гола и стекну минималну предност пред реванш који се кроз две недеље играо на Вајт Харт Лејну у Лондону.

Али та дивна сплитска ноћ ушла је у историју фудбала по ономе што се на травњаку Пољуда одиграло пре самог почетка утакмице. Пре него што су фудбалери два клуба предвођени судијском тројком изашли пред пуне трибине, навијач Хајдука Анте Бараба је прескочио ограду, улетео на терен и на самоме центру игралишта заврнуо врат једном несретном петлу кога је, како је рекао у разговору за новине, био украо из материног кокошињца.

Тотенхемов грб, истина, краси тетреб, али су у фудбалској јавности одувек познати као „Певци“, па је завртање шије недужном сплитском петлу било протумачено као сасвим јасна порука, која је стигла и до седишта УЕФА. Дисциплинска комисија европске куће фудбала казнила је Хајдук новчано и одредила да свој наредни меч на међународној сцени као домаћини играју најмање три стотине километара од Сплита.

Хајдук је у реваншу поражен минималним резултатом и тако остао без финала, а четрдесет и две године касније управа Тотенхема је за привременог менаџера клуба који се већ дуго налази у играчкој и резултатској кризи именовала хрватског тренера Игора Тудора, који је играчку каријеру започео у дресу Хајдука. Тудор је успео да постави неславан рекорд, поставши први тренер у историји „Певаца“ који је изгубио прве четири утакмице. Последњи пораз, претрпљен од мадридског Атлетика на гостујућем терену стадиона Метрополитана, дуго ће прогањати навијаче Тотенхема.

Рођеном Сплићанину не могу да опросте што је прво одлучио да тог кобног уторка увече на терен пошаље другог резервног голмана Антоњина Кинског, а онда га замени после само петнаестак минута игре, након што је двадесеттрогодишњи Чех што својом, што кривицом саиграча био приморан да вади лопту из мреже чак три пута.

Тотенхем је до краја утакмице примио још два, али је успео и да постигне два гола. Међутим, у енглеској и светској фудбалској јавности нико не расправља о томе да ли Тотенхем има шансе да се на крају ипак квалификује у четвртфинале Лиге шампиона. Сви се и даље баве не само Тудоровом одлуком да Кинског пошаље у свлачионицу тек што је утакмица почела, већ и даљом судбином голмана чији нас случај упућује да се по ко зна који пут присетимо Хандкеовог романа и Вендерсовог филма „Голманов страх од једанаестерца“.

Иранке у Аустралији

Та прича заправо нема скоро никакве везе са фудбалом, баш као што са најважнијом споредном ствари на свету нема везе ни оно што се у Аустралији ових дана дешавало са чланицама фудбалске репрезентације Ирана.

Иранке су тамо допутовале крајем фебруара да би учествовале на Азијском фудбалском купу за жене, који се одржава од 1. до 27. марта. САД и Израел су напали Иран дан пред свечано отварање турнира, а утакмица првог кола групне фазе такмичења између фудбалерки Ирана и Јужне Кореје одиграна је 2. марта. Иранке су из протеста против режима који влада њиховом земљом одбиле да певају националну химну, и то је у иранским медијима окарактерисано као велеиздаја која се у новонасталим ратним околностима кажњава смрћу.

Пред почетак наредна два меча Иранке су певале химну и салутирале застави своје земље, али то није променило став надлежних, који су им недвосмислено поручили како их по повратку у нападнути Иран не чека ништа добро.

У међувремену је узбуњена светска јавност, а на адресу аустралијског премијера Албанезеа са свих страна почели су да стижу захтеви да се храбрим иранским фудбалеркама обезбеди политички азил.

„Ако их неће Аустралијанци, примићемо их ми“, рекао је Доналд Трамп. Ирански званичници су на то одговорили како ће сурово казнити чланове породица свих оних играчица које се не врате у земљу.

На крају је пет иранских репрезентативки уз помоћ локалне полиције успело да побегне из хотела у коме су биле смештене и њима је азил одобрен по хитној процедури. Остале су из хотела у аутобусу одведене директно на аеродромску писту, где их је чекао авион који ће их одвести у разрушену земљу, где их не чека ништа добро.

У медијским извештајима стоји како су неке иранске фудбалерке плакале, док су друге преко телефона слале позив у помоћ. Авион их је напослетку одвео у двоструку неизвесност, јер их код куће чека ем рат, ем врло конкретна опасност да буду ухапшене и сурово кажњене.

Ето како фудбал може да утиче на егзистенцију људи. Судбине чешког голмана и иранских фудбалерки говоре и више него довољно саме за себе, али нас истовремено и подсећају на два тренутка из фудбалске прошлости.

Најомраженији голман на свету

Прво Светско првенство у фудбалу које је играно по завршетку Другог светског рата организовано је у Бразилу. Био је то први Мундијал на ком су учествовали Енглези, који до тада нису видели смисла у идеји да се уопште такмиче са остатком света, с обзиром на то да су они били и остали ти који су фудбал измислили. На овом светском шампионату учествовала је и репрезентација Југославије.

Али тај турнир није остао упамћен по томе што Енглези нису успели да прођу групну фазу такмичења изгубиши, између осталог, и од Американаца, што су учешће непосредно пред почетак првенства отказали Турска, Француска и Индија, и што је Рајко Митић након загревања пред меч са домаћинима разбио главу при силаску у тунел Маракане, па је наша репрезентација првих двадесетак минута утакмице са Бразилом играла са играчем мање, што је пресудно утицало на коначни резултат меча.

Свако ко иоле познаје историју фудбала зна да ће Мундијал одигран у Бразилу заувек остати упамћен по истинској спортској трагедији која се десила у финалу. Утакмица која је одлучивала првака света одиграна је 16. јула 1950. у Рио де Жанеиру, на најчувенијем стадиону на свету, пред скоро две стотине хиљада гледалаца. Играли су Бразил и Уругвај и репрезентација домаћина је била виђена као сигуран победник и пре него што је судија означио почетак утакмице. У целом Бразилу све је било спремно за велики карневал, али су богови игре имали другачије планове за оно што ће се те вечери десити на Маракани.

Бразил је повео, али онда су Уругвајци почели да играју све боље и боље. Прво су изједначили преко Скјафина, да би једанаест минута пре краја утакмице Ђиђа постигао гол који је означио почетак непреболне туге што, упркос каснијих пет титула првака света у фудбалу, и даље тишти Бразилце.

Те вечери је широм Бразила забелележено на десетине самоубистава, а уместо карневала, на улице Рио де Жанеира стигла је туга. Људи нису могли да престану да плачу, а шок је био толики да након утакмице није ни одржана свечана церемонија проглашења победника. Председник ФИФЕ Жил Риме је само тутнуо у руке пехар богиње Нике капитену Уругвајаца Обдулију Варели, а овај је, према писању великог аргентинског писца Освалда Соријана, после причао како га је те јулске вечери гризла савест због упропаштеног славља.

„Осећао сам се лоше“, Соријано записује Варелине речи. „Било би лепо видети тај карневал... а ми смо упропастили све то, а нисмо освојили ништа. Имали смо ту титулу, али шта је она значила наспрам свеколике туге. Мислио сам на Уругвај. Тамо је народ сигурно био сретан. Али ја сам био ту, у Рио де Жанеиру, међу свим тим неутешним људима.“

То прво вече се претворило у још тужнију зору дана у коме ће и штампа и навијачи за најтрагичнији пораз у историји фудбала окривити голмана Бразила Моакира Барбосу. Барбоса је био голман клуба Васко де Гама из Рио де Жанеира и до јулске вечери 1950. био је познат по томе што није носио голманске рукавице. Наредних пола века, све до своје смрти, у априлу 2000, носио је крст највећег кривца за пораз у финалу Мундијала.

Непосредно пред смрт дао је интервју у коме је, између осталог, рекао како по бразилском законодавству човек у Бразилу може бити осуђен на највише тридесет година, док он већ пуних пола века плаћа страшну цену за нешто за шта уопште и није крив!

Тринаест година након утакмице која му је одредила судбину, Барбоса је у знак сећања на тај дан од бразилске фудбалске федерације на поклон добио стативе између којих је у мрежи завршио Ђиђин фатални шут. Барбоса их је у дворишту своје куће запалио и на њиховом жару испекао роштиљ за малобројне пријатеље.

Двадесетак година касније, нису хтели да га пусте у комплекс где се репрезентација Бразила спремала за предстојећи Мундијал. Плашили су се да ће им донети малер.

Умро је а да му нација није опростила то што у утакмици коју Бразилци и данас памте као Мараканацо није успео да сачува мрежу свог тима и народу који толико воли фудбал омогући велико и унапред планирано славље.

Последњи повратак у будућност

И ми волимо фудбал и волимо да се радујемо победама наших фудбалера, али смо кроз времена у којима се на овим просторима лопта шутирала ногом одавно навикли на поразе. Увек их је било више него победа и често су доживљавани као исход који нисмо заслужили. Неправда нас је најчешће сналазила због погрешних одлука фудбалских судија, али пред сам распад Југославије искусили смо и како изгледа када о коначном резултату утакмице не одлучује човек у црном, већ Савет безбедности УН!

Наша репрезентација је квалификације за Европско првенство које је се у јуну 1992. играло у Шведској завршила са надмоћним тријумфом у групи. И мада су у међувремену играчи из Хрватске одлучили да скину плаве а обуку дресове у дезену шаховнице, екипа коју је селектирао Ивица Осим, а у којој су се, између осталих, налазили и Драган Стојковић Пикси, Дејан Савићевић, Предраг Мијатовић, Мехмед Баждаревић, Владимир Југовић, и даље је важила за једног од главних фаворита Еура '92.

Било је то последње Европско првенство на коме је учествовало само осам репрезентација, а сем нас и домаћина Шведске, на турнир су се били квалификовали репрезентације СР Немачке, Заједнице независних држава (бивши СССР), Холандије, Шкотске, Француске и Енглеске. Требало је да се Југославија такмичи у групи А са Шведском, Француском и Енглеском.

Наши фудбалери су испраћени на турнир са великим надама, али се онда у спорт умешала светска политика и Савет безбедности је за распламсавање грађанског рата у Босни и Херцеговини и Хрватској окривио искључиво оно што је у том тренутку било остало од Југославије. Донета је резолуција којом су Југославији уведене ригорозне међународне санкције, које су се односиле и на забрану учешћа југословенских спортиста на међународним такмичењима у колективним спортовима и њихово такмичење под тробојком са звездом петокраком.

Одлучено је да уместо репрезентације Југославије у Шведској заиграју Данци. Михаел Лаудруп, један од најбољих данских фудбалера, одбио је да наступи за свој тим, чиме је испољио ретко виђену људску доследност и изразио протест због учињене неправде.

Данци ће напослетку тог јуна постати прваци Европе, али пре него што је остварена та велика и несвакидашња победа, наши фудбалери су морали да искусе далеко несвакидашњији пораз. УЕФА их је избацила са такмичења за које су се квалификовали, Шведска је хтела да се што пре врате одакле су дошли, али су наступајуће санкције онемогућавале да по њих дође авион Југословенског аеротранспорта. Тако се фудбалска бајка која је прво претворена у спортску неправду завршила правом људском драмом.

На крају је по наше фудбалере и новинаре отишао капетан Стеван Попов, пилот који је тог пролећа из ратом захваћеног Сарајева у Београд евакуисао на десетине хиљада људи, жена и деце. Упркос многим техничким препрекама изазваним изгласавањем санкција, Попов се пробио до Стокхолма. Наши фудбалери и сви остали који су с њима на Евро '92 дошли из Београда укрцали су се у авион, али тек тада је настала права драма. Шведске власти су хтеле да заробе наш авион, у коме готово да није било горива.

Попов је на крају запретио да ће упркос свим забранама подићи авион, па су Швеђани на крају пристали да авион снабдеју горивом, али под условом да оно буде плаћено готовином. На крају је новац сакупљен, авион је полетео и репрезентативци Југославије су безбедно полетели и још безбедније слетели на сурчински аеродром, који је потом чамио пуст наредних неколико година.

Прву наредну међународну утакмицу након укидања санкција фудбалери Југославије одиграли су управо против Бразила. Моакир Барбоса је у то време још увек био жив и крив, а наши спортисти и ми који за њих навијамо и дан-данас осетимо дах те тешко описиве, али и те како ефикасне метафизичке неправде која нам ту и тамо и даље дише за вратом.

Мање од игре

Ту неправду сада осећају и Иранци. Судбина репрезентативки које су се вратиле у ратом захваћену земљу још увек није позната, али се зна да фудбалери Ирана неће учествовати на Мундијалу, који би овог лета требало да се игра у САД, Канади и Мексику.

Трамп им је поручио да је и боље што не долазе, али у овом тренутку није до краја извесно да ли ће Мундијала уопште и бити. Нико још не може да процени колико ће бити могуће гарантовати безбедност стотинама хиљада навијача, али и самим фудбалерима.

Најопасније је, за сад, у Мексику, у коме управо букти рат нарко картела и државе. Најжешћи окршаји десили су се пре само неколико дана у покрајини у којој крајем марта треба да се игра квалификациони турнир на коме ће бити решено која ће се од шест националних селекција пласирати на Мундијал.

ФИФА је објавила да ће се овај турнир одржати према утврђеном распореду, али још нема назнака која би то репрезентација могла да замени селекцију Ирана.

Ко зна, можда ће управо тај тим постати неочекивани освајач великог такмичења на коме ће први пут у историји наступити четрдесет и осам селекција.

Међу њима неће бити Србије.

Колико год звучало отрцано и навијачки неискрено, можда је, овога пута, заиста добро што ћемо све што се на Мундијалу буде дешавало гледати са безбедне удаљености.

Фудбал се од дана када су га играли Рајко Митић, Обудлио Варела и Моакир Барбоса много променио, али у онима који га воле и даље побуђује неописиву и немерљиву страст. То најбоље показује пример чешког голмана Кинског, који је после за њега страшне мадридске ноћи на свом инстаграм налогу написао да се живот састоји од успона и падова и да ће са њим све бити у реду.

Све је то лепо, али шта ће бити са овим нашим светом?

Сада већ далеке 1986. године Дијего Армандо Марадона се из спортских извештаја преселио у све историјске атласе и легенду када је на Мундијалу у Мексику Енглезима дао онај гол руком. Енглези и Аргентинци су ратовали на Фокландима и та фудбалска утакмица је и за једне и за друге била много више од игре.

Ту утакмицу већу од живота решила је прво Марадонина „Божија рука“, а потом његов гол века, када је предриблао целокупну енглеску одбрану и постао херој свих презрених на свету. Био је то само фудбал, али само у фудбалу је могуће победити моћнијег од себе и то на какав начин!

Четири деценије касније, по многима најбољи фудбалер садашњице, Аргентинац Лео Меси је у првим данима америчког рата против Ирана са својим саиграчима из Интера из Мајамија био гост Доналда Трампа у Белој кући.

И упркос томе што дрес са његовим именом на леђима носе многи малишани широм сиромашног света, Меси се руковао са човеком коме тако добро успева да у последњих неколико месеци оличава сву неправду на нашој планети.

Да ли је четрдесет година много, мало или таман да се „Божија рука“ претвори у руку пружену „ђаволу“?!

Тачан одговор на ово питање можда се крије у још једној фудбалској причи.

Дискфалификација фудбалске репрезентације Југославије донела је проблеме и произвођачу спортске опреме „Адидас“. У њиховој фабрици у ирском граду Корку произведни су плави дресови са државним грбом Југославије у којима су Пикси и остали наши фудбалери имали да играју у Шведској. Од нашег наступа на Евру '92 није било ништа и менаџери „Адидаса“ нису знали шта да раде са тим дресовима. На крају су мањи бројеви дресова продати локалном клубу „Лидс“, па су петлићи из Корка неко време тренирали и играли у дресовима земље која више није постојала.

Без обзира на ту историјску чињеницу, шест буктиња је још неко време горело на грудима ирских дечака.