На овом Мундијалу нас неће бити, а како смо пролазили на ранијим: Од Монтевидеа до Катара štampaj

Наше земље неће бити на предстојећем Светском првенству у фудбалу, 23. по реду, које ће се од 11. јуна до 19. јула одржати у Сједињеним Америчким Државама, Мексику и Канади, а таква разочарења доживљавали смо и раније и врло тешко их подносили због раширеног, мада – руку на срце – неутемељеног уверења да смо велика „фудбалска нација“.

Од 22 минула Мундијала наш изабрани тим је учествовао на 13, и то под шест различитих имена, пратећи промену назива државе из које је стизао на највећу „фешту“ најпопуларније игре на планети. На премијерном СП 1930. године наша репрезентација је представљала Краљевину Југославије, потом ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, Србију и Црну Гору, а тек од 2010. самосталну Србију која је, по одлуци ФИФА, званични сукцесор резултата свих тих бивших држава Јужних Словена.

„Монтевидео, Бог те видео“

Први Мундијал одржан је 1930. године у Монтевидеу, престоници Уругваја, а Краљевина Југославија је била једна од само тринаест држава учесница из читавог света. Тријумфовала је селекција земље домаћина, а наши момци су освојили четврто место, што је, уз исти пласман државног тима на СП у Чилеу 1962. године, наш досад највећи успех.

О том наступу генерације Александра Тирнанића, Благоја Моше Марјановића, Милована Јакшића, Милутина Ивковића Милутинца и других, много смо сазнали из филма „Монтевидео, Бог те видео“, снимљеном 2010. године, посвећеном том великом спортског догађају особеном и по томе што је наш државни тим у Јужну Америку путовао бродом.

Југословени су се, савладавши Бразил (2:1) и Боливију (4:1), пласирали у полуфинале где су, захваљујући скандалозном суђењу, поражени од Уругваја са 6:1. У постизању другог поготка за домаћу репрезентацију учествовао је и полицајац на дежурству поред нашег гола, који је једну лопту која је већ била напустила терен вратио у шеснаестерац, одакле је она прослеђена у мрежу иза леђа нашег голмана Јакшића, који је на том СП, због сјајних одбрана, добио надимак „Ел Гранде Милован“ (Велики Милован). 

Учешће у репрезентацији Југославије су одбили фудбалери из Хрватске, а разлог је био премештање седишта националног фудбалског савеза у Београд из Загреба, где је основан 1919, и то само неколико месеци пре Мундијала у Уругвају. У југословенском саставу били су зато само играчи из београдских клубова БСК-а, Југославије и БАСК-а и тројица интернационалаца који су наступали у Француској.

Сва четвртфинала

На два наредна планетарна шампионата, у Италији 1934. и Француској 1938, Југославија није успела да се квалификује, а 1950. се појавила на првом послератном Мундијалу у Бразилу под именом Федеративна Народна Република Југославија (ФНРЈ). Генерација Стјепана Бобека, Рајка Митића, Бернарда Вукаса и других највећих асова нашег тадашњег фудбала победила је, у групи, Мексико (4:1) и Швајцарску (3:0), а пут до пласмана у полуфинале „пресекао“ јој је Бразил (0:2).

Та екипа Бразила је, што због великог квалитета, што због играња пред својим ватреним присталицама, била унапред проглашавана победником турнира. Те прогнозе су, међутим, пале у воду, пошто су „Кариоке“ у финалу, на својој Маракани, поражене од Уругваја (1:2). На препуном стадиону тада се, према запису уругвајског писца Едуарда Галеана, „проломио мук, најгромогласнији мук у историји фудбала“. 

„Плави“ су се и на наредном шампионату, 1954. у Швајцарској, намерили на Бразилце, али су избегли пораз одигравши 1:1. Потом су савладали Французе (1:0) и прошли у четвртфинале. У наредном мечу са Западном Немачком Југославија је сматрана фаворитом, али је уместо у полуфинале морала – кући.

„Панцери“, који су победили са 2:0, на том турниру су први пут постали светски прваци, и то победом над „непобедивом“ мађарском „Лаком коњицом“ Пушкаша, Божика, Цибора и Хидекутија, најбољом светском репрезентацијом тог времена, која их је у групној фази „самлела“ са чак 8:3.

Четири године касније, на Мундијалу у Шведској, наши су, догуравши до четвртфинала, опет налетели на Западне Немце и опет били поражени (0:1). Иако смо тада имали сјајне нападаче Тозу Веселиновића (најбољег стрелца Југославије), Милоша Милутиновића и Драгослава Шекуларца, успели смо да победимо само Французе (3:2), док смо са Шкотима и Парагвајцима одиграли нерешено.

У полуфиналу 1962.

Седмо по реду СП, одржано у Чилеу 1962, наши љубитељи фудбала памте по „освети“ Немцима за поразе у Швајцарској и Шведској, али и пропуштеној великој прилици да Југославија заигра у финалу. Судар „Плавих“ и „Панцера“ поново се догодио у четвртфиналу, пошто су наши и групи изгубили од СССР-а (0:2), а победили Уругвај (3:1) и Колумбију (5:0).

Утакмица је била неизвесна до самог краја, а онда је наш халф Петар Радаковић у 85. минуту погодио мрежу немачког вратара Фабијана, што је „Плавима“ донело полуфинале са Чехословачком. Екипа у којој су главне звезде били голман Милутин Шошкић, сјајни бековски пар Владимир Дурковић и Фахрудин Јусуфи, па Драгослав Шекуларац, Милан Галић и Јосип Скоблар, сматрана је сигурним финалистом.

Они који се сећају тог времена тврде да би се то сигурно догодило да није дошло до спора играча са руководством репрезентације око премија за улазак у финале. Челници ФСЈ су, следећи Титов апел за штедњу, наглашен у једном маршаловом говору у време трајања СП, одбили да „одреше кесу“ и тако додатно подстакну играче на победу.

Стање у репрезентацији после те одлуке Драгослав Шекуларац је овако описао: „Распад система – отаљавање тренинга, учестали изласци до касно у ноћ, апатија.“ Против таквих Југословена, дисциплиновани Чехословаци су релативно лако дошли до победе (3:1) и финала у коме су „пали“ од Бразила (1:3) у коме је блистао Гаринча. Шекуларац је тада уврштен у „идеални тим“ Мундијала.

У Западној Немачкој 1974.

После Чилеа, „Плави“ су „посрнули“ у квалификацијама за Мундијале у Енглеској (1966) и Мексику (1970). Депресија љубитеља фудбала било је огромна јер смо имали добре играче, чему је доказ и податак да је Југославија између та два шампионата постала вицешампион Европе (1968), и то пошто јој је чувени швајцарски арбитар Готфрид Динст, неправедном арбитражом, „отео“ титулу.

 Године 1974, као СФРЈ, вратили смо се у светску елиту за коју је сцена била постављена у (тадашњој) Западној Немачкој. Реми са Бразилом на старту (0:0) расуо је оптимизам на читавом југословенском простору од Вардара до Триглава, а 9:0 против Заира подстакло је маштања навијача и о највишем домету. Нажалост, после новог ремија са Шкотском (1:1) и проласка у другу фазу турнира, провели смо се као боси по трњу.

Прво су нас са 2:0 испрашили Западни Немци (који су на том Мундијалу освојили титулу светског првака), а онда, идентичним резултатом 2:1, и Пољаци и Швеђани, чиме је шампионат за нас био окончан.

У јавности се касније појавила тврдња да смо „продали“ меч „Панцерима“ и то по директном Титовом налогу, како би Југославији био опроштен немачки кредит од 700 милиона марака. Никаквих доказа за то није било, али је видљиво било огромно разочарење љубитеља фудбала у Југославији, а разлог је био у чињеници да смо, по именима и њиховом минулом раду у земљи и иностраним клубовима, имали заиста сјајан избор играча: Енвер Марић, Иван Буљан, Џемал Хаџиабдић, Бранко Облак, Јосип Каталински, Владислав Богићевић, Илија Петковић, Станислав Караси, Владимир Петровић Пижон, Душан Бајевић, Ивица Шурјак, Јован Аћимовић, Драган Џајић... 

У Шпанији 1982.

Пошто смо, лоше обављеним послом у квалификацијама, прескочили СП у Аргентини 1978, поново смо на Мундијалу били 1982, кад је домаћин била Шпанија.

Имали смо потпуно реновиран тим у односу на онај који се представио у Немачкој, а слаткоречиви селектор Миљан Миљанић упорно је убеђивао југословенске фудбалофиле да имају чему да се надају од његових изабраника, међу којима су се истицали Пижон Петровић, Шурјак, Велимир Зајец, Сафет Сушић, Златко Вујовић, Вахид Халилхоџић...

Они најхрабрији навијачи су овај тим на Иберијско полуострво испратили са еуфоричном: „Сад или никад“.

Да је та парола заиста била нереална сазнало се, нажалост, врло брзо: Миљанови „Плави“ су после само три уводне утакмице морали да пакују кофере за повратак. Учешће су почели са 0:0 против слабашне Северне Ирске, затим су изгубили од Шпаније (1:2), а онда је дошла победа над Хондурасом (1:0) која није имала никакав значај.

Истине ради ваља подсетити да смо утакмицу са домаћом селекцијом изгубили због срамне одлуке данског судије Соренсена, који је један фаул Велимира Зајеца изван шеснаестерца претворио у пенал из ког је „Црвена фурија“ постигла гол.

Потом је стигао нови нежељени „тајм аут“ за селекцију Југославије – изостала је са СП у Мексику 1986. упркос „лаганој“ квалификационој групи, у којој су јој ривали били Бугарска, Француска, Источна Немачка и Луксембург. На Мундијал су отишли Французи и Бугари.

Последња југословенска репрезентација

На СП 1990. године у Италији југословенска репрезентација је стигла из земље „већ склоне паду“, због све оштријих политичких несугласица међу њеним републикама из којих је бујао разорни национализам, који ју је убрзо потом и сасвим разорио. Селектор Ивица Осим, фудбалски визионар бескомпромисног карактера, довео је на „Чизму“ врло респектабилан састав у ком су били Драган Стојковић, Роберт Просинечки, Дејан Савићевић, Сафет Сушић, Дарко Панчев, Златко Вујовић, Срећко Катанец, Фарук Хаџибегић..., све фудбалски мајстори са међународним атестом.

После пораза од Немачке (1:4) на старту турнира и победа над Уједињеним Арапским Емиратима (4:1) и Колумбијом (1:0), Југословени су осигурали учешће у наставку такмичења.

У осмини финала је са 2:1 савладана Шпанија, уз два незаборавна гола Драгана Стојковића Пиксија, а онда је на ред дошао дуел са Аргентином, актуелним прваком света, коју је предводио Дијего Армандо Марадона.

Дуел пун „лепоте и ватре“ покварио је швајцарски судија Курт Ретхлистбергер који је у 30. минуту, после другог жутог картона, искључио нашег халфа Рефика Шабанаџовића, који је чувао Дијега Марадону.

Упркос огромном хендикепу, Осимови изабраници су играли сјајно, имали и пуно шанси, а резултат 0:0 одржао се све до краја продужетака, после којих су победника одлучили пенали. Тај „рулет“ је срећу донео Аргентинцима – било је 3:2 – и огромну тугу нашем тиму. Пораз је доживљен не само као спортски неуспех него и као, како су неки говорили, пропала прилика да се сачува Југославија.

У осмини финала у Француској 1990.

Следећи Мундијал на ком се појавила наша репрезентација био је онај 1998. у Француској. Реч је о државном тиму Савезне Републике Југославије (СРЈ), земље коју су, после распада СФРЈ, чиниле само Србија и Црна Гора. Селектор је био Слободан Сантрач, а његове главне узданице Стојковић, Савићевић, Мијатовић, Михајловић, Мирковић, Краљ, Југовић...

Југославија је после „мршавих“ победа над Ираном и САД (оба пута 1:0) и нерешеног исхода са Немцима (2:2), у осмини финала изашла на црту фаворизованим Холанђанима.

„Лале“ су повеле са 1:0, наши су изједначили, а онда је дошао тренутак који је, по општој оцени, „преломио“ утакмицу на нашу штету. Реч је о промашеном пеналу Предрага Мијатовића (погодио је пречку) после ког су Холанђани, и то у последњем минуту, осигурали останак на турниру, елиминисавши наш састав са 2:1.

Наступ „земље које нема“ 

Ново појављивање наших фудбалера међу светском елитом видели смо 2006. на Мундијалу у Немачкој. Играли су под називом Србија и Црна Гора (СЦГ), иако се та држава (наследница СРЈ од 2003) уочи шампионата неповратно распала. Тако је одлучила ФИФА, која је наложила да наша селекција и на завршном турниру задржи име са којим је започела квалификације.

Тако се догодило да је, што су медији често истицали, на немачком Мундијалу наступала „земља које нема“. Тек након тог шампионата раздвојене државе су наставиле да се такмиче са засебним репрезентацијама. 

Било је некако логично да тим који нема земљу лоше заврши, и то се и догодило. СЦГ је брзо напустила Немачку после три пораза: од Холандије (0:1), Аргентине (0:6) и Обале Слоноваче (2:3).

Пораз од „гаучоса“ био је и најтежи у историји нашег репрезентативног фудбала, али и потпуно заслужен: изабраници селектора Илије Пeтковића играли су потпуно подређену улогу у односу на тада млађаног Лионела Месија, Ернана Креспа, Хуана Рикелмеа и остале фудбалске мађионичаре из Аргентине. 

Србија на Мундијалу

Четири године касније, на Мундијалу у Јужној Африци, наша репрезентација је први пут наступила као Србија. Ново име није, нажалост, донело резултат који би бацио у засенак све претходне на светским првенствима, иако су навијачи то прижељкивали.

Кренуло је траљаво, поразом од Гане (0:1), али је тај кикс исправљен тријумфом над Немачком (1:0). То је вратило наду, али се она угасила већ на наредном мечу против Аустралије, кад је Србије поражена са 2:1.

Селектор Радомир Антић и његови пулени морали су на далек пут кући, а звуке вувузела из наше групе су наставили да случају Немци и Ганци. Првак света тада је први пут постала Шпанија.

На Мундијалу у Бразилу (2014) поново није било наших најбољих фудбалера. Квалификациона група у којој су ривали Србије били Белгија, Хрватска, Шкотска, Велс и Северна Македонија показала се претешком за „Орлове“, па нису успели да долете не само до првог места, него ни до баража кроз који би покушали да нађу пут до Бразила.

У Русији 2018.

Онда нам се посрећила да у квалификацијама за СП у Русији 2018. репрезентација, коју је предводио Славољуб Муслин, добије „лагану“ групу (Грузија, Република Ирска, Аустрија, Велс и Молдавија) и то је искоришћено. Перјанице нашег новог састава били су голман Стојковић, Ивановић, Матић, Љајић, Коларов, Тадић и Александар Митровић, стрелац каквог дуго нисмо имали.

Муслин, међутим, није одвео тим на Мундијал јер је, убрзо по завршетку квалификационог циклуса, смењен због, како је објаснио, „непристајања да му репрезентацију састављају фудбалски функционери и менаџери“. На његово место дошао је Младен Крстајић, бивши репрезентативац и тренерски почетник.Пред „браћом Русима“, чија је подршка стизала на свакој утакмици, наши асови се, нажалост, нису дуго задржали – тек толико да одиграју такозвани обавезни део. Од три утакмице у групи две су изгубили, од Бразила (0:2) и Швајцарске (1:2), а савладали су нејаку Костарику, и то минималним резултатом 1:0.

Са те неуспеле „екскурзије“ наших звезда посебно се памти да су голове за Швајцарску постигли „наши“ Албанци Џака и Шаћири, обојица пореклом са Косова, који су своје егзекуције за нову домовину „зачинили“ националистичким испадима који су жестоко изиритирали играче и навијаче Србије, али и навели ФИФА да их санкционише.

Пиксијеви „орлови“

„Орлови“ су се појавили и на претходном Мундијалу у Катару, пре четири лета, али поново нису обрадовали нацију, упркос најавама бољег издања него у Русији од стране играча и новог селектора Драгана Стојковића Пиксија.

Ипак, разочарани навијачи видели су само репризу виђеног на претходном планетарном турниру: Србија није успела да „искочи“ из групе. Елиминацију су јој донели порази од Бразила (0:2) и (опет) Швајцарске (2:3), а комплетну бруку је спречила нерешеним резултатом са Камеруном (3:3).

Мундијал који је пред нама репрезентацији Србије је „измакао“ због тога што је у групи са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором заузела тек треће место, и тако остала и без директног пласмана и без баража који јој је давао шансу да се ипак нађе на завршном турниру, на коме ће први пут учествовати најбоље селекције чак 48 земаља. Кобан по „Орлове“ био је пораз од Албаније у Лесковцу (0:1), који је „зачињен“ и сменом селектора Стојковића.

Сумирајмо на крају да наши најбољи фудбалери са три највећа такмичења – светско првенство, шампионат Европе и Олимпијске игре – ниједно одличје немају само са Мундијала.

Са Олимпијских игара имамо чак пет медаља: једну златну (Рим 1960), три сребрне (Лондон 1948, Хелсинки 1952. и Мелбурн 1956) и једну бронзану (Лос Анђелес 1984), а са првенстава Старог континента два „сребра“ – 1960. и 1968. године.